Šta to deca duguju roditeljima?

Ako ste mlađi onda ste često čuli, a ako ste stariji, onda ste, uveren sam, više puta izgovorili čuvenu rečenicu koju dragi roditelji puni pravedničkog gneva govore svojoj nezahvalnoj deci: “Ceo život smo žrtvovali za tebe!” U toj rečenici su u isto vreme sadržani prekor, zahtev, očaj, pokušaj ucene, bes, kletva, rezignacija, razočarenje i ko zna šta sve ne – izuzev ljubavi. Zapanjujuće mnogo toga za jednu tako kratku rečenicu. Ona je ujedno i ultimativni poziv za transakciju koja kao da se podrazumeva. Ja sam tebi nešto dao pre, a sad ti treba da otplatiš dug. Ali pitanje koje mi se pri svemu tome nameće je vrlo jednostavno: da li u odnosima dece i roditelja ima mesta za davanje i vraćanje duga, za neku vrstu dužničkog ropstva? Ima li mesta za to računovodstvo uzajamnih usluga, koje niko ne vodi, ali svi apotekarski precizno znaju ko im, od kada i koliko duguje.

Da ne bude zabune, činjenje usluge i uzvraćanje su deo naše svakodnevice. Kada je Gordana išla na more (u stara dobra pred-kovid vremena) i zamolila svoju komšinicu Svetlanu da joj, u njenom odsustvu, redovno kupi poštu iz sandučeta, zaliva cveće ili s vremena vreme diže i spušta roletnu da nepodobno oko ne bi uočilo kako u stanu nikog nema cele dve nedelje, nekako je prirodno da se osećala Svetlaninim dužnikom. Možda će svoj mali dug pokušati da izravna tako što će joj doneti neki suvenir sa letovanja. I u tome nema ničeg neobičnog. Ali, ima li ičeg neobičnog da istu shemu transakcije usluga prenesemo i na odnos dece i roditelja? Ja mislim da ima. Naime, roditelji su odlučili da imaju decu, malo iz ljubavi, a malo možda iz nekog drugog razloga kojeg nisu ni bili svesni. Bože moj, pa i svi drugi imaju decu, nećemo valjda da štrčimo i da se razlikujemo! I tako, mama rodi Miloša, a ubrzo i Milicu. I sada su zadovoljni. Deluju kao jedna zaista skladna, srećna porodica. Sve dok prvo Miloš, a za njim i Milica ne počnu da pokazuju prve znake stvorenja sa sopstvenom voljom i planovima, koji se, gle čuda, ne uklapaju u teleološku promisao njihovih roditelja. Tenzija počinje prvo lagano, pa sve brže da raste. Iznevereno očekivanje tamo, neočekivano loša ocena ovamo, u inat preglasna muzika u sobi, pa još u kasne sate, i na sve to još, o grozote, prećutani poljubac i još ponešto u autu, i dok si dlanom o dlan eto ti iskopanih rovova iz kojih se obe strane gledaju maltene kao preko nišana.

Kad se posle svega toga osvrnem, možda bi trebalo da se zapitam gde se to i kada moja odluka da imam decu pretvorila u njihov zahtev da budu rođeni, hranjeni i oblačeni, odgajani, maženi i vaspitavani. Dobro, jasno je, tog zahteva nikada i nije bilo, niti ga je moglo biti, ali ja se sada ponašam kao da ga jeste bilo, o čemu govori moje očekivanje (ubeđen sam, s pravom!) da mi oni sada duguju uzvratnu uslugu. Želja se na magičan način transformisala u žrtvu. Biće da sam nešto negde pogrešno razumeo i zato hajde da krenemo ispočetka. Podsetimo se da odnos između dece i roditelja treba da bude odnos prijateljstva koje karakteriše uzajamnost i bliskost, pre nego stroga razmena tante za kukuriku. To koliko sam se žrtvovao za svoju decu ne igra bilo kakvu ulogu u određivanju koje su njihove dužnosti prema meni kada jednom odrastu. Detetova pomoć koju bi trebalo da ponudi ostareloj majci zavisi od zdravstvenog stanja majke, a ne od toga što je, na primer, njezin porođaj svojevremeno bio jako težak. Dakle, pre bi se reklo da to što dete treba da učini za roditelje (i roditelji za njega) zavisi od (1) njihovih potreba, kao i ličnih i materijalnih mogućnosti, (2) obima u kojem između njih postoji jedno trajno prijateljstvo i poštovanje.

Tako, zamislimo situaciju u kojoj su već pomenuti Miloš i Milica primili podjednaku ljubav od svojih roditelja, iako je Miloš bio poslušno dete, lako za vaspitanje, dok je Milica bila, em često bolešljiva, em jogunasta i nemarna prema svojim obavezama. Kada su odrasli, Miloš je postao inženjer sa dobrom platom i posao je našao u istom gradu u kojem žive i njegovi roditelji. Milica se odlučila za umetničku karijeru, bez stalnih prihoda i u potrazi za karijerom se preselila u veći grad. Kada su roditelji ostarili i treba ih posećivati i materijalno pomoći, Miloš sada ima veći deo odgovornosti od svoje sestre. To proizlazi iz njegovih finansijskih mogućnosti i blizine roditeljima, a ne od količine žrtvovanja koje su roditelji nekada davno morali da prođu. Ako se na sve to doda i godinama građen odnos bliskosti i ljubavi, u kojem podsećanje na „dug“ nema ama baš nikakvu ulogu, onda smo u svetu koji nadahnuti lajbnicovskim optimizmom slobodno možemo nazvati „najboljim od svih mogućih svetova“.

Dakle, uobičajenu dilemu oko toga šta bi deca trebalo da učine za svoje roditelje neophodno je sagledati u novom svetlu intenziteta emotivne veze koja među njima postoji. Roditeljski argument : „Ti treba da učiniš X zato što smo mi za tebe učinili Y“, mnogo bi bolje bilo zameniti sa „Mi te zaista volimo i verujemo da ćeš biti srećniji ako učiniš X“ ili „Verujemo da ti voliš nas i svako ko nas voli bi učinio X“. Ako bi roditeljska žrtva bila smatrana uslugom, detetov odgovor „Ja nikada nisam tražio od vas da učinite Y za mene“ bi i te kako imala smisla. Ali za ovako izmenjene roditeljske komentare, ovakvi odgovori su očigledno nebitni. Dete može, po svom nahođenju, ili da uradi X ili da dovede u pitanje jednu od tvrdnji svojih roditelja: tako što će pokazati da odnos ljubavi ne postoji ili da ljubav prema nekome nije dovoljan motiv da se uradi X ili, pak, da on neće biti srećniji ako učini X.

Viđeni u ovakvom svetlu, roditeljski zahtevi detetu da im piše, posećuje ili ponudi razumnu količinu emocionalne ili finansijske podrške u nekoj od životnih kriza jesu utemeljeni, sve dotle dok među njima još uvek postoji prijateljstvo, bliskost, ljubav. Ljubav prema drugima zaista nas podstiče da vodimo računa o njima. Neki drugi roditeljski zahtevi, kao što su oni za radikalnim promenama u načinu života deteta ili njegovim ciljevima postaju apsurdni kada jednom njihovo opravdanje više ne nalazimo u dugu koji deca imaju, već u ljubavi. Jer ljubav, ako je istinska, trebalo bi da rađa slobodu, a ne ropstvo. Ili drugim rečima, ljubav, ako je istinska, jednostavno rađa još više ljubavi i razumevanja.

Sa druge strane, uobičajena logika usluga koje treba uzvratiti sugeriše ovakvo razmišljanje: „Pošto smo mi plaćali za tvoje studije, duguješ nam to da napraviš karijeru inženjera, sa dobrom platom kako bi mogao da nas finansijski pomažeš, umesto da kreneš putem rok muzičara i budeš slepac celog veka“. Na ovaj način zdravi odnos ljubavi i prijateljstva nažalost biva zamenjen sve većim otuđenjem, jer je plaćena školarina shvaćena kao investicija koja treba da donese kamatu, a ne kao nešto učinjeno bez interesa i očekivanja, iz puke roditeljske ljubavi. Kao da je životne ciljeve svoga deteta moguće unapred „otkupiti“ i prisvojiti. Ne nije. Ali iz nekog čudnog razloga mnogi roditelji misle da jeste. Bilo bi dobro da još jednom o tome porazmislimo. Kako zbog sebe, tako i zbog svoje dece.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s