Šta je važno za moju praksu

Mnogi se zanimaju kako da vežbaju budističku meditaciju svesnosti, procenjuju koja je tehnika ili škola bolja, efikasnija, ali pri tome zaboravljaju na jednu važnu stvar: koju god tehniku da primenjujem, najvažniji je ipak kvalitet moje motivacije i koliku količinu truda, posvećenosti u nju ulažem. Zašto? Zato što nikakva tehnika, niti spoljašnja potpora ne može da zameni taj unutrašnji žar, tu spremnost da živim svoj život kao nešto do čega mi je zaista stalo, umesto da ga otaljavam, razmenjujući ga za sitniš trivijalnosti i opsenu čulnih zadovoljstava koje su sećanje i pre nego što ih dodirnem. Taj žar nastaje iz razumevanja da izbor u suštini ne postoji, znanja da čitav moj život zavisi upravo od te posvećenosti. Ima nekog lekovitog paradoksa u činjenici da moj život, ono najvrednije u njemu, zavisi od tih vanvremenih trenutaka dok sedim sklopljenih očiju i ne radim ništa specijalno. To znanje me svakoga jutra ili večeri povede za ruku i posadi na jastuče za meditaciju, i pored gomile „mnogo važnijih“ poslova i zadovoljstava koja me dozivaju. Samo upoređeni sa tim znanjem, dobijaju nesvesni postupci i slasti novotarija svoju pravu meru jalovosti, zamornog ponavljanja, bezvrednosti. Taj unutrašnji žar čini ne samo sedenje na jastuku, već čitav moj život poljem prakse, važnog učenja razdvajanja bitnog od nebitnog, tihe strasti za budnošću, koja nas jedina može prenuti i izbaciti iz kolotečine uslovljenog.

Kada počnem da razumevam koliko me sila navike čvrsto drži u svojoj šaci, upravo zahvaljujući tome preduzimam korake da je se oslobodim. Tada mi svaki trenutak postaje raskrsnica na kojoj treba da odlučim na koju stranu ću krenuti: levo ka sve većem miru ili desno, ka još većem nemiru i konfuziji. To je samo moja odluka i neću se žaliti na bilo koga ako se kasnije nađem na mestu koje nisam priželjkivao. Iskoristiću zato tu raskrsnicu da izoštrim čula, prijemčivost, sposobnost da prepoznam i zaobiđem prepreke i zamke kakvih moj život, svačiji život, ima u izobilju. Neka mi je uvek pred očima krajnji cilj jasnoće, mira i nevezivanja i tada će mi odluka na koju stranu krenuti biti mnogo lakša, tako očigledna.

Pri svemu tome, nijednog trenutka ne smem zaboraviti da ne postoji samo jedan pravi put vežbanja. U izvesnom smislu, tih puteva je koliko i vežbača. Jer radi se o mojoj praksi, ne nekakvom lepo upakovanom fabričkom proizvodu, čiji sam ja tek jedan od konzumenata. Kao što kada kupim cipele i one posle nekoliko nošenja postanu deo moje gardarobe, malo ulubljene na jednoj strani, malo izbočene da drugoj, sa naborima koji odgovaraju načinu na koji se savija i gazi moje stopalo, ne nečije tuđe. Zato održavam istu takvu prisnost sa svojom praksom. Pošavši od nekih opštih principa i preporuka, stvaram je i oblikujem. Ona postaje moj vrhovni učitelj, a ne neki lik sa dugom, sedom bradom ili bez nje, sa dubokim, prijatnim glasom, harizmom i smislom za spiritualni humor. On je samo povod, ali me neće ničem suštinskom naučiti. To može samo moja praksa, bezbrojno ponavljanje, sam život, i to ako sam pažljiv, otvoren, strpljiv i iskren pred samim sobom. Tada ću lako videti, uvek iznova, da se radi o jednom izuzetnom učitelju koji je uvek tu, u samom središtu mog bića, čak i u najobičnijim trenucima i najjednostavnijim situacijama. A „učionica“ je čitav moj unutrašnji i spoljašnji pejzaž, sve što mi moja čula, um, telo i srce mogu pružiti. Sve, bez izuzetka. Čak i ta praznina i tišina u kojoj se moj i životi svih drugih odvijaju, pulsiraju, sudaraju i mimoilaze. Zato, u svoj toj punoći koju nazivamo svetom i životom, ne postoje prepreke za vežbanje, samo prividi prepreka, ne postoji protraćeno vreme, jer praksa se odvija bio ja toga svestan ili ne. Jedina razlika je što me svesnost vodi na jednu stranu, slepilo automatizma na suprotnu.

I za kraj, ne smem zaboraviti da budistička praksa jeste individualna, ali nije izolovana. Postoje milioni ljudi koji rade isto što i ja, nastoje da što duže borave u svesnosti, da neguju u sebi dragulje mudrosti i saosećanja. I to je drugi veliki podsticaj za život, kako da ga živim, sa strašću i zahvalnošću. Zahvalnošću što kada god sednem, gde god da sednem, znam da nisam sam. Pridružujem se u tišini velikom bratstvu koje nema ni centar ni periferiju, ni granice i hijerarhiju. Bratstvu ljudskih bića istih namera, koja među sobom dele strast za budnošću, nepovređivanjem i oslobađanjem iz ropstva navike. Budistički termin za tu zajednicu jeste Sangha, „zajednica“. To nije nekakva organizacija koja ima svoje doživotne članove. To je živi organizam koji se neprekidno menja. Njegovim članom postaje svako od nas kada, recimo, suočen sa grubim rečima ili delima, sklopi dlanove u visini grudi i zagleda se u svoje ustreptalo srce. Postaje svako od nas kada svojom ljubavlju i toplinom obasja ovaj svet. I isto tako prestaje da mu pripada uvek kada mu u zaboravu srce okameni mržnjom, zavišću ili besom. Zavetujem se i molim sve sile ovoga sveta da me podrže u pripadništvu tok lekovitom bratstvu, koje nastaje iz generacije u generaciju, među neznanim i bezbrojnim ljudima, mudracima i početnicima, plemenitim i običnim bićima, kojima mi je uvek čast da se pridružim.


7 thoughts on “Šta je važno za moju praksu

  1. 🌞🌹

    нед, 14. феб 2021. 10:57 Beleške o Budinom učenju је написао/ла:

    > Branko posted: ” Mnogi se zanimaju kako da vežbaju budističku meditaciju > svesnosti, procenjuju koja je tehnika ili škola bolja, efikasnija, ali pri > tome zaboravljaju na jednu važnu stvar: koju god tehniku da primenjujem, > najvažniji je ipak kvalitet moje motivacije i koli” >

    Liked by 1 person

  2. Ovo je tekst preuzet sa sajta srednjiput.rs:
    Prve godine posle probuđenja, sedam godina pošto je napustio dom, Buda se vratio u rodno mesto, u grad Kapilavattu. Bila je to poseta koja je imala ogroman uticaj na čitavo kraljevstvo plemena Sakya, a posebno na Budinog oca kralja Suddhodanu. Kao plod njihovog ponovnog susreta, kralj je dostigao prva dva stupnja probuđenja. (Nekoliko godina kasnije, shvativši da se život njegovog oca bliži kraju, Buda ga je poslednji put posetio i pomogao mu da stigne do poslednjeg stupnja probuđenja, da postane arahant.)

    Pitanje: Da li se ovde radi o klasičnom nepotizmu i probuđenju preko veze? Ako se tome doda i probuđenje supruge, tetke i rođaka dolazimo do zakljuka da je nepotizam u Budizmu dobio neverovatne srazmere. Čime su svi oni zaslužili probuđenje?

    Like

  3. Molim za odgovor na tekst sa sajta srednjiput.rs.

    Tu se iznenada i porodila, tako što joj je Sidarta izašao opet na desni bok bez ičije pomoći. Novorođenče je napravilo po sedam koraka na sve četiri strane sveta, a na mestu gde je prvi put dotaklo tlo iznikli su lotosi. Tada reče: “Preda mnom nema novih života, jer ovo je moje poslednje telo.

    Da li beba po rođenju odmah može da hoda i govori?

    Like

  4. Da li postoji neki dokaz o Budinom probuđenju ili je potrebno da verujemo na reč?

    I kako to da se probudio odmah nakon što je pojeo pirinač sa mlekom, posle 6 godina meditacije i izgladnjivanja? Zašto je Buda pobegao od kuće nakon rođenja sina?

    Možda nije mogao da spava zbog dečjeg plača?

    I kako se to u meditaciji setio ranijih života? Zar cilj meditacije nije da budemo u sadašnjem trenutku?

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s