Jesi li srećna?

Reč “srećna” nam je svima jako dobro poznata. Ona u sebi sadrži jedan pojam, “sreća”, za koji smatramo da ga dobro razumemo, barem donekle. Je li zaista tako? Gledam pre neki dan film sa dve dobre prijateljice koje sede u restoranu. Ćaskaju neko vreme i u jednom trenutku crnka pita plavušu: „Jesi li srećna?“ Kratka pauza i onda: „Pa…“ okleva plavuša, „jesam, ali me neke stvari uznemiravaju.“ U tom trenutku biva prekinuta i kada se ponovo oglasi nažalost govori o nečem sasvim drugom. Ali svejedno, pitanje je bilo krajnje zanimljivo, a još bi bio zanimljiviji odgovor na njega. Za utehu, jedan odgovor daje Aristotel u Nikomahovoj etici, kada citira izreku atinskog državnika Solona da se niko ne može nazvati srećnim pre nego što umre. Dakle, crnka bi morala da sačeka neko vreme, i onda sama odgovori na svoje pitanje, da li se njena pokojna prijateljica može/mogla smatrati srećnom ženom.

No, malo je to sumorno rešenje, zar ne? Ipak bi volela da još dok živiš znaš da li si srećna ili nisi. Pa i znaš! Ono što ne znaš je da li će tako ostati. I što je najinteresantnije, to nikada nećeš ni saznati! Iz vrlo prostog razloga što te u vreme donošenja takvog suda više neće biti. No, dok te još ima, ostaće da se zapravo sve vreme rveš sa istim tim pojmom sreće, njegovim definisanjem, šta on znači za tebe, ali bogami i sa sadržinom. Možda će ti stvari olakšati misao doktora Frojda, koji u Civilizaciji i njenom nezadovoljstvu o svima nama tvrdi:

Šta oni traže od života i žele da postignu? Teško da može biti sumnje kakav je odgovor na ovo pitanje. Svi oni teže sreći; svi oni žele da postanu srećni i da takvi ostanu.

Eto tako nas vidi uvaženi bečki doktor. Stavlja sreću u samo središte naših života, mada se ne trudi da malo razjasni taj pojam. Šteta! A šta se dešava kada pokušaš da ga ti sama sebi rastumačiš? Ako sebi postaviš to jednostavno pitanje: „Šta je sreća?“, pribojavam se da ti neće baš biti lako da na njega nađeš pouzdan odgovor. Iako smatraš da bi trebalo da budeš u stanju to da učiniš. Možda ćeš zato krenuti lakšim putem i početi da daješ primere stvari koje želiš ili ih smatraš vrednim. Možda na kraju čak pokušaš da pronađeš šta je to svima njima zajedničko, kako bi došla do nekog generalnog pojma, univerzalnog lenjira kojim bi lakše mogla da meriš svoju, a i tuđu sreću. Ali šta bi to zajedničko moglo biti? Vidiš li ga? I možda je upravo u toj mnogostrukosti glavni problem našeg definisanja sreće, jer u isto vreme želimo toliko mnogo stvari, imamo toliko mnogo ciljeva i anticipiramo zadovoljstvo ili vrednost na toliko mnogo izvora. Ko da se snađe u tom lavirintu pretpostavljene sreće? Niko živi.

I taman kad se spremamo da dignemo ruke od ćorava posla, smatrajući da je dovoljno da budemo srećni, umesto da lupamo glavu oko toga šta je to sreća, možda se setimo da je mudri Tomas Hobs imao ideju u vezi sa celim tim vodopadom želja. Tako on s pouzdanjem tipičnim za svakog filozofa koji iole drži do sebe u čuvenom Levijatanu kaže:

Kontinuirani uspeh u obezbeđivanju onih stvari koje čovek s vremena na vreme poželi, dakle kontinuirano napredovanje, jeste ono što ljudi nazivaju srećom.

Uspeti progutati čitav taj vodopad željenih stvari bila bi naša sreća, čini se da kaže ovaj sin provincijskog vikara iz Vestporta. Ali je li to realno? Pogotovo kada znamo da našim željama kraja nema. Što ih više zadovoljavamo, to brže nove nastaju. Evo ja na primer. Malopre pojedoh jednu bananu, a već sada mi se po glavi vrzmaju mandarine i pomorandže. Da ne govorim o onim većim, ozbiljnijim željama. Dakle, hoću li biti srećniji ako smažem i te mandarine? Možda. Ali ima možda ovde nešto što te zbunjuje i to s pravom, rekao bih. Ako nas zadovoljavanje želja čini srećnim, da li se to odnosi na svaku želju? Da li te želja da nekom napakostiš čini pojednako srećnom kao i želja da nekom pomogneš? Očigledno da ne. Treba tu ipak malo iznijansirati stvari. I tako se neizbežno nađemo na terenu vrline. A gde je vrlina, ni Buda nije daleko. Zato nije zgoreg zaviriti u budističko Bibliju da vidimo šta on tačno kaže o sreći. Kad tamo, i Buda govori ne o jednoj, već o mnogim vrstama sreće, o sreći meditacije i nibbāne, o sreći asketa, božanstava i običnih ljudi. Pa da vidimo šta kaže o ovoj poslednjoj, jer nas verujem ona najviše zanima. U jednom od mnogih razgovora sa njegovim najvećim mecenom, Anāthapindikom, inače imućnim trgovcem iz Savatthija, nailazimo na ove razložne reči:

“Domaćine, postoje ove četiri vrste sreće koju može postići nezaređena osoba uživajući u zadovoljstvima čula, u zavisnosti od vremena i prilike. Koje četiri? Sreća posedovanja, sreća uživanja, sreća nemanja dugova i sreća čestitosti.

(1) A šta je, domaćine, sreća posedovanja? Ima slučajeva kada sin iz dobre porodice zaradi imetak zahvaljujući sopstvenom naporu i preduzimljivosti, uveća ga snagom sopstvenih ruku i znojem sopstvenog čela, prâvi imetak na prâvi način stečen. Kada pomisli: ‘Zaradio sam imetak zahvaljujući sopstvenom naporu… na prâvi način stečen’, on doživljava sreću i radost. To se naziva srećom posedovanja.

(2) A šta je sreća uživanja? Ima slučajeva kada sin iz dobre porodice zaradi imetak zahvaljujući sopstvenom naporu i preduzimljivosti, uveća ga snagom sopstvenih ruku i znojem sopstvenog čela, prâvi imetak na prâvi način stečen, te onda u njemu uživa i čini dobra dela. Kada pomisli: ‘Imetak zarađen zahvaljujući sopstvenom naporu… na prâvi način stečen, koristim da u njemu uživam i činim dobra dela’, on doživljava sreću i radost. To se naziva srećom uživanja.

(3) A šta je sreća nemanja dugova? Ima slučajeva kada sin iz dobre porodice nema dugova, ni malih ni velikih. Kada pomisli: ‘Nemam duga ni prema kome, ni malog ni velikog’, on doživljava sreću i radost. To se naziva srećom nemanja dugova.

(4) A šta je sreća čestitosti? Ima slučajeva, domaćine, da su telesni, verbalni i mentalni postupci plemenitog učenika besprekorni. Kada pomisli: ”Moji su telesni, verbalni i mentalni postupci takvi da ih niko ne može kritikovati’, on doživljava sreću i radost. To se naziva srećom čestitosti.

To su četiri vrste sreće koju može postići nezaređena osoba uživajući u zadovoljstvima čula, u zavisnosti od vremena i prilike.

Kada upozna sreću nemanja dugova,
čovek treba da se priseti sreće posedovanja.
Radujući se sreći uživanja,
smrtnik tada vidi stvari jasno, s mudrošću.

I dok tako stvari vidi jasno,
mudrac zna obe vrste sreće.
Nijedna nije vredna ni šesnaestinu
blaženstva čestitosti.“

Eto, srećâ koliko hoćeš, pa biraj koja ti je najdraža. A možda ne možeš da se odlučiš, jer su ti sve najdraže. Potpuno te razumem. Zato kreni da osvajaš jednu po jednu, ako već nisi. Ako jesi. Čuvaj ih dobro, jer je reč o vrlo kvarljivoj robi. Ali neka ti ne promakne da je Buda ipak najviše cenio sreću čestitosti. Zašto? Verujem zato što je sami stvaramo i sami je kvarimo. Od nas zavisi, a ne od slučaja i okolnosti. Za mene je to vrlo ohrabrujuće saznanje. A za tebe?

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s