Poziv

PUN MESEC – nedelja, 28. mart 2021.

Budina usavršenost potpuna je;
nikakvog posla preostalo nije.
Nemerljiva je njegova mudrost,
njezine granice se ne nalaze.
Pa čime od istine odvojen on može biti?

Dhammapada, 179

Velika je to sreća imati pristup učenju koje je izložio Buda i njegovi probuđeni učenici. Velik je to blagoslov da imamo poverenje u to učenje; poverenje koje nas ohrabruje da pitamo, istražujemo, a ne samo da verujemo. Kad imamo tek slepu veru, tada se odričemo odgovornosti za posledice našeg pomanjkanja svesnosti; i svakako da je to pomanjkanje u središtu svake patnje – naše i sveta oko nas. Zato, budimo pažljivi da se ne izgubimo u samozadovoljstvu, samo zato što verujemo u Budu. Umesto da se pitamo: „Jesam li ja dobar budista?“, možda bi trebalo da pitamo: „Pomaže li moja budistička praksa da čujem najdublje sumnje i brige svoga srca?“ Isto tako: „Učim li da stičem poverenje u sebe dok se bavim ovim istinskim pitanjima?“


Pogledaj gore!

Vežba: Nekoliko puta tokom dana, svesno pogledaj gore. Posveti nekoliko minuta da zaista vidiš plafon u sobi, visoke zgrade, krošnje drveća, krovove, brda ili planine I, naravno, nebo. Vidi šta novo uočavaš.

PODSEĆANJE
Okači cedulje sa strelicom okrenutom nagore ili rečima: „Pogledaj gore“.

OTKRIĆA
Najveći deo vremena mi posmatramo tek jedan malo deo ovoga sveta. Pošto su nam oči na prednjem delu glave, naša vizuelna svest je obično ograničena na ono što je pred nama, taj isečak od tla do otprilike tri metra visine. Jedino kada vidimo ili čujemo nešto neuobičajeno, kao što je izuzetno visok čovek ili iznenadni prasak iznad glave, podignemo pogled. Naravno, oni koji se bave određenim zanimanjem, poljoprivrednici ili mornari, često gledaju u nebo, jer je promena vremena vrlo važna za njih, ali danas i oni verovatno češće gledaju neki TV kanal sa vremenskom prognozom ili u ekran radara.

Dizanje pogleda otvara našu perspektivu, oslobađa um njegovog neurotičnog kaveza i dopušta mu da se opruža i savija. Kada gledaju nagore, ljudi opažaju mnoge stvari koje nisu ranije: svetiljke na plafonu, dekorativnu plastiku na fasadama, vrhove krošnji koji se povijaju na vetru, oblik i boju oblaka, ljude koji gledaju kroz prozore svojih stanova ili nagnuti na ogradu balkona, ptice koje u grupi začas prolete iznad nas.

Postoji psihološki eksperimenti koji pokazuju koliko malo vidimo, čak I kada gledamo direktno u nešto. Na primer, ljudi ne primećuju kada neko u kostimu gorile prođe između igrača koji igraju košarku, kada se na fotografiji jedno lice zameni drugim ili kada nekog pitaju da im objasni kako negde da stignu i onda ta osoba bude zamenjena drugom (prvu osobu za kratko zakloni neko ko nosi neprozirnu tablu). Hodamo unaokolo zarobljenim snom i tri četvrtine slepi.

DUBLJE LEKCIJE
„Gledanje“ nije isto što i viđenje. Videti nešto traži od nas ne samo čulo vida, već i pažnju. Gorilu među košarkašima ne vidimo zato što se od nas traži da se fokusiramo na nešto drugo, da broji dodavanja koja će jedna ekipa napraviti. Možda vozimo do posla, očigledno vidimo semafore, ali bez imalo svesnosti da li smo stali ili ne.

Toliko smo zaokupljeni stvarima pred nama, da propuštamo mnogo toga što se događa oko nas. Deca su svesnija od ljudi, čija je napetost suzila njihove živote na „Šta je to što mi se približava i ja bi trebalo da se zabrinem?“ Gledanje nagore širi horizont našeg života, uključujući mnogo više bića (kao što su ptice) i pojava (kao što je duga) u odnosu na ranije. Kad nam je pogled širi, naš doživljaj sopstva se širi takođe. Više nismo zarobljeni u toj kutijici koju nazivamo „ja, moj svet, moje brige“.

Gledanje gore proširuje način na koji gledamo na stvari. Kako nas vide gospođa sa petog sprata ili jastreb koji kruži iznad naše glave? Kada smo u stanju da makar malo vidimo kroz njihove oči, kroz Božije oči, klaustrofobični zatvor našeg življenja opsednuti samima sobom se otvara i osetimo provokativni ukus slobode. Gledanje gore jeste gledanje izvan – izvan te kutijice zvane „moje sopstvo“. Zar nećeš iskoračiti iz nje?

Zaključak: Oči su vrlo važna alatka svesnosti. Otvori svoje polje vida i zaista pogledaj!


Smrt

Čuveni poziv stoika: memento mori od pre nešto više od dva milenijuma evo već više od godinu dana, na ovaj ili onaj način odzvanja i oko nas. Svakoga dana obaveštavaju nas koliko je novih smrti od ovog nesrećnog virusa. Istina, stoici su hteli da kažu da bi trebalo svakoga dana, kao neku vrstu duhovne vežbe, sami sebe da podsetimo da smo smrtna bića, da naš život ima vrlo ograničen rok trajanja i da dobro promislimo na koji način bi vreme koje nam preostaje bilo najbolje iskoristiti. Ali, iskreno rečeno, koliko nas to tako temeljno i racionalno čini? Vrlo, vrlo malo. Jednostavno, nisu nas tome naučili kada je bilo vreme, a ni mi se baš nismo pretrgli da tome makar sami sebe podučimo. Ako se u nekom trenutku i etimo svoje smrti, to je za kratko, u grču, sa strepnjom i momentalnim okretanjem glave. Jer smrt je tema o kojoj u našoj civilizaciji opsednutoj mladošću i lepotom pristojni ljudi ne govore. Ma šta ne govore!? Ni ne pomisle! Kuc, kuc…

Ali eto, ova epidemija je i to promenila, pa tako ako nećemo mi sami, na smrt nas podsećaju drugi, mediji, po službenoj dužnosti. Ali isto tako nas podsećaju i oni koje znamo, ali onda odjednom više nisu među nama. Tako sam i ja juče saznao da je umro Zoran Zrnić, učitelj joge i osnivač joga centra „Hipokrat“. Zorana sam znao iz mladih dana, vremena kad sam trenirao košarku, u koju je i on tada bio zaljubljen. Kasnije smo krenuli svako svojim putem, on ka jogi, ja ka vrletima budizma. Ti putevi su nas ponovo spojili koju deceniju kasnije, kada sam u „Hipokrat“ dovodio našeg učitelja Dhammasamija da zainteresovanima objašnjava tajne budizma i meditacije. To su ujedno bili počeci mog podučavanja veštini kroćenja uma u „Hipokratu“ tokom narednih nekoliko godina.

Znao sam da je nedavno Zoran bio zaražen koronom, da ga je virus ozbiljno uzdrmao, ali i da je počeo lagano da se oporavlja. Poslao sam mu poruku, poželeo da taj oporavak bude što kraći… A onda, iznenada, najgora moguća vest. Evo i danas šok i neverica me nikako ne napuštaju. Onda se setim kozaračkog kola od pre neki dan u Beogradu i svih onih ko zna kakvim gnevom zaslepljenih, što se okupiše da u inat svima, a najviše samima sebi, skaču do iznemoglosti oko totema zvanog Nemanja. Magijska slika ljudi u šamanskom transu, jačih i od korone i od nauke i od sudbine. Barem tako oni misle. Dok ne zariba u plućima, počne da se muti u glavi, kada se vera u nauku naglo rasplamsa i glavni cilj života postane što pre stići do najbliže bolnice. Nadam se da će ih bar tada, dok budu gledali u sestre i lekare na ivici snage, očajne što ih poplava sve novih pacijenata čini toliko nemoćnim da mogu samo da gledaju kako jedan po jedan umiru, biti makar malo stid. Jer stid je blagosloven. Pokazuje da nismo sasvim podivljali, da smo još uvek, makar malo, ljudska, razumom i empatijom blagoslovena bića.

Srećno vam bilo šamani. Želeo bih da vam poručim da setiti se svoje smrti možda zvuči odbojno, ali jeste lekovito. Pogotovo kada se treba dozvati pameti. Jer meni to plesno divljanje liči na užasan strah od smrti koji se između ostalog ispoljava kao iracionalno ponašanje. O tome bi čika Sigmund i društvo imali šta da prokomentarišu, a meni nestručnom ostaje da konstatujem kako me zapanjuje taj nedostatak empatije i svesti o ličnoj odgovornosti ne samo za sebe, već za ljude sa kojima živimo. Kada je prošla ekstaza, šamani su se vratili svojim kućama i – gle čuda – umesto da zavera svetskih, ma kosmičkih razmera! bude raskrinkana, događa se zavera u sopstvenoj porodici. Neko se „zaverio“ da zarazi svoje najbliže. Stara je mudrost da menjamo stvari na koje možemo da utičemo, a da ne lupamo mnogo glavu oko onih na koje ne možemo. Ali šamanska logika, koja je samo izokrenuta slika straha od smrti, upravo savetuje suprotno. Rešavaj svetske zavere, a za mene i najmilije će se pobrinuti bolnica. Ako na kraju bude imao ko da se pobrine, to jest.

Kada jednom osvestimo strah od smrti, treba da učinimo sve da ga razumemo i tako prevladamo. Biti uplašen od smrti znači biti uplašen od realnosti. I ako se usredsredimo na ono sa čime se možemo nositi, a to su naše emocije, ustanovićemo da vremenom naš usplahireni um postaje mirniji, a naše ponašanje manje iracionalno. Začudo, naš život postaje slobodniji, to znači izborima bogatiji, umesto samo da vrištimo i širimo agresiju oko sebe, sputani okovima straha. Tada razumemo da je uvek mnogo bolje pobediti strah, nego ga maskirati ili mu se povinovati. Ta pobeda dolazi sa saznanjem da nije smrt ono čega se najviše treba plašiti, već to da paralisani strahom nikada nismo ni počeli da istinski živimo, vođeni svojim razumevanjem, a ne tuđim glasinama.

Jednog dragocenog ljudskog bića više nema među nama. Svojim delima osvetljavao je put sebi i drugima. Ta svetlost se sada ugasila, ali je su njeni bezbrojni odblesci ostali u našim srcima. I tako će biti sve dok i nas bude. Zorane, neka ti je laka crna zemlja. 🙏


Moral

U Budinim govorima postoji česta reč sīla, koja ima više značenja. Jedno je dato kroz složenicu pañća sīla, kao zajednički naziv za pet osnovnih etičkih pravila kojih bi trebalo da se pridržava svako ko sebe smatra budistom. Drugo značenje je šire i pokriva sve ono što bismo podrazumevali pod pojmom moral. Prevodeći govore, sistematski sam izbegavao reč moral i zamenjivao je jednom drugom, koja mi se iz nekog razloga činila daleko “svarljivijom”, a to je vrlina. Ima izgleda nečega zazornog u reči moral svima nama na Zapadu, koji smo, hteli ne hteli, izrasli iz hrišćanske tradicije, bez obzira da li smo jedan deo života išli tim putem ili nismo, a pre konačnog gubitka vere da zaista postoji neko svemoćno biće koje je stvorilo i upravlja ovim svetom. Upravo taj zazor, verujem navodio me je da sīla prevodim sa „vrlina“, a ne sa činilo mi se mnogo specifičnijom, strožijom, semantički preuskom reči „moral“. Često sam razmišljao odakle taj osećaj i je li on zaista opravdan. Zaključak koji mi se tada nametao bio je da je termin „moral“ nepovratno vezan za hrišćansko učenje, odnosno svako religijsko učenje koje zahteva slepu veru u nešto što nemamo u svom direktnom iskustvu. I onda ostaje da jednostavno sledimo moralna načela koja su nam propisana ili ćemo biti kažnjeni ako to ne činimo.

U budizmu nisam pronalazio tu skučenost i pretnju i valjda sam zbog toga kad god bih pri prevođenju pomislio na reč „moral“ u stomaku osećao blago podrhtavanje. Činilo mi se, dalje, da taj osećaj nije samo moj, već da mnogi ljudi sa kojima dolazim u kontakt zaista ne vole da razgovaraju o moralu, jer se svi još uvek osećamo buntovnicima u odnosu na judeo-hrišćanski moralni kodeks, oko kojeg su mnogi od nas vrlo naporno radili da bi se od njega distancirali. Tako su sem „morala“, u svakodnevom razgovoru postale nesvarljive još neke reči kao što su „savest“ ili „etika“, jer u našoj svesti, sa manje ili više valjanim razlogom, često bude slike potčinjavanja i krutosti.

No, posle svih ovih godina, barem što se mene tiče, mislim da sam spreman da se sa novim očima vratim reči „moral“. Zašto? Iskustvo rada na sebi i sa drugima donelo mi je, pored divnih primera, i one ne baš najbolje i o njima bih ovde nešto da kažem kao predlog za zajedničko razmišljanje. Naime, imam osećaj da se u našim budističkim krugovima proširila jedna opasna ideja, da naše ponašanje, etički postupci, nisu uopšte bitni. Dovoljno je, smatraju mnogi, jednostavno biti svestan i redovno praktikovati formalnu meditaciju, sedeći 15 minuta, pola sata dnevno. I onda nastavimo dalje, dopuštajući sebi da se malo kasnije izvičemo na suprugu ili prećutimo u samoposluzi kad nam kasirka greškom vrati više novca.

Da, istina je, bez neke vrste istinske kontemplativne prakse, etika, moral, mogu postati prazna ljuštura, samo skup legalističkih „dopušteno“/„zabranjeno“ parova, tako da je neophodno moralnost ponovo otkriti na jedan mnogo intimniji način nego što su nas tome naučili dok smo još bili deca. Ali sa druge strane, moramo priznati da je čistota naših misli, reči i postupaka sama osnova našeg rasta i razvoja ne samo kao budista, već kao ljudskih bića uopšte. U tradicionalno budističkim zemljama vežbanje u moralu se smatra polaznom tačkom duhovnog puta. Pročišćavanje vrline jeste na početku i na kraju tog puta, a i sve vreme između. U suprotnom, naša kontemplativna praksa će presušiti, jer nema ničega čime bi se hranila. Doduše, ona će možda proizvesti nekakva izmenjena stanja svesti, ali će ta stanja za nas ostati nerazumljiva, bez značenja, možda čak destruktivna.

Zato, vredi još jednom razmisliti o tome na koji je način vrlina, moral, čistota naš najvažniji saveznik. Na početku sam pomenuo pet pravila, koja su polazna tačka budističkog morala. Sledbenik se zavetuje da će odustati od ubijanja, krađe, laganja, nedoličnih seksualnih odnosa i uzimanja bilo čega što će u njemu izazvati pomućenje uma, a misli se pre svega na alkohol i droge. Svaki od ovih zaveta jeste bedem tvrđave koja nas, makoliko to na prvi pogled čudno zvučalo, štiti pre svega od nas samih. Jer mi smo sami sebi najveći neprijatelj. Ili kako to kaže premudri Ezop: „Nema potrebe da svojim neprijateljima otkrivamo način na koji da nas unište, mi smo sasvim u stanju da to sami učinimo.“

Svako od pravila počinje sa standardnom formulom, koja u prvom zavetu kaže otprilike: „Stupam na put vežbanja, koji je odustajanje od ubijanja“. Formulacija ovog zaveta je zanimljiva i rekao bih suštinski se razlikuje od njezinog pandana među deset božijih zapovesti: „Ne ubij“. Ona nema formu zapovesti koju nam je izdao neko drugi, već jednostavno izražava našu nameru da sebe vežbamo. Zapravo, podrazumeva se da ćemo, kao i pri svemu što vežbamo, činiti greške, u početku češće, a kako vreme odmiče sve ređe, da bismo tek na kraju sebe potpuno pročistili. Ovakva otvorena forma nam daje mnogo više slobode, čini naš moralni sistem ne zadatim šablonom, već pre povodom za promišljanje. Šta zapravo to znači odustati od ubijanja? Da li to znači odustati od ubijanja samo ljudi ili i životinja? Da li to znači postati vegetarijanac? I kojih životinja? Sisara ili sve dole do insekata? Da li to znači da kada idem ulicom u sunčan letnji dan, moram dobro da pazim da ne usmrtim nijednog mrava i druge bube pod svojim nogama, koje imaju isto pravo kao i ja na svoje mesto pod ovim suncem? I tako dalje.

Od nas se, dakle, očekuje da razmišljamo o svojim odgovorima na ova pitanja, da sami za sebe povučemo moralnu crvenu liniju za ovaj i sve ostale zavete. Jer svaki od njih se može praktikovati na mnogo nivoa. Pri prvom susretu, oni nam se možda učine vrlo jasnim, jednostavnim pravilima. Ali ako pokušamo da ih živimo u različitim situacijama, ovi skromni počeci mogu nas odvesti u vrlo duboka razmišljanja. Jer ova praksa počinje da nam čini vidljivim sve one impulse i glavne motive koji nas neprekidno guraju tamo-amo: duboko usađene odbojnosti i privlačenja, najrazličitija gledišta i fantazije iz kojih izviru naši postupci. Kada su ti impulsi jednom izvučeni na površinu, tada jasno prepoznajemo šta su i kakvi su i možemo sa njima da radimo.

Ono što naša pravila morala ne bi trebalo da urade je da nas učine opsednutima, punim strepnje da ćemo ih na neki način prekršiti. Njihov cilj koji uvek moramo imati na vidiku je da nas učine srećnijim bićima, sa manje, a ne sa više patnje. Zato, razmišljajmo, ali mudro, ne vezujmo sebe u čvor! I ako na kraju ne uspemo da u svakoj situaciji budemo dosledni svojim zavetima, to ne znači da smo zgrešili i da sad sebe treba da bičujemo, već da vidimo šta iz svega toga možemo naučiti za sledeći put. Pravila morala su data ne kao zatvor, klopka, već pre kao podsticaj da budemo pažljiviji, svesniji, budniji, odgovorniji prema onome što mislimo, govorimo i radimo. Tako ih razumejmo i primenjujmo i to je sasvim solidna podloga za jedno novo, životu bliže poimanje morala.


Budistička kosmologija (5)

Paklovi i rajevi
Nastavljamo pregled svetova i bića koja u njima žive. Na redu je niraya, svet najvećih muka. To je najgori svet u kojem se možemo preporoditi prema budističkoj kosmologiji. Često se prevodi kao „pakao“, ali se zbog svoje prolaznosti može prevesti i kao „čistilište“. U komentarima ima više objašnjenja reči niraya, a jedno je da znači „otići na loš put, biti uništen, umreti“. U suttama se obično pojavljuje standardni niz epiteta niraye, mestakuda odlaze oni koji čine nedela: to apāya, duggati i vinipāta. Apāya znači stanje gubitka; komentar kaže da to znači kako je na tom mestu nemoguće pronaći sreću. Duggati znači nesrećno ili bolno preporađanje, a vinipāta znači obresti se na lošem mestu. Prva dva epiteta se takođe koriste da označe niže svetove uopšte, pa se tako odnose i na preporađanje kao gladni duh, kao životinja i ponekad i kao asura.

Bića koja dok žive u nekom drugom svetu stvore vrlo negativnu kammu, preporađaju se ovde. To je mesto velike patnje i muke koje bića ovde doživljavaju opisana su detaljno. I pored toga što slično izgledaju, moramo biti oprezni i ne poistovećivati nirayu sa paklom kakav imamo u hrišćanstvu. Razlika je u najmanje dve stvari:

1. niraya nije mesto gde se bića osuđuju na večne muke, jer u budizmu ne postoji bilo kakav sudija. Patnja ovde je direktna posledica stvorene kamme i nastaje prema prirodnom zakonu.
2. Muke u nirayi nisu večne, već se radi samo o još jednoj vrsti preporađanja, koje ima svoj određeni životni vek. On može biti dug, ali je ipak konačan.

Put do niraye
Različiti loši postupci vode preporađanju u nirayi, ali jedan od glavnih su pogrešna gledišta:

Ne znam, monasi, nijednu drugu stvar zbog koje se bića posle sloma tela, posle smrti, ponovo rađaju u svetu patnje, u nesrećnom stanju, u nižem svetu, u čistilištu kao što je to pogrešno razumevanje. Bića sa pogrešnim razumevanjem, monasi, posle sloma tela, posle smrti, ponovo se rađaju u svetu patnje, u nesrećnom stanju, u nižem svetu, u čistilištu. (AN 1:304)

Zašto? Pa kad pogrešno razumemo stvari, sigurno da ćemo tokom života učiniti jako mnogo pogrešnih stvari, štetnih i za sebe i za druge. Jedan od takvih primera, u kontekstu Indije Budinog vremena, a koji je on strasno osuđivao, jeste žrtveni obred u kojem se bogovima prinose životinje. Tako u Sutta nipāti (2:7), na jednom mestu upoređuje nekadašnje brahmane i sadašnje, ističući kako su ovi imali poštovanje za životinje:

Nalik majci, ocu ili, pak, bratu,
nekom drugom srodniku našem,
krave su naš najbolji prijatelj,
jer od njih sve lekovite stvari imamo.

One nam daju hranu, snagu,
dobar izgled, isto tako i sreću.
Znajući sve te blagodeti, brahmani
stoku svoju nikada ubijali nisu.

Važno je znati da ne vode u nirayu sva pogrešna gledišta. Tri su glavna: ahetukadiṭṭhi, akiriyadiṭṭhi, natthikadiṭṭhi. Doslovno prevedeno, to su „nema-uzroka gledište“, „nema-dela gledište“ i „ništa ne postoji gledište“ tj. nihilizam. Radi se o tri varijante poricanja zakona kamme i vipāke, tj. njezinog ploda, u smislu da nema veze između etičkog kvaliteta naših postupaka i stanja u kojima će se naš um naći pre ili kasnije. Vrlo je lako videti kako takvo gledište može voditi do „življenja punim plućima“, to jeste odsustva bilo kakvih kočnica.

Isto tako, u suttama (AN 5:129) nabrojano je pet postupaka koji imaju neizbežan ishod, preporađanje u nirayi. To su: ubijanje majke ili oca, ubijanje arahanta, ranjavanje Bude i stvaranje raskola u monaškoj zajednici. Suprotno tome, ulazak u tok, prvi stepen probuđenja, zauvek spašava biće od opasnosti preporađanja u paklu ili nekom drugom nižem svetu. Takav je u prilici da za sebe kaže “khīṇanirayomhi”, “ja sam uništio nirayu” (AN 10.92).

Lokacija niraye
Avīći, mahāniraya („velika nirāya“) je deo ove ćakkavāle i smešten je pod zemljom. Postoje i da tako kažemo odeljci glavnog pakla, koji su takođe pod zemljom. Komentar za Visuddhimaggu kaže da je niraya smeštena upravo ispod Đambudīpe, južnog kontinenta, na kojem i mi živimo.

U tekstovima je opisano nekoliko slučajeva kada su posebno veliki zločinci direktno propali kroz zemlju u pakao. Najpoznatiji od njih je Devadatta, budin rođak, koji je tri puta pokušao da ga ubije i izazvao raskol u sanghi. Drugi ovakvi „srećni dobitnici“ bili su ženski asketa Ćiñćā, koja je lažno optužila Budu da sa njom ima dete, Nandaka, demon koji je iz obesti snažno udario Sāriputtu po glavi dok je ovaj meditirao i izvesni Nandamanavaka, koji je silovao monahinju Uppalavaṇṇu.


Devadatta pokušava da ubije Budu

Međutim, normalan način stizanja u nirayu je spontano preporađanje (apapātikā yoni), što znači da se, posle smrti, biće pojavi već potpuno formirano, sa telom koje je odgovarajuće za svet u kojem se preporađa. Tamo ostaje onoliko dugo kolike su zalihe loše kamme. U mnogim slučajevima taj boravak je vrlo dug, nekoliko hiljada godina.

Bića u nirayi se mogu podeliti u dve glavne grupe: nerayikasatta and nirayapāla. Prva su bića koje je njihova loša kamma tu dovela, a druga su stražari i mučitelji u paklu. U ranom budizmu postoje različita tumačenja da li su ova druga grupa stvarna bića, tj. da li poseduju svest i podložna su rađanju i umiranju ili se radi samo o iluziji, projekcijama koje stvara loša kamma onih koji pate. Theravada pozicija je da se radi o stvarnim bićima. Ljudi koji muče druge u svetu ljudi mogu se preporoditi kao nirayapāle. U jednom odlomku se tvrdi da učitelji koji svoje učenike odvedu na pogrešan put svojim neutemeljenim učenjem mogu da se preporode kao nirayapāle, a njihovi učenici kao nerayikasatta, bića koja će oni mučiti.

Yama
Biće koje ima veliki značaj u niraya svetu je Yama, bog smrti. On ima svoje korene još iz vedskog perioda, gde je on sin boga Surye, sunca. U isto vreme, prema vedama, on je prvo smrtno biće koje je umrlo, pa je tako po principu prvenstva postao vladar svima onima koji su umrli posle njega. U budističkoj kosmologiji, Yamu kao gospodara niraye ne bi trebalo brkati sa božanstvima Yama sveta, trećeg od nebeskih svetova u kāmabhūmi (svetovima čulne želje), iako je možda nekada postojala veza, jer se i u Vedama opisuje rajski svet pravednika, takođe treći nebeski nivo, koji su umrli i sada njima vlada Yama. Sve u svemu, u budističkim tekstovima postoje neslaganja oko opisa Yame, pa se tako nekada pominju dva Yame koji doleze da posete bUdu, dok se na drugim mestima pominju četiri Yame, svaki stražari na vratima mahāniraye, koja su otvorena u sva četiri pravca. I čini se da je to njegova glavna funkcija, stražara koji dočekuje zločince na ulazu u svet pakla. Tu on pita pridošlicu o zlodelima koja je učinio i podseća na božanske glasnike koji su mu dolazili da ga opomene:

‘Dobri čoveče, zar nikad nisi video božanskog glasnika kako se pojavljuje među ljudima?’ A ovaj mu odgovara: ‘Ne, poštovani, nisam ga video.’ Na to kralj Yama kaže: ‘Dobri čoveče, zar nikad u ovome svetu nisi video muškarca ili ženu od osamdeset, devedeset ili stotinu godina, slabu, povijenu poput spone kojom se učvršćuju krovne grede, oslonjenu na štap, kako se tetura dok hoda, bolnu, koju su mladost i snaga napustili, bez zuba, sede i retke kose ili bez nje, smežuranu, krastavih udova?’ A ovaj odgovori: ‘Jesam, poštovani.’

Onda kralj Yama kaže: ‘Dobri čoveče, zar tebi, oštroumnoj i zreloj osobi, nikad nije palo na pamet: „I ja sam podložan starenju i ne mogu ga izbeći. Sigurno bi bilo bolje da činim dobra dela telom, govorom i mišlju”?’ A ovaj odgovori: ‘Ne, gospodine, nisam to mogao da učinim, jer sam bio nepažljiv.’ Onda kralj Yama kaže: ‘Dobri čoveče, zbog nepažljivosti propustio si da činiš dobra dela telom, govorom i mišlju. Onda ćeš biti tretiran u skladu sa svojom nepažnjom. Taj loš postupak nisu učinili tvoji majka ili otac, braća, sestre, prijatelji ili poznanici, niti rođaci, askete ili brahmani, niti božanstva. Upravo ti si počinio to loše delo i ti ćeš morati da okusiš njegov plod.’

Kada ga tako ispita i o drugim glasnicima i dobije isti odgovor nepažljivog čoveka, Yama zanemi, a čuvari odvode čoveka da ga podvrgnu mukama srazmernim njegovim lošim delima.

U đataki broj 240 zabeležena je jedna komična epizoda sa Yamom. Naime, posle smrti zlog kralja, svi su se u gradu veselili, jedino je stražar na kapiji plakao. Kad su ga pitali što plače, on je objasnio:

Zli kralj je imao običaj da me snažno udari po glavi kad god bi prošao kroz ovu kapiju. Bojim se da će tako uraditi i sa Yamom kad stigne na kapiju kod njega, pa će ga ovaj vratiti nazad na zemlju, smatrajući ga suviše zlim i za pakao.

Na kraju, treba pomenuti da je ljudska maška budista, baš kao i sledbenik svih drugih religija, bila vrlo bujna kada je trebalo opisati patnje kojima su bića izložena u paklu. „Tretman“ se kreće u rasponu od toga da biće bude bačeno u duboku jamu punu užarenog ugljevlja, preko kazana punog istopljenog metala, do raznih vrsta sečenja, probadanja i kasapljenja. Pri tome s enjihova tela uvek iznova regenerišu, kako bi mogla biti ponovo mučena.

Asure – Titani
Asure su posebna klasa bića koja borave u podnožju planine Sineru i u večnom su ratu sa devama. U nedostatku boljeg prevoda, često se nazivaju Titani, kao asocijacija na grčku mitologiju, gde se Titani stara generacija bogova koji se bore sa drugom grupom, olimpijskim bogovima predvođenih Zevsom. Naravno, ova tema svrgavanja starih i pobede novi bogova nalazi se i u mnogim drugim indoevropskim mitologijama. Tako u nordijskoj imamo bogove iz Asgard sveta protiv džinova gospodara oluje. Ovo ukazuje da je ovaj motiv vrlo star, još iz vremena pre nego što su Arijevci napustili svoju postojbinu i krenuli na različite strane.


Asura kao stražar na kapiji (dvārapāla), sa buzdovanom u ruci. Stražari na vratima između
kāmadhatu i rūpadhatu. Sa strane su dve apsare (vile, ženski duhovi oblaka i voda).
Borobudur, VIII vek, Java, Indonezija.

Naziv asura se nalazi već u Rig Vedi, kao najstarijoj među vedama. U najranije vreme to je bio generalni naziv za bogove, baš kao što je to termin ahura u persijskoj mitologiji za bogove, čiji je zapovednih Ahura Mazda. Međutim, kasnije su u Indiji asure postale posebna grupa suprotstavljena devama, koj isu takođe nazivano sura, tako da se razvio konflikt između sura i asura, bogova i anti-bogova. Pri tome deve ili sure predstavljaju sile svetlosti i duhovnog napretka, dok su asure saveznici tame i nižih nagona.

Budistička verzija asura je bliža ovom poslednjem opisu. Oni su vrsta božanstava starijih od deva i nastanjivali su Tāvatiṃsu, nebo trideset trojice, pre nego što su ih deve, koje se opisuju pune vrlina, lepog izgleda i prijatnih manira, pobedile i proterale odatle. Od tada se svet asura ubraja među četiri niža sveta, sa mnogo patnje, a same asure kao vrlo agresivni, preki i ne suviše oštroumni. Kada su se deve kao nova generacija božanstava pojavile u svetu trideset trojice, tamo su već živele asure. Onda Sakka, predvodnik deva, reče: „Neću da delim svet sa ovakvima.“ Zato je dao asurama da piju božansko piće (dibbapāna), od kojeg su se napili, pa su onda zgrabili za noge i pobacali niz planinu Sineru. Tako se u samom njenom podnožju, ispod okeana, zahvaljujući kammi ovih bića, formirao svet, asurabhavana,10.000 jođana širok, u kojem će ona živeti. Odatle oni s vremena na vreme jurišaju nagore, ka Tavatiṃsa svetu, ne bi li ga ponovo osvojili. Ali da bi se probili dotle, moraju prvo da prođu kroz svet i bore se sa nāgama, zatim supaṇṇama, pa kumbandhama (vrst patuljastih duhova) i yakkhama i na kraju sa četiri velika kralja. Te kako se probiju kroz sve to, Sakka ili neki od njegovih sinova se uključuje u borbu. Iako žive ispod okeana, asure ne treba svhvatiti kao nekakva morska bića, već je okean samo prolaz ka njihovom svetu.

Bitke između deva i asura se odigravaju periodično, ali ponašanje ljudi može uticati na njihov ishod. Kada je moral među ljudima visok, više se ljudi preporađa među devama i njihova vojska postaje mnogobrojnija. Obrnuto, kada moral opada, vojska asura se uvećava. Ponekad, rad deva i asura ima efekat i na svet ljudi. Tako se u SN 11:10 opisuje grupa asketa koja je živela na obali mora. Pošto su izgubili bitku, asure su bežale ka svom svetu i desilo se da ih je put vodio kraj te naseobine. Misleći da su askete sledbenici Sakkini i da ga savetuju, asure uništiše kolibe, puteve i počupaše stabla koja su rasla unaokolo. (Ovo je možda bilo objašnjenje neke tropske oluje.)

Tri asure se poimence pominju u tekstovima kao asurinda, tj. predvodnici asura. To su Vepaćitti, Rāhu i Pahārāda.

Najviše se u Kanonu pominje Rāhu, kao kosmološki vrlo važna ličnost, pošto je odgovoran za pomračenja. U vedskoj verziji, Rāhu je asura kojeg su uhvatili kako pije somu, sveto piće, sa bogovima, pa mu je Višnu odsekao glavu, koja sada u nemoćnom besu s vremena na vreme proguta Mesec ili Sunce. Rāhu je takođe prepoznat kao osma planeta indijskog astrološkog sistema. Iako je ova planeta nevidljiva, njezino kretanje može se matematički proračunati kako bi se predvidela pomračenja.

Budistički Rāhu je ogroman i moćan asura, koji ima glavu na ramenima. U AN 4:15 naziva se najvećim od svih bića. Kada stoji u okeanu, voda mu doseže tek do kolena. Vrlo dugo Rāhu je izbegavao da poseti Budu, smatrajući da čak ni ako se sagne, neće videti tako malu osobu. Kada je ipak na kraju došao, Blaženi je ležao na krevetu u svojoj Mirisnoj dvorani (Gandhakuṭi) u gaju princa Đete, u Sāvatthiju. No, umesto da se sagne, morao je da podigne glavu da bi video Budu. Bio je time toliko impresioniran, da je odmah postao njegov sledbenik. (komentari za DN 4 i MN 95)

Evo kako Rāhu izaziva pomračenje:

Kad vidi sjaj sunca ili meseca, Rāhu postaje ljubomoran. Sišavši na njihovu putanju, stoji otvorenih usta. Za 300 jođana velike palate (vimāna) u kojima borave sunce i mesec, to je kao da su upale u mahānaraku, „veliki pakao“ (potpuno pomračenje). Deve koje u njima takođe žive obuzme strah od smrti i nariču uglas svi zajedno.

Ponekad Rāhu samo zakrili vimānu dlanom (delimično pomračenje), ali generalno nije u stanju da zaustavi njeno kretanje. Ako bi pokušao, ili bi mu glava prsla ili bi ga vimāna oborila. Tako se jedno vreme kreće zajedno sa njom i onda je oslobodi. U dve sutte Samyutta nikāye (SN 2:9-10) se govori o tome kako je oslobodio sunce i mesec na Budin zahtev.

Postoji i niža klasa asura – kālakañđika, groznog izgleda. Imaju vrlo malo mesa i krvi, poput uvelog lista su. Oči su im izbačene, a usta mala kao glava čiode, po čemu podsećaju na gladne duhove, i nalaze se na vrhu glave.

Pomenimo ovde još neke kategorije bića koje se javljaju u Kanonu, a koje nije lako klasifikovati. Jedna su yakkha (sansk. yakṣa), koje prevodimo kao demoni, zato što se radi o vrlo nasilnim i zastrašujućim bićima, velike snage. Po želji mogu da budu vidljivi ili nevidljivi. Obično su zlonamerni, ali kada ih ukrote Buda ili neki od njegovih glavnih učenika, postaju zaštitnici Dhamme. U tom svojstvu, armija yakkha čini četvrtu (od pet) odbrana Tāvatiṃsa neba od asura. Za te asure se kaže da su „opijeni bitkom“ (yuddhasoṇḍa). Obično su potčinjeni kralju Vessavaṇi, jednom od ćātumahārāđika deva, velikom kralju severa.

U Đātaka pričama i drugoj književnosti komentarskog perioda yakkhe se uvek prikazuju kao nasilna bića magičnih moći, koja često zarobe i proždru usamljenog i nepažljivog putnika. U Āṭānāṭiya sutti (DN 32), Vessavaṇa kao kralja yakkha kaže Budi da većina yakkhi smatra da je pridržavanje moralnih načela „odvratno i neprijatno“. Ipak, ima i koje imaju poverenje u Budu i nabraja njihova imena. Dalje kaže da monah koji živi u divljini, ako ga napadnu neka demonska bića, može da pozove u pomoć upravo te yakkhe i biće spašen.

Za kraj, evo priče o jednom yakkhi, koji je prihvatio Dhammu i čak ušao u tok. Reče je o Sūćiloma sutti (Sn 2:5)

Ovako sam čuo. Jednom je Blaženi boravio u okolini Gaye, u Taṅkitamañći, u kraju u kojem je živeo demon Sūćiloma.1 I tako su jednom demoni Khara i Sūćiloma prolazili nedaleko od Blaženog. Na to demon Khara reče demonu Sūćilomi: „Ovo je neki asketa.”

”Mislim da nije asketa, samo tako izgleda.2 Sad ću da proverim je li stvarno asketa ili nije.”

Onda demon Sūćiloma otide do Blaženog i nasloni se na njega. Na to se Blaženi izmaknu unazad. A Sūćiloma upita Blaženog: „Ti se to mene plašiš, asketo!?”

”Ne plašim te se, prijatelju, ali tvoj je dodir loš.”3

”Postaviću ti pitanje, asketo. Ako ne možeš da mi odgovoriš, pomutiću ti razum ili rastrgnuti srce ili te zgrabiti za noge i zavitlati na drugu obalu Gange.”

”Prijatelju, ne vidim nikoga u ovome svetu, sa njegovim božanstvima, sa Mārom i Brahmom, u ovom pokolenju sa njegovim asketama i brahmanima, sa vladarima i običnim ljudima, ko bi mi mogao pomutiti um ili rastrgnuti srce ili me zgrabiti za noge i zavitlati na drugu obalu Gange. No svejedno, prijatelju, pitaj me to što želiš.”

[Sūćiloma:]
„Gde li to žudnja i mržnja izviru?
Gde nezadovoljstvo, oduševljenje i strah?
Odakle nastavši, misli se umom poigravaju
kao nestašni dečaci zarobljenim gavranom?”4

[Buda:]
„Žudnja i mržnja svoj izvor imaju ovde,
tu je izvor nezadovoljstva, oduševljenja i straha.
Odatle nastavši, misli se umom poigravaju
kao nestašni dečaci zarobljenim gavranom.5

Rođene su sviđanjem, iznikle iz nas samih,
nalik granama što izbiju iz stabla banjana.
Mnogostruke, hrane se zadovoljstvima čula,
māluvā puzavici nalik što vremenom obraste čitavu šumu.6

Oni koji razumeju gde je ovaj izvor,
takvi ga odbacuju – dobro me čuj, o yakkha!
Takvi prelaze bujicu koju je tako teško preći,
još nesavladanu, i više se ne preporađaju.”

Beleške
1 Ime ovog yakkhe znači „malje kao igle“. Naime, po čitavom telu bio je prekriven dlakama čvrstim i oštrim poput igala. Prema Komentaru za SN, bio je monah u vreme Bude Kassape, ali nije uspeo da načini bilo kakav napredak. U vreme Bude Gotame, preporodio se kao demon, jer je u jednom od života ušao u salu za meditaciju prljav od rada u polju i seo na skupocen itepih. No, Buda je uvideo da poseduje potencijal dostizanja stupnja ulaska u tok, te se zato i obreo u njegovom kraju kako bi ga podučio.
2 U to vreme nisu bili retki oni koji su išli unaokolo pretvarajući se da su askete, ne bi li isprosili hranu, a da sebe uopšte nisu vežbali. Otuda se pravi asketa (samaṇo) razlikovao od lažnog (samaṇako), između ostalog, i po tome što nije pokazivao bilo kakav strah kada bi mu se približio neki demon.
3 Komentar za SN: Yakkha se pojavio u svom zastrašujućem obliku, razjapio češljusti i nakostrešio sve dlake na telu. Njegov dodir je „loš” (pāpaka) i treba ga izbegavati poput izmeta, vatre ili zmije otrovnice. Kada mu je Buda ovo rekao, Sūćiloma se razbesneo i zapretio mu.
4 Ovo se odnosi na slučaj kada dečaci ulove gavrana i vežu mu jednu nogu za stub poboden u zemlju. Onda bi pustili gavrana i ovaj bi poleteo, misleći da je slobodan, ali kada bi se konopac zategao, pao bi ponovo na zemlju. Onda bi ga dečaci gađali kamenjem da ponovo poleti, a on bezuspešno pokušavao da se izbavi iz nevolje, sve dok ga sami ne bi oslobodili. Na isti način se i našim umom neprekidno poigravaju misli, raspoloženja i emocije, bacaju ga sad tamo, sad ovamo, u oduševljenje zadovoljstvima čula ili u zasićenost njima i strah i brigu kako sebi priuštiti sve nova zadovoljstva.
5 Komentar: „Ova egzistencija (attabhāva) je izvor, misli su nastale“.
6 Svi ovi uznemirujući sadržaji uma imaju izvor u nama samima, a glavni koren im je žudnja, koja se kasnije grana u pohlepu, ushićenje, dosadu, nezadovoljstvo, mržnju, vezanost itd. nalik granama banjan drveta, koje puštaju izdanke ka zemlji i oni postaju novo stablo, koje se opet grana. Priroda je žudnje da nikada ne može biti zadovoljena, da se neprekidno grana, poput puzavice u šumi.

Praksa za svakoga (3)

Sada kada smo razmotrili vezanost za čulna zadovoljstva, za svoje stavove, kao i za odabrani duhovni sistem, mislim da smo spremni da osmotrimo onu najsuptilniju i najdublje ukorenjenu, a to je vezanost za „ja“, ideju da u nama postoji to čvrsto, nepromenljivo središte koje upravlja našim životom. Izvor najvećeg dela naše patnje je upravo ova iluzija i vezivanje svega onog što doživimo za nju: ovo je moja misao, moja emocija, moje telo, moj bol, moj ugled, moja zemlja i tako u nedogled. Na ovaj način stvara se jedan sistem polariteta unutar kojeg živimo svoj nezaboravni život. Kada postoji ja, moje, sopstvo… automatski postoji i ono što to nije. I tako smo se i ne primetivši našli u središtu sukoba svetskih razmera. Ja se grčevito brani od njega, moje biva smrtno ugroženo njihovim, kako da mene zaista cene oni… Kao očigledno najbolje rešenje nam se čini to da podignemo što deblje zidove između sebe i ostalih. Ali kako sa takvim balastom stići do one suptilnosti i dubine prakse kada smo u stanju da ostavimo po strani tu fatamorganu kao referentnu tačku svog života i jednostavno budemo sa stvarima kakve zaista jesu?

Ljudi u Aziji su smislili vrlo mudru klopku kada žele da uhvate majmuna. Izdube rupu u stablu kokosa, čiji je otvor toliki da je kroz njega moguće gurnuti samo otvoren dlan. Onda u nju stave neki slatkiš, vodeći računa da to vidi čopor majmuna koji se vitlaju po obližnjim krošnjama. Kada se udalje, naravno najznatiželjniji među majmunima će dojuriti da vidi šta je u onoj rupi. Kada gurne šapu i zgrabi onaj slatkiš, na svoje veliko žaljenje, ne može da ga izvadi, jer prorez nije dovoljno širok za stisnutu šaku. I šta se dogodi? Majmun je u klopci, u kojoj ga ne drži nikakva fizička veza, već samo njegova žudnja za slatkišem, koji sada neće da ispusti iz ruke ni po koju cenu. Nezainteresovani posmatrač jasno vidi da je potrebno samo da otvori šapu i slobodan je… ali slepilo žudnje je mnogo snažnije i drži ga u klopci, iako mu se lovac već približava.

Jesmo li i mi slični tom nesrećnom znatiželjniku? Šta smo mi to zgrabili i ne puštamo? Nekada smo svesni šta je to, pa opet nismo u stanju da ga pustimo. Možda zato što negde duboko u sebi procenjujemo da stiskajući ga više dobijamo nego što gubimo. Ali ako je dobitak tako nesumnjivo veći od gubitka, zašto onda pokušavamo da se toga oslobodimo? Zašto se ipak s vremena na vreme zapitamo: „Kako da to pustim?“ Kako? Ako slučajno uhvatimo dršku šerpe koja je vrela, da li sebe isto pitamo: Kako? Ili smo istog momenta svesni ogromne patnje kroz koju prolazimo i ispuštamo je bez mnogo razmišljanja? Princip je isti sa svakom našom patnjom. Postavši vezani za ono što je po svojoj prirodi nestabilno, promenljivo (a šta na ovom svetu to nije?), mi patimo. Zato, održavajmo pažnju na svakom našem iskustvu i tada ćemo vrlo lako uočiti svu patnju vezivanja. A kada imamo tu svest, preciznu i jasnu, napuštanje se događa potpuno prirodno, takoreći bez napora.

Kroz takvu meditaciju, koju neki nazivaju vipassana, uvid, postepeno počinjemo da se oslobađamo svoje glavne vezanosti za tu posebnu konstelaciju iskustava koju nazivamo „ja“. Pažljivo posmatrajući šta se događa sa našim telom i umom, počinjemo da uviđamo da ako je to „ja“ uopšte nešto, onda je upravo taj neprekidni proces pretvaranja potencijalnog u aktuelno, mogućeg u stvarno, koji nazivamo svojim iskustvom življenja – ti bezbrojni trenuci viđenja, slušanja, mirisanja, kušanja, dodirivanja, mišljenja i osećanja što se kao na traci smenjuju jedan za drugim. Vidimo da mi jesmo taj stalno menjajući proces. Ali vidimo isto tako da se on ne oslanja na bilo šta drugo, niti ga bilo ko pokreće. Nema nikoga iza njega kome bi se taj proces događao. U svakom trenutku iskustva postoji samo i jedino to što ga čini, ni manje, ali ni više od toga. Zato kada meditiramo i pojavi se bol u kolenu, a skoro uvek se pojavi, prepoznamo ga i umesto da u sebi brzopleto pomislimo: „Mene boli desno koleno“, radije precizno opišemo to što se događa: „U ovom trenutku postoji bol“. I koristimo tu priliku da naučimo nešto o bolu upravo sad dok se događa. Jer nema druge prilike za to.

Ponekad kada je vedro, noću pogledamo u nebo i uočimo sazvežđe Velika kola. Ali šta su to Velika kola? Nekoliko zvezda u određenom odnosu jedna prema drugoj, koje stvaraju posebnu šaru. Je li moguće da pogledamo u iste te zvezde, ali da ne vidimo Velika kola? Teško, jer smo toliko uslovljeni da čim pogledamo, oko kao da samo odmah one zvezde poveže u uvek istu šaru. Ali ako se ipak nekako oslobodimo ideje Velikih kola, sledeće što odmah uočimo je da zapravo ne postoji bilo kakva istinska granica između tih zvezda i svih ostalih na nebu. Mi smo ih izdvojili i grupisali, stvarajući jedan pojam u svojoj glavi. Isto smo učinili i sa sobom. Svako od nas je načinio po jednu konstelaciju i dao joj ime. „Ja sam Branko.“ Ako pažljivim posmatranjem malo razlabavimo šrafove te konstelacije, njene granice više nisu tako oštre i tada sve jasnije uviđamo da one postoje samo u našoj glavi. Postoje samo viđenje, slušanje, mirisanje, kušanje, dodirivanje, razmišljanje i osećanje… postoje samo treperave zvezde na nebu. Možemo li ostati sa tim što zaista postoji u svakom trenutku, oslobođeni vezanosti za ideje i pojmove, ali ipak biti u stanju da koristimo te ideje i pojmove kada je to neophodno? Naučiti da se slobodno krećemo između ta dva nivoa uma, između apsolutne istine jednog samopokrećućeg procesa i konvencionalne istine unapred zadatih konstelacija jeste važan korak na našem putu.

Taj korak znači da je naš um postao čvrst, ali ne krut, prozračan, ali ne šupalj, da ga ispunjavaju radost i ushićenje zato što osećamo da smo najzad stigli domu svome. Taj istinski unutrašnji mir nam omogućuje da sada sedimo mnogo duže, da posmatramo sve to kretanje oko nas, ali da sami njime ne budemo pokrenuti. „To je to! Kakvo divno stanje!“ pomislimo, osećajući u sebi koncentraciju, neprekinutu svesnost, energiju i ushićenje. Možda o tome porazgovaramo sa nekim ko je tu tačku već prošao i on će nas verovatno posavetovati: „Sad pažljivo posmatraj upravo ta stanja, jer ona su takođe uslovljena. Mogu postati klopka kao i sve drugo.“ Naravno, ona su takođe i pogonsko gorivo na putu ka probuđenju, ali pošto je u nama još uvek snažna sklonost ka vezivanju za ta stanja, posvećujemo pažnju njihovoj promenljvoj prirodi i nastavljamo dalje.

Naš put je generalno moguće uporediti sa ljuljaškom, čije su amplitude sve manje, dok se na kraju ne zaustavi – stigla je na cilj. Na jednoj strani su prijatna stanja, na drugoj ona neprijatna. I kao i strane kod ljuljaške, tako se i ta stanja smenjuju. Posle onakvog ushićenja, moguće je da naiđe period potištenosti. Tome će doprineti sve dublji uvid u onaj aspekt našeg iskustva koji otkriva da se sve rastvara, razlaže, nestaje. Istog trenutka kada nastane, sve i nestane: misao, osećaj, emocija, udah. Sama svest se rastvara. I to u nama može izazvati veliki strah. Do sada smo uvek uspevali da pronađemo nešto (naoko) stabilno, da se za to uhvatimo i osetimo sigurnost, ali sada je čitavo naše biće u procesu trenutnog, instant rastvaranja. Možda nas ispuni osećaj otpora, potištenosti, čak gađenja. Ranije smo bili u stanju da sedimo satima, ali sada nas mesto drži jedva desetak minuta. Toliko je sve neprijatno. Naša ljuljaška je stigla u jednu od dve krajnje tačke, pre nego što opet krene nazad. Naša povezanost sa patnjom svojstvenoj postojanju je potpuna. Ali samo tako i naš „nagon za oslobođenjem“ može postati potpun, taj impuls u umu da se oslobodimo stanja neprekidnog rastvaranja.

To nas dovodi do novog stupnja razumevanja, koji je istinsko spokojstvo, ravnoteža. Um u stanju potpunog balansa, nalik sasvim otvorenom prostoru. Sve i dalje nastaje i nestaje, ali više nema onog tako karakterističnog posezanja za onim što je prijatno i uzmicanja pred onim što je neprijatno. Sve je postalo tako meko i ponovo u tom stanju spokojstva možemo da ostanemo vrlo dugo. To daje dovoljno vremena svim kvalitetima koji čine probuđeni um da učvrste svoj koren i do kraja procvetaju. Amplituda one ljuljaške bivala je tokom našeg putovanja sve manja, dok se najzad nije zaustavila. Nema više nikakvog pokreta uma, koji je pre nalik ogledalu koje odražava sve što se pred njim kreće, ali je samo apsolutno mirno. I upravo iz te mirnoće dolazi jedno intuitivno i spontano otvaranje za ono što jeste neuslovljeno, ono što jeste izvan tela i uma. Naziv za to iskustvo može biti bilo koje od mnogih: nirvana, apsolut, Bog. To je otvaranje za centar za koji bi nemački mistik Jakob Beme rekao da je „svuda i nigde“. Da bismo ga razumeli, možemo zamisliti da se sva naša iskustva – senzacije, misli, emocije, pojmovi, ljudi, zgrade, zvezde i galaksije, doslovno sve – nalaze na površini sfere. Mi obično omeđimo jedan delić te sfere, jedan skup tih iskustava i kažemo: „Ovo sam ja“. Sve drugo, sva druga iskustva moguća u ovome univerzumu, to je nešto izvan „mene“, izvan sopstva. Kada jednom naučimo da jednostavno budemo sa iskustvom kakvo ono jeste i otvorimo se za njegovu celokupnost, bez grabljenja i uzmicanja, tada u stvari otkrivamo centar one sfere. Ali šta je centar? Centar je tačka, a tačka nema dimenzije: ni širinu, ni visinu, ni dubinu. Ona jeste, ali ne postoji. Nulti centar. Ta tačka definiše sferu, uspostavljajući odnos između sebe i ivice sfere, ali ona sama po sebi nije bilo kakva stvar.

Takvo suštinsko, iznenadno, tišinom zaogrnuto otvaranje za nulti centar radikalno transformiše naše razumevanje toga ko smo mi u stvari. Uviđamo da mi nismo neka mala konstelacija iskustava kakva mislimo da jesmo. Iz referentne tačke nultog centra, vidimo da smo jedno sa celokupnim iskustvom. Ili kako bi to rekao veliki tibetanski učitelj Kalu rinpoče: „Mi živimo u iluziji i pojavnosti stvari. Ali postoji stvarnost. Mi smo ta stvarnost. Kada to razumemo, vidimo da smo ništa. I pošto smo ništa, bivamo sve.“

Praksa za svakoga (2)

Ima jedna poučna zen priča (a koja to od njih nije poučna!?) koju neki od vas možda znaju. Putujući monah je grabio uzbrdo uskom planinskom stazom, koju je na jednoj strani omeđivala visoka litica, a na drugoj duboka klisura. Na jednoj krivini opazio je na stotinak metara ispred sebe, na istoj toj stazi tigra kako mu se lagano približava. Znajući da nema šanse da mu utekne, grozničavo se obazre oko sebe i shvati da mu je jedina šansa da se spusti niz puzavicu koja se sa ivice puta spuštala u onu klisuru. Dohvati je i obazrivo poče da se spušta niz nju. Nije mnogo odmakao, kad primeti da je onaj tigar već pristigao i izviruje gore sa puta. Posle prvog šoka, odluči da lagano nastavi nadole i tako spase živu glavu. Ali nije stigao daleko, kad ugleda još jednog tigra, tamo dole u dnu klisure, kako nervozno šetka tamo-amo, očekujući da mu plen padne takoreći sam u u usta. Monah se zaustavi, viseći na toj puzavici i ne znajući šta da uradi. Da nevolja bude veća, odnekud se pojaviše i dva miša, jedan beli i drugi crni, te počeše da glođu upravo onu puzavicu na kojoj je visio. U tom trenutku, tu odmah pored sebe na strmoj izbočini opazi on žbun jagode sa dva divna rumena ploda. Čvrsto se držeći jednom rukom, uzbra ih drugom i ubaci u usta. „Ah, kako su ukusne!“, pomisli, dok su mu se jagode topile u ustima.

Da li se situacija u kojoj je svako od nas suštinski razlikuje od ovoga? Stojimo na sredokraći između dva tigra, rođenja i smrti, a nit za koju se grčevito držimo malo-pomalo jedu dva miša, dan i noć. Sa svakim od njih, bliži smo jednom od tigrova. Jesmo li u stanju da ipak reagujemo na dar koji nam se sa svakim trenutkom nudi? Možemo li da kažemo „Ah, kako je ukusna!“ kada zagrizemo jagodu? Možemo li da kažemo „Jao!“ kada se ubodemo na trn na onoj puzavici? Možemo li biti potpuno prisutni za sve ono što nam svaki trenutak iskustva donosi? To je naš put svesnosti. Učimo da razvijamo zahvalnost za ceo spektar naših iskustava: za hiljadu radosti i hiljadu žalosti.

Kako naša svesnost svakog trenutka postaje sve izoštrenija i prijemčivija, počinjemo na osnovu toga što vidimo i iskusimo, na osnovu bezbrojnih ponavljanja istih situacija u kojima se svakoga dana nađemo, da razvijamo mudrost i uvid u celokupan proces našeg življenja. Uočavamo uhodane obrasce razmišljanja i emocija, lagano razumevajući ko smo u stvari mi na nivou ličnosti. Interna legenda kaže da se u poznatoj banci jednoga dana pojavio izvesni gospodin koji je želeo da podigne novac sa svog računa. Ljubazna službenica mu je zatražila ličnu kartu, kao što je i red. Gospodin se dugo pipao po džepovima, zavirivao u novčanik, ali od traženog dokumenta ni traga ni glasa. Malo zbunjena službenica mu objasni da ne može da mu isplati novac. A onda se gospodin dosetio. Izvadi iz unutrašnjeg džepa sakoa ogledalce i pogleda se u njemu: „Da, to sam zaista ja. Bez brige.“

Ovo je pravi početak naše prakse. Postajemo dovoljno tihi da bismo uhvatili priliku da se pogledamo u ogledalu: „Da, to sam zaista ja. Bez brige.“ Vidimo svoje i dobre i loše osobine, iskreno i bez uobičajenog kritikovanja. Počinjemo da istinski razumemo kako se sve neprekidno menja. Nema ničeg statičnog na vidiku. Bilo da stvari gledamo na nivou subatomskih čestica, na ćelijskom nivou, na nivou ličnosti ili našeg odnosa sa drugim ljudima. Isto je i ako se okrenem oko sebe i pogledam ovaj Dunav pored kojeg šetam, naizgled neuništivu tvrđavu na drugoj obali ili moj dragi Novi Sad u celini, za koji ne bez sete uvek iznova konstatujem da je sve dalji od grada mog detinjstva i mladosti. Večna promena. Nema nijedne jedine stvari koja ostaje uvek ista.

Naravno, ovo što pišem može se činiti tako običnim, očiglednim, čak trivijalnim. Ako bilo koga od današnjih mnogobrojnih šetača na keju zaustavim i zapitam: „Izvinite, da li se stvari menjaju?“, svaki od njih će me, siguran sam, prvo iznenađeno i malo sumnjičavo pogledati (ko li mu je je sad pa ovaj čudni svat?), pa onda kao iz topa odgovoriti: „Pa, naravno!“ Ali ono što je u svemu tome vrlo neobično i što mene zapravo zanima jeste zapažanje da mi uopšte ne živimo u skladu sa tom tako očiglednom istinom. Znanje ostaje zauvek na intelektualnom nivou, ali ono nikada ne prožme do kraja naše biće. Kako koračamo stazom svesnosti, počećemo sve dublje da doživljavamo tu večnu trenutnost iskustva. Sve je zapravo jedan proces neprekidne transformacije, nema ničeg čvrstog za šta bismo se uhvatili. I zato nas Buda, a i nebrojeni učitelji posle njega savetuju: „Razvijaj takav um koji se neće vezati za bilo šta“. Jer ako smo vezani, ako to što nam je važno zgrabimo i poput rasplakanog deteta uporno počnemo da poričemo taj večni tok iskustava, večni vodopad promena, patnja je neminovna.

A šta je to što smatramo važnim i zašto? To je dobro pitanje, koje bi mnogo češće trebalo sami sebi da postavimo. Možda ćemo otkriti da je najpresudniji kriterijum kategorizacije to je li nam nešto prijatno ili ne. Prijatni prizori, zvuci, mirisi, ukusi, dodiri. Prijatne ideje, sećanja i nadanja. I odmah smo još na jednom raskršću, na kojem oni brzopleti obično naprave pogrešno skretanje. Zato, vozite oprezno! Nema ničeg samo po sebi lošeg u prijatnim stvarima i našem zadovoljstvu. To su fantastična iskustva, koja nas napajaju energijom i radošću. Pa šta bi i moglo biti tako loše u tome da pogledamo dobar film, čujemo divnu melodiju ili pojedemo nešto vrlo ukusno!? Ne, nema samo po sebi lošeg, ali ima ipak jedna skrivena klopka, u koju, ako je nismo svesni (a nekada i ako jesmo! toliko je suptilna) sigurno upadamo. Ta klopka se zove vezivanje, zavisnost. Tek tada nastaje problem.

Mnogo nas je palo u tu klopku, samo neki su pokušali da se iz nje izvuku. A pad je lak, jer nam je takoreći celo društvo, kroz obrazovanje, vaspitanje, reklame, sistem vrednosti i uzore, književnost i muziku, usadilo uverenje da naša sreća leži u tome da zadovoljimo sve ili makar većinu naših želja. Zašto? Između ostalog i zato što su nezadovoljene želje odlične za ekonomiju. Radićeš prekovremeno samo ako si nezadovoljan svojim sadašnjim autom. Kupovaćeš (onlajn, naravno) odeću i razne tehničke drangulije koje možda nikada ni ne obučeš ili upotrebiš samo zato što osećaš da nisi u trendu (šta god to bilo), a želela bi. Oberučke ćeš prihvatiti ponudu za životno osiguranje, samo zato što su tvoju želju za sigurnošću uznemirile najnovije, po grozomornosti pažljivo odabrane vesti. Itd. Sve ove situacije su simptom čuvenog „kad bih“ sindroma. Kad bih imao bolja kola, bio bih mnogo srećniji. Kad bih bila obučena (imala liniju, kosu, oči, velike grudi, napumpana usta… ubaci po želji) kao model sa slike, bila bih neuporedivo srećnija. Kad bismo jednom zauvek imali sigurnost, bili bismo zaista srećni! Na kraju, da sam poneo jastuče, umesto da sedim na podu i meditiram, noge me ne bi bolele i tek tada bih bio srećan! Ma šta srećan, probuđen! Kada… kada… kada… bez kraja i konca. Mi smo do sada bili jedno sto miliona takvih „kada“. Neka smo ih i dostigli, bili jedno vreme baš srećni, ali onda se nekako opet sve vratilo, što bi se reklo, na fabrička podešavanja. I onda smo opet krenuli u potragu za jednim lepim, ganc novim „kada“. Ako smo imali malo sreće i mudrosti, možda smo tokom tog traganja najzad uklavirili da naša sreća, naš osećaj potpunosti, zadovoljenosti, ne može biti stvoren lovom na jednoroga, na to neuhvatljivo „kada“. Lovom na obećavajuća, ali uvek kratkotrajna zadovoljstva čula.

Vraćajući se našem starom dobrom Nasradin hodži, nalazimo ga pred kućom, kako po mrkloj noći, a ispod ulične svetiljke traga za ključem kojim će otvoriti ulazna vrata. Vrti se, obilazi, ide tamo-amo, ali ključa nigde. U tom naiđe neki njegov poznanik, pa ga pita: „Šta to tražiš?“ Kad je čuo da su u pitanju ključevi od kuće, pridruži se i on traganju. Valja pomoći i neznancu, a kamoli prijatelju. Posle nekog vremena, kad su svuda pogledali, a ne nađoše ništa, opet će onaj čovek: „ A je li, gde si ih u stvari izgubio?“ – „Ah, tamo u dvorištu“, odgovori Nasrudin. Na to ga prijatelj, zabazeknut, upita: „Pa što ih onda tražiš ovde na ulici!?“ – Nasrudin ga prvo pogleda rezignirano, čudeći se valjda što ga pita tako nešto banalno, pa reče: „Ama ovde je svetiljka, u dvorištu je mrkli mrak!“

I naše traganje će isto tako potrajati, ako nastavimo da za osećajem zadovoljenosti, ispunjenosti nastavimo da tragamo izvan sebe, izvan sadašnjeg trenutka. Nastavićemo da kružimo oko tog uličnog stuba na kojem je svetiljka, osuđeni da zauvek ostanemo u krugu samsare, minotaurovog lavirinta ili hrčkove vrteške, kako god nam draže da to nazovemo. Zauvek.

Ali nisu samo zadovoljstva čula naš problem. Ima tu još jedna vezanost koja izaziva patnju, a to je naša vezanost za stavove i mišljenja koje smo tako mukotrpno izgradili. Dovoljno je provesti samo jedan dan na društvenim mrežama i videti da praktično svi ljudi imaju vrlo čvrsto mišljenje o praktično svemu. Od politike (tu je koljačina maksimalna i intenzitet agresije se jedino može meriti sa aktuelnim pitanjem vakcina, koje su uzgred rečeno i same postale političko pitanje, ali o tome drugi put), preko ekonomije, školstva, partnerskih odnosa i duhovnih stvari. Videći valjda šta nam se sprema, još je Seng Tsan, treći kineski čan patrijarh, davno savetovao: „Ne tragaj za istinom. Samo prestani da se oduševljavaš mišljenjima.“

I opet, ovo ne znači da sad treba da prestaneš da imaš bilo kakvo mišljenje. Svi smo mi sastavljeni od različitog, jedinstvenog seta iskustava, onoga što se zove naša lična istorija, naša vizura iz koje vidimo ovaj svet. Naravno da je ona porodila u nama određene stavove, pravila, mišljenja. Zato, pokušajmo da poštujemo to što je već u nama, ali da nam preostane dubokog poštovanja i za stavove drugih? Jer Dhamma koju sledimo nije ograničena na zrno peska, ona je totalitet, sveukupnost ove naše planete i svemira. Možemo li da sebe makar malo da otvorimo za te druge vizure, od kojih, ko zna, možda neka jednoga dana postane i naša.

I za kraj, valja pomenuti još jednu vrstu vezanosti koja je izvor naše patnje, a naročito je primerena za onu vrstu razgovora (pre monologa) koji se vodi na ovom blogu. Reč je o onome što je još davno nazvano „duhovni materijalizam“. Naime, duhovni put može se (zlo)upotrebiti ne da oslabi, već da ojača naš ego. Na primer, možemo se čvrsto držati očekivanja da će nas neki moćni guru, duhovni učitelj učiniti probuđenim. Ne znamo ko je, ne znamo kako izgleda, ali ga ipak iščekujemo da dođe, stavi nam ruku na glavu i, gle čuda, dogodi se jedno pravo kosmičko buđenje! Ili možemo postati slepo vezani za svoj duhovni put, neku tehniku koja ga čini, misleći da je taj put najuzvišeniji, najbolji, najkraći do konačnog cilja. Ali da previdimo ono što je najvažnije pri ovakvim kvalifikacijama, jedno skromno: „za mene“. A za tebe, ne znam. Moraćeš taj put sam otkriti, ako ti je zaista stalo. Nažalost, kada se radi o pitanjima puta, stvari su često pogrešno postavljene. Što bi rekao jedan mudrac: „Učenici i sledbenici, šta najveći deo njih radi? Klanjaju se čajniku, umesto da piju čaj“. Naravno, ne želimo da bacimo čajnik, on je važan deo toga što istrajno, iz dana u dan radimo. On nam omogućuje da pijemo čaj. I zato valja da se zapitamo: „Mogu li da osećam ogromno poštovanje za čajnik, ali bez vezivanja?“ Možeš li?

(Nastavak teksta ovde)

Praksa za svakoga (1)

Budizam, baš kao i svaka druga religija, možemo uporediti sa jezerom. U vreli dan stigli smo na njegovu obalu i onako umorni i oznojani, obilazimo ga, zurimo u vodu i merkamo: „Da li da uđem u vodu ili ne?“ Slutimo da će nam ta voda ponuditi sklonište od pripeke, osvežiti telo i uliti novu energiju. Ali opet, nismo sigurni je li pametno baciti u nju. Sa zebnjom pomišljamo, ko zna šta se krije u njenim dubinama. I tako, klackajući se između nade i strepnje, nikako da se odlučimo. Želimo sigurnost, apsolutnu izvesnost, koja je, o ironije!, moguća jedino ako zaista uđemo u tu vodu. Slično je i sa budizmom. Darove koje priželjkujemo i o kojima smo samo slušali ili čitali zadobićemo (ili nećemo) jedino ako uđemo u praksu, ako je učinimo važnim delom svoga razmišljanja, reči i postupaka. A najveći među tim darovima jeste istina o svetu u kojem živimo. Zato je praksa tek drugo ime za naše traganje za istinom.

Pa kako uopšte krećemo u to traganje? Do sada smo slušali mnoge učitelje, pročitali razne mudre knjige i one koje to nisu. Pri tome smo se suočili sa čitavom šumom ideja o tome kako treba da vežbamo i šta je to što je nesumnjivo istinito. Možda smo malo i zbunjeni, ne znamo gde i kako da počnemo. Tu dilemu odlično ilustruje jedna vesela priča o Nasradinu hodži, veseljaku i jednoj vrsti mudre lude. Jednom mu je neki prijatelj došao sa molbom da od njega pozajmi magarca. „Nemam ti ja nikakvog magarca“, brže-bolje mu Nasradin odgovori, valjda da ovaj ne bi gajio prevelike nade. Ali, kao za inat, upravo u tom trenutku iz obližnje štale zanjače magarac. Prijatelj se sav zajapurio u licu: „Kako mi govoriš da nemaš magarca, a evo čujem ga!“ Nasradin se mrtav-hladan okrenu prema njemu, upilji mu se u oči i mrtav ozbiljan upita: „E pa prijatelju, kome ti više veruješ? Meni ili magarcu?“

A kome ti više veruješ? Buda te je savetovao da ne veruješ tekstovima samo zato što su drevni, tradiciji samo zato što je naša, a ne njihova, predanjima samo zato što se prenose s kolena na koleno, baš kao i ova korona s jedne žive duše na drugu, a da cum grano salis uzmeš i sve što ti tako harizmatično govore čuveni gurui, duhovnjaci, vidovnjaci i ini trendseteri i lajf koučevi. Umesto toga, zaviri u sopstveni život, u sve to što doživljavaš i preživljavaš. Doduše, ti misliš da sve to već vidiš, ali svi smo se mi toliko identifikovali sa različitim naviknutim obrascima po kojima funkcioniše naša percepcija i um generalno, da je zaista teško objektivno videti sve te misli, emocije, osećaje i druge telesne reakcije koji čine naše svakodnevno ili pre svakotrenutno iskustvo. Nikako da skinemo naočare predrasuda, očekivanja, strahova i žudnji, koje su nam već srasle za nos.

U tradiciji theravada budizma nastojanje da se malo odmaknemo od sveg tog balasta kako bismo ga bolje odmerili, da to što nam se upravo sada događa posmatramo na nepristrasan način, naziva se vipassana meditacija ili meditacija uvida. I ta praksa je vrlo jednostavna. Sve što od nas traži je da se iz fatamorgane planova i očekivanja vezanih za budućnost i sećanja na prošlost vratimo – i ostanemo – u jedinoj realnosti ovoga što se događa upravo sada. Ostajući sa time, negujemo jedan odnos strpljivosti, prihvatanja, mudrog promišljanja i isto tako mudrog, odmerenog delovanja. A ono nekada može značiti da sve što uradimo je da jednostavno nastavimo svoje pronicljivo posmatranje i učenje iz onoga što vidimo. Jer ako zaista želimo da ustanovimo šta je to istinito u našem iskustvu, moramo pažnju usmeriti na sadašnji trenutak. Jedino mesto na kojem se bilo kakvo iskustvo može dogoditi jeste to sada. Kada bi se ono nalazilo u nekoj zamišljenoj budućnosti, tada do njega nikada ne bismo mogli dopreti. Bilo bi nalik onoj poslovičnoj šargarepi na štapu, koja se ljuljuška onom Nasradinovom nepostojećem magarcu pred očima, ali koliko god da juri, nikako da je dohvati. Na sreću, dobra vest je da je to mesto već tu, tako da ne moramo bilo gde da jurimo i žurimo.

Praksa ostajanja u sadašnjem trenutku ima tu fantastičnu sposobnost da vrlo efikasno smiruje našu konfuziju, samo zato što koračamo čvrstim tlom realnosti, uzimamo u ruku ono što jeste izvesno, zato što se odvija pred našim očima, i posmatramo ga iz različitih uglova. I ta dugo priželjkivana izvesnost, pouzdanost jeste lekovita. Kucni u sto za kojim sediš. Oslušni. I nek u tom trenutku postoji samo slušanje, samo taj zvuk. Nema ni stola, ni ruke, ni tela. Može li da postoji samo čin slušanja, ali ne i „ja slušam“? Kada u sebi konstatujem „postoji zvuk“, tada nema ni tog „ja“ koje se nekako uvek uplete i sve iskomplikuje. Pokušaj još jednom. Kuc, kuc, kuc. Postoji zvuk i onda tišina iz koje je izronio i u nju se vratio. Sveobuhvatna, tajnama bremenita, zamamna i lekovita tišina kao naše prirodno stanište. Nema komplikovanja, nema konfuzije, ni poteškoća. Samo to što se događa. Jednostavnost običnog. Onoga što se krije u pali reči tathatā, „takvost“, tako dragoj i mahajana školama, a najviše zenu.

Kada počneš da praktikuješ meditaciju uvida, obično si stegnut, možda zbunjen. Lavovski udeo u tome ima upravo ta ideja samosvesti, svesnosti samoga sebe, koja početnike čini krutima, poput automata. Boje se i da se pomere, jer će im tako, misle oni, pobeći misao. A ne shvataju da im je već pobegla u strah i konfuziju. Ali svesnost je tako daleko od stegnute vilice i namrštenog čela. Radi se o jednom vrlo suptilnom i delikatnom kvalitetu našeg uma koji pokušavamo ponovo da otkrijemo. Druga sklonost početnika jeste da stvori ideju, sliku šta to znači biti svestan. Odlučili smo za nekoga ko nam imponuje da je zaista „prisutan“ i nastojimo da ga oponašamo. Ili smo pročitali nečiji opis probuđenja i onda imitiramo to. Povukli smo liniju, levo je svesnost, desno je sve ostalo i tako sebi iscrtali novu klopku. A svesnost je univerzalna. Nema iskustva, odnosa, situacije, predmeta, ničega što je izvan polja svesnosti. Iako su neke okolnosti povoljne za praksu i negovanje svesnosti, greška je odbaciti sve drugo, umesto da i to iskoristimo kao „sirovinu“ za sopstvenu proizvodnju svesnosti. Čuveni zen učitelj Sung San je bio jedan od prvih korejskih budističkih učitelja koji se nastanio u Sjedinjenim Državama. Tako je jednoga jutra u svom centru u Providensu, u državi Njujork, došao u trpezariju i seo na uobičajeno mesto. Krenuo je da doručkuje, usput listajući novine. Bio je okružen učenicima, koji su se blago rečeno zgranuli kad su ga videli šta radi. Vrlo su dobro znali osnovno pravilo prakse: „Obrati pažnju na to što radiš. Ako jedeš, jedi. Ako čitaš, čitaj.“ Uskoro neki od njih sa slabo kamufliranim prekorom upitaše učitelja kako može da doručkuje i čita novine u isto vreme. Bez oklevanja, Sung San im odgovori: „Kada jedeš i čitaš, samo jedi i čitaj.“

Stvarnost ili dhamma/dharma jeste totalitet našeg iskustva, nema nijednog delića našeg života koji je izvan toga. Kada razumemo tu istinu i u stanju smo da se sa njom povežemo na jednom, ne samo intelektualnom, već zaista temeljnom nivou, počinjemo da razvijamo osećaj vrednosti koji ima svaki aspekt našeg života, bilo da sedimo na jastučetu za meditaciju, peremo sudove, idemo u toalet ili šetamo našeg četvoronožnog ljubimca. Tada je naš život celina, a nije raspolućen na duhovno i puteno, na sveto i profano. Sve je podjednako vredno i mi smo totalitet svih tih naših iskustava. Tako nam put svesnosti donosi pažljivost i istraživanje u odnosu na svaki aspekt našeg bića. A gde su pažljivost i istraživanje ni mudrost življenja u sreći nije daleko. Pokušajte!

(Nastavak teksta ovde)

Prijateljska ljubav

143. Onaj ko želi da dobrobit svoju zaštiti,1
i razumeo je gde je smirenje, ovako treba da čini:
neka bude u dobru vešt i iskren, zaista iskren,
za pouku prijemčiv, blag i skroman.

144. Malim zadovoljan, bez velikih prohteva,
bez mnogo obaveza, jednostavnog života,
smirena srca i pronicljivog uma,
bez gordosti i lak onima koji ga pomažu.

145. Neka ne učini ni najmanju stvar
zbog koje bi ga kasnije mudri koriti mogli.
Nek ispuni sebe mišlju: zdrava i bezbedna,
neka sva bića budu srećna!

146. Kakva god da su bića,
slaba il’ jaka, bez izuzetka,
duga, krupna ili srednja,
mala, tanana ili velika,

147. vidljiva i nevidljiva,
ona što žive blizu ili daleko,
rođena i ona još nerođena:
neka sva bića budu srećna.

148. Nek niko nikog ne obmanjuje,
niti vređa bilo kada, bilo gde.
Nek ne poželi drugome da pati,
gonjen besom ili mržnjom.

149. Kao što bi majka rizikovala život
da zaštiti dete, svoje jedino čedo,
na isti način negovati treba
bezgraničnu ljubav za sva bića.

150. Neka takva prijateljska ljubav
prožme čitav ovaj svet, bez granica:
nagore, nadole i svuda unaokolo,
neomeđena, bez mržnje i neprijateljstva.

151. Bilo da stojiš, hodaš, sediš
ili ležiš, dok te umor ne savlada,
takvu svesnost razvijati treba:
to je uzvišeno boravište, ovde i sada.

152. Ko je nezaveden pogrešnim gledištima,
već pun vrline i usavršen u znanju,
nadvladavši žeđ za zadovoljstvima čula,
u ovaj svet preporoditi se više nikada neće.


Beleška
1 Ovaj govor je u okviru theravāda budizma jedan od tri najpopularnija, čije pažljivo recitovanje donosi zaštitu (paritā). Druga dva su takođe u zbirci Sutta nipāta: Ratana sutta (2:1) i Maha-mangala sutta (2:4). Ova sutta se takođe pojavljuje u Khuddakapatha, 9.