Naša praksa

U čemu se sastoji naša praksa? Na ovo pitanje bi se moglo odgovoriti na različite načine. Jedan od onih koji se oslanjaju na Budine savete govori nam o velikoj vrednosti koju pridajemo razvijanju veštine da budemo svesni običnog, svakodnevnog, bilo da se radi o jedenju, pranju sudova, pranju zuba ili oblačenju. Sve su to jednostavne stvari, da jednostavnije ne mogu biti, ali one čine najveći deo života i otuda takva praksa čitav naš život čini ispunjenim pažnjom. Neupućenima se ovakvo vežbanje može učiniti banalnim, nerazumljivim ili nevažnim, ali mi koji smo ga duže praktikovali svesni smo koliko je vremenom postao dubok trag koji ono u nama ostavlja, na koliko bazičnom nivou nas ono transformiše. To je teško objasniti nekome ko je tek posmatrač ili puki znatiželjnik, zainteresovan samo za teorijsko razmatranje. Jer mi ovde govorimo, što bi rekao Veljačić, o praksi koja se ne da ni misliti ukoliko se u skladu sa njom ne živi. Ostajući pažljivi sa svojim svakodnevnim poslovima, obezbeđujemo sebi dragoceni kontinuitet svesnosti, prisutnosti za stvari kakve su u ovom trenutku, ali isto tako smo sopstveni um poštedeli onog beskrajnog, a tako iscrpljujućeg osciliranja iz budućnosti u prošlost i natrag, od sećanja do planova i natrag.

Rekoh „dragoceni kontinuitet“, jer samo uz njega možemo da napredujemo ka cilju koji smo odabrali. Ja sam, recimo, danas po prvi put pokušao da u drvetu izrezbarim nekakvu šaru. Iscrtao sam je na daščici i krenuo da malim dletima uklanjam višak materijala. Nikada to do sada nisam radio i moji prvi pokreti su bili neodlučni, oprezni, nevešti, moj um pun straha od toga na sebe i nehotice ne povredim, da ne uspem u tome što sam naumio. Ali kada nešto pokušamo, pogotovo po prvi put, naša pažnja je zaista na onome što radimo i malo-pomalo, po metodu pokušaja i pogreške, uvideo sam na koji način mogu lakše da presečem vlakna drveta, da napravim konture šare, a onda i da poravnam to što sam izdubio. Postepeno je šara počela da dobija svoj oblik, a ja sam postajao sve zadovoljniji.

Isti ovaj princip posmatranja, učenja i korišćenja naučenog primenljiv je naravno i na naš unutrašnji život. Isto kao sa rezbarenjem, potrebno je mnogo strpljivosti i odlučnosti da svoj um ispunjen strahom pretvorimo u smiren um. I kao što sam svoj duborezački pokušaj započeo time što sam prvo poređao dleta koja imam i dobro im zagledao oštrice, kako bih znao koje za šta mogu da upotrebim, isto tako prvo pravimo inventar svog unutrašnjeg sveta. To je ono što se ponekad u instrukcijama naziva „imenovanje“. Tako, recimo, usisavam stan i žurim da to što pre završim, kako bih mogao da radim nešto što mnogo više volim. Recimo pisanje za ovaj blog. Pri tome stanje svog uma mogu označiti kao: „u žurbi“. Davanje naziva mentalnom stanju u kojem smo je vrlo jednostavna vežba, ali mi pomaže da budem svesniji onoga što se u mojoj glavi događa. I čim sam prilepio etiketu, već mi to stanje uma postaje mnogo realnije, opipljivije. Ukoliko nikada ne osvestim frustraciju, strah, bes ili šta god drugo da osećam, tada nikada ne dobijam priliku da uradim nešto sa time. A ako ništa ne uradim, taj nezvani gost će ostati zauvek, od gosta se vremenom pretvoriti u domaćina, razbaškariti se, a mene sabiti u špajz. Je li onda čudno što tako često osetimo teskobu, stešnjenost, bes i razočaranje?

Dakle, postati svestan tog unutrašnjeg sveta je važan deo naše prakse. Koliko puta smo do sada osetili frustraciju, ali nismo bili u stanju da pogled skrenemo sa objekta frustracije izvan nas na to što se odigrava u nama. I tako smo nastavili da budemo frustrirani, a da se uopšte nismo probudili za to stranje. U ovom slučaju buđenje bi bilo reći samome sebi: „Ovo je frustracija. To je upravo ovakav osećaj.“ Budimo se za osećaj, memorišemo njegove karakteristike, da bismo ga kasnije još lakše prepoznali. Budimo se i za to kako ga telo doživljava. Kao grčenje, treperenje, vrelinu… i u kom tačno delu tela se to odigrava. Sve ovo nas stavlja pre u poziciju objektivnog posmatrača, umesto strastvenog učesnika u događaju. Iako je frustracija još uvek tu, odsustvo zaslepljenosti nam dopušta da uložimo napor u pravcu transformisanja tog štetnog mentalnog stanja u neko korisnije, umesto da ga nesvesno sledimo i zbog svojih nepromišljenih reakcija još više tonemo u živi pesak negativne emocije.

Sve u svemu, naša praksa je vrlo jednostavna, što ne znači da je laka. Sa svakom negativnom emocijom ili mišlju koja se javi, prvo što uradimo je da ih postanemo svesni, umesto da se u njima izgubimo. Što ranije opazimo nezvanog gosta, to bolje. Dalje, tu svesnost koristimo da bismo gosta što bolje razumeli, odakle je došao i kuda želi da nas povede. To znanje se naziva mudrost. Zato što nas stavlja u privilegovanu poziciju da možemo da biramo na koji način ćemo reagovati na to što se događa pred našim očima. Za pravljenje dobrog izbora zaista nam je potrebna mudrost. A dobar izbor uvek znači slediti onu opciju koja neće doneti nepotrebnu patnju ni nama ni drugima. Naglasak je ovde na reči „nepotrebna“, jer ne treba zaboraviti da je u krugu samsare patnja neizbežna. Ali zašto je mi svojom voljom uvećavamo, to je velika, ali ne i nerešiva misterija.


One thought on “Naša praksa

  1. 🌞🌻

    суб, 30. јан 2021. 17:09 Beleške o Budinom učenju је написао/ла:

    > Branko posted: ” U čemu se sastoji naša praksa? Na ovo pitanje bi se moglo > odgovoriti na različite načine. Jedan od onih koji se oslanjaju na Budine > savete govori nam o velikoj vrednosti koju pridajemo razvijanju veštine da > budemo svesni običnog, svakodnevnog, bilo da se” >

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s