Smrt

Čuveni poziv stoika: memento mori od pre nešto više od dva milenijuma evo već više od godinu dana, na ovaj ili onaj način odzvanja i oko nas. Svakoga dana obaveštavaju nas koliko je novih smrti od ovog nesrećnog virusa. Istina, stoici su hteli da kažu da bi trebalo svakoga dana, kao neku vrstu duhovne vežbe, sami sebe da podsetimo da smo smrtna bića, da naš život ima vrlo ograničen rok trajanja i da dobro promislimo na koji način bi vreme koje nam preostaje bilo najbolje iskoristiti. Ali, iskreno rečeno, koliko nas to tako temeljno i racionalno čini? Vrlo, vrlo malo. Jednostavno, nisu nas tome naučili kada je bilo vreme, a ni mi se baš nismo pretrgli da tome makar sami sebe podučimo. Ako se u nekom trenutku i etimo svoje smrti, to je za kratko, u grču, sa strepnjom i momentalnim okretanjem glave. Jer smrt je tema o kojoj u našoj civilizaciji opsednutoj mladošću i lepotom pristojni ljudi ne govore. Ma šta ne govore!? Ni ne pomisle! Kuc, kuc…

Ali eto, ova epidemija je i to promenila, pa tako ako nećemo mi sami, na smrt nas podsećaju drugi, mediji, po službenoj dužnosti. Ali isto tako nas podsećaju i oni koje znamo, ali onda odjednom više nisu među nama. Tako sam i ja juče saznao da je umro Zoran Zrnić, učitelj joge i osnivač joga centra „Hipokrat“. Zorana sam znao iz mladih dana, vremena kad sam trenirao košarku, u koju je i on tada bio zaljubljen. Kasnije smo krenuli svako svojim putem, on ka jogi, ja ka vrletima budizma. Ti putevi su nas ponovo spojili koju deceniju kasnije, kada sam u „Hipokrat“ dovodio našeg učitelja Dhammasamija da zainteresovanima objašnjava tajne budizma i meditacije. To su ujedno bili počeci mog podučavanja veštini kroćenja uma u „Hipokratu“ tokom narednih nekoliko godina.

Znao sam da je nedavno Zoran bio zaražen koronom, da ga je virus ozbiljno uzdrmao, ali i da je počeo lagano da se oporavlja. Poslao sam mu poruku, poželeo da taj oporavak bude što kraći… A onda, iznenada, najgora moguća vest. Evo i danas šok i neverica me nikako ne napuštaju. Onda se setim kozaračkog kola od pre neki dan u Beogradu i svih onih ko zna kakvim gnevom zaslepljenih, što se okupiše da u inat svima, a najviše samima sebi, skaču do iznemoglosti oko totema zvanog Nemanja. Magijska slika ljudi u šamanskom transu, jačih i od korone i od nauke i od sudbine. Barem tako oni misle. Dok ne zariba u plućima, počne da se muti u glavi, kada se vera u nauku naglo rasplamsa i glavni cilj života postane što pre stići do najbliže bolnice. Nadam se da će ih bar tada, dok budu gledali u sestre i lekare na ivici snage, očajne što ih poplava sve novih pacijenata čini toliko nemoćnim da mogu samo da gledaju kako jedan po jedan umiru, biti makar malo stid. Jer stid je blagosloven. Pokazuje da nismo sasvim podivljali, da smo još uvek, makar malo, ljudska, razumom i empatijom blagoslovena bića.

Srećno vam bilo šamani. Želeo bih da vam poručim da setiti se svoje smrti možda zvuči odbojno, ali jeste lekovito. Pogotovo kada se treba dozvati pameti. Jer meni to plesno divljanje liči na užasan strah od smrti koji se između ostalog ispoljava kao iracionalno ponašanje. O tome bi čika Sigmund i društvo imali šta da prokomentarišu, a meni nestručnom ostaje da konstatujem kako me zapanjuje taj nedostatak empatije i svesti o ličnoj odgovornosti ne samo za sebe, već za ljude sa kojima živimo. Kada je prošla ekstaza, šamani su se vratili svojim kućama i – gle čuda – umesto da zavera svetskih, ma kosmičkih razmera! bude raskrinkana, događa se zavera u sopstvenoj porodici. Neko se „zaverio“ da zarazi svoje najbliže. Stara je mudrost da menjamo stvari na koje možemo da utičemo, a da ne lupamo mnogo glavu oko onih na koje ne možemo. Ali šamanska logika, koja je samo izokrenuta slika straha od smrti, upravo savetuje suprotno. Rešavaj svetske zavere, a za mene i najmilije će se pobrinuti bolnica. Ako na kraju bude imao ko da se pobrine, to jest.

Kada jednom osvestimo strah od smrti, treba da učinimo sve da ga razumemo i tako prevladamo. Biti uplašen od smrti znači biti uplašen od realnosti. I ako se usredsredimo na ono sa čime se možemo nositi, a to su naše emocije, ustanovićemo da vremenom naš usplahireni um postaje mirniji, a naše ponašanje manje iracionalno. Začudo, naš život postaje slobodniji, to znači izborima bogatiji, umesto samo da vrištimo i širimo agresiju oko sebe, sputani okovima straha. Tada razumemo da je uvek mnogo bolje pobediti strah, nego ga maskirati ili mu se povinovati. Ta pobeda dolazi sa saznanjem da nije smrt ono čega se najviše treba plašiti, već to da paralisani strahom nikada nismo ni počeli da istinski živimo, vođeni svojim razumevanjem, a ne tuđim glasinama.

Jednog dragocenog ljudskog bića više nema među nama. Svojim delima osvetljavao je put sebi i drugima. Ta svetlost se sada ugasila, ali je su njeni bezbrojni odblesci ostali u našim srcima. I tako će biti sve dok i nas bude. Zorane, neka ti je laka crna zemlja. 🙏


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s