Budistička kosmologija (4)

Ljudi, životinje i duhovi
Nastavljamo naše putovanje kroz budističku kosmologiju. Podsećanja radi, do sada smo objasnili geografiju kosmosa kako su je videli stari Indijci, a naročito budisti, a zatim smo govorili o shvatanju vremena i o fazama kroz koje kosmos prolazi. U ovom nastavku prelazimo na treću važnu temu, a to su bića koja taj kosmos nastanjuju.

Treba se podsetiti da smo čitavu stvarnost svojevremeno podelili na četiri područja ili nivoa:

1. kāmabhūmi (područje zadovoljstava čula) – saṃsāra
2. rūpabhūmi (područje suptilne materije) – saṃsāra
3. arūpabhūmi (područje bez materije) – saṃsāra
4. lokuttara (transcendentno područje) – izvan saṃsāre

Ovo poslednje područje nije kao prva tri, jer je izvan kruga preporađanja; ono je nibbāna, neuslovljeno, večno. Ono prevazilazi uobičajenu egzistenciju i nije deo kosmosa. Tako je kosmos kao mesto življenja različitih bića podeljen na samo tri dela.

Najkompleksnije i najraznovrsnije od njih jeste ovo prvo, područje zadovoljstava čula, koje se naziva i

kāmāvaćara. (vaćara = teritorija). Ono se sastoji od više nivoa. Neki od njih se nazivaju svetovima patnje:

1. niraya (pakao)
2. peta loka (svet gladnih duhova)
3. svet životinja

Prema nekim podelama, ovde bi pripadao i asura loka = svet demona, ali po nekim drugim, on se smešta među božanske svetove.

Drugi nivoi unutar kāmāvaćara područja se smatraju srećnim svetovima:

1. svet ljudi
2. deve (niža, zemaljska božanstva)
3. deve (viša, nebeska božanstva)
4. deve (druga božanstva šest nebeskih svetova, sagga)

Dalje, u okviru rūpavaćara žive brahmā bića, podeljena na 16 nivoa.

U najvišem, arūpavaćara žive najrafiniranija, nematerijalna bića, koja poseduju jedino um.

Vraćajući se u svet zadovoljstava čula, sva bića koja ovde žive karakterišu mentalni procesi pokretani impresijama koje stižu kroz pet čula i ova bića kroz ta čula uspostavljaju interakciju sa spoljašnjim svetom. Impulsi koji dominiraju mentalnim životom i telesnim postupcima jesu želja za što više prijatnih čulnih zadovoljstava i nastojanje da se što više izbegnu ona neprijatna. Ipak, ona su u stanju da dožive i takva stanja svesti koja se klasifikuju kao nešto što pripada viši nivoima postojanja, kao kada čovek koji meditira uđe u stanje zadubljenja i doživljava svest kakvu imaju bića u rupabhūmi. Pa ipak, tiranija čulnih zadovoljstava je nešto sa čime bića u ovom svetu najviše žive.

Svet ljudi
Opisaćemo sva ta bića, ali da krenemo od onoga što nam je najbliže, a to su ljudska bića. Dakle, svet ljudi ili manussa loka se u izvesnom smislu može smatrati centrom kosmosa. Ispod ovoga sveta su svetovi sa mnogo patnje, a iznad nebeski svetovi blaženstva i sreće. Ovde u ljudskom svetu imamo mešavinu to dvoje, što se smatra najboljim okruženjem da budemo podstaknuti na vežbanje i oslobađanje od patnje. Nema, barem za neka ljudska bića, previše patnje koja bi ih učinila očajnima, a ni previše sreće, koja bi nas učinila suviše zadovoljnima i nemarnima u odnosu na praksu. Sem toga, Bude se uvek rađaju u svetu ljudi, kao bića koja su dostigla najveći čovekov potencijal i uz to su sposobna da podučavaju druge. Iako je životni vek ljudi u odnosu na božanski vrlo kratak, a zadovoljstva bleda kopija onih nebeskih, ipak mudrija božanstva priželjkuju da se preporode kao ljudska bića, upravo zbog veće mogućnosti za duhovno buđenje.

Mi često na svoj život gledamo kao na nešto što se samo po sebi podrazumeva ili kao na breme, teret i neugodnost. Ali posmatrano u kontekstu čitavog kosmosa, roditi se kao čovek je jedna vrlo retka i privilegovana pozicija. Jer opšte pravilo je da su donji svetovi naseljeniji od onih gornjih. Tako je Buda jednom napravio poređenje:

Umiranje kao ljudska bića (SN 56:102)

Onda Blaženi uzme malo zemlje i stavi ga na nokat, te se ovako obrati monasima:

„Šta mislite, monasi, šta je veće: ovo malo zemlje na mom noktu ili čitava zemlja?“

„Poštovani gospodine, čitava zemlja je veća. To malo zemlje na noktu Blaženog je beznačajno. U poređenju sa velikom zemljom, ta zemlja što ju je Blaženi stavio na nokat je zanemarljivo mala, ne može se ni uporediti, nije ni njen delić.“

„Isto tako je, monasi, sasvim malo ljudskih bića koja se kada umru ponovo rode kao ljudska bića. Mnogo je više ljudskih bića koja se, kada umru, preporode u paklu. Zašto? Zato, monasi, jer nisu razumela četiri plemenite istine. Koje četiri? Plemenitu istinu o patnji, plemenitu istinu o nastanku patnje, plemenitu istinu o prestanku patnje i plemenitu istinu o putu koji vodi do prestanka patnje. Zato, monasi, treba uložiti napor da se razume: ‘Ovo je patnja.‘ Treba uložiti napor da se razume: ‘Ovo je nastanak patnje.‘ Treba uložiti napor da se razume: ‘Ovo je prestanak patnje.‘ Treba uložiti napor da se razume: ‘Ovo je put koji vodi do prestanka patnje‘.“

I ako biće jednom potone u neki od nižih svetova, njegove šanse da krene ponovo da se uzdiže su vrlo male, upravo zbog količine patnje koja ga preplavljuje. Buda je za tu verovatnoću načinio jedno vrlo upečatljivo poređenje:

Obruč (SN 56:48)

“Monasi, zamislite da je ova velika zemlja sasvim prekrivena vodom i da neki čovek u nju baci obruč da pluta. Vetar sa istoka gura taj obruč ka zapadu, a vetar sa zapada ga gura ka istoku. Vetar sa severa ga gura ka jugu, a vetar sa juga ga gura ka severu. I zamislite da u toj vodi živi morska kornjača slepa na jedno oko, koja svakih sto godina izranja na površinu. Sada, šta mislite, monasi, da li bi kornjača slepa na jedno oko, koja svakih sto godina izranja na površinu tog okeana, uspela da proturi glavu kroz taj obruč?”

“Bila bi to slučajnost, poštovani gospodine, da kornjača slepa na jedno oko, koja svakih sto godina izranja na površinu, uspe da proturi glavu kroz taj obruč.”

“Isto tako slučajnost je da se neko rodi u ljudskom obliku; slučajnost je da se Tathāgata, Arahant, Potpuno probuđeni, pojavi u ovome svetu; slučajnost da učenje i praksa koje izlaže Tathāgata zablistaju u ovom svetu.

Pa ipak, monasi, vi ste u tom ljudskom obliku; Tathāgata, Arahant, Poptuno probuđeni se pojavio u ovome svetu; učenje i disciplina koje izlaže Tathāgata zablistali su u ovom svetu

Zbog toga, monasi, treba uložiti napor da se razume: ‘Ovo je patnja’; treba uložiti napor da se razume: ‘Ovo je nastanak patnje’; treba uložiti napor da se razume: ‘Ovo je prestanak patnje’; treba uložiti napor da se razume: ‘Ovo je put koji vodi do prestanka patnje’.”

Ljudska bića (manussa) žive na četiri ostrva-kontinenta okruženih svaki svojom grupom ostrva: Đambudīpa, Aparagoyāna, Uttarakuru i Pubbavideha. Ljudi koji tu žive imaju svoje generalne karakteristike. Tako ljudi koji žive u Đambudīpa imaju tri obeležja:

  • sūra = hrabrost
  • satimant = svesnost (najbolji uslovi za njeno razvijanje)
  • idhabrahmaćariyavāsa = ovde je moguće živeti svetačkim životom, jer se samo na Đambudīpi rađaju Bude i paććeka Bude.

Kad smo već kod Buda i paććeka Buda, da napomenemo da uz te dve kategorije, postoji i treća, arahant, bića koja su dosegli nibbānu, došli na kraj preporađanja, sasvim prevazišli saṃsāru. Arahanti se nazivaju i sāvaka = učenik, jer probuđenje postižu zahvaljujući Budinom učenju, dok su Buda i paććeka Buda kvalifikovai kao saṃbuddha = samoprobuđeni

Pojava sammasaṃbuddhe, ispravno i potpuno probuđenoga, vrlo je redak događaj, sa velikom važnošću. Kao što smo videli, u jednom trenutku može biti samo jedan Buda u skupu od 10.000 svetova. Mogu proći mnogi eoni, a da se ne rodi nijedan Buda. Tokom tog vremena, neki pojedinci mogu postati probuđeni zahvaljujući sopstvenom trudu, ali koji učenje neće proširiti, niti ustanoviti zajednicu učenika koja će ih nadživeti. To su paććeka Bude. Termin paććeka ima više značenja: jedini, posebni, svaki, sam po sebi itd. Tako se paććeka Buda prevodi kao „posebni Buda“ ili „utihnuli Buda“, jer nema sposobnost podučavanja.

Svet životinja
Iz sveta ljudi prelazimo u svet životinja, koji se u budističkoj kosmologiji smatra posebnim odredištem (gati) u procesu preporađanja. Najčešći pali termin za životinju je tiraććhāna, od prideva tiraććha = popreko, horizontalno, što ukazuje da je za razliku od čoveka, životinje je ono biće čija kičma stoji horizontalno. Pridev tiraććhāna se nekad koristi i u značenju „nisko, nedolično, nedostojno“, kao u složenici tiraććhānna vaćća, govor koji je nedoličan, a odnosi se na naklapanje iz dokolice.

Čitav životinjski svet se nekada označava sa tiraććhāna yoni, „životinjska materica“, kao odredište preporađanja i to najraznovsnije od svih, valjda zbog raznovrsnosti životinjskog sveta. Roditi se kao životinja se smatra boljim nego roditi se u paklu, ali gore nego postati peta, gladni duh. Nemoralno življenje generalno najčešće vodi preporađanju u životnjskom svetu, ali su u tekstovima konkretno pomenute određene situacije: kada neko zastupa pogrešna gledišta, okrutnost, kršenje pravila vrline i uporno prikrivanje svojih pogrešnih dela.

Ući u životnjski svet je lako, ali se odatle izlazi teško. Najsigurniji put da se ne preporodimo kao životinje je da postanemo sottāpanna, onaj koji je ušao u tok, prvi stepen probuđenja.

U budističkoj kosmologiji bića se mogu roditi na jedan od četiri načina: (1) iz materice, kao što je to slučaj sa ljudima i drugim sisarima, (2) iz jajeta, kao što to rade ptice, (3) iz vlage, smatralo se da se tako rađaju insekti i crvi, i na kraju (4) spontano, kao što je slučaj sa deva božanstvima, koja se jednostavno pojave u svom novom svetu već potpuno formirana. Prema Visuddhimaggi (17:154), životinje se mogu roditi na bilo koji od ova četiri načina. Tako se nāge i supaṇṇe (mitska ptica ogromnih krila, neprijatelj nāga) rađaju spontano, potpuno formirani, slično devama.

E sad, šta je nāga? U indijskoj mitologiji to je moćna i ogromna zmija, mitološki srodnik evropskom ili kineskom zmaju. Nāge su vrlo plahe, lako se razbesne, pa su opasni neprijatelji, ali i vrlo pouzdani saveznici. Slično zmajevima, često su čuvari zakopanog blaga, a jedno od glavnih oružja im je vatra ili otrovni dah koji im kulja iz usta.

Zanimljivo je da se u pali tekstovima termin nāga takođe koristi za snažnog slona, predvodnika krda. Po analogiji, dalje se koristi da označi samoga Budu ili neke od najuglednijih arahanta, naročito Sāriputtu i Moggallānu.

Nāge se najčešće prikazuju nalik ogromnoj kobri, sa proširenim vratom poput plašta. Ali one po želi mogu zadobiti i ljudski oblik. Ima priča u Vinaya piṭāki o nagi koji je uzeo ljudski oblik, kako bi mogao da se zamonaši i tako što pre ponovo postane ljudsko biće. Biva otkriven i Buda mu kaže da nijedan nāga nije u stanju da u sebi razvija dhammu i praksu kao monah. Umesto toga, posavetovao ga je da poštuje osam pravila vrline na svaki dan predanosti (uposatha). Uz veliku žalost, nāga je napustio monašku zajednicu. Posle te epizode, Buda je uveo pravilo da nijedna životinja ne može da se zaredi kao monah. Otuda do dan danas, jedno od pitanja kandidatu za zamonašenje je: „Manusso‘si?“, „Jesi li ljudsko biće?“

Kao što smo rekli, najveći neprijatelji nāga su supaṇṇe, u indijskoj mitologiji poznatije pod imenom garuda. Reč je o pticama ogromnih krila, kojima stvaraju svoje najjače oružje, a to je snažan vetar. Snaga tog vetra je tolika da razdvoji vodu okeana i na taj način otkrije boravište nāga, koje je obično voda. Supaṇṇe se hrane nāgama.

Gladni duhovi
Iz sveta životinja spuštamo se u svet gladnih duhova (peta), nesrećnih bića koje muče večna glad i žeđ. Sanskrit pravi razliku između pojmova pitaraḥ = poštovani duhovi preminulih predaka i preta = mukama razdirani duhovi. Ova dva pojma su na neki način pomešani u pali terminu peta, koji isto tako može označavati pokojnika ili sam leš. Opisi pojedinačnih peta često prikazuju njihov oblik i patnje kao usko povezane sa nedelima koja su počinili u prethodnoj egzistenciji kao ljudska bića.

No, da prvo navedemo neke od njihovih zajedničkih karakteristika, a to je da su pete nagi, ručni i smrdljivi. Izuzetno su mršavi usled dugotrajnog gladovanja. U principu su nevidljiva bića i samo oni sa posebnim sposobnostima dibbaćakku, božanskog vida, kao što je recimo to jednom imao priliku Moggallāna. Obični ljudi vrlo retko mogu da ih vide i isto tako ovi duhovi su suviše slabi da bi mogli da naude ljudima. Uglavnom su zaokupljeni svojim mukama. Predaje vezane za pete nastale su verovatno relativno kasno unutar budističke tradicije, jer većina informacija o njima dolazi iz komentarske literature, a ne iz samih sutta. Doduše, naziv i pojam pete kao duha koji je u mukama se može naći u Kanonu, ali pominjanja su retka i sporadična. Često se u Kanonu reč peta koristi da jednostavno označi preminulu osobu.

Kasnija tradicija je takođe razvila ideju prenošenja zasluga koje stičemo dobrim delima. Kada učinimo nešto dobro, možemo da iskreno poželimo: „neka korist od ovoga imaju moji pokojni srodnici“. Tako su objekt tog prenošenja gladni duhovi, odnosno naši preminuli bližnji i to treba da im olakša patnju, kao i preporađanje u višim svetovima. Ovakvo prenošenje zasluga se do danas održalo kao jedan od važnih delova prakse budističkih laika.

Ali ako malo razmislimo, videćemo da tu izgleda postoji jedna mala kontradikcija. Naime, u suttama se ističe kako je svako odgovoran za svoje postupke i snosi njihove posledice ili uživa plodove. Tako u govoru Božanski glasnici (MN 130) stoji:

Onda kralj Yama kaže: ‘Dobri čoveče, zar tebi, oštroumnoj i zreloj osobi, nikad nije palo na pamet: „I ja sam podložan rođenju i ne mogu ga izbeći. Sigurno bi bilo bolje da činim dobra dela telom, govorom i mišlju”?’ A ovaj odgovori: ‘Ne, gospodine, nisam to mogao da učinim, jer sam bio nepažljiv.’ Onda kralj Yama kaže: ‘Dobri čoveče, zbog nepažljivosti propustio si da činiš dobra dela telom, govorom i mišlju. Onda ćeš biti tretiran u skladu sa svojom nepažnjom. Taj loš postupak nisu učinili tvoji majka ili otac, braća, sestre, prijatelji ili poznanici, niti rođaci, askete ili brahmani, niti božanstva. Upravo ti si počinio to loše delo i ti ćeš morati da okusiš njegov plod.”

Dakle, zakom kamme je individualna stvar. Pa kako sad odjednom možemo da deo kamme, poput nekakvog nasledstva, prenesemo na neke druge ljude? Komentatori su se svojski potrudili da razviju teoriju koja će ovu neravninu ispeglati. Tako, da bi prenos vrlina zaista funkcionisao, moraju postojati tri stvari:

1. Dar je dat „pogodnom polju zasluga“. Reč „polje“ je khetta, ista reč koju koriste i zemljoradnici za svoj posed i čitava metafora je smišljeno poljoprivredna. Mi sejemo „seme“ (bīđa) i žanjemo „plod“ (phala). Praktično značenje ovde je da onaj koji prima dar mora ga biti osoba vredna tog dara, idealno je to Buda ili neki od njegovih probuđenih učenika, a u praksi budistički monah. Međutim, svaka čestita osoba je takođe vredna dara i što su njena vrlina i mudrost veći, sam dar donosi veći plod. Na jednom mestu Sakka, najviši među bogovima, kaže da je prošlosti davao hranu tokom deset hiljada godina asketama koji su obožavali vatru i da nije bilo rezultata. Ali kada je vrli čovek (sīlavanta) jeo njegovu hranu, to mu je donelo preporađanje u brahma svetu. U jednoj priči o gladnim duhovima desi se da je čovek koji je video duha i u želji da mu pomogne, kada je davao bakšiš svom berberinu, posvetio je zasluge od toga upravo tom duhu. Pa ipak, daleko najčešći slučaj je da se zasluge stiču darivanjem hrane, odeće i drugih rekvizita Budinim monasima pojedinačno ili sanghi u celini.

2. Darovatelj mora eskplicitno „posvetiti“ (uddissati) svoj dar dobrobiti određenog duha/pokojnika. Ako ovo nije učinjeno, duhovi nemaju od darivanja koristi. Ako se ta osoba nije preporodila kao gladni duh, zasluga će otići nekom drugom srodniku darodavca koji jeste u svetu duhova. Pošto je saṃsāra beskonačna, nemoguće je da nemamo nekog srodnika u svetu duhova.

3. Na kraju, sam duh mora prihvatiti čin prenosa radujući se (anumodati) tom gestu, takozvanom znaku zasluge (puññanimitaṃ). Ovaj detalj čitavu stvar čini konzistentnom sa zakonom kamme. Trenutak radovanja dobrome je sam po sebi dobra kamma. U bespomoćnom stanju u kakvom se nalazi jedan gladni duh, ovo je obično jedina vrsta čina koji donosi dobrobit, a koji je u stanju da on učini.

Još jedna restrikcija u vezi sa ovom praksom je da se dobrobit može preneti jedino petama.

Na kraju recimo da svet peta nema neku strogo određenu lokaciju. Ovi duhovi zapravo tumaraju među ljudima, nevidljivi za većinu od njih. Obično su oni usamljena bića, nastanjujući mesta koja su im poznata iz prethodnog života.

Sve u svemu, pete se razlikuju među sobom po izgledu i stepenu patnje. U mnogim slučajevima njihova patnja je direktno povezana sa kammom koju su stvorili u prethodnim životima kao ljudska bića. Stanje i svet peta se takođe može smatrati prelaznom teritorijom, nekom vrstom stanice na putu između sveta ljudi i pakla, u koju bića stalno dolaze i odlaze. Pete takođe predstavljaju naše pokojne srodnike koji primaju zasluge koje prenesemo na njih. Jedan od načina na koji takođe možemo na njih gledati je da ih peta egzistenciju smatramo nekom vrstom nesavršenog ili delimičnog rođenja. Umesto da nastave kretanje ka potpuno otelovljenoj novog egzistenciji, oni tumaraju svetom kao tek patnjom ophrvana senka svojih ljudskih ličnosti.

(Nastavak teksta ovde.)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s