Posmatranje vezanosti

Svest je ono što svi mi doživljavamo upravo sada – to je vezujuće iskustvo koje svi imamo upravo u ovom trenutku. Svest je vezana za svet oblika. Mi svest doživljavamo kroz formu. Kada kontempliramo četiri elementa: zemlja, voda, vatra i vazduh i dodamo još dva – prostor i svest, dobijamo totalitet iskustva jednog ljudskog bića. Fizičko stanje tela i fizički svet u kojem živimo jesu kombinacija ta četiri elementa, kombinovanih sa prostorom i svešću. Možemo kontemplirati ta četiri elementa u sopstvenom telu kao jedan od načina gledanja na telo, načina kada ga ne vidimo kao nekakav lični identitet ili kao nešto što pripada nama. Prostor i svest nemaju granice, oni su beskonačni. Svest je, tako, ono što koristimo u meditaciji kako bismo kontemplirali stvari kakve jesu.

Postajemo vrlo konfuzni, zato što svest nije nešto što možemo uhvatiti na način na koji to možemo sa zemljom, vodom, vatrom i vazduhom, ili sa stanjima uma kakva su misli i emocije. Zato što smo svesni, možemo zapravo biti svesni misli i emocija, ili tela dok postoji i manifestuje se u sadašnjem trenutku.

Ponekad o svesti razmišljamo na vrlo ograničen način, kao o nečemu što nastaje zahvaljujući kontaktu kroz oko, uho, nos itd. – samo u okvirima čulne svesti. U tom slučaju svest je ograničena na opažanje putem čula. Ali moguće je prepoznavati svest koja nije vezana za čula, koja je ono na šta ukazujem kada pominjem zvuk tišine. Kada počnete da registrujete taj zvuk, tada postoji svest koja je nevezana. Kako održavate svesnost zvuka tišine otkrivate da možete početi da posmatrate i steknete perspektivu u odnosu na svoje misli, emocije, osećaje, aktivnosti čula i iskustva – a sve to izvire u svesti u ovom trenutku.

Važno je uočiti da je to nešto zaista čudesno što smo u stanju da učinimo. Čitav smisao asketskog života zapravo se vrti oko ovog uvida. Naravno, prepreke iskrsavaju ako se posvetimo obmanama koje stvaramo: snažan osećaj da smo jedno izdvojeno sopstvo, identifikacija sa telom kao nečim što smo zapravo mi; i emocionalne navike, misli i osećaji kojima konstruišemo sebe. Iz svega toga izvlačimo osećaj da posedujemo ličnost, sa kojom se onda identifikujemo i dopuštamo joj da nas cima tamo-amo. Zato vas podstičem da se zaustavite i opustite u svesnosti koja se javlja onda kad prepoznamo zvuk tišine.

Samo se opustite u tom stanju otvorenosti i prijemčivosti. Ali se ne vezujte se za samu tu ideju. Nekada se vežete za ideju zvuka tišine i postizanja nečega uz pomoć njega ili počenete da u vezi sa tim stvarate neke iluzije. To nije to – nije stvar u tome da bilo šta napravite od toga, već da se do kraja otvorite za sadašnji trenutak, na način koji ne sadrži vezivanje.

Ovo prepoznavanje nevezanosti je nešto do čega dolazite kroz svesnost, pre nego kroz opis. Sve što je o tome moguće reći su stvari poput “ne veruje se za bilo šta” i “pusti sve”. Ali kada se ljudi vezu i onda kažu: „Ne bi trebalo da se za bilo šta vezujem“, to znači da su se vezali za samu ideju nevezivanja! Toliko smo predani razmišljanju i pokušajima da sve razumemo kroz ideje, teorije, tehnike, ideologije, theravada pristup i tako u nedogled. Vezujemo sebe uz stanja, iako se samo učenje tiče napuštanja ili nevezivanja. Zato vas ohrabrujem da posmatrate tu vezanost. Imajte poverenja u sebe u toj svesnosti. I umesto da se kruto držite gledišta kako ne treba biti vezan, prepoznajte da vezanost izgleda upravo ovako.

Nekada davno vežbao sam tako da se namerno vežem za neke stvari, jednostavno da bih znao kako vezanost izgleda, umesto da se držim nekakve ideje kako ne bi trebalo da se vežem za bilo šta – i onda na različite očajničke načine neprestano pokušavam da prestanem da budem vezan. To bi bilo tek samoobmanjivanje, jer osnovnu iluziju koja je stvorila vezanost nisam prozreo. Razmišljati: „Ja sam neko ko je vezan, a ne bi trebalo takav da budem“ jeste vezanost: „Ja sam monah koji ima sve te vezanosti, te slabosti. One su prepreka i ne bi trebalo da za njih budem vezan. Moram da ih se oslobodim, da ih napustim.“ Vezanost za takvo nešto rezultira time da sami sebe obmanjujemo i uvek iznova razočaravamo, jer to ne možemo uraditi na taj način – to jednostavno tako ne funkcioniše. Otuda toliko ističem to stanje čiste svesnosti. Ali ne uzimajte to tek tako. Ne pokušavajte to da racionalizujete ili da mnogo oko toga lupate glavu. Naučite da to jednostavno uradite. Samo dođite u kontakt sa tim rezonujućim zvukom ili vibracijom zvuka tišine, naučite da sa tim ostanete dok ne izbrojite do pet ili da vežbate tako da se na njega naviknete i uvidite važnost svega toga. Ako radite sa tim, dolazite do stanja kada počinjete da budete svesni bez vezivanja, tako da stanja koja se javljaju u svesti možete da posmatrate iz perspektive nastajanja i nestajanja.

Kada sve pustimo i jednostavno boravimo u čistoj, nevezanoj svesti, to je ujedno iskustvo neuslovljene ljubavi. Čista svest prihvata sve. Ona nema tu funkciju deljenja; ona nema preferencije bilo kakve vrste. Prihvata sve, svako stanje onakvo kakvo jeste – dobro, loše, demoni, bilo šta. I kada počnete u nju da stičete poverenje, tada praksa mettā bhāvane postaje zaista živa. Umesto da samo širite dobre misli i altruističke ideje, ona postaje vrlo praktična i stvarna.

Ali šta mi uopšte mislimo pod rečju „ljubav“? Za mnoge ljude ljubav znači potpunu vezanost: kada nekog volite, želite da ga posedujete. Obično ono što se smatra ljubavlju u savremenoj svesti jeste vrlo snažna vezanost za drugu osobu, stvar ili biće. Ali ako želite da primenite tu reč za ono što prihvata, onda imate reč mettā – ljubav bez vezivanja, ljubav koja nije izbirljiva, već prihvata i može sve da vidi kao svoj objekat.

Kada počnete da verujete u svesnost, trenutak svesti koji je večan, tada je njemu sve primereno. Iz perspektive ovakvog svesnog bića, sve što se javi u svesti biva prihvaćeno i dobrodošlo je, bilo da dolazi kroz čula, dakle spolja, ili iznutra – drugim rečima, sva emocionalna i fizička stanja koja postaju predmet svesti u sadašnjem trenutku. Taj osećaj ljubavi, prihvatanja i nekritikovanja prihvata sve što mislite, osećate i doživljavate. On dopušta svemu da bude ono što jeste. Ali ako ne dozvolimo stvarima da budu onakve kakve jesu, tada se upinjemo da dobijemo nešto što nemamo ili se otarasimo nečega što ne želimo. Dakle, što se tiče pročišćenja uma, svest je već čista. Ne treba da je pročišćujete; ne morate bilo šta da radite.

Kada prestanete da na sebe gledate na konvencionalan način, tada počinjete da se ne identifikujete sa time da ste ova osoba, ovakav način, ovo stanje, ovo telo. Sva ta gledišta počinju da vas napuštaju; ona ne predstavljaju stvari kakve zaista jesu. Što se tiče meditacije, ako imate poverenje u svesnost, tada različite stvari izranjaju u svesti: brige, ogorčenja, samokritika, sećanja najrazličitije vrste, sjajne ideje ili bilo šta drugo. I naš stav prema njima je stav prihvatanja, obuhvatanja, dopuštanja. Ako govorimo o postupcima i rečima – dobrom, koje činimo kada smo u prilici, kao i lošem, koje ne činimo – prihvatamo oboje, bez kritikovanja. Po meni je upravo to ono što znači ljubav; ona nije kritizerska. Ovo se najviše odnosi na ono što izranja u mojoj svesti; kamma, emocije, osećaji i sećanja koji se jave u trenutku. Iza svega toga je zvuk tišine. I on je poput nekog ogromnog, nepreglednog, beskonačnog prostora koji dopušta stvarima da budu to što jesu, jer tu sve pripada. Priroda svih pojava je da nastanu i nestanu; stvari su takve. Ne zahtevamo da budu drugačije, niti se žalimo zato što bismo hteli da se držimo onih dobrih, a sve loše da uništimo. Naša istinska priroda jeste čista. Kada počnemo da je razumevamo i potpuno u nju verujemo i cenimo je, tada je vidimo kao stvarnu. Ona nije teorijska, apstraktna, nije nekakva ideja – ona jeste stvarnost.

Svest je vrlo stvarna. Nije nešto što vi stvarate. To je svest upravo sada. To da ste sada svesni je činjenica, i to je prirodan poredak stvari. Stanja koja doživljavamo mogu biti različita. Jedna osoba može biti srećna; druga je možda tužna, zbunjena, umorna, deprimirana; treća brine o budućnosti, jadikuje nad prošlošću i tako dalje. Ko bi uopšte mogao znati sva različita stanja koja se u nama javljaju u ovom trenutku? Samo vi znate šta se događa u vašem posebnom iskustvu sada. Šta god da je – dobro ili loše, bilo da to želite ili ne – stvari su takve kakve jesu. I zato vaš odnos prema tome mora biti kroz tu čistotu bića, umesto kroz identifikovanje sa uslovljenim.

Nikada nećete biti u stanju da pročistite uslovljeno. Ne možete sebe učiniti čistom osobom. To nije pravo mesto čistote. Kada se upinjete da pročistite sebe kao osobu, to je beznadežan zadatak, kao kada biste glačali ciglu u nadi da će postati ogledalo. To je zahtevanje nemogućeg, što znači da nećete uspeti i da ćete biti razočarani. Stanje probuđenosti jeste izvorna čistota. Drugim rečima, oduvek ste bili čisti i nikada, ni za trenutak niste bili nečisti. Čak i ako ste serijski ubica, najgori demon u ovom univerzumu, još uvek ste čisti, jer je tu čistotu nemoguće uništiti. Problem leži ne u tome da ste postali nečisti, već u vezanosti za iluziju koju stvara naš um: demon je toliko vezan za to da je demon da zaboravlja svoju prvobitnu čistotu, to prisustvo u ovde i sada.

Ađan Sumedho (iz knjige Intuitive Awareness)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s