Pročišćenje

PUN MESEC – petak, 26. februar 2021. – Magha puđa

Od svega rđavog se okreni,
svako dobro u sebi neguj
srce i um svoj pročisti.
To je učenje Budnih.

Dhammapada, 183

Kada odustajemo od činjenja loših dela, razvijamo jedan oblik snage koji dolazi zajedno sa samopoštovanjem. Bez te sposobnosti da se odupremo lošem, sve duhovne knjige koje smo pročitali, govori koje smo odslušali i čak svi sati provedeni u meditaciji bivaju dovedeni u pitanje. To je kao kada spravljamo zdravu, organsku hranu u prljavoj kuhinji. Nasuprot tome, kada smo vešti u mudrom obuzdavanju, pozitivni napori koje ulažemo bivaju još više ojačani. Tako, sa lošim koje je obuzdano i dobrim koje je razvijeno, spremni smo da pročistimo svoju svesnost od nezgodne navike da postavljamo ispravno naspram pogrešnog, dobro naspram lošeg, sebe naspram drugog. Svesnost probuđenih bića je oslobođena svih urođenih navika opredeljivanja za jednu ili drugu stranu, te je otuda slobodna od svake patnje.

Sa dobrim željama
ađan Munindo


Šta to deca duguju roditeljima?

Ako ste mlađi onda ste često čuli, a ako ste stariji, onda ste, uveren sam, više puta izgovorili čuvenu rečenicu koju dragi roditelji puni pravedničkog gneva govore svojoj nezahvalnoj deci: “Ceo život smo žrtvovali za tebe!” U toj rečenici su u isto vreme sadržani prekor, zahtev, očaj, pokušaj ucene, bes, kletva, rezignacija, razočarenje i ko zna šta sve ne – izuzev ljubavi. Zapanjujuće mnogo toga za jednu tako kratku rečenicu. Ona je ujedno i ultimativni poziv za transakciju koja kao da se podrazumeva. Ja sam tebi nešto dao pre, a sad ti treba da otplatiš dug. Ali pitanje koje mi se pri svemu tome nameće je vrlo jednostavno: da li u odnosima dece i roditelja ima mesta za davanje i vraćanje duga, za neku vrstu dužničkog ropstva? Ima li mesta za to računovodstvo uzajamnih usluga, koje niko ne vodi, ali svi apotekarski precizno znaju ko im, od kada i koliko duguje.

Da ne bude zabune, činjenje usluge i uzvraćanje su deo naše svakodnevice. Kada je Gordana išla na more (u stara dobra pred-kovid vremena) i zamolila svoju komšinicu Svetlanu da joj, u njenom odsustvu, redovno kupi poštu iz sandučeta, zaliva cveće ili s vremena vreme diže i spušta roletnu da nepodobno oko ne bi uočilo kako u stanu nikog nema cele dve nedelje, nekako je prirodno da se osećala Svetlaninim dužnikom. Možda će svoj mali dug pokušati da izravna tako što će joj doneti neki suvenir sa letovanja. I u tome nema ničeg neobičnog. Ali, ima li ičeg neobičnog da istu shemu transakcije usluga prenesemo i na odnos dece i roditelja? Ja mislim da ima. Naime, roditelji su odlučili da imaju decu, malo iz ljubavi, a malo možda iz nekog drugog razloga kojeg nisu ni bili svesni. Bože moj, pa i svi drugi imaju decu, nećemo valjda da štrčimo i da se razlikujemo! I tako, mama rodi Miloša, a ubrzo i Milicu. I sada su zadovoljni. Deluju kao jedna zaista skladna, srećna porodica. Sve dok prvo Miloš, a za njim i Milica ne počnu da pokazuju prve znake stvorenja sa sopstvenom voljom i planovima, koji se, gle čuda, ne uklapaju u teleološku promisao njihovih roditelja. Tenzija počinje prvo lagano, pa sve brže da raste. Iznevereno očekivanje tamo, neočekivano loša ocena ovamo, u inat preglasna muzika u sobi, pa još u kasne sate, i na sve to još, o grozote, prećutani poljubac i još ponešto u autu, i dok si dlanom o dlan eto ti iskopanih rovova iz kojih se obe strane gledaju maltene kao preko nišana.

Kad se posle svega toga osvrnem, možda bi trebalo da se zapitam gde se to i kada moja odluka da imam decu pretvorila u njihov zahtev da budu rođeni, hranjeni i oblačeni, odgajani, maženi i vaspitavani. Dobro, jasno je, tog zahteva nikada i nije bilo, niti ga je moglo biti, ali ja se sada ponašam kao da ga jeste bilo, o čemu govori moje očekivanje (ubeđen sam, s pravom!) da mi oni sada duguju uzvratnu uslugu. Želja se na magičan način transformisala u žrtvu. Biće da sam nešto negde pogrešno razumeo i zato hajde da krenemo ispočetka. Podsetimo se da odnos između dece i roditelja treba da bude odnos prijateljstva koje karakteriše uzajamnost i bliskost, pre nego stroga razmena tante za kukuriku. To koliko sam se žrtvovao za svoju decu ne igra bilo kakvu ulogu u određivanju koje su njihove dužnosti prema meni kada jednom odrastu. Detetova pomoć koju bi trebalo da ponudi ostareloj majci zavisi od zdravstvenog stanja majke, a ne od toga što je, na primer, njezin porođaj svojevremeno bio jako težak. Dakle, pre bi se reklo da to što dete treba da učini za roditelje (i roditelji za njega) zavisi od (1) njihovih potreba, kao i ličnih i materijalnih mogućnosti, (2) obima u kojem između njih postoji jedno trajno prijateljstvo i poštovanje.

Tako, zamislimo situaciju u kojoj su već pomenuti Miloš i Milica primili podjednaku ljubav od svojih roditelja, iako je Miloš bio poslušno dete, lako za vaspitanje, dok je Milica bila, em često bolešljiva, em jogunasta i nemarna prema svojim obavezama. Kada su odrasli, Miloš je postao inženjer sa dobrom platom i posao je našao u istom gradu u kojem žive i njegovi roditelji. Milica se odlučila za umetničku karijeru, bez stalnih prihoda i u potrazi za karijerom se preselila u veći grad. Kada su roditelji ostarili i treba ih posećivati i materijalno pomoći, Miloš sada ima veći deo odgovornosti od svoje sestre. To proizlazi iz njegovih finansijskih mogućnosti i blizine roditeljima, a ne od količine žrtvovanja koje su roditelji nekada davno morali da prođu. Ako se na sve to doda i godinama građen odnos bliskosti i ljubavi, u kojem podsećanje na „dug“ nema ama baš nikakvu ulogu, onda smo u svetu koji nadahnuti lajbnicovskim optimizmom slobodno možemo nazvati „najboljim od svih mogućih svetova“.

Dakle, uobičajenu dilemu oko toga šta bi deca trebalo da učine za svoje roditelje neophodno je sagledati u novom svetlu intenziteta emotivne veze koja među njima postoji. Roditeljski argument : „Ti treba da učiniš X zato što smo mi za tebe učinili Y“, mnogo bi bolje bilo zameniti sa „Mi te zaista volimo i verujemo da ćeš biti srećniji ako učiniš X“ ili „Verujemo da ti voliš nas i svako ko nas voli bi učinio X“. Ako bi roditeljska žrtva bila smatrana uslugom, detetov odgovor „Ja nikada nisam tražio od vas da učinite Y za mene“ bi i te kako imala smisla. Ali za ovako izmenjene roditeljske komentare, ovakvi odgovori su očigledno nebitni. Dete može, po svom nahođenju, ili da uradi X ili da dovede u pitanje jednu od tvrdnji svojih roditelja: tako što će pokazati da odnos ljubavi ne postoji ili da ljubav prema nekome nije dovoljan motiv da se uradi X ili, pak, da on neće biti srećniji ako učini X.

Viđeni u ovakvom svetlu, roditeljski zahtevi detetu da im piše, posećuje ili ponudi razumnu količinu emocionalne ili finansijske podrške u nekoj od životnih kriza jesu utemeljeni, sve dotle dok među njima još uvek postoji prijateljstvo, bliskost, ljubav. Ljubav prema drugima zaista nas podstiče da vodimo računa o njima. Neki drugi roditeljski zahtevi, kao što su oni za radikalnim promenama u načinu života deteta ili njegovim ciljevima postaju apsurdni kada jednom njihovo opravdanje više ne nalazimo u dugu koji deca imaju, već u ljubavi. Jer ljubav, ako je istinska, trebalo bi da rađa slobodu, a ne ropstvo. Ili drugim rečima, ljubav, ako je istinska, jednostavno rađa još više ljubavi i razumevanja.

Sa druge strane, uobičajena logika usluga koje treba uzvratiti sugeriše ovakvo razmišljanje: „Pošto smo mi plaćali za tvoje studije, duguješ nam to da napraviš karijeru inženjera, sa dobrom platom kako bi mogao da nas finansijski pomažeš, umesto da kreneš putem rok muzičara i budeš slepac celog veka“. Na ovaj način zdravi odnos ljubavi i prijateljstva nažalost biva zamenjen sve većim otuđenjem, jer je plaćena školarina shvaćena kao investicija koja treba da donese kamatu, a ne kao nešto učinjeno bez interesa i očekivanja, iz puke roditeljske ljubavi. Kao da je životne ciljeve svoga deteta moguće unapred „otkupiti“ i prisvojiti. Ne nije. Ali iz nekog čudnog razloga mnogi roditelji misle da jeste. Bilo bi dobro da još jednom o tome porazmislimo. Kako zbog sebe, tako i zbog svoje dece.

Drevni put ka probuđenju

Danas sam naišao na zanimljiv dokumentarac o jednoj savremenoj budističkoj zajednici na severoistoku Kine, u tri nastavka. Ono što je zanimljivo je da oni obnavljaju drevnu praksu prošenja hrane, idući od kuće do kuće. Kao da gledam film iz Budinog vremena! Vrlo lepo je objašnjeno i prikazano na koji način oni to rade. Ono što mislim da se razlikuje od Bude i njegovih učenika je da su ovi monasi, u skladu sa tradicijom mahajane, vegetarijanci i kada u pitanju hrana dobijena na dar. Tako oni pregovaraju sa darodavcima da im daju onu hranu koja nema u sebi mesa, jaja i određenih biljaka kao što su crni i beli luk. Ono što je zadivljujuće je da su mnogi ljudi koji očigledno žive u krajnjoj bedi spremni da svoj obrok podele sa monasima. Očigledno da je izvor velikodušnosti u čoveku jako dubok, a sreća deljenja mnogo veća od straha gramzivosti. I upravo se veličina ovakvog načina života monaha sastoji u tome što su prilika da se dragoceni kvaliteti darežljivosti i saosećanja razviju do svojih krajnjih granica u svakome koga susretnu.

Voda

Vežba: Otvori svoju svesnost za vodu, u svim njezinim oblicima, izvan i unutar tvog tela i kuće. Postani svesna svojstva tečnosti, u hrani, piću i u okruženju.

PODSEĆANJE
Okači reč “voda” ili slike vodenih kapi na određenim mestima u kući. Možeš na tim mestima takođe staviti male posude sa vodom.

OTKRIĆA
Radeći ovu vežbu shvatamo da je voda svuda. Unutar nas, u pljuvački, suzama, krvi, mokraći, u želucu, zglobovima i polnim organima. Mi smo 70% voda; bez nje bili bismo mala hrpa suvih ćelija i soli. Bez nje smo mrtvi za nekoliko dana. Mi po ceo dan uzimamo tečnost, u čaju i mandarinama, u salati i supi. Voda je izvan nas, u barama, vlažnoj zemlji, lišću, rosi i tečnosti za pranje vetrobrana. Ona je iznad nas, u oblacima. Teče pod našim nogama, u tlu, kroz kanalizaciju, vodovodne cevi i duboke izvore.

Kada svoju svesnost otvorimo za vodu, razumemo o kakvoj čudesnoj supstanci je reč. Prozirna je, ali može dobiti bezbroj boja. Prilagođava se svakoj posudi. Ona je nevidljivi gas koji udišemo i izdišemo, a da to ni ne primećujemo, providna tečnost koju sipamo niz grlo sa zahvalnošću; ona su one bele kristalne pahuljice što sakriju svaku ružnoću koju ljudska bića stvore ili kliska površina po kojoj nas je strah da hodamo ili vozimo.

Obično, mi ne obraćamo pažnju na vodu sve dok ne iskrsne neki problem sa njom – česma je presušila, toalet preliva ili je put do posla poplavljen. U razvijenim zemljama čistu vodu uzimamo kao nešto što se samo po sebi podrazumeva. Buda, koji je živeo u vreloj, ne preterano čistoj zemlji pre 2550 godina, govorio je o čistoj vodi za pranje i pijenje kao o najvećem daru. Sve je veća strepnja da će naši izvori čiste vode presušiti. Mnogo je još ljudi na svetu bez pristupa bezbednoj vodi za piće. Možemo li više da cenimo taj dar koji nas održava u životu, a svakog dana čistog nam ga daruju zemlja i nebo?

Jednom je mladi monah zagrevao vodu iz reke kako bi pripremio kupku za svog učitelja. Kada je nekoliko kapi koje su preostale u drvenom vedru prosuo na zemlju, učitelj ga je oštro prekoreo zbog pomanjkanja svesnosti. Čak i jedna jedina kap vode može se podariti biljci u vrtu i time dati život toj biljci, monasima, učenju ili ponovo samoj reci. Monahov um bio je otvoren. Uzeo je za svoje ime Tekisui, što znači „jedna kap“ i nastavio svoj monaški život, da bi jednoga dana postao veliki učitelj.

DUBLJE LEKCIJE
Kako postajemo svesni vode, naš um zadobija kvalitet pokretljivosti. Baš kao što je voda u stanju da se uliva bez prepreka u različite posude, kada negujemo svetlost, fleksibilan um, u stanju smo da se ulijemo u situacije dok one nastaju i menjaju se, bez otpora koji nam iscrpljuje energiju.

Uživamo da sedimo pored reke ili potoka, da posmatramo neprekidnu promenu, konstantno proticanje. Možemo li isto tako mirnog pogleda da posmatramo tok našeg života, neuznemireni prolaznošću, beskrajnim tokom uzroka i posledica?

Kada posmatramo kako voda menja svoj oblik, od čvrstog, preko tečnog do gasovitog, u isto vreme učimo nešto o sopstvenim životima i istini prolaznosti. Skup elemenata privremeno se zgusne u jedno prividno čvrsto ljudsko biće, ali kada se sile koje te elemente drže u ravnoteži promene (padne nivo kalijuma u krvi, neravnomerni otkucaji srca, trenutak nepažnje za volanom), isti ti elementi počinju da se razdvajaju i razlažu, ponovo se pretvaraju u vodonik, ugljenik, kalcijum, kiseonik i malo toplote.

Voda ima još jedan kvalitet od kojeg možemo da učimo. Kada se blatnjava voda naspe u flašu i ostavi neko vreme na miru, na kraju mulj se nataloži na dnu i voda ponovo postane bistra. Kada je naš um uznemiren, teskoban ili uplašen, teško je videti bilo kakvo rešenje za naše probleme. Jedan vid svesnosti jeste setiti se da je moguće umiriti um i dopustiti mu da ponovo stekne svoju prirodnu jasnoću. Samo sedi, udahni duboko nekoliko puta i dopusti svojim mislima i osećanjima da se stišaju. Kako? Radeći neku od vežbi koje smo do sada opisali. Najmoćnije tehnike koje treba koristiti u vanrednoj situaciji su sledeće: postati svestan svog daha, postati svestan hare, praktikovati meditaciju prijateljske ljubavi u odnosu na svoje telo i um, kao i otvoriti uši za zvukove oko nas. Sve to je tako okrepljujuće, kao da ste svom umu obezbedili toplu kupku.

Zaključak: Zen učitelj Dogen posavetovao je svoje kuvare: “Na vodu gledajte kao na svoj izvor života“.


Šta je važno za moju praksu

Mnogi se zanimaju kako da vežbaju budističku meditaciju svesnosti, procenjuju koja je tehnika ili škola bolja, efikasnija, ali pri tome zaboravljaju na jednu važnu stvar: koju god tehniku da primenjujem, najvažniji je ipak kvalitet moje motivacije i koliku količinu truda, posvećenosti u nju ulažem. Zašto? Zato što nikakva tehnika, niti spoljašnja potpora ne može da zameni taj unutrašnji žar, tu spremnost da živim svoj život kao nešto do čega mi je zaista stalo, umesto da ga otaljavam, razmenjujući ga za sitniš trivijalnosti i opsenu čulnih zadovoljstava koje su sećanje i pre nego što ih dodirnem. Taj žar nastaje iz razumevanja da izbor u suštini ne postoji, znanja da čitav moj život zavisi upravo od te posvećenosti. Ima nekog lekovitog paradoksa u činjenici da moj život, ono najvrednije u njemu, zavisi od tih vanvremenih trenutaka dok sedim sklopljenih očiju i ne radim ništa specijalno. To znanje me svakoga jutra ili večeri povede za ruku i posadi na jastuče za meditaciju, i pored gomile „mnogo važnijih“ poslova i zadovoljstava koja me dozivaju. Samo upoređeni sa tim znanjem, dobijaju nesvesni postupci i slasti novotarija svoju pravu meru jalovosti, zamornog ponavljanja, bezvrednosti. Taj unutrašnji žar čini ne samo sedenje na jastuku, već čitav moj život poljem prakse, važnog učenja razdvajanja bitnog od nebitnog, tihe strasti za budnošću, koja nas jedina može prenuti i izbaciti iz kolotečine uslovljenog.

Kada počnem da razumevam koliko me sila navike čvrsto drži u svojoj šaci, upravo zahvaljujući tome preduzimam korake da je se oslobodim. Tada mi svaki trenutak postaje raskrsnica na kojoj treba da odlučim na koju stranu ću krenuti: levo ka sve većem miru ili desno, ka još većem nemiru i konfuziji. To je samo moja odluka i neću se žaliti na bilo koga ako se kasnije nađem na mestu koje nisam priželjkivao. Iskoristiću zato tu raskrsnicu da izoštrim čula, prijemčivost, sposobnost da prepoznam i zaobiđem prepreke i zamke kakvih moj život, svačiji život, ima u izobilju. Neka mi je uvek pred očima krajnji cilj jasnoće, mira i nevezivanja i tada će mi odluka na koju stranu krenuti biti mnogo lakša, tako očigledna.

Pri svemu tome, nijednog trenutka ne smem zaboraviti da ne postoji samo jedan pravi put vežbanja. U izvesnom smislu, tih puteva je koliko i vežbača. Jer radi se o mojoj praksi, ne nekakvom lepo upakovanom fabričkom proizvodu, čiji sam ja tek jedan od konzumenata. Kao što kada kupim cipele i one posle nekoliko nošenja postanu deo moje gardarobe, malo ulubljene na jednoj strani, malo izbočene da drugoj, sa naborima koji odgovaraju načinu na koji se savija i gazi moje stopalo, ne nečije tuđe. Zato održavam istu takvu prisnost sa svojom praksom. Pošavši od nekih opštih principa i preporuka, stvaram je i oblikujem. Ona postaje moj vrhovni učitelj, a ne neki lik sa dugom, sedom bradom ili bez nje, sa dubokim, prijatnim glasom, harizmom i smislom za spiritualni humor. On je samo povod, ali me neće ničem suštinskom naučiti. To može samo moja praksa, bezbrojno ponavljanje, sam život, i to ako sam pažljiv, otvoren, strpljiv i iskren pred samim sobom. Tada ću lako videti, uvek iznova, da se radi o jednom izuzetnom učitelju koji je uvek tu, u samom središtu mog bića, čak i u najobičnijim trenucima i najjednostavnijim situacijama. A „učionica“ je čitav moj unutrašnji i spoljašnji pejzaž, sve što mi moja čula, um, telo i srce mogu pružiti. Sve, bez izuzetka. Čak i ta praznina i tišina u kojoj se moj i životi svih drugih odvijaju, pulsiraju, sudaraju i mimoilaze. Zato, u svoj toj punoći koju nazivamo svetom i životom, ne postoje prepreke za vežbanje, samo prividi prepreka, ne postoji protraćeno vreme, jer praksa se odvija bio ja toga svestan ili ne. Jedina razlika je što me svesnost vodi na jednu stranu, slepilo automatizma na suprotnu.

I za kraj, ne smem zaboraviti da budistička praksa jeste individualna, ali nije izolovana. Postoje milioni ljudi koji rade isto što i ja, nastoje da što duže borave u svesnosti, da neguju u sebi dragulje mudrosti i saosećanja. I to je drugi veliki podsticaj za život, kako da ga živim, sa strašću i zahvalnošću. Zahvalnošću što kada god sednem, gde god da sednem, znam da nisam sam. Pridružujem se u tišini velikom bratstvu koje nema ni centar ni periferiju, ni granice i hijerarhiju. Bratstvu ljudskih bića istih namera, koja među sobom dele strast za budnošću, nepovređivanjem i oslobađanjem iz ropstva navike. Budistički termin za tu zajednicu jeste Sangha, „zajednica“. To nije nekakva organizacija koja ima svoje doživotne članove. To je živi organizam koji se neprekidno menja. Njegovim članom postaje svako od nas kada, recimo, suočen sa grubim rečima ili delima, sklopi dlanove u visini grudi i zagleda se u svoje ustreptalo srce. Postaje svako od nas kada svojom ljubavlju i toplinom obasja ovaj svet. I isto tako prestaje da mu pripada uvek kada mu u zaboravu srce okameni mržnjom, zavišću ili besom. Zavetujem se i molim sve sile ovoga sveta da me podrže u pripadništvu tok lekovitom bratstvu, koje nastaje iz generacije u generaciju, među neznanim i bezbrojnim ljudima, mudracima i početnicima, plemenitim i običnim bićima, kojima mi je uvek čast da se pridružim.


Otpadnik

Ovako sam čuo. Jednom je Blaženi boravio kraj Sāvatthīja, u Đetinom gaju, u manastiru koji je podigao Anāthapiṇḍika. Jednoga jutra Blaženi se obukao, uze svoju prosjačku zdelu i gornji ogrtač, pa krenu put Sāvatthīja da prosi hranu. A u to vreme sveta vatra je gorela u kući brahmana Aggikabhāradvāđe i svebeše pripremljeno za žrtveni obred . Onda Blaženi, idući od kuće do kuće, dođe do doma brahmana Aggikabhāradvāđe. A brahman još izdaleka spazi Blaženog kako dolazi, pa kad se približio ovako mu reče: „Ni koraka bliže, ti ćelavče, ni koraka bliže, ti jadni prosjaku, ni koraka bliže, ti otpadniče!” Kad ovo bi rečeno, Buda ovako odgovori brahmanu Aggikabhāradvāđi: „Znaš li ti, brahmane, šta je to otpadnik i šta nekoga čini otpadnikom?”

„Ne znam, učitelju Gotama, šta je to otpadnik i šta nekoga čini otpadnikom. Hajde me poduči Dhammi, tako da saznam šta je to otpadnik i šta nekoga čini otpadnikom.”

„Ako je tako, brahmane, slušaj i dobro zapamti šta ću ti reći. A ja ću govoriti.”

„Da, gospodine”, odgovori brahman Aggikabhāradvāđa. I Blaženi ovako nastavi:

116. „Ko god se lako razbesni,
ko stalno kritikuje i omalovažava,
zabludama zaveden, licemer:
takvoga otpadnikom smatraj.

117. Ko god uništava živa bića,
jednom ili dva puta rođena,
ko samilosti nema za ono što je živo:
takvoga otpadnikom smatraj.

118. Ko god opseda i uništava
sela i gradove, bez razlike,
ko je kao tlačitelj dobro znan:
takvoga otpadnikom smatraj.

119. Ko u selu ili iz zasede u šumi
uzima što mu nije dato,
otima ono što drugome pripada:
takvoga otpadnikom smatraj.

120. Ko god se zaduži,
pa kad mu traže [da vrati] odgovara:
’Ja nisam tvoj dužnik!’:
takvoga otpadnikom smatraj.

121. Ko god iz želje da ukrade,
napadne putnika kojeg na putu sretne,
pa s njegovim imetkom produži dalje:
takvoga otpadnikom smatraj.

122. Ko za korist svoju
ili za korist drugoga, imetka radi,
govori laži kad ga pozovu da svedoči:
takvoga otpadnikom smatraj.

123. Ko god radi nedolične stvari
sa ženama svojih rođaka ili prijatelja,
bilo da ih prisili ili uz njihov pristanak:
takvoga otpadnikom smatraj.

124. Ko majku i oca svoga
ostarele, kada ih mladost napusti,
iako imućan uopšte ne pomaže:
takvoga otpadnikom smatraj.

125. Ko god oca, majku, brata i sestru
ili nekog drugoga srodnika,
udari ili rečima svojim vređa:
takvoga otpadnikom smatraj.

126. Ko god upitan za koristan savet
upućuje na pogrešan put,
ko namerno na dvosmislen način savetuje:
takvoga otpadnikom smatraj.

127. Ko god počini zlodelo, pa poželi:
’Neka me niko ne otkrije’,
ko nedela svoja prikriva:
takvoga otpadnikom smatraj.

128. Ko god ode u tuđu kuću
i tamo ga ugoste kao što dolikuje,
a u svojoj kući tog istog domaćina ne ugosti:
takvoga otpadnikom smatraj.

129. Ko brahmana, asketu
ili nekog drugog duhovnika
lažnim rečima obmanjuje:
takvoga otpadnikom smatraj.

130. Ko brahmanu ili asketi nekom
kad mu se u vreme jela na vratima pojave
uvrede upućuje i ne daje [bilo kakvu hranu]:
takvoga otpadnikom smatraj.

131. Ko god, uronjen u neznanje,
lažna obećanja drugima daje,
željan bednog dobitka:
takvoga otpadnikom smatraj.

132. Ko god sebe veliča,
a sve druge omalovažava,
zaveden samoobmanom:
takvoga otpadnikom smatraj.

133. Ko god svađe izaziva, zajedljiv je,
zlodelima sklon, sebičan i lažljiv,
bez stida i straha od lošega:
takvoga otpadnikom smatraj.

134. Ko god Budu vređa
ili vređa učenike njegove,
bilo da su zaređeni ili ne:
takvoga otpadnikom smatraj.

135. Ko god uistinu arahant nije,
ali sebe takvime predstavlja,
smutljivac u svetu ovom. sa njegovim Brahmom:
taj zaista najveći otpadnik je.
Objasnih ti tako kao otpadnike
sve ove koje nabrojah.

136. Niko rođenjem otpadnik ne postaje,
niko rođenjem ne postaje brahman,
Samo se delima svojim otpadnik postaje,
samo se delima svojim postaje brahman.

137. Shvati da na isti ovaj način,
u skladu sa mojim primerom,
prosjački sin Sopāka
na glas izbi kao Mātaṅga.

138. Mātaṅga je stekao veliki ugled
kakav se vrlo teško stiče;
mnogi su ratnici i brahmani
dolazili da mu se poklone.

139. „Krenuo je čistim, širokim putem
što ka bogovima vodi;
napustivši strast za zadovoljstvima čula,
do sveta Brahme on stiže.
Rođenje u najnižoj kasti nije ga sprečilo,
da se ipak preporodi u najvišem svetu.

140. Oni rođeni u porodici znalaca –
brahmana što dobro znaju svete himne –
vrlo često se videti mogu
kako razne loše stvari rade.

141. U životu ovome prekor ih čeka,
a u narednom loše odredište;
plemenito poreklo ih ne spašava
niti od kritike, a ni od zle sudbine.

142. Niko rođenjem otpadnik ne postaje,
niko rođenjem ne postaje brahman,
Samo se delima svojim otpadnik postaje,
samo se delima svojim postaje brahman.”

Kada ovo bi rečeno, brahman Aggikabhāradvāđa uzviknu: „Izvrsno, učitelju Gotama! Izvrsno, učitelju Gotama! Baš kao kad bi neko ispravio ono što je stajalo naglavce, otkrio skriveno, pokazao put zalutalome ili upalio svetiljku u tami, tako da oni koji imaju oči mogu da vide, isto tako je učitelj Gotama, na više različitih načina, razjasnio Dhammu. Uzimam učitelja Gotamu za utočište, njegovo učenje i zajednicu monaha za utočište. Neka me učitelj Gotama prihvati kao nezaređenog sledbenika koji, odsad pa do kraja života, pronađe svoje utočište.”

Vasala sutta, Sutta nipāta 1:7


Posmatranje vezanosti

Svest je ono što svi mi doživljavamo upravo sada – to je vezujuće iskustvo koje svi imamo upravo u ovom trenutku. Svest je vezana za svet oblika. Mi svest doživljavamo kroz formu. Kada kontempliramo četiri elementa: zemlja, voda, vatra i vazduh i dodamo još dva – prostor i svest, dobijamo totalitet iskustva jednog ljudskog bića. Fizičko stanje tela i fizički svet u kojem živimo jesu kombinacija ta četiri elementa, kombinovanih sa prostorom i svešću. Možemo kontemplirati ta četiri elementa u sopstvenom telu kao jedan od načina gledanja na telo, načina kada ga ne vidimo kao nekakav lični identitet ili kao nešto što pripada nama. Prostor i svest nemaju granice, oni su beskonačni. Svest je, tako, ono što koristimo u meditaciji kako bismo kontemplirali stvari kakve jesu.

Postajemo vrlo konfuzni, zato što svest nije nešto što možemo uhvatiti na način na koji to možemo sa zemljom, vodom, vatrom i vazduhom, ili sa stanjima uma kakva su misli i emocije. Zato što smo svesni, možemo zapravo biti svesni misli i emocija, ili tela dok postoji i manifestuje se u sadašnjem trenutku.

Ponekad o svesti razmišljamo na vrlo ograničen način, kao o nečemu što nastaje zahvaljujući kontaktu kroz oko, uho, nos itd. – samo u okvirima čulne svesti. U tom slučaju svest je ograničena na opažanje putem čula. Ali moguće je prepoznavati svest koja nije vezana za čula, koja je ono na šta ukazujem kada pominjem zvuk tišine. Kada počnete da registrujete taj zvuk, tada postoji svest koja je nevezana. Kako održavate svesnost zvuka tišine otkrivate da možete početi da posmatrate i steknete perspektivu u odnosu na svoje misli, emocije, osećaje, aktivnosti čula i iskustva – a sve to izvire u svesti u ovom trenutku.

Važno je uočiti da je to nešto zaista čudesno što smo u stanju da učinimo. Čitav smisao asketskog života zapravo se vrti oko ovog uvida. Naravno, prepreke iskrsavaju ako se posvetimo obmanama koje stvaramo: snažan osećaj da smo jedno izdvojeno sopstvo, identifikacija sa telom kao nečim što smo zapravo mi; i emocionalne navike, misli i osećaji kojima konstruišemo sebe. Iz svega toga izvlačimo osećaj da posedujemo ličnost, sa kojom se onda identifikujemo i dopuštamo joj da nas cima tamo-amo. Zato vas podstičem da se zaustavite i opustite u svesnosti koja se javlja onda kad prepoznamo zvuk tišine.

Samo se opustite u tom stanju otvorenosti i prijemčivosti. Ali se ne vezujte se za samu tu ideju. Nekada se vežete za ideju zvuka tišine i postizanja nečega uz pomoć njega ili počenete da u vezi sa tim stvarate neke iluzije. To nije to – nije stvar u tome da bilo šta napravite od toga, već da se do kraja otvorite za sadašnji trenutak, na način koji ne sadrži vezivanje.

Ovo prepoznavanje nevezanosti je nešto do čega dolazite kroz svesnost, pre nego kroz opis. Sve što je o tome moguće reći su stvari poput “ne veruje se za bilo šta” i “pusti sve”. Ali kada se ljudi vezu i onda kažu: „Ne bi trebalo da se za bilo šta vezujem“, to znači da su se vezali za samu ideju nevezivanja! Toliko smo predani razmišljanju i pokušajima da sve razumemo kroz ideje, teorije, tehnike, ideologije, theravada pristup i tako u nedogled. Vezujemo sebe uz stanja, iako se samo učenje tiče napuštanja ili nevezivanja. Zato vas ohrabrujem da posmatrate tu vezanost. Imajte poverenja u sebe u toj svesnosti. I umesto da se kruto držite gledišta kako ne treba biti vezan, prepoznajte da vezanost izgleda upravo ovako.

Nekada davno vežbao sam tako da se namerno vežem za neke stvari, jednostavno da bih znao kako vezanost izgleda, umesto da se držim nekakve ideje kako ne bi trebalo da se vežem za bilo šta – i onda na različite očajničke načine neprestano pokušavam da prestanem da budem vezan. To bi bilo tek samoobmanjivanje, jer osnovnu iluziju koja je stvorila vezanost nisam prozreo. Razmišljati: „Ja sam neko ko je vezan, a ne bi trebalo takav da budem“ jeste vezanost: „Ja sam monah koji ima sve te vezanosti, te slabosti. One su prepreka i ne bi trebalo da za njih budem vezan. Moram da ih se oslobodim, da ih napustim.“ Vezanost za takvo nešto rezultira time da sami sebe obmanjujemo i uvek iznova razočaravamo, jer to ne možemo uraditi na taj način – to jednostavno tako ne funkcioniše. Otuda toliko ističem to stanje čiste svesnosti. Ali ne uzimajte to tek tako. Ne pokušavajte to da racionalizujete ili da mnogo oko toga lupate glavu. Naučite da to jednostavno uradite. Samo dođite u kontakt sa tim rezonujućim zvukom ili vibracijom zvuka tišine, naučite da sa tim ostanete dok ne izbrojite do pet ili da vežbate tako da se na njega naviknete i uvidite važnost svega toga. Ako radite sa tim, dolazite do stanja kada počinjete da budete svesni bez vezivanja, tako da stanja koja se javljaju u svesti možete da posmatrate iz perspektive nastajanja i nestajanja.

Kada sve pustimo i jednostavno boravimo u čistoj, nevezanoj svesti, to je ujedno iskustvo neuslovljene ljubavi. Čista svest prihvata sve. Ona nema tu funkciju deljenja; ona nema preferencije bilo kakve vrste. Prihvata sve, svako stanje onakvo kakvo jeste – dobro, loše, demoni, bilo šta. I kada počnete u nju da stičete poverenje, tada praksa mettā bhāvane postaje zaista živa. Umesto da samo širite dobre misli i altruističke ideje, ona postaje vrlo praktična i stvarna.

Ali šta mi uopšte mislimo pod rečju „ljubav“? Za mnoge ljude ljubav znači potpunu vezanost: kada nekog volite, želite da ga posedujete. Obično ono što se smatra ljubavlju u savremenoj svesti jeste vrlo snažna vezanost za drugu osobu, stvar ili biće. Ali ako želite da primenite tu reč za ono što prihvata, onda imate reč mettā – ljubav bez vezivanja, ljubav koja nije izbirljiva, već prihvata i može sve da vidi kao svoj objekat.

Kada počnete da verujete u svesnost, trenutak svesti koji je večan, tada je njemu sve primereno. Iz perspektive ovakvog svesnog bića, sve što se javi u svesti biva prihvaćeno i dobrodošlo je, bilo da dolazi kroz čula, dakle spolja, ili iznutra – drugim rečima, sva emocionalna i fizička stanja koja postaju predmet svesti u sadašnjem trenutku. Taj osećaj ljubavi, prihvatanja i nekritikovanja prihvata sve što mislite, osećate i doživljavate. On dopušta svemu da bude ono što jeste. Ali ako ne dozvolimo stvarima da budu onakve kakve jesu, tada se upinjemo da dobijemo nešto što nemamo ili se otarasimo nečega što ne želimo. Dakle, što se tiče pročišćenja uma, svest je već čista. Ne treba da je pročišćujete; ne morate bilo šta da radite.

Kada prestanete da na sebe gledate na konvencionalan način, tada počinjete da se ne identifikujete sa time da ste ova osoba, ovakav način, ovo stanje, ovo telo. Sva ta gledišta počinju da vas napuštaju; ona ne predstavljaju stvari kakve zaista jesu. Što se tiče meditacije, ako imate poverenje u svesnost, tada različite stvari izranjaju u svesti: brige, ogorčenja, samokritika, sećanja najrazličitije vrste, sjajne ideje ili bilo šta drugo. I naš stav prema njima je stav prihvatanja, obuhvatanja, dopuštanja. Ako govorimo o postupcima i rečima – dobrom, koje činimo kada smo u prilici, kao i lošem, koje ne činimo – prihvatamo oboje, bez kritikovanja. Po meni je upravo to ono što znači ljubav; ona nije kritizerska. Ovo se najviše odnosi na ono što izranja u mojoj svesti; kamma, emocije, osećaji i sećanja koji se jave u trenutku. Iza svega toga je zvuk tišine. I on je poput nekog ogromnog, nepreglednog, beskonačnog prostora koji dopušta stvarima da budu to što jesu, jer tu sve pripada. Priroda svih pojava je da nastanu i nestanu; stvari su takve. Ne zahtevamo da budu drugačije, niti se žalimo zato što bismo hteli da se držimo onih dobrih, a sve loše da uništimo. Naša istinska priroda jeste čista. Kada počnemo da je razumevamo i potpuno u nju verujemo i cenimo je, tada je vidimo kao stvarnu. Ona nije teorijska, apstraktna, nije nekakva ideja – ona jeste stvarnost.

Svest je vrlo stvarna. Nije nešto što vi stvarate. To je svest upravo sada. To da ste sada svesni je činjenica, i to je prirodan poredak stvari. Stanja koja doživljavamo mogu biti različita. Jedna osoba može biti srećna; druga je možda tužna, zbunjena, umorna, deprimirana; treća brine o budućnosti, jadikuje nad prošlošću i tako dalje. Ko bi uopšte mogao znati sva različita stanja koja se u nama javljaju u ovom trenutku? Samo vi znate šta se događa u vašem posebnom iskustvu sada. Šta god da je – dobro ili loše, bilo da to želite ili ne – stvari su takve kakve jesu. I zato vaš odnos prema tome mora biti kroz tu čistotu bića, umesto kroz identifikovanje sa uslovljenim.

Nikada nećete biti u stanju da pročistite uslovljeno. Ne možete sebe učiniti čistom osobom. To nije pravo mesto čistote. Kada se upinjete da pročistite sebe kao osobu, to je beznadežan zadatak, kao kada biste glačali ciglu u nadi da će postati ogledalo. To je zahtevanje nemogućeg, što znači da nećete uspeti i da ćete biti razočarani. Stanje probuđenosti jeste izvorna čistota. Drugim rečima, oduvek ste bili čisti i nikada, ni za trenutak niste bili nečisti. Čak i ako ste serijski ubica, najgori demon u ovom univerzumu, još uvek ste čisti, jer je tu čistotu nemoguće uništiti. Problem leži ne u tome da ste postali nečisti, već u vezanosti za iluziju koju stvara naš um: demon je toliko vezan za to da je demon da zaboravlja svoju prvobitnu čistotu, to prisustvo u ovde i sada.

Ađan Sumedho (iz knjige Intuitive Awareness)

Šta je to Bog?

Tri epiteta

Pišem rad koji razmatra neke dodirne tačke i druge razlike između budizma i hrišćanstva. Koliko ću uspeti da ih raščivijam ostaje tek da se vidi. Ali već sada je očigledno da na tom putu postoji jedna ogromna planina koju nije lako preći. Ta planina zove se Bog. Da bih je prešao, ili bar to pokušao, osnovno je naravno zapitati se šta je u stvari Bog? Pitanje koje mnogi od nas nikada sebi ne postavimo, smatrajući da se nekako podrazumeva da svi znamo o čemu ili o kome se radi. Ali nije zgoreg ipak malo tu začeprkati, jer ko zna na kakva iznenađenja možemo naići i možda otkriti da stvari i nisu tako samorazumljive kako nam se isprva činilo. Ili da su, barem, malo složenije.

Elem, u judeo-hrišćanskoj tradiciji Bog se obično opisuje sa tri epiteta. Prvi od njih je svemoćan, što znači da može da učini šta god poželi. Ako hoće da uništi ovaj svet u trenu ili stvori beskrajnu količinu materije ni iz čega… voilà! Ali može li Bog da stvori kvadratni krug ili vruć led? Može li Bog da učini da jedan i jedan jesu 24? Ovi zahtevi se čine apsurdnim i mnogi teolozi bi s radošću prihvatili da Bog ne može da čini stvari koje su, slično pobrojanima, logički nemoguće. Jer kvadratni krug je tek logički nonsens, ništa više od toga, i reći da Bog ne može da ga stvori nikako ne znači da je njegova moć ograničena.

Drugi epitet kaže da je Bog svevoleći, pun bezgranične ljubavi. On ne dopušta da bilo ko pati, jer mu ljubavi nikada ne manjka. Ali tu se naravno odmah suočavamo sa stvarnošću, u kojoj vidimo da zapravo mnogi pate. Pa otkuda onda toliko patnje, ako nas Tvorac sve vreme obasipa nemerljivom ljubavlju? O tome ću nešto reći malo niže.

Treće obeležje Boga koje ga i čini Bogom jeste da je on sveznajući. Niko se ne može od njega sakriti, jer Bog vidi sve i zna sve, uključujući i naše najintimnije misli i osećanja. Po tome je on zapravo jedna savršena verzija Velikog brata.

Ima još jedno obeležje u opticaju, jer neki znalci dodaju da je Bog sveprisutan, da ga je moguće svuda pronaći. No, oko ovoga već nema takvog slaganja kao o prva tri kvaliteta. Tako su neki teolozi i filozofi, kao što su recimo sveti Toma Akvinski, Pol Tilih ili Hegel, smatrali da Bog jeste prisutan svuda, sve vreme (stručno rečeno, da je imanentan svojoj kreaciji). Drugi su pak bili i ostali ubeđeni da on nekako egzistira izvan sveta koji je stvorio, da je, dakle, transcendentant, nedostupan i našem razumu i našim čulima. Treba li da kažem ono što i sami naslućujete, da postoji i treća struja koja bi da uzme najbolje od oba sveta i tvrdi da je „Bog u ovom svetu, ali ne od ovoga sveta“.

No, ima dodatna poteškoća oko ovih epiteta. Naime, ako kažemo da je Bog sveznajući, to može da shvati kao protivrečno našem snažnom uverenju kako posedujemo slobodu volje, da mi sami odlučujemo hoćemo li recimo nastaviti ovo da čitamo ili ćemo smoreni krenuti put TV-a da pogledamo nešto zanimljivije. Ako Bog sve zna, tada mnogo unapred zna šta ću uraditi i pre nego što krenem ka televizoru. Zna čak i koji ću kanal odabrati. Gde je tu onda moja sloboda izbora? Hm, jesam li ja neki automat, koji se kreće unapred zadatom putanjom ili mogu na nekom raskršću da, kad Bog pogleda desno, skrenem levo?

U pomoć nam priskaču neki oštroumni teolozi koji kažu da je sva naša briga plod nesporazuma. Nismo nešto dobro razumeli, a i brzamo sa zaključcima. Naime, činjenica da Bog zna šta će se sledeće dogoditi ne znači nužno i da je budućnost fiksirana na način da je naši izbori ne mogu izmeniti. Ako je Bog transcendentan i postoji izvan prostora i vremena, na primer, tada činjenica da je u stanju da vidi budućnost ne implicira nužno da ta budućnost nije rezultat mojih izbora, korak po korak. Bog može znati šta ću učiniti po slobodnom izboru, a da ipak ni na koji način ne ugrozi moju slobodu. Čak i u slučaju da Bog jeste imanentan prostoru i vremenu, da je što bi se reklo u istoj kući sa nama, puka mogućnost da vidi budućnost ne znači da je ta budućnost unapred fiksirana.

Dobro, to smo nekako rešili. Ali ostaje problem koji sam već pomenuo, a to je otkuda zlo i patnja u ovome svetu. To je čuveni „problem zla“ oko kojeg je čitav okean mastila potrošen, pa da vidimo kakve su nam tu opcije.

Problem zla

„Problem zla“ je nešto kao pogrešna formulacija, jer se ovde ne radi samo o zlu u smislu onog rđavog što ljudi jedni drugima čine. Problem je malo širi i bolji bi mu naziv bio „problem loših stvari“, jer se te loše stvari mogu podeliti u dve grupe. Prvo, naravno, postoji moralno zlo, loše stvari koje su posledica čovekovog delovanja, kao što su mučenje ili prevara. Druga vrsta je prirodno zlo, loše stvari koje se događaju same od sebe, bez našeg skromnog doprinosa, kao što su poplave, bolesti, zemljotresi i druge prirodne katastrofe.

Problem za tradicionalno shvatanje Boga je u tome da u ovome svetu postoji mnogo zla obe vrste. Zapravo, ima ga toliko da se mnogi, uključujući i mene, zapitaju kako je to moguće u svetu koji je stvorio jedan Bog toliko pun ljubavi!? Na prvi pogled čini se da postoje tri moguća objašnjenja. Moguće je da Bog ne zna za ono što se događa, ali bi to u isto vreme značilo da taj Bog ipak nije sveznajući. Moglo bi, dalje, biti slučaj da je Bogu svejedno što se toliko zla događa, ali onda on ipak nije pun ljubavi, već indiferentnosti. Na kraju, moglo bi biti da Bog ipak nije u stanju da zaustavi to zlo, što bi onda značilo da on nije svemoguć. Kad sve saberemo i oduzmemo, čini se da je jedini način da nekako uskladimo postojanje zla i postojanje Boga to da radikalno izmenimo svoju ideju o njemu: on ili nije sveznajući ili nije svevoleći ili nije svemoguć. Pa sad ko voli nek izvoli i odabere svoju opciju.

Imajući sve ovo u vidu, neki, a među njima opet moja malenkost, tvrde da je najjednostavnije objašnjenje tolikog okeana patnje na ovome svetu to da Bog, barem takav kakvog ga mnogi zamišljaju i klanjaju mu se, jednostavno ne postoji. Ali postoji li i neko drugo rešenje enigme? Postoji li neko objašnjenje toga da Bog zna sve o patnjama ljudi, da ga te patnje pogađaju, da je u stanju da nešto u vezi sa njima učini, a da ipak dopušta da stvari idu tako kako idu? Pokušaji da se sklopi takvo objašnjenje se u teologiji nazivaju teodiceja ili „opravdavanje Boga“, a dolaze nam u raznim veličinama i pakovanjima. I moram reći da većina barem na mene ne ostavljaju naročito upečatljiv utisak. Na primer, neke teodiceje odbacuju premisu da u svetu zapravo uopšte postoji bilo kakvo zlo. Stvari možda izgledaju loše sa naše tačke gledišta, ali to je samo zato što nismo u stanju da vidimo celu sliku. Sa mesta na kojem Bog sedi, sve izgleda da bolje ne može biti. Ne znam kako vi, ali čudom se čudim kako iko može sa ovim da se složi, a da ipak sebe smatra ljudskim bićem. Videti strahote Aušvica, na primer, i reći da sve to izgleda loše samo zato što ne vidimo čitavu sliku ili „ne razumemo promisao“ izgleda mi potpuno apsurdno.

Manje apsurdne teodiceje ne poriču postojanje zla, ali nastoje da nam pokažu kako je, na duge staze, ipak bolje da ono postoji nego da ne postoji. Nešto slično kao kad nam zubar kaže da istrpimo neprijatnost ili bol pri struganju zuba, jer ćemo na kraju od toga ipak imati koristi. Dakle, prema ovakvom razumevanju stvari, Bog dopušta da patimo, jer je to neophodno za naše konačno spasenje. Ono nam pak ne daje odgovor na osnovno pitanje, otkuda uopšte zlo u svetu koji je Bog stvorio, već samo kaže zašto je ono neophodno.

Ali šta je uopšte to što bi svoj toj patnji u ovome svetu ipak dalo neku vrednost? Iznenađujuće popularna teza koja pokušava da odgovori na ovo pitanje od milion dolara je takozvana odbrana slobodom volje. Kažem iznenađujuće, jer mi se čini očigledno klimavom. Teza, naime, ide otprilike ovako: kada se Bog bacio na posao stvaranja, imao je dve opcije. Ili da stvori bića sa slobodnom voljom i mogućnošću da po svom nahođenju biraju dobro i tako uživaju u večnom životu ili da ne stvori takva bića. Ovaj svet je bolje mesto ako takva bića u njemu postoje. I Bog se odluči da ih stvori. Ali ako takva bića postoje, ona onda isto tako mogu da odaberu zlo i time izazovu patnju. Otuda zlo mora da postoji kao mogućnost, ali to je cena koju vredi platiti jer nam otvara i onu drugu, mogućnost dobra.

Kad ovo pročitamo, lepo zvuči, a argumentacija se na prvi pogled čini uverljivom. Ali onda uočimo da teza pokriva samo moralno zlo, a ne i prirodno. Ona i dalje ne objašnjava bolesti, poplave, zemljotrese i ostala čuda. Dakle odbranu slobodom volje treba modifikovati kako bi i ove druge stvari učinila neophodnim, jer i na osnovu njih možemo učiti i duhovno uzrastati. Drugim rečima, jedino suočavajući se sa patnjom postajemo sposobni da odaberemo dobro.

Ali, avaj! Čak i u ovoj modifikovanoj verziji odbrana je slaba. Nužnost konfrontiranja sa patnjom čini se takođe klimavom. Neki ljudi pate mnogo više nego drugi. Da li to znači da su kao rezultat toga oni mnogo bolji ljudi? Da li samo oni odlaze na nebo? Sve ovo nas vodi u generalnu poteškoću objašnjavanja nesklada između stepena patnje različitih ljudi. Zašto neki od nas umiru lagano, uz ogromne bolove, ponekad bez ikoga pored sebe ko bi bio svedok tome i naučio nešto od toga?

Takođe je krajnje sumnjivo pretpostaviti da je takvo užasno umiranja zaista neophodno. Ljudi mogu učiti na različite, mnogo manje bolne načine. Nekima je dovoljno da vide da je nešto štetno za njih, pa da to izbegnu. Takvo je bilo moje iskustvo, ili pre odsustvo tog iskustva, sa drogama. Naime, kao mlad, družio sam se vrlo blisko sa ljudima koji su eksperimentisali sa njima, ali apsolutno mi ni u jednom trenutku nije padalo na pamet da ih u tome sledim. Jasno sam i vrlo rano video da je to jedno veliko zlo. Nije trebalo da prođem kroz patnju zavisnosti i skidanja. Nažalost, nekima jeste i oni su učili na teži način. Sve to pokazuje da nema ničeg strogo definisanog i nužnog u pogledu načina na koji učimo. Ali navodi i na neprijatan zaključak da je Bog onda neka vrsta sadiste kada je neke od nas stvorio takvima da uče tek prolazeći kroz neizmernu patnju.

Sve u svemu, odbrana slobodom volje ne uspeva da nam objasni varijacije u intenzitetu i količini patnje koju trpimo i ekstreme sa kojima neki ljudi nažalost moraju da žive. Ona se takođe čini zasnovanom na okrutnoj ideji kako moramo patiti da bismo nešto naučili. Ako ovaj univerzum jeste okrutan, onda nam to daje više razloga da sumnjamo kako je on pod kontrolom jednog dobroga Boga. Sve to nas vodi dalje ka stvaranju različitih drugih objašnjenja zla. No, pretpostavimo da ipak postoji neki racionalan način izmirenja tvrdnje o postojanju Boga i činjenice o postojanju zla. Kuda bi nas to odvelo? Za mnoge od nas, do šokantnog zaključka da je Bog spreman da dopusti grozne patnje sa određenim ciljem. Sa druge strane, možemo osećati da postoje okrutnosti koje je taj Bog dopustio, ali nikako se ne mogu smatrati opravdanim. Recimo, smrt deteta u prvih nekoliko danas svog života. Ako ih je Bog ipak dopustio, onda on nije vredan poštovanja. Drugim rečima, problem zla nas stavlja pred ozbiljnu dilemu: ili Bog ne postoji ili je sa moralnog stanovišta zaslužuje naše gnušanje.

Vera i razum

Mnogi vernici će ovakvo moje razmatranje smatrati pogrešnim i neprihvatljivim. Zato što im se čini da ima nečeg pogrešnog u očekivanju da razumemo puteve Gospodnje. Zar ne bi trebalo dopustiti mogućnost da je Božiji plan tajanstven i da ne možemo očekivati da ga do kraja dokučimo? Možda nismo u stanju da uvidimo šta to patnju čini vrednom, da vidimo pred kojim sve mogućnostima stoji Bog i koliko je divna nagrada život posle smrti? Zar ne možemo jednostavno verovati da ćemo se, posle smrti, sresti sa Bogom i uvideti da su njegove namere bile istinski dobre?

Ovde dolazimo do krajnjih granica našeg razmatranja, primorani da se odlučimo želimo li da napustimo područje teologije i produžimo stazom filozofije religije. Jer u teologiji može biti dovoljno da kažemo kako do jedne tačke razumemo, a da posle nje nastaje područje tajne. Ako krenemo od vere u Božiju dobrotu, tada možemo pokušati da objasnimo postojanje zla najbolje što možemo i da onda prihvatimo kako je to naše objašnjenje nepotpuno. Nasuprot tome, filozofija religije ne polazi od vere. I tada, ako nismo u stanju da rešimo problem zla na racionalan način, naš zaključak bi trebalo da bude da nije racionalno verovati u Boga. Međutim, ovo u nama podstiče još jedno, vrlo važno pitanje. Iako možda nije racionalno verovati i klanjati se Bogu, zar vera ne ide dalje od onoga što je racionalno? Zar zaista moramo sebe obuzdati onim što je racionalno kada je u pitanju religijsko verovanje?

Više je načina na koje možemo prići ovom pitanju, ali ako i dalje ostajemo na terenu filozofije religije, pravi put je da razmislimo sa racionalne tačke gledišta kakve bi mogli biti granice racionalnosti i kako to vera može ili ne može ići dalje od razuma. Ako samo kažemo da vera ima svoje razloge koji su izvan razuma, tada smo istovremeno digli ruke od toga da pitanjima religije priđemo na filozofski, ja bih rekao mudar način. O ideji da razum ima svoje granice se u filozofiji već dugo debatuje. Kant je jednom rekao da njegova filozofija stavlja granice razumu kako bi načinila prostor za veru. Time je hteo da kaže kako postoje neka pitanja oko kojih um treba da zaćuti, ali koja su još uvek vrlo važna za čovekov život. I u tim oblastima je sasvim legitimno donositi odluke na osnovu vere. E sad, da li je i pitanje postojanja Boga jedno od tih oblasti, to je na svakom od nas da odluči za sebe. Po meni, bilo kako da odlučimo, dobro smo odlučili ako nam ta odluka bude oslonac i orijentir u tome da od sebe svakoga dana činimo bolju verziju onoga kakvi smo bili juče. A to jeste moguće, sa Bogom ili bez njega.