Praksa za svakoga (3)

Sada kada smo razmotrili vezanost za čulna zadovoljstva, za svoje stavove, kao i za odabrani duhovni sistem, mislim da smo spremni da osmotrimo onu najsuptilniju i najdublje ukorenjenu, a to je vezanost za „ja“, ideju da u nama postoji to čvrsto, nepromenljivo središte koje upravlja našim životom. Izvor najvećeg dela naše patnje je upravo ova iluzija i vezivanje svega onog što doživimo za nju: ovo je moja misao, moja emocija, moje telo, moj bol, moj ugled, moja zemlja i tako u nedogled. Na ovaj način stvara se jedan sistem polariteta unutar kojeg živimo svoj nezaboravni život. Kada postoji ja, moje, sopstvo… automatski postoji i ono što to nije. I tako smo se i ne primetivši našli u središtu sukoba svetskih razmera. Ja se grčevito brani od njega, moje biva smrtno ugroženo njihovim, kako da mene zaista cene oni… Kao očigledno najbolje rešenje nam se čini to da podignemo što deblje zidove između sebe i ostalih. Ali kako sa takvim balastom stići do one suptilnosti i dubine prakse kada smo u stanju da ostavimo po strani tu fatamorganu kao referentnu tačku svog života i jednostavno budemo sa stvarima kakve zaista jesu?

Ljudi u Aziji su smislili vrlo mudru klopku kada žele da uhvate majmuna. Izdube rupu u stablu kokosa, čiji je otvor toliki da je kroz njega moguće gurnuti samo otvoren dlan. Onda u nju stave neki slatkiš, vodeći računa da to vidi čopor majmuna koji se vitlaju po obližnjim krošnjama. Kada se udalje, naravno najznatiželjniji među majmunima će dojuriti da vidi šta je u onoj rupi. Kada gurne šapu i zgrabi onaj slatkiš, na svoje veliko žaljenje, ne može da ga izvadi, jer prorez nije dovoljno širok za stisnutu šaku. I šta se dogodi? Majmun je u klopci, u kojoj ga ne drži nikakva fizička veza, već samo njegova žudnja za slatkišem, koji sada neće da ispusti iz ruke ni po koju cenu. Nezainteresovani posmatrač jasno vidi da je potrebno samo da otvori šapu i slobodan je… ali slepilo žudnje je mnogo snažnije i drži ga u klopci, iako mu se lovac već približava.

Jesmo li i mi slični tom nesrećnom znatiželjniku? Šta smo mi to zgrabili i ne puštamo? Nekada smo svesni šta je to, pa opet nismo u stanju da ga pustimo. Možda zato što negde duboko u sebi procenjujemo da stiskajući ga više dobijamo nego što gubimo. Ali ako je dobitak tako nesumnjivo veći od gubitka, zašto onda pokušavamo da se toga oslobodimo? Zašto se ipak s vremena na vreme zapitamo: „Kako da to pustim?“ Kako? Ako slučajno uhvatimo dršku šerpe koja je vrela, da li sebe isto pitamo: Kako? Ili smo istog momenta svesni ogromne patnje kroz koju prolazimo i ispuštamo je bez mnogo razmišljanja? Princip je isti sa svakom našom patnjom. Postavši vezani za ono što je po svojoj prirodi nestabilno, promenljivo (a šta na ovom svetu to nije?), mi patimo. Zato, održavajmo pažnju na svakom našem iskustvu i tada ćemo vrlo lako uočiti svu patnju vezivanja. A kada imamo tu svest, preciznu i jasnu, napuštanje se događa potpuno prirodno, takoreći bez napora.

Kroz takvu meditaciju, koju neki nazivaju vipassana, uvid, postepeno počinjemo da se oslobađamo svoje glavne vezanosti za tu posebnu konstelaciju iskustava koju nazivamo „ja“. Pažljivo posmatrajući šta se događa sa našim telom i umom, počinjemo da uviđamo da ako je to „ja“ uopšte nešto, onda je upravo taj neprekidni proces pretvaranja potencijalnog u aktuelno, mogućeg u stvarno, koji nazivamo svojim iskustvom življenja – ti bezbrojni trenuci viđenja, slušanja, mirisanja, kušanja, dodirivanja, mišljenja i osećanja što se kao na traci smenjuju jedan za drugim. Vidimo da mi jesmo taj stalno menjajući proces. Ali vidimo isto tako da se on ne oslanja na bilo šta drugo, niti ga bilo ko pokreće. Nema nikoga iza njega kome bi se taj proces događao. U svakom trenutku iskustva postoji samo i jedino to što ga čini, ni manje, ali ni više od toga. Zato kada meditiramo i pojavi se bol u kolenu, a skoro uvek se pojavi, prepoznamo ga i umesto da u sebi brzopleto pomislimo: „Mene boli desno koleno“, radije precizno opišemo to što se događa: „U ovom trenutku postoji bol“. I koristimo tu priliku da naučimo nešto o bolu upravo sad dok se događa. Jer nema druge prilike za to.

Ponekad kada je vedro, noću pogledamo u nebo i uočimo sazvežđe Velika kola. Ali šta su to Velika kola? Nekoliko zvezda u određenom odnosu jedna prema drugoj, koje stvaraju posebnu šaru. Je li moguće da pogledamo u iste te zvezde, ali da ne vidimo Velika kola? Teško, jer smo toliko uslovljeni da čim pogledamo, oko kao da samo odmah one zvezde poveže u uvek istu šaru. Ali ako se ipak nekako oslobodimo ideje Velikih kola, sledeće što odmah uočimo je da zapravo ne postoji bilo kakva istinska granica između tih zvezda i svih ostalih na nebu. Mi smo ih izdvojili i grupisali, stvarajući jedan pojam u svojoj glavi. Isto smo učinili i sa sobom. Svako od nas je načinio po jednu konstelaciju i dao joj ime. „Ja sam Branko.“ Ako pažljivim posmatranjem malo razlabavimo šrafove te konstelacije, njene granice više nisu tako oštre i tada sve jasnije uviđamo da one postoje samo u našoj glavi. Postoje samo viđenje, slušanje, mirisanje, kušanje, dodirivanje, razmišljanje i osećanje… postoje samo treperave zvezde na nebu. Možemo li ostati sa tim što zaista postoji u svakom trenutku, oslobođeni vezanosti za ideje i pojmove, ali ipak biti u stanju da koristimo te ideje i pojmove kada je to neophodno? Naučiti da se slobodno krećemo između ta dva nivoa uma, između apsolutne istine jednog samopokrećućeg procesa i konvencionalne istine unapred zadatih konstelacija jeste važan korak na našem putu.

Taj korak znači da je naš um postao čvrst, ali ne krut, prozračan, ali ne šupalj, da ga ispunjavaju radost i ushićenje zato što osećamo da smo najzad stigli domu svome. Taj istinski unutrašnji mir nam omogućuje da sada sedimo mnogo duže, da posmatramo sve to kretanje oko nas, ali da sami njime ne budemo pokrenuti. „To je to! Kakvo divno stanje!“ pomislimo, osećajući u sebi koncentraciju, neprekinutu svesnost, energiju i ushićenje. Možda o tome porazgovaramo sa nekim ko je tu tačku već prošao i on će nas verovatno posavetovati: „Sad pažljivo posmatraj upravo ta stanja, jer ona su takođe uslovljena. Mogu postati klopka kao i sve drugo.“ Naravno, ona su takođe i pogonsko gorivo na putu ka probuđenju, ali pošto je u nama još uvek snažna sklonost ka vezivanju za ta stanja, posvećujemo pažnju njihovoj promenljvoj prirodi i nastavljamo dalje.

Naš put je generalno moguće uporediti sa ljuljaškom, čije su amplitude sve manje, dok se na kraju ne zaustavi – stigla je na cilj. Na jednoj strani su prijatna stanja, na drugoj ona neprijatna. I kao i strane kod ljuljaške, tako se i ta stanja smenjuju. Posle onakvog ushićenja, moguće je da naiđe period potištenosti. Tome će doprineti sve dublji uvid u onaj aspekt našeg iskustva koji otkriva da se sve rastvara, razlaže, nestaje. Istog trenutka kada nastane, sve i nestane: misao, osećaj, emocija, udah. Sama svest se rastvara. I to u nama može izazvati veliki strah. Do sada smo uvek uspevali da pronađemo nešto (naoko) stabilno, da se za to uhvatimo i osetimo sigurnost, ali sada je čitavo naše biće u procesu trenutnog, instant rastvaranja. Možda nas ispuni osećaj otpora, potištenosti, čak gađenja. Ranije smo bili u stanju da sedimo satima, ali sada nas mesto drži jedva desetak minuta. Toliko je sve neprijatno. Naša ljuljaška je stigla u jednu od dve krajnje tačke, pre nego što opet krene nazad. Naša povezanost sa patnjom svojstvenoj postojanju je potpuna. Ali samo tako i naš „nagon za oslobođenjem“ može postati potpun, taj impuls u umu da se oslobodimo stanja neprekidnog rastvaranja.

To nas dovodi do novog stupnja razumevanja, koji je istinsko spokojstvo, ravnoteža. Um u stanju potpunog balansa, nalik sasvim otvorenom prostoru. Sve i dalje nastaje i nestaje, ali više nema onog tako karakterističnog posezanja za onim što je prijatno i uzmicanja pred onim što je neprijatno. Sve je postalo tako meko i ponovo u tom stanju spokojstva možemo da ostanemo vrlo dugo. To daje dovoljno vremena svim kvalitetima koji čine probuđeni um da učvrste svoj koren i do kraja procvetaju. Amplituda one ljuljaške bivala je tokom našeg putovanja sve manja, dok se najzad nije zaustavila. Nema više nikakvog pokreta uma, koji je pre nalik ogledalu koje odražava sve što se pred njim kreće, ali je samo apsolutno mirno. I upravo iz te mirnoće dolazi jedno intuitivno i spontano otvaranje za ono što jeste neuslovljeno, ono što jeste izvan tela i uma. Naziv za to iskustvo može biti bilo koje od mnogih: nirvana, apsolut, Bog. To je otvaranje za centar za koji bi nemački mistik Jakob Beme rekao da je „svuda i nigde“. Da bismo ga razumeli, možemo zamisliti da se sva naša iskustva – senzacije, misli, emocije, pojmovi, ljudi, zgrade, zvezde i galaksije, doslovno sve – nalaze na površini sfere. Mi obično omeđimo jedan delić te sfere, jedan skup tih iskustava i kažemo: „Ovo sam ja“. Sve drugo, sva druga iskustva moguća u ovome univerzumu, to je nešto izvan „mene“, izvan sopstva. Kada jednom naučimo da jednostavno budemo sa iskustvom kakvo ono jeste i otvorimo se za njegovu celokupnost, bez grabljenja i uzmicanja, tada u stvari otkrivamo centar one sfere. Ali šta je centar? Centar je tačka, a tačka nema dimenzije: ni širinu, ni visinu, ni dubinu. Ona jeste, ali ne postoji. Nulti centar. Ta tačka definiše sferu, uspostavljajući odnos između sebe i ivice sfere, ali ona sama po sebi nije bilo kakva stvar.

Takvo suštinsko, iznenadno, tišinom zaogrnuto otvaranje za nulti centar radikalno transformiše naše razumevanje toga ko smo mi u stvari. Uviđamo da mi nismo neka mala konstelacija iskustava kakva mislimo da jesmo. Iz referentne tačke nultog centra, vidimo da smo jedno sa celokupnim iskustvom. Ili kako bi to rekao veliki tibetanski učitelj Kalu rinpoče: „Mi živimo u iluziji i pojavnosti stvari. Ali postoji stvarnost. Mi smo ta stvarnost. Kada to razumemo, vidimo da smo ništa. I pošto smo ništa, bivamo sve.“

3 thoughts on “Praksa za svakoga (3)

  1. Ko je sve to napisao?

    пет, 12. мар 2021. 00:13 Beleške o Budinom učenju је написао/ла:

    > Branko posted: ” Sada kada smo razmotrili vezanost za čulna zadovoljstva, > za svoje stavove, kao i za odabrani duhovni sistem, mislim da smo spremni > da osmotrimo onu najsuptilniju i najdublje ukorenjenu, a to je vezanost za > „ja“, ideju da u nama postoji to čvrsto, neprome” >

    Liked by 1 person

    1. Napisao ja. Koristeći svoje beleške, ali naravno i mudrost raznih učitelja koje sam čitao/slušao, najviše za opis ovog poslednjeg dela puta koji nemam u iskustvu, jer ga tek treba preći.

      Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s