Moral

U Budinim govorima postoji česta reč sīla, koja ima više značenja. Jedno je dato kroz složenicu pañća sīla, kao zajednički naziv za pet osnovnih etičkih pravila kojih bi trebalo da se pridržava svako ko sebe smatra budistom. Drugo značenje je šire i pokriva sve ono što bismo podrazumevali pod pojmom moral. Prevodeći govore, sistematski sam izbegavao reč moral i zamenjivao je jednom drugom, koja mi se iz nekog razloga činila daleko “svarljivijom”, a to je vrlina. Ima izgleda nečega zazornog u reči moral svima nama na Zapadu, koji smo, hteli ne hteli, izrasli iz hrišćanske tradicije, bez obzira da li smo jedan deo života išli tim putem ili nismo, a pre konačnog gubitka vere da zaista postoji neko svemoćno biće koje je stvorilo i upravlja ovim svetom. Upravo taj zazor, verujem navodio me je da sīla prevodim sa „vrlina“, a ne sa činilo mi se mnogo specifičnijom, strožijom, semantički preuskom reči „moral“. Često sam razmišljao odakle taj osećaj i je li on zaista opravdan. Zaključak koji mi se tada nametao bio je da je termin „moral“ nepovratno vezan za hrišćansko učenje, odnosno svako religijsko učenje koje zahteva slepu veru u nešto što nemamo u svom direktnom iskustvu. I onda ostaje da jednostavno sledimo moralna načela koja su nam propisana ili ćemo biti kažnjeni ako to ne činimo.

U budizmu nisam pronalazio tu skučenost i pretnju i valjda sam zbog toga kad god bih pri prevođenju pomislio na reč „moral“ u stomaku osećao blago podrhtavanje. Činilo mi se, dalje, da taj osećaj nije samo moj, već da mnogi ljudi sa kojima dolazim u kontakt zaista ne vole da razgovaraju o moralu, jer se svi još uvek osećamo buntovnicima u odnosu na judeo-hrišćanski moralni kodeks, oko kojeg su mnogi od nas vrlo naporno radili da bi se od njega distancirali. Tako su sem „morala“, u svakodnevom razgovoru postale nesvarljive još neke reči kao što su „savest“ ili „etika“, jer u našoj svesti, sa manje ili više valjanim razlogom, često bude slike potčinjavanja i krutosti.

No, posle svih ovih godina, barem što se mene tiče, mislim da sam spreman da se sa novim očima vratim reči „moral“. Zašto? Iskustvo rada na sebi i sa drugima donelo mi je, pored divnih primera, i one ne baš najbolje i o njima bih ovde nešto da kažem kao predlog za zajedničko razmišljanje. Naime, imam osećaj da se u našim budističkim krugovima proširila jedna opasna ideja, da naše ponašanje, etički postupci, nisu uopšte bitni. Dovoljno je, smatraju mnogi, jednostavno biti svestan i redovno praktikovati formalnu meditaciju, sedeći 15 minuta, pola sata dnevno. I onda nastavimo dalje, dopuštajući sebi da se malo kasnije izvičemo na suprugu ili prećutimo u samoposluzi kad nam kasirka greškom vrati više novca.

Da, istina je, bez neke vrste istinske kontemplativne prakse, etika, moral, mogu postati prazna ljuštura, samo skup legalističkih „dopušteno“/„zabranjeno“ parova, tako da je neophodno moralnost ponovo otkriti na jedan mnogo intimniji način nego što su nas tome naučili dok smo još bili deca. Ali sa druge strane, moramo priznati da je čistota naših misli, reči i postupaka sama osnova našeg rasta i razvoja ne samo kao budista, već kao ljudskih bića uopšte. U tradicionalno budističkim zemljama vežbanje u moralu se smatra polaznom tačkom duhovnog puta. Pročišćavanje vrline jeste na početku i na kraju tog puta, a i sve vreme između. U suprotnom, naša kontemplativna praksa će presušiti, jer nema ničega čime bi se hranila. Doduše, ona će možda proizvesti nekakva izmenjena stanja svesti, ali će ta stanja za nas ostati nerazumljiva, bez značenja, možda čak destruktivna.

Zato, vredi još jednom razmisliti o tome na koji je način vrlina, moral, čistota naš najvažniji saveznik. Na početku sam pomenuo pet pravila, koja su polazna tačka budističkog morala. Sledbenik se zavetuje da će odustati od ubijanja, krađe, laganja, nedoličnih seksualnih odnosa i uzimanja bilo čega što će u njemu izazvati pomućenje uma, a misli se pre svega na alkohol i droge. Svaki od ovih zaveta jeste bedem tvrđave koja nas, makoliko to na prvi pogled čudno zvučalo, štiti pre svega od nas samih. Jer mi smo sami sebi najveći neprijatelj. Ili kako to kaže premudri Ezop: „Nema potrebe da svojim neprijateljima otkrivamo način na koji da nas unište, mi smo sasvim u stanju da to sami učinimo.“

Svako od pravila počinje sa standardnom formulom, koja u prvom zavetu kaže otprilike: „Stupam na put vežbanja, koji je odustajanje od ubijanja“. Formulacija ovog zaveta je zanimljiva i rekao bih suštinski se razlikuje od njezinog pandana među deset božijih zapovesti: „Ne ubij“. Ona nema formu zapovesti koju nam je izdao neko drugi, već jednostavno izražava našu nameru da sebe vežbamo. Zapravo, podrazumeva se da ćemo, kao i pri svemu što vežbamo, činiti greške, u početku češće, a kako vreme odmiče sve ređe, da bismo tek na kraju sebe potpuno pročistili. Ovakva otvorena forma nam daje mnogo više slobode, čini naš moralni sistem ne zadatim šablonom, već pre povodom za promišljanje. Šta zapravo to znači odustati od ubijanja? Da li to znači odustati od ubijanja samo ljudi ili i životinja? Da li to znači postati vegetarijanac? I kojih životinja? Sisara ili sve dole do insekata? Da li to znači da kada idem ulicom u sunčan letnji dan, moram dobro da pazim da ne usmrtim nijednog mrava i druge bube pod svojim nogama, koje imaju isto pravo kao i ja na svoje mesto pod ovim suncem? I tako dalje.

Od nas se, dakle, očekuje da razmišljamo o svojim odgovorima na ova pitanja, da sami za sebe povučemo moralnu crvenu liniju za ovaj i sve ostale zavete. Jer svaki od njih se može praktikovati na mnogo nivoa. Pri prvom susretu, oni nam se možda učine vrlo jasnim, jednostavnim pravilima. Ali ako pokušamo da ih živimo u različitim situacijama, ovi skromni počeci mogu nas odvesti u vrlo duboka razmišljanja. Jer ova praksa počinje da nam čini vidljivim sve one impulse i glavne motive koji nas neprekidno guraju tamo-amo: duboko usađene odbojnosti i privlačenja, najrazličitija gledišta i fantazije iz kojih izviru naši postupci. Kada su ti impulsi jednom izvučeni na površinu, tada jasno prepoznajemo šta su i kakvi su i možemo sa njima da radimo.

Ono što naša pravila morala ne bi trebalo da urade je da nas učine opsednutima, punim strepnje da ćemo ih na neki način prekršiti. Njihov cilj koji uvek moramo imati na vidiku je da nas učine srećnijim bićima, sa manje, a ne sa više patnje. Zato, razmišljajmo, ali mudro, ne vezujmo sebe u čvor! I ako na kraju ne uspemo da u svakoj situaciji budemo dosledni svojim zavetima, to ne znači da smo zgrešili i da sad sebe treba da bičujemo, već da vidimo šta iz svega toga možemo naučiti za sledeći put. Pravila morala su data ne kao zatvor, klopka, već pre kao podsticaj da budemo pažljiviji, svesniji, budniji, odgovorniji prema onome što mislimo, govorimo i radimo. Tako ih razumejmo i primenjujmo i to je sasvim solidna podloga za jedno novo, životu bliže poimanje morala.


One thought on “Moral

  1. Latinska reč moral se prevodi i kao ćudoređe, što potpuno odgovara budističkom svetonazoru. Jedan od sinonima za vrlinu je krepost.
    Neko sad može cepidlačiti zbog jezičkih barijera, ali sve su to besmislice jer je to jedan te isti jezik kako god da se zove. Ergo, ako ne želimo koristiti reč latinskog porekla koju koriste svi evropski filozofski “sistemi”, pa i onaj svetovno-humanistički, imamo na raspolaganju ove druge reči kao što su vrlina, krepost, ćudoređe itd. No najbolje je koristiti ih sve zajedno, tj neizmenično jer se tako širi dijapazon.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s