Praksa za svakoga (1)

Budizam, baš kao i svaka druga religija, možemo uporediti sa jezerom. U vreli dan stigli smo na njegovu obalu i onako umorni i oznojani, obilazimo ga, zurimo u vodu i merkamo: „Da li da uđem u vodu ili ne?“ Slutimo da će nam ta voda ponuditi sklonište od pripeke, osvežiti telo i uliti novu energiju. Ali opet, nismo sigurni je li pametno baciti u nju. Sa zebnjom pomišljamo, ko zna šta se krije u njenim dubinama. I tako, klackajući se između nade i strepnje, nikako da se odlučimo. Želimo sigurnost, apsolutnu izvesnost, koja je, o ironije!, moguća jedino ako zaista uđemo u tu vodu. Slično je i sa budizmom. Darove koje priželjkujemo i o kojima smo samo slušali ili čitali zadobićemo (ili nećemo) jedino ako uđemo u praksu, ako je učinimo važnim delom svoga razmišljanja, reči i postupaka. A najveći među tim darovima jeste istina o svetu u kojem živimo. Zato je praksa tek drugo ime za naše traganje za istinom.

Pa kako uopšte krećemo u to traganje? Do sada smo slušali mnoge učitelje, pročitali razne mudre knjige i one koje to nisu. Pri tome smo se suočili sa čitavom šumom ideja o tome kako treba da vežbamo i šta je to što je nesumnjivo istinito. Možda smo malo i zbunjeni, ne znamo gde i kako da počnemo. Tu dilemu odlično ilustruje jedna vesela priča o Nasradinu hodži, veseljaku i jednoj vrsti mudre lude. Jednom mu je neki prijatelj došao sa molbom da od njega pozajmi magarca. „Nemam ti ja nikakvog magarca“, brže-bolje mu Nasradin odgovori, valjda da ovaj ne bi gajio prevelike nade. Ali, kao za inat, upravo u tom trenutku iz obližnje štale zanjače magarac. Prijatelj se sav zajapurio u licu: „Kako mi govoriš da nemaš magarca, a evo čujem ga!“ Nasradin se mrtav-hladan okrenu prema njemu, upilji mu se u oči i mrtav ozbiljan upita: „E pa prijatelju, kome ti više veruješ? Meni ili magarcu?“

A kome ti više veruješ? Buda te je savetovao da ne veruješ tekstovima samo zato što su drevni, tradiciji samo zato što je naša, a ne njihova, predanjima samo zato što se prenose s kolena na koleno, baš kao i ova korona s jedne žive duše na drugu, a da cum grano salis uzmeš i sve što ti tako harizmatično govore čuveni gurui, duhovnjaci, vidovnjaci i ini trendseteri i lajf koučevi. Umesto toga, zaviri u sopstveni život, u sve to što doživljavaš i preživljavaš. Doduše, ti misliš da sve to već vidiš, ali svi smo se mi toliko identifikovali sa različitim naviknutim obrascima po kojima funkcioniše naša percepcija i um generalno, da je zaista teško objektivno videti sve te misli, emocije, osećaje i druge telesne reakcije koji čine naše svakodnevno ili pre svakotrenutno iskustvo. Nikako da skinemo naočare predrasuda, očekivanja, strahova i žudnji, koje su nam već srasle za nos.

U tradiciji theravada budizma nastojanje da se malo odmaknemo od sveg tog balasta kako bismo ga bolje odmerili, da to što nam se upravo sada događa posmatramo na nepristrasan način, naziva se vipassana meditacija ili meditacija uvida. I ta praksa je vrlo jednostavna. Sve što od nas traži je da se iz fatamorgane planova i očekivanja vezanih za budućnost i sećanja na prošlost vratimo – i ostanemo – u jedinoj realnosti ovoga što se događa upravo sada. Ostajući sa time, negujemo jedan odnos strpljivosti, prihvatanja, mudrog promišljanja i isto tako mudrog, odmerenog delovanja. A ono nekada može značiti da sve što uradimo je da jednostavno nastavimo svoje pronicljivo posmatranje i učenje iz onoga što vidimo. Jer ako zaista želimo da ustanovimo šta je to istinito u našem iskustvu, moramo pažnju usmeriti na sadašnji trenutak. Jedino mesto na kojem se bilo kakvo iskustvo može dogoditi jeste to sada. Kada bi se ono nalazilo u nekoj zamišljenoj budućnosti, tada do njega nikada ne bismo mogli dopreti. Bilo bi nalik onoj poslovičnoj šargarepi na štapu, koja se ljuljuška onom Nasradinovom nepostojećem magarcu pred očima, ali koliko god da juri, nikako da je dohvati. Na sreću, dobra vest je da je to mesto već tu, tako da ne moramo bilo gde da jurimo i žurimo.

Praksa ostajanja u sadašnjem trenutku ima tu fantastičnu sposobnost da vrlo efikasno smiruje našu konfuziju, samo zato što koračamo čvrstim tlom realnosti, uzimamo u ruku ono što jeste izvesno, zato što se odvija pred našim očima, i posmatramo ga iz različitih uglova. I ta dugo priželjkivana izvesnost, pouzdanost jeste lekovita. Kucni u sto za kojim sediš. Oslušni. I nek u tom trenutku postoji samo slušanje, samo taj zvuk. Nema ni stola, ni ruke, ni tela. Može li da postoji samo čin slušanja, ali ne i „ja slušam“? Kada u sebi konstatujem „postoji zvuk“, tada nema ni tog „ja“ koje se nekako uvek uplete i sve iskomplikuje. Pokušaj još jednom. Kuc, kuc, kuc. Postoji zvuk i onda tišina iz koje je izronio i u nju se vratio. Sveobuhvatna, tajnama bremenita, zamamna i lekovita tišina kao naše prirodno stanište. Nema komplikovanja, nema konfuzije, ni poteškoća. Samo to što se događa. Jednostavnost običnog. Onoga što se krije u pali reči tathatā, „takvost“, tako dragoj i mahajana školama, a najviše zenu.

Kada počneš da praktikuješ meditaciju uvida, obično si stegnut, možda zbunjen. Lavovski udeo u tome ima upravo ta ideja samosvesti, svesnosti samoga sebe, koja početnike čini krutima, poput automata. Boje se i da se pomere, jer će im tako, misle oni, pobeći misao. A ne shvataju da im je već pobegla u strah i konfuziju. Ali svesnost je tako daleko od stegnute vilice i namrštenog čela. Radi se o jednom vrlo suptilnom i delikatnom kvalitetu našeg uma koji pokušavamo ponovo da otkrijemo. Druga sklonost početnika jeste da stvori ideju, sliku šta to znači biti svestan. Odlučili smo za nekoga ko nam imponuje da je zaista „prisutan“ i nastojimo da ga oponašamo. Ili smo pročitali nečiji opis probuđenja i onda imitiramo to. Povukli smo liniju, levo je svesnost, desno je sve ostalo i tako sebi iscrtali novu klopku. A svesnost je univerzalna. Nema iskustva, odnosa, situacije, predmeta, ničega što je izvan polja svesnosti. Iako su neke okolnosti povoljne za praksu i negovanje svesnosti, greška je odbaciti sve drugo, umesto da i to iskoristimo kao „sirovinu“ za sopstvenu proizvodnju svesnosti. Čuveni zen učitelj Sung San je bio jedan od prvih korejskih budističkih učitelja koji se nastanio u Sjedinjenim Državama. Tako je jednoga jutra u svom centru u Providensu, u državi Njujork, došao u trpezariju i seo na uobičajeno mesto. Krenuo je da doručkuje, usput listajući novine. Bio je okružen učenicima, koji su se blago rečeno zgranuli kad su ga videli šta radi. Vrlo su dobro znali osnovno pravilo prakse: „Obrati pažnju na to što radiš. Ako jedeš, jedi. Ako čitaš, čitaj.“ Uskoro neki od njih sa slabo kamufliranim prekorom upitaše učitelja kako može da doručkuje i čita novine u isto vreme. Bez oklevanja, Sung San im odgovori: „Kada jedeš i čitaš, samo jedi i čitaj.“

Stvarnost ili dhamma/dharma jeste totalitet našeg iskustva, nema nijednog delića našeg života koji je izvan toga. Kada razumemo tu istinu i u stanju smo da se sa njom povežemo na jednom, ne samo intelektualnom, već zaista temeljnom nivou, počinjemo da razvijamo osećaj vrednosti koji ima svaki aspekt našeg života, bilo da sedimo na jastučetu za meditaciju, peremo sudove, idemo u toalet ili šetamo našeg četvoronožnog ljubimca. Tada je naš život celina, a nije raspolućen na duhovno i puteno, na sveto i profano. Sve je podjednako vredno i mi smo totalitet svih tih naših iskustava. Tako nam put svesnosti donosi pažljivost i istraživanje u odnosu na svaki aspekt našeg bića. A gde su pažljivost i istraživanje ni mudrost življenja u sreći nije daleko. Pokušajte!

(Nastavak teksta ovde)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s