Budistička kosmologija (5)

Paklovi i rajevi
Nastavljamo pregled svetova i bića koja u njima žive. Na redu je niraya, svet najvećih muka. To je najgori svet u kojem se možemo preporoditi prema budističkoj kosmologiji. Često se prevodi kao „pakao“, ali se zbog svoje prolaznosti može prevesti i kao „čistilište“. U komentarima ima više objašnjenja reči niraya, a jedno je da znači „otići na loš put, biti uništen, umreti“. U suttama se obično pojavljuje standardni niz epiteta niraye, mestakuda odlaze oni koji čine nedela: to apāya, duggati i vinipāta. Apāya znači stanje gubitka; komentar kaže da to znači kako je na tom mestu nemoguće pronaći sreću. Duggati znači nesrećno ili bolno preporađanje, a vinipāta znači obresti se na lošem mestu. Prva dva epiteta se takođe koriste da označe niže svetove uopšte, pa se tako odnose i na preporađanje kao gladni duh, kao životinja i ponekad i kao asura.

Bića koja dok žive u nekom drugom svetu stvore vrlo negativnu kammu, preporađaju se ovde. To je mesto velike patnje i muke koje bića ovde doživljavaju opisana su detaljno. I pored toga što slično izgledaju, moramo biti oprezni i ne poistovećivati nirayu sa paklom kakav imamo u hrišćanstvu. Razlika je u najmanje dve stvari:

1. niraya nije mesto gde se bića osuđuju na večne muke, jer u budizmu ne postoji bilo kakav sudija. Patnja ovde je direktna posledica stvorene kamme i nastaje prema prirodnom zakonu.
2. Muke u nirayi nisu večne, već se radi samo o još jednoj vrsti preporađanja, koje ima svoj određeni životni vek. On može biti dug, ali je ipak konačan.

Put do niraye
Različiti loši postupci vode preporađanju u nirayi, ali jedan od glavnih su pogrešna gledišta:

Ne znam, monasi, nijednu drugu stvar zbog koje se bića posle sloma tela, posle smrti, ponovo rađaju u svetu patnje, u nesrećnom stanju, u nižem svetu, u čistilištu kao što je to pogrešno razumevanje. Bića sa pogrešnim razumevanjem, monasi, posle sloma tela, posle smrti, ponovo se rađaju u svetu patnje, u nesrećnom stanju, u nižem svetu, u čistilištu. (AN 1:304)

Zašto? Pa kad pogrešno razumemo stvari, sigurno da ćemo tokom života učiniti jako mnogo pogrešnih stvari, štetnih i za sebe i za druge. Jedan od takvih primera, u kontekstu Indije Budinog vremena, a koji je on strasno osuđivao, jeste žrtveni obred u kojem se bogovima prinose životinje. Tako u Sutta nipāti (2:7), na jednom mestu upoređuje nekadašnje brahmane i sadašnje, ističući kako su ovi imali poštovanje za životinje:

Nalik majci, ocu ili, pak, bratu,
nekom drugom srodniku našem,
krave su naš najbolji prijatelj,
jer od njih sve lekovite stvari imamo.

One nam daju hranu, snagu,
dobar izgled, isto tako i sreću.
Znajući sve te blagodeti, brahmani
stoku svoju nikada ubijali nisu.

Važno je znati da ne vode u nirayu sva pogrešna gledišta. Tri su glavna: ahetukadiṭṭhi, akiriyadiṭṭhi, natthikadiṭṭhi. Doslovno prevedeno, to su „nema-uzroka gledište“, „nema-dela gledište“ i „ništa ne postoji gledište“ tj. nihilizam. Radi se o tri varijante poricanja zakona kamme i vipāke, tj. njezinog ploda, u smislu da nema veze između etičkog kvaliteta naših postupaka i stanja u kojima će se naš um naći pre ili kasnije. Vrlo je lako videti kako takvo gledište može voditi do „življenja punim plućima“, to jeste odsustva bilo kakvih kočnica.

Isto tako, u suttama (AN 5:129) nabrojano je pet postupaka koji imaju neizbežan ishod, preporađanje u nirayi. To su: ubijanje majke ili oca, ubijanje arahanta, ranjavanje Bude i stvaranje raskola u monaškoj zajednici. Suprotno tome, ulazak u tok, prvi stepen probuđenja, zauvek spašava biće od opasnosti preporađanja u paklu ili nekom drugom nižem svetu. Takav je u prilici da za sebe kaže “khīṇanirayomhi”, “ja sam uništio nirayu” (AN 10.92).

Lokacija niraye
Avīći, mahāniraya („velika nirāya“) je deo ove ćakkavāle i smešten je pod zemljom. Postoje i da tako kažemo odeljci glavnog pakla, koji su takođe pod zemljom. Komentar za Visuddhimaggu kaže da je niraya smeštena upravo ispod Đambudīpe, južnog kontinenta, na kojem i mi živimo.

U tekstovima je opisano nekoliko slučajeva kada su posebno veliki zločinci direktno propali kroz zemlju u pakao. Najpoznatiji od njih je Devadatta, budin rođak, koji je tri puta pokušao da ga ubije i izazvao raskol u sanghi. Drugi ovakvi „srećni dobitnici“ bili su ženski asketa Ćiñćā, koja je lažno optužila Budu da sa njom ima dete, Nandaka, demon koji je iz obesti snažno udario Sāriputtu po glavi dok je ovaj meditirao i izvesni Nandamanavaka, koji je silovao monahinju Uppalavaṇṇu.


Devadatta pokušava da ubije Budu

Međutim, normalan način stizanja u nirayu je spontano preporađanje (apapātikā yoni), što znači da se, posle smrti, biće pojavi već potpuno formirano, sa telom koje je odgovarajuće za svet u kojem se preporađa. Tamo ostaje onoliko dugo kolike su zalihe loše kamme. U mnogim slučajevima taj boravak je vrlo dug, nekoliko hiljada godina.

Bića u nirayi se mogu podeliti u dve glavne grupe: nerayikasatta and nirayapāla. Prva su bića koje je njihova loša kamma tu dovela, a druga su stražari i mučitelji u paklu. U ranom budizmu postoje različita tumačenja da li su ova druga grupa stvarna bića, tj. da li poseduju svest i podložna su rađanju i umiranju ili se radi samo o iluziji, projekcijama koje stvara loša kamma onih koji pate. Theravada pozicija je da se radi o stvarnim bićima. Ljudi koji muče druge u svetu ljudi mogu se preporoditi kao nirayapāle. U jednom odlomku se tvrdi da učitelji koji svoje učenike odvedu na pogrešan put svojim neutemeljenim učenjem mogu da se preporode kao nirayapāle, a njihovi učenici kao nerayikasatta, bića koja će oni mučiti.

Yama
Biće koje ima veliki značaj u niraya svetu je Yama, bog smrti. On ima svoje korene još iz vedskog perioda, gde je on sin boga Surye, sunca. U isto vreme, prema vedama, on je prvo smrtno biće koje je umrlo, pa je tako po principu prvenstva postao vladar svima onima koji su umrli posle njega. U budističkoj kosmologiji, Yamu kao gospodara niraye ne bi trebalo brkati sa božanstvima Yama sveta, trećeg od nebeskih svetova u kāmabhūmi (svetovima čulne želje), iako je možda nekada postojala veza, jer se i u Vedama opisuje rajski svet pravednika, takođe treći nebeski nivo, koji su umrli i sada njima vlada Yama. Sve u svemu, u budističkim tekstovima postoje neslaganja oko opisa Yame, pa se tako nekada pominju dva Yame koji doleze da posete bUdu, dok se na drugim mestima pominju četiri Yame, svaki stražari na vratima mahāniraye, koja su otvorena u sva četiri pravca. I čini se da je to njegova glavna funkcija, stražara koji dočekuje zločince na ulazu u svet pakla. Tu on pita pridošlicu o zlodelima koja je učinio i podseća na božanske glasnike koji su mu dolazili da ga opomene:

‘Dobri čoveče, zar nikad nisi video božanskog glasnika kako se pojavljuje među ljudima?’ A ovaj mu odgovara: ‘Ne, poštovani, nisam ga video.’ Na to kralj Yama kaže: ‘Dobri čoveče, zar nikad u ovome svetu nisi video muškarca ili ženu od osamdeset, devedeset ili stotinu godina, slabu, povijenu poput spone kojom se učvršćuju krovne grede, oslonjenu na štap, kako se tetura dok hoda, bolnu, koju su mladost i snaga napustili, bez zuba, sede i retke kose ili bez nje, smežuranu, krastavih udova?’ A ovaj odgovori: ‘Jesam, poštovani.’

Onda kralj Yama kaže: ‘Dobri čoveče, zar tebi, oštroumnoj i zreloj osobi, nikad nije palo na pamet: „I ja sam podložan starenju i ne mogu ga izbeći. Sigurno bi bilo bolje da činim dobra dela telom, govorom i mišlju”?’ A ovaj odgovori: ‘Ne, gospodine, nisam to mogao da učinim, jer sam bio nepažljiv.’ Onda kralj Yama kaže: ‘Dobri čoveče, zbog nepažljivosti propustio si da činiš dobra dela telom, govorom i mišlju. Onda ćeš biti tretiran u skladu sa svojom nepažnjom. Taj loš postupak nisu učinili tvoji majka ili otac, braća, sestre, prijatelji ili poznanici, niti rođaci, askete ili brahmani, niti božanstva. Upravo ti si počinio to loše delo i ti ćeš morati da okusiš njegov plod.’

Kada ga tako ispita i o drugim glasnicima i dobije isti odgovor nepažljivog čoveka, Yama zanemi, a čuvari odvode čoveka da ga podvrgnu mukama srazmernim njegovim lošim delima.

U đataki broj 240 zabeležena je jedna komična epizoda sa Yamom. Naime, posle smrti zlog kralja, svi su se u gradu veselili, jedino je stražar na kapiji plakao. Kad su ga pitali što plače, on je objasnio:

Zli kralj je imao običaj da me snažno udari po glavi kad god bi prošao kroz ovu kapiju. Bojim se da će tako uraditi i sa Yamom kad stigne na kapiju kod njega, pa će ga ovaj vratiti nazad na zemlju, smatrajući ga suviše zlim i za pakao.

Na kraju, treba pomenuti da je ljudska maška budista, baš kao i sledbenik svih drugih religija, bila vrlo bujna kada je trebalo opisati patnje kojima su bića izložena u paklu. „Tretman“ se kreće u rasponu od toga da biće bude bačeno u duboku jamu punu užarenog ugljevlja, preko kazana punog istopljenog metala, do raznih vrsta sečenja, probadanja i kasapljenja. Pri tome s enjihova tela uvek iznova regenerišu, kako bi mogla biti ponovo mučena.

Asure – Titani
Asure su posebna klasa bića koja borave u podnožju planine Sineru i u večnom su ratu sa devama. U nedostatku boljeg prevoda, često se nazivaju Titani, kao asocijacija na grčku mitologiju, gde se Titani stara generacija bogova koji se bore sa drugom grupom, olimpijskim bogovima predvođenih Zevsom. Naravno, ova tema svrgavanja starih i pobede novi bogova nalazi se i u mnogim drugim indoevropskim mitologijama. Tako u nordijskoj imamo bogove iz Asgard sveta protiv džinova gospodara oluje. Ovo ukazuje da je ovaj motiv vrlo star, još iz vremena pre nego što su Arijevci napustili svoju postojbinu i krenuli na različite strane.


Asura kao stražar na kapiji (dvārapāla), sa buzdovanom u ruci. Stražari na vratima između
kāmadhatu i rūpadhatu. Sa strane su dve apsare (vile, ženski duhovi oblaka i voda).
Borobudur, VIII vek, Java, Indonezija.

Naziv asura se nalazi već u Rig Vedi, kao najstarijoj među vedama. U najranije vreme to je bio generalni naziv za bogove, baš kao što je to termin ahura u persijskoj mitologiji za bogove, čiji je zapovednih Ahura Mazda. Međutim, kasnije su u Indiji asure postale posebna grupa suprotstavljena devama, koj isu takođe nazivano sura, tako da se razvio konflikt između sura i asura, bogova i anti-bogova. Pri tome deve ili sure predstavljaju sile svetlosti i duhovnog napretka, dok su asure saveznici tame i nižih nagona.

Budistička verzija asura je bliža ovom poslednjem opisu. Oni su vrsta božanstava starijih od deva i nastanjivali su Tāvatiṃsu, nebo trideset trojice, pre nego što su ih deve, koje se opisuju pune vrlina, lepog izgleda i prijatnih manira, pobedile i proterale odatle. Od tada se svet asura ubraja među četiri niža sveta, sa mnogo patnje, a same asure kao vrlo agresivni, preki i ne suviše oštroumni. Kada su se deve kao nova generacija božanstava pojavile u svetu trideset trojice, tamo su već živele asure. Onda Sakka, predvodnik deva, reče: „Neću da delim svet sa ovakvima.“ Zato je dao asurama da piju božansko piće (dibbapāna), od kojeg su se napili, pa su onda zgrabili za noge i pobacali niz planinu Sineru. Tako se u samom njenom podnožju, ispod okeana, zahvaljujući kammi ovih bića, formirao svet, asurabhavana,10.000 jođana širok, u kojem će ona živeti. Odatle oni s vremena na vreme jurišaju nagore, ka Tavatiṃsa svetu, ne bi li ga ponovo osvojili. Ali da bi se probili dotle, moraju prvo da prođu kroz svet i bore se sa nāgama, zatim supaṇṇama, pa kumbandhama (vrst patuljastih duhova) i yakkhama i na kraju sa četiri velika kralja. Te kako se probiju kroz sve to, Sakka ili neki od njegovih sinova se uključuje u borbu. Iako žive ispod okeana, asure ne treba svhvatiti kao nekakva morska bića, već je okean samo prolaz ka njihovom svetu.

Bitke između deva i asura se odigravaju periodično, ali ponašanje ljudi može uticati na njihov ishod. Kada je moral među ljudima visok, više se ljudi preporađa među devama i njihova vojska postaje mnogobrojnija. Obrnuto, kada moral opada, vojska asura se uvećava. Ponekad, rad deva i asura ima efekat i na svet ljudi. Tako se u SN 11:10 opisuje grupa asketa koja je živela na obali mora. Pošto su izgubili bitku, asure su bežale ka svom svetu i desilo se da ih je put vodio kraj te naseobine. Misleći da su askete sledbenici Sakkini i da ga savetuju, asure uništiše kolibe, puteve i počupaše stabla koja su rasla unaokolo. (Ovo je možda bilo objašnjenje neke tropske oluje.)

Tri asure se poimence pominju u tekstovima kao asurinda, tj. predvodnici asura. To su Vepaćitti, Rāhu i Pahārāda.

Najviše se u Kanonu pominje Rāhu, kao kosmološki vrlo važna ličnost, pošto je odgovoran za pomračenja. U vedskoj verziji, Rāhu je asura kojeg su uhvatili kako pije somu, sveto piće, sa bogovima, pa mu je Višnu odsekao glavu, koja sada u nemoćnom besu s vremena na vreme proguta Mesec ili Sunce. Rāhu je takođe prepoznat kao osma planeta indijskog astrološkog sistema. Iako je ova planeta nevidljiva, njezino kretanje može se matematički proračunati kako bi se predvidela pomračenja.

Budistički Rāhu je ogroman i moćan asura, koji ima glavu na ramenima. U AN 4:15 naziva se najvećim od svih bića. Kada stoji u okeanu, voda mu doseže tek do kolena. Vrlo dugo Rāhu je izbegavao da poseti Budu, smatrajući da čak ni ako se sagne, neće videti tako malu osobu. Kada je ipak na kraju došao, Blaženi je ležao na krevetu u svojoj Mirisnoj dvorani (Gandhakuṭi) u gaju princa Đete, u Sāvatthiju. No, umesto da se sagne, morao je da podigne glavu da bi video Budu. Bio je time toliko impresioniran, da je odmah postao njegov sledbenik. (komentari za DN 4 i MN 95)

Evo kako Rāhu izaziva pomračenje:

Kad vidi sjaj sunca ili meseca, Rāhu postaje ljubomoran. Sišavši na njihovu putanju, stoji otvorenih usta. Za 300 jođana velike palate (vimāna) u kojima borave sunce i mesec, to je kao da su upale u mahānaraku, „veliki pakao“ (potpuno pomračenje). Deve koje u njima takođe žive obuzme strah od smrti i nariču uglas svi zajedno.

Ponekad Rāhu samo zakrili vimānu dlanom (delimično pomračenje), ali generalno nije u stanju da zaustavi njeno kretanje. Ako bi pokušao, ili bi mu glava prsla ili bi ga vimāna oborila. Tako se jedno vreme kreće zajedno sa njom i onda je oslobodi. U dve sutte Samyutta nikāye (SN 2:9-10) se govori o tome kako je oslobodio sunce i mesec na Budin zahtev.

Postoji i niža klasa asura – kālakañđika, groznog izgleda. Imaju vrlo malo mesa i krvi, poput uvelog lista su. Oči su im izbačene, a usta mala kao glava čiode, po čemu podsećaju na gladne duhove, i nalaze se na vrhu glave.

Pomenimo ovde još neke kategorije bića koje se javljaju u Kanonu, a koje nije lako klasifikovati. Jedna su yakkha (sansk. yakṣa), koje prevodimo kao demoni, zato što se radi o vrlo nasilnim i zastrašujućim bićima, velike snage. Po želji mogu da budu vidljivi ili nevidljivi. Obično su zlonamerni, ali kada ih ukrote Buda ili neki od njegovih glavnih učenika, postaju zaštitnici Dhamme. U tom svojstvu, armija yakkha čini četvrtu (od pet) odbrana Tāvatiṃsa neba od asura. Za te asure se kaže da su „opijeni bitkom“ (yuddhasoṇḍa). Obično su potčinjeni kralju Vessavaṇi, jednom od ćātumahārāđika deva, velikom kralju severa.

U Đātaka pričama i drugoj književnosti komentarskog perioda yakkhe se uvek prikazuju kao nasilna bića magičnih moći, koja često zarobe i proždru usamljenog i nepažljivog putnika. U Āṭānāṭiya sutti (DN 32), Vessavaṇa kao kralja yakkha kaže Budi da većina yakkhi smatra da je pridržavanje moralnih načela „odvratno i neprijatno“. Ipak, ima i koje imaju poverenje u Budu i nabraja njihova imena. Dalje kaže da monah koji živi u divljini, ako ga napadnu neka demonska bića, može da pozove u pomoć upravo te yakkhe i biće spašen.

Za kraj, evo priče o jednom yakkhi, koji je prihvatio Dhammu i čak ušao u tok. Reče je o Sūćiloma sutti (Sn 2:5)

Ovako sam čuo. Jednom je Blaženi boravio u okolini Gaye, u Taṅkitamañći, u kraju u kojem je živeo demon Sūćiloma.1 I tako su jednom demoni Khara i Sūćiloma prolazili nedaleko od Blaženog. Na to demon Khara reče demonu Sūćilomi: „Ovo je neki asketa.”

”Mislim da nije asketa, samo tako izgleda.2 Sad ću da proverim je li stvarno asketa ili nije.”

Onda demon Sūćiloma otide do Blaženog i nasloni se na njega. Na to se Blaženi izmaknu unazad. A Sūćiloma upita Blaženog: „Ti se to mene plašiš, asketo!?”

”Ne plašim te se, prijatelju, ali tvoj je dodir loš.”3

”Postaviću ti pitanje, asketo. Ako ne možeš da mi odgovoriš, pomutiću ti razum ili rastrgnuti srce ili te zgrabiti za noge i zavitlati na drugu obalu Gange.”

”Prijatelju, ne vidim nikoga u ovome svetu, sa njegovim božanstvima, sa Mārom i Brahmom, u ovom pokolenju sa njegovim asketama i brahmanima, sa vladarima i običnim ljudima, ko bi mi mogao pomutiti um ili rastrgnuti srce ili me zgrabiti za noge i zavitlati na drugu obalu Gange. No svejedno, prijatelju, pitaj me to što želiš.”

[Sūćiloma:]
„Gde li to žudnja i mržnja izviru?
Gde nezadovoljstvo, oduševljenje i strah?
Odakle nastavši, misli se umom poigravaju
kao nestašni dečaci zarobljenim gavranom?”4

[Buda:]
„Žudnja i mržnja svoj izvor imaju ovde,
tu je izvor nezadovoljstva, oduševljenja i straha.
Odatle nastavši, misli se umom poigravaju
kao nestašni dečaci zarobljenim gavranom.5

Rođene su sviđanjem, iznikle iz nas samih,
nalik granama što izbiju iz stabla banjana.
Mnogostruke, hrane se zadovoljstvima čula,
māluvā puzavici nalik što vremenom obraste čitavu šumu.6

Oni koji razumeju gde je ovaj izvor,
takvi ga odbacuju – dobro me čuj, o yakkha!
Takvi prelaze bujicu koju je tako teško preći,
još nesavladanu, i više se ne preporađaju.”

Beleške
1 Ime ovog yakkhe znači „malje kao igle“. Naime, po čitavom telu bio je prekriven dlakama čvrstim i oštrim poput igala. Prema Komentaru za SN, bio je monah u vreme Bude Kassape, ali nije uspeo da načini bilo kakav napredak. U vreme Bude Gotame, preporodio se kao demon, jer je u jednom od života ušao u salu za meditaciju prljav od rada u polju i seo na skupocen itepih. No, Buda je uvideo da poseduje potencijal dostizanja stupnja ulaska u tok, te se zato i obreo u njegovom kraju kako bi ga podučio.
2 U to vreme nisu bili retki oni koji su išli unaokolo pretvarajući se da su askete, ne bi li isprosili hranu, a da sebe uopšte nisu vežbali. Otuda se pravi asketa (samaṇo) razlikovao od lažnog (samaṇako), između ostalog, i po tome što nije pokazivao bilo kakav strah kada bi mu se približio neki demon.
3 Komentar za SN: Yakkha se pojavio u svom zastrašujućem obliku, razjapio češljusti i nakostrešio sve dlake na telu. Njegov dodir je „loš” (pāpaka) i treba ga izbegavati poput izmeta, vatre ili zmije otrovnice. Kada mu je Buda ovo rekao, Sūćiloma se razbesneo i zapretio mu.
4 Ovo se odnosi na slučaj kada dečaci ulove gavrana i vežu mu jednu nogu za stub poboden u zemlju. Onda bi pustili gavrana i ovaj bi poleteo, misleći da je slobodan, ali kada bi se konopac zategao, pao bi ponovo na zemlju. Onda bi ga dečaci gađali kamenjem da ponovo poleti, a on bezuspešno pokušavao da se izbavi iz nevolje, sve dok ga sami ne bi oslobodili. Na isti način se i našim umom neprekidno poigravaju misli, raspoloženja i emocije, bacaju ga sad tamo, sad ovamo, u oduševljenje zadovoljstvima čula ili u zasićenost njima i strah i brigu kako sebi priuštiti sve nova zadovoljstva.
5 Komentar: „Ova egzistencija (attabhāva) je izvor, misli su nastale“.
6 Svi ovi uznemirujući sadržaji uma imaju izvor u nama samima, a glavni koren im je žudnja, koja se kasnije grana u pohlepu, ushićenje, dosadu, nezadovoljstvo, mržnju, vezanost itd. nalik granama banjan drveta, koje puštaju izdanke ka zemlji i oni postaju novo stablo, koje se opet grana. Priroda je žudnje da nikada ne može biti zadovoljena, da se neprekidno grana, poput puzavice u šumi.

One thought on “Budistička kosmologija (5)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s