Praksa za svakoga (2)

Ima jedna poučna zen priča (a koja to od njih nije poučna!?) koju neki od vas možda znaju. Putujući monah je grabio uzbrdo uskom planinskom stazom, koju je na jednoj strani omeđivala visoka litica, a na drugoj duboka klisura. Na jednoj krivini opazio je na stotinak metara ispred sebe, na istoj toj stazi tigra kako mu se lagano približava. Znajući da nema šanse da mu utekne, grozničavo se obazre oko sebe i shvati da mu je jedina šansa da se spusti niz puzavicu koja se sa ivice puta spuštala u onu klisuru. Dohvati je i obazrivo poče da se spušta niz nju. Nije mnogo odmakao, kad primeti da je onaj tigar već pristigao i izviruje gore sa puta. Posle prvog šoka, odluči da lagano nastavi nadole i tako spase živu glavu. Ali nije stigao daleko, kad ugleda još jednog tigra, tamo dole u dnu klisure, kako nervozno šetka tamo-amo, očekujući da mu plen padne takoreći sam u u usta. Monah se zaustavi, viseći na toj puzavici i ne znajući šta da uradi. Da nevolja bude veća, odnekud se pojaviše i dva miša, jedan beli i drugi crni, te počeše da glođu upravo onu puzavicu na kojoj je visio. U tom trenutku, tu odmah pored sebe na strmoj izbočini opazi on žbun jagode sa dva divna rumena ploda. Čvrsto se držeći jednom rukom, uzbra ih drugom i ubaci u usta. „Ah, kako su ukusne!“, pomisli, dok su mu se jagode topile u ustima.

Da li se situacija u kojoj je svako od nas suštinski razlikuje od ovoga? Stojimo na sredokraći između dva tigra, rođenja i smrti, a nit za koju se grčevito držimo malo-pomalo jedu dva miša, dan i noć. Sa svakim od njih, bliži smo jednom od tigrova. Jesmo li u stanju da ipak reagujemo na dar koji nam se sa svakim trenutkom nudi? Možemo li da kažemo „Ah, kako je ukusna!“ kada zagrizemo jagodu? Možemo li da kažemo „Jao!“ kada se ubodemo na trn na onoj puzavici? Možemo li biti potpuno prisutni za sve ono što nam svaki trenutak iskustva donosi? To je naš put svesnosti. Učimo da razvijamo zahvalnost za ceo spektar naših iskustava: za hiljadu radosti i hiljadu žalosti.

Kako naša svesnost svakog trenutka postaje sve izoštrenija i prijemčivija, počinjemo na osnovu toga što vidimo i iskusimo, na osnovu bezbrojnih ponavljanja istih situacija u kojima se svakoga dana nađemo, da razvijamo mudrost i uvid u celokupan proces našeg življenja. Uočavamo uhodane obrasce razmišljanja i emocija, lagano razumevajući ko smo u stvari mi na nivou ličnosti. Interna legenda kaže da se u poznatoj banci jednoga dana pojavio izvesni gospodin koji je želeo da podigne novac sa svog računa. Ljubazna službenica mu je zatražila ličnu kartu, kao što je i red. Gospodin se dugo pipao po džepovima, zavirivao u novčanik, ali od traženog dokumenta ni traga ni glasa. Malo zbunjena službenica mu objasni da ne može da mu isplati novac. A onda se gospodin dosetio. Izvadi iz unutrašnjeg džepa sakoa ogledalce i pogleda se u njemu: „Da, to sam zaista ja. Bez brige.“

Ovo je pravi početak naše prakse. Postajemo dovoljno tihi da bismo uhvatili priliku da se pogledamo u ogledalu: „Da, to sam zaista ja. Bez brige.“ Vidimo svoje i dobre i loše osobine, iskreno i bez uobičajenog kritikovanja. Počinjemo da istinski razumemo kako se sve neprekidno menja. Nema ničeg statičnog na vidiku. Bilo da stvari gledamo na nivou subatomskih čestica, na ćelijskom nivou, na nivou ličnosti ili našeg odnosa sa drugim ljudima. Isto je i ako se okrenem oko sebe i pogledam ovaj Dunav pored kojeg šetam, naizgled neuništivu tvrđavu na drugoj obali ili moj dragi Novi Sad u celini, za koji ne bez sete uvek iznova konstatujem da je sve dalji od grada mog detinjstva i mladosti. Večna promena. Nema nijedne jedine stvari koja ostaje uvek ista.

Naravno, ovo što pišem može se činiti tako običnim, očiglednim, čak trivijalnim. Ako bilo koga od današnjih mnogobrojnih šetača na keju zaustavim i zapitam: „Izvinite, da li se stvari menjaju?“, svaki od njih će me, siguran sam, prvo iznenađeno i malo sumnjičavo pogledati (ko li mu je je sad pa ovaj čudni svat?), pa onda kao iz topa odgovoriti: „Pa, naravno!“ Ali ono što je u svemu tome vrlo neobično i što mene zapravo zanima jeste zapažanje da mi uopšte ne živimo u skladu sa tom tako očiglednom istinom. Znanje ostaje zauvek na intelektualnom nivou, ali ono nikada ne prožme do kraja naše biće. Kako koračamo stazom svesnosti, počećemo sve dublje da doživljavamo tu večnu trenutnost iskustva. Sve je zapravo jedan proces neprekidne transformacije, nema ničeg čvrstog za šta bismo se uhvatili. I zato nas Buda, a i nebrojeni učitelji posle njega savetuju: „Razvijaj takav um koji se neće vezati za bilo šta“. Jer ako smo vezani, ako to što nam je važno zgrabimo i poput rasplakanog deteta uporno počnemo da poričemo taj večni tok iskustava, večni vodopad promena, patnja je neminovna.

A šta je to što smatramo važnim i zašto? To je dobro pitanje, koje bi mnogo češće trebalo sami sebi da postavimo. Možda ćemo otkriti da je najpresudniji kriterijum kategorizacije to je li nam nešto prijatno ili ne. Prijatni prizori, zvuci, mirisi, ukusi, dodiri. Prijatne ideje, sećanja i nadanja. I odmah smo još na jednom raskršću, na kojem oni brzopleti obično naprave pogrešno skretanje. Zato, vozite oprezno! Nema ničeg samo po sebi lošeg u prijatnim stvarima i našem zadovoljstvu. To su fantastična iskustva, koja nas napajaju energijom i radošću. Pa šta bi i moglo biti tako loše u tome da pogledamo dobar film, čujemo divnu melodiju ili pojedemo nešto vrlo ukusno!? Ne, nema samo po sebi lošeg, ali ima ipak jedna skrivena klopka, u koju, ako je nismo svesni (a nekada i ako jesmo! toliko je suptilna) sigurno upadamo. Ta klopka se zove vezivanje, zavisnost. Tek tada nastaje problem.

Mnogo nas je palo u tu klopku, samo neki su pokušali da se iz nje izvuku. A pad je lak, jer nam je takoreći celo društvo, kroz obrazovanje, vaspitanje, reklame, sistem vrednosti i uzore, književnost i muziku, usadilo uverenje da naša sreća leži u tome da zadovoljimo sve ili makar većinu naših želja. Zašto? Između ostalog i zato što su nezadovoljene želje odlične za ekonomiju. Radićeš prekovremeno samo ako si nezadovoljan svojim sadašnjim autom. Kupovaćeš (onlajn, naravno) odeću i razne tehničke drangulije koje možda nikada ni ne obučeš ili upotrebiš samo zato što osećaš da nisi u trendu (šta god to bilo), a želela bi. Oberučke ćeš prihvatiti ponudu za životno osiguranje, samo zato što su tvoju želju za sigurnošću uznemirile najnovije, po grozomornosti pažljivo odabrane vesti. Itd. Sve ove situacije su simptom čuvenog „kad bih“ sindroma. Kad bih imao bolja kola, bio bih mnogo srećniji. Kad bih bila obučena (imala liniju, kosu, oči, velike grudi, napumpana usta… ubaci po želji) kao model sa slike, bila bih neuporedivo srećnija. Kad bismo jednom zauvek imali sigurnost, bili bismo zaista srećni! Na kraju, da sam poneo jastuče, umesto da sedim na podu i meditiram, noge me ne bi bolele i tek tada bih bio srećan! Ma šta srećan, probuđen! Kada… kada… kada… bez kraja i konca. Mi smo do sada bili jedno sto miliona takvih „kada“. Neka smo ih i dostigli, bili jedno vreme baš srećni, ali onda se nekako opet sve vratilo, što bi se reklo, na fabrička podešavanja. I onda smo opet krenuli u potragu za jednim lepim, ganc novim „kada“. Ako smo imali malo sreće i mudrosti, možda smo tokom tog traganja najzad uklavirili da naša sreća, naš osećaj potpunosti, zadovoljenosti, ne može biti stvoren lovom na jednoroga, na to neuhvatljivo „kada“. Lovom na obećavajuća, ali uvek kratkotrajna zadovoljstva čula.

Vraćajući se našem starom dobrom Nasradin hodži, nalazimo ga pred kućom, kako po mrkloj noći, a ispod ulične svetiljke traga za ključem kojim će otvoriti ulazna vrata. Vrti se, obilazi, ide tamo-amo, ali ključa nigde. U tom naiđe neki njegov poznanik, pa ga pita: „Šta to tražiš?“ Kad je čuo da su u pitanju ključevi od kuće, pridruži se i on traganju. Valja pomoći i neznancu, a kamoli prijatelju. Posle nekog vremena, kad su svuda pogledali, a ne nađoše ništa, opet će onaj čovek: „ A je li, gde si ih u stvari izgubio?“ – „Ah, tamo u dvorištu“, odgovori Nasrudin. Na to ga prijatelj, zabazeknut, upita: „Pa što ih onda tražiš ovde na ulici!?“ – Nasrudin ga prvo pogleda rezignirano, čudeći se valjda što ga pita tako nešto banalno, pa reče: „Ama ovde je svetiljka, u dvorištu je mrkli mrak!“

I naše traganje će isto tako potrajati, ako nastavimo da za osećajem zadovoljenosti, ispunjenosti nastavimo da tragamo izvan sebe, izvan sadašnjeg trenutka. Nastavićemo da kružimo oko tog uličnog stuba na kojem je svetiljka, osuđeni da zauvek ostanemo u krugu samsare, minotaurovog lavirinta ili hrčkove vrteške, kako god nam draže da to nazovemo. Zauvek.

Ali nisu samo zadovoljstva čula naš problem. Ima tu još jedna vezanost koja izaziva patnju, a to je naša vezanost za stavove i mišljenja koje smo tako mukotrpno izgradili. Dovoljno je provesti samo jedan dan na društvenim mrežama i videti da praktično svi ljudi imaju vrlo čvrsto mišljenje o praktično svemu. Od politike (tu je koljačina maksimalna i intenzitet agresije se jedino može meriti sa aktuelnim pitanjem vakcina, koje su uzgred rečeno i same postale političko pitanje, ali o tome drugi put), preko ekonomije, školstva, partnerskih odnosa i duhovnih stvari. Videći valjda šta nam se sprema, još je Seng Tsan, treći kineski čan patrijarh, davno savetovao: „Ne tragaj za istinom. Samo prestani da se oduševljavaš mišljenjima.“

I opet, ovo ne znači da sad treba da prestaneš da imaš bilo kakvo mišljenje. Svi smo mi sastavljeni od različitog, jedinstvenog seta iskustava, onoga što se zove naša lična istorija, naša vizura iz koje vidimo ovaj svet. Naravno da je ona porodila u nama određene stavove, pravila, mišljenja. Zato, pokušajmo da poštujemo to što je već u nama, ali da nam preostane dubokog poštovanja i za stavove drugih? Jer Dhamma koju sledimo nije ograničena na zrno peska, ona je totalitet, sveukupnost ove naše planete i svemira. Možemo li da sebe makar malo da otvorimo za te druge vizure, od kojih, ko zna, možda neka jednoga dana postane i naša.

I za kraj, valja pomenuti još jednu vrstu vezanosti koja je izvor naše patnje, a naročito je primerena za onu vrstu razgovora (pre monologa) koji se vodi na ovom blogu. Reč je o onome što je još davno nazvano „duhovni materijalizam“. Naime, duhovni put može se (zlo)upotrebiti ne da oslabi, već da ojača naš ego. Na primer, možemo se čvrsto držati očekivanja da će nas neki moćni guru, duhovni učitelj učiniti probuđenim. Ne znamo ko je, ne znamo kako izgleda, ali ga ipak iščekujemo da dođe, stavi nam ruku na glavu i, gle čuda, dogodi se jedno pravo kosmičko buđenje! Ili možemo postati slepo vezani za svoj duhovni put, neku tehniku koja ga čini, misleći da je taj put najuzvišeniji, najbolji, najkraći do konačnog cilja. Ali da previdimo ono što je najvažnije pri ovakvim kvalifikacijama, jedno skromno: „za mene“. A za tebe, ne znam. Moraćeš taj put sam otkriti, ako ti je zaista stalo. Nažalost, kada se radi o pitanjima puta, stvari su često pogrešno postavljene. Što bi rekao jedan mudrac: „Učenici i sledbenici, šta najveći deo njih radi? Klanjaju se čajniku, umesto da piju čaj“. Naravno, ne želimo da bacimo čajnik, on je važan deo toga što istrajno, iz dana u dan radimo. On nam omogućuje da pijemo čaj. I zato valja da se zapitamo: „Mogu li da osećam ogromno poštovanje za čajnik, ali bez vezivanja?“ Možeš li?

(Nastavak teksta ovde)

One thought on “Praksa za svakoga (2)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s