Sveta teorija, sveta praksa

Šta je važnije, učenje ili praksa? Naravno, mišljenja se razlikuju. Neki tvrde da bez učenja ne bi bilo ni prakse, drugi se kunu da ono što nas oslobađa od patnje jeste isključivo praksa. Oni malo ekstravagantniji čak tvrde da je teorija samo balast i da nam probuđenje donosi isključivo, što bi se reklo, rad na terenu. Eto zenovci, spalili sve tekstove i samo sede i meditiraju, pa šta ima fali!? Druga škola istog ekstravagantnog usmerenja se zaklinje da nam praksa nije potrebna. Zar je u suttama malo onih koji su postali probuđeni tako što su čuli samo jedan Budin govor?

Dilema ozbiljna, kojem se carstvu privoleti? Da bismo je rešili, možda da proverimo šta je nastalo prvo, a šta drugo? Ako pogledamo istoriju budizma, očigledno da je u Budinom slučaju prvo bila šestogodišnja praksa, pa je tek sa njom došao uvid, znanje, postepeno sistematizovano u učenje kakvo danas poznajemo. Ali bi se zato za nas današnje pre reklo da je situacija potpuno obrnuta, pošto smo verovatno prvo čitali neke knjige o budizmu, pa tek onda rešili da to neobično učenje malo isprobamo.

Što se mene tiče, mogao bih se zakleti da su nam i učenje i iskustvo neophodni, uz izvesne kvalifikative, ako se to tako zove. Naime, isto tako mislim da je suština naše mudrosti uvek u našoj praksi, a da nam učenje uglavnom dolazi kao znanje što bi se reklo iz druge ruke, nešto što smo čuli, pročitali, a vrlo retko kao plod našeg napora sistematizacije. Zato, rekao bih, praktičan duhovni rad je ono što zaista transformiše naš um i pokreće proces našeg otvaranja za neizrecivo. Ali ima tu još jedna začkoljica. Fokusirani na praksu, suviše se vezavši za svoj tip vežbanja, često postanemo uskogrudi, čak isključivi. Samo je ovo pravi put, predaja, učitelj! Zvuči poznato, zar ne? E tu vidim ulogu teorije, čitanja, učenja, stvaranja jedne šire slike, čiji će naša praksa biti samo jedan deo. Jer jedan od najinspirativnijih aspekata Dharme, Istine, jeste njeno neverovatno bogatstvo, obilje manifestacija. Zato, ako sebe ograničimo isključivo na praksu, lako postanemo vezani za naš specifični metod ili tradiciju.

Kao i u svemu živom, i ovde je dakle važan balans. Mudro vežbanje, ali i mudro studiranje. U suprotnom lako nas zavede misao da znamo nešto, čak mnogo, a to je stanje uma koje je pre nalik smrti nego životu. Jer život je stanje otvorenosti uma, nedefinisanosti, stanje „videćemo“, kako bi ga opisao Ađan Ča. Na to stanje me je nedavno podsetila i jedna priča koja doduše nema konkretne veze sa budizmom, ali ima veze sa istinom, što je, priznaćete, mnogo važnije. Pozornica na kojoj se odigrava nam je sasvim blizu, u nekom poljskom gradiću pre vek-dva, u kojem stari hasidski rabin svakog jutra, u isto vreme, prelazi glavni trg na putu za sinagogu i molitvenu službu. Jednoga jutra, krupni lokalni žandarm mu se, verovatno ustavši na levu nogu, isprečio na putu: „Hej, rabine, kuda si se ti to zaputio?“ Bez mnogo razmišljanja, rabin mu odgovori: „Ne znam“. Misleći da se izmotava sa njim, žandar se zajapuri u licu: „Šta pričaš, ne znaš!? Svako jutro, već dvadeset pet godina, prelaziš ovaj trg i ideš u sinagogu da se moliš. Ti to izgleda praviš budalu od mene!“ I tako zgrabi on starog rabina za kragnu, odvuče u policijsku stanicu, da bi ga strpao u zatvor. A baš kada je zatvarao rešetke za njim, rabin mu se okrenu i reče: „Vidiš, lepo sam ti rekao da ne znam kuda idem“.

Ni mi zaista ne znamo. Ali dok vežbamo na svoj, dubok i transformišući način, možemo u isto vreme i da učimo, proučavamo tradiciju za koju smo se opredelili, ali držeći um otvorenim, održavajući ga u onome što bi u zenu zvali „ne znam stanje“. Održavajte ga i sada, dok čitate ove reči, dok one odzvanjaju u vašoj glavi. I umesto da samo mislite o tome što ste pročitali, pokušajte da učinite to što ste pročitali. I posmatrajte šta se događa. Tako teorija postaje praksa. Tako se uveravate da to dvoje nisu nešto posebno, odvojeno.


Moral i religija

Oba ova pojma, a naročito prvi, veoma su zanimljiva, barem za mene. A pošto ovo čitaš, verovatno i za tebe. Zato sam rešio da ih malo bolje istražim, posebno njihov međusobni odnos. Ali čini se da još nisam ni krenuo, a naleteo sam na problem. Naime, svi znamo šta je moral, zar ne? Ali kada sam pomislio da bi bilo dobro to znanje pretočiti u nekakvu definiciju morala i krenuo da prevrćem knjige iz etike ili teorije morala, ispalo je da tih definicija ima raznih. Kao da svaki autor insistira na jednoj tački, a ostale zaboravlja. Zato sam krenuo drugim putem i zapitao se o čemu mi to zapravo pričamo kad pričamo o moralu. Pa uglavnom o tome šta je u našim, a još više u tuđim postupcima ispravno, a šta pogrešno, koje karakterne crte bi trebalo razvijati, a koje eliminisati. Iskrenost je svakako u prvoj kategoriji, laganje u drugoj. Šta još? Siguran sam da možeš nabrojati još gomilu drugih kvaliteta i za jednu i za drugu kategoriju i to je jako dobro. To znači da i ti i ja tačno znamo gde je granica između morala i nemorala.

Ali ono što mene ovde zanima je: odakle nama to znanje? Ko nam ga je preneo? Jer kada razmišljam o tome, nekako mi se čini da je to znanje oduvek bilo deo mene, deo moje ličnosti, da sam se sa njim takoreći rodio, Ali onda se setimo svih pridika roditelja, rođaka, učitelja, komšija, samozvanih tutora i koga sve ne koje smo morali da odslušamo i vidimo da se tu ipak možda radilo o dugom i mukotrpnom školovanju, da ne kažem dresuri. Đavo će ga znati. Naši suđeni i nesuđeni edukatori su nam prenosili ono što su njih bili naučili njihovi edukatori, a koje su učili neki treći… i tako unedogled, u srećnu prošlost. A čemu su to nas i njih naučili? Nečemu što se zove konvencionalni moral – sistem široko prihvaćenih pravila i principa, koje su ljudi stvorili za ljude, da im pomognu u upravljanju sopstvenim životom, ali i životima onih oko njih. Tako se došlo do nekakve vrste konsenzusa u jednoj zajednici šta je moralno ispravno, a šta pogrešno.

Dobro, ali ono što je moralno u jednoj zajednici, nije i u drugoj. U Saudijskoj Arabiji, recimo, konvencionalni moral zabranjuje ženi da javno protivreči svom ocu, bratu, mužu. Kod nas isto, ali potpuno obrnuto. Da protivrečiš ženi, pa još javno? Bolje da se odmah pakuješ i put pod noge. Ili drugi primer koji mi pada na pamet. Sem izuzetno, nemam običaj da ostavljam bakšiš u restoranu. I to mi se čini u redu. Platio sam pošteno to što sam uslužen, hvala, doviđenja. Ali onda sam se našao u Americi i imao interesantna iskustva s tim u vezi sa taksistima i konobarima. Pojedem, donesu mi račun, platim koliko traže i krenem. Ali konobar trči za mnom. Sir, jel nije nešto bilo u redu? Ja ga gledam. Što? Sve je OK. Ali nije njemu OK. Tuc-muc, i izjada mi se za bakšiš. Elem, da ne dužim, očigledno je u Americi nemoralno napustiti restoran bez davanja napojnice. Kod nas niko ne trči za tobom. Sve u svemu, hoću da kažem ono što i sami znate, da je konvencionalni moral, nastao čovekovom odlukom, sporazumom i praksom, jedna prilično relativna stvar.

No, ima li unutar pojma morala još nešto sem konvencije? Mislim da nam se svima čini da ima. E taj me deo zanima, jer u njemu popularnost nekog moralnog gledišta nije garant i njegove istinitosti. Tu moralni principi ne važe zato što su nekritički preuzeti ili usađeni u glavu, već imaju neki drugi izvor. Zato bih taj moral nazvao izvornim, a karakteristike su mu da nema poreklo u društvenom ugovoru, nije zagađen različitim verovanjima, predrasudama ili iracionalnošću i, na kraju, može se upotrebiti kao pouzdan kriterijum određivanja kada je konvencionalni moral u pravu, a kada je da tako kažem zabrazdio.

Dobro, ako smo ovo razjasnili, kuda dalje bi mogli krenuti u našem razmišljanju o izvornom moralu? Malo konkretnije, koji bi bili njegovi principi? Nekoliko mi se čine važnima, ne zato što se radi o apsolutnim istinama, već zato što su dobre teme za razmišljenje i tako će nam pomoći da i ti i ja bolje osvestimo svoje moralne stavove. Ovo, naravno, ne znači da nećeš imati šta da dodaš ili oduzmeš ovoj listi. Zapravo, bilo bi jako preporučljivo da se potrudiš da upravo to učiniš, gimnastike mozga radi. Dakle:

1. Nema apsolutnih moralnih autoriteta. Svako je moralno „grešan“. To znači da svako od nas ima neko etičko gledište koje nije u potpunosti mudro kada treba rešiti konkretnu moralnu situaciju. Zato, poslušaj savet drugoga, ali postupi u skladu sa svojom savešću.

2. Naš lični interes nije apsolutni etički kriterijum. To da li je meni dobro jeste važno. Ali nije jedino važno kada dođemo do morala. Moral me nekada poziva da svoj interes ostavim po strani, za račun drugih.

3. Jednaki treba da budu tretirani jednako. Svi smo mi jednaki kao ljudska bića i zato kada neko uvede pravila koja nas dele po rasi, socijalnom statusu ili polu, znak je da u zajednici nešto ozbiljno nije u redu.

4. Prijateljstvo ima veliku vrednost. Imati prijatelje je dobra stvar, jer uvećava vrednost mom životu. Svakom je od nas bolje kada uz sebe ima ljude do kojih mu je zaista stalo i kojima je zaista stalo do njega.

5. Još jedna vrednost u našem životu jeste pravda. Svaka moralna teorija koja pravdu ne uzima u obzir je sumnjiva. Važno je da mi i svako drugi dobije ono što zaslužuje. Isto tako važno je da se prema nama drugi odnose na fer način, kao i mi prema njima.

6. Nismo dužni da činimo nemoguće. Zahtevi koje moral postavlja pred mene moraju biti ograničeni. Moralni standardni koje je nemoguće ispuniti su nelegitimni. Svaki moralni sistem koji bih uzeo u obzir mora poštovati moja ograničenja kao ljudskog bića.

7. Moć ne znači i pravo. Svi znamo da ima ljudi koji su dovoljno moćni da izbegnu konsekvence za mnogih stvari koje su učinili, dok mi ostali to nismo. Ali to ne opravdava ono loše što su učinili. To što neko može da izbegne kaznu je jedna stvar, ali je sasvim drugo jesu li njegovi postupci moralno prihvatljivi.

8. Namerno povređivanje drugih ljudi zahteva opravdanje. Generalni stav u etici je sledeći: ne povređuj. Nekada je moralno prihvatljivo povrediti drugoga, ali mora postojati vrlo vrlo čvrst razlog za to.

Ova lista bi se mogla nastaviti, no i ovo je dovoljno da naš etički kliker u glavi krene da se kotrlja i navede nas da uočimo važnost pravde, jednakosti, dobronamernosti i razuma. Ali za razmišljanje o moralu je veoma korisno staviti ga u odnos sa drugim normativnim sistemima kakvi su zakoni, običaji, pravila etikecije ili religija. E ovaj poslednji me u ovom trenutku najviše zanima, tačnije njegov odnos prema moralu, jer mnogi ljudi upravo u religiji tragaju za odgovorima na moralna pitanja koja pred njih život postavi. Uz to ide linija razmišljanja na sledeći način: „Ako Bog ne postoji, moral je laž. Jedini legitimni izvor morala su Božije zapovesti.“ Za takve, dakle, ateizam, verovanje da Bog ne postoji, predstavlja katastrofu po moral. Čini se da je u osnovi ovakvog razmišljanja ideja da pošto je moral skup normi (u skladu sa kojima treba da živimo), mora postojati neko autoritativno biće koje je te norme stvorilo. Zašto se pretpostavlja da to treba da bude baš jedno biće, a ne recimo više njih, nije mi baš jasno, ali tako je kako je. U svakom slučaju, mnogo je onih i oko nas koji su eksplicitno ili implicitno prihvatili ovu teoriju božanske zapovesti. Neki postupak je moralno poželjan samo zato što je to božija zapovest, a drugi je nemoralan samo zato što ga je Bog zabranio.

No, čini mi se da se kod ovakvog stava javljaju dve poteškoće. Prva je očigledna. Teorija božanske zapovesti čini moral zavisnim od Boga i njegovih zapovesti. Ali, makoliko bila zanemarljiva, ipak postoji izvesna mogućnost da Bog ne postoji. I onda smo u problemu. Ali za trenutak uzmimo da Bog postoji i proverimo šta iz toga sledi. Za početak zamislimo trenutak kada Bog treba da odabere šta je moralno za nas. Posmatra on tako silovanje, mučenje ili izdaju i šta vidi? Vidi postupke koji su, za sada, moralno neutralni. Još uvek ništa nije ispravno ili pogrešno. I onda, u jednom trenutku Bog donese odluku. Zabranjuje silovanje, krađu i najveći deo ubijanja. Je li za takvu odluku imao razloge ili ne? Ako je teorija božije zapovesti tačna, tada imamo problem kako god da odgovorimo na prethodno pitanje. Ako nije imao čvrst razlog za svoje zapovesti, to znači da su njegove odluke bile proizvoljne. To bi bilo kao da je Bog o moralnim i nemoralnim stvarima odlučivao bacanjem novčića, kao ono pred utakmicu kad sudija određuje ko će na koji gol da napada. Pa eto novčić baš pao na silovanje da je nemoralno. A moglo je i da ne bidne. Ovo mi baš ne izgleda naročito verovatno, jer bi takva vrsta Boga koji ovakvom šac metodom određuje ovako važna pitanja bio neki nesavršen i vrlo lakomislen bog.

Mora da se ipak radi o drugoj varijanti. Je li savršeni Bog imao isto tako savršene razloge da nam poruči kako su silovanje, mučenje i ubijanje nemoralni. Nego šta nego je imao. Ti postupci s razlogom jesu odvratni i krajnje nemoralni. Ali tada izgleda da su ti razlozi, a ne Božije zapovesti, to što neki postupak čini ispravnim ili pogrešnim. Pretpostavimo da su razlozi zašto je Bog zabranio mučenje to što je ono izuzetno bolno, ponižavajuće i obično se izvodi nad osobom koja ne može da se brani. Sasvim ubedljivi razlozi da mučenje smatramo nemoralnim. Mučenje je pogrešno zato što je izuzetno bolno, ponižavajuće i ugrožava nemoćne. Na osnovu ovoga možemo u isto vreme zaključiti da Božija osuda nekog dela ne pretvara to delo u nemoralno. Pre će biti da Bog jednostavno prepoznaje ono što je već u samoj prirodi mučenja što ga čini moralno sumnjivim.

Kada uporedimo ova dva pristupa, Bog koji baca novčić i Bog koji savršeno dobro razume da su dobronamernost i saosećanje dobri i onda donosi zapovest na osnovu tog besprekornog uvida, vidimo da je ova druga varijanta mnogo bolja, jer Boga ostavlja kao nekoga ko em ima duboko znanje, em integritet u donošenju odluka. Jeste bolja, ali, na žalost nije i savršena, jer time pobijamo već pominjanu teoriju božanske zapovesti, koja postavlja Boga za pisca zakona morala. Ali nema nam druge. Jer ako nema ničeg suštinski lošeg u silovanju ili krađi, tada je Bog mogao da ih proglasi poželjnim i zahteva od nas da ih činimo. Ili da nam zabrani da budemo darežljivi i skromni. Katastrofa!

Verujem da ima onih koji nisu zadovoljni ovakvim zaključkom, jer Bog je ipak Bog. Moramo ga nekako ostaviti u igri, misle oni i pokušavaju grozničavo da pronađu neko rešenje. I onda im pada na pamet spasonosna ideja. Dobro, pretpostavimo da Bog postoji, ali da nije autor zakona morala. Ipak bi mogao da igra važnu ulogu na polju morala, ne time što će biti izumitelj, već nepogrešivi knjigovođa i vodič. Bog, jelte, zna sve, uključujući i najmanji detalj u vezi sa moralnim zakonima. A ako ima i bezgraničnu ljubav, a znamo da ima, sigurno da će želeti da svoje znanje podeli sa nama. A kako će to uraditi? Uz pomoć otkrovenja krojenog po meri (obratiće ti se ili ti dati određene znake) ili opšte namene (dakle kroz pero pisaca Biblije). Odlično! Doduše, Bog bi u ovoj varijanti bio ne više od nekakvog savršeno preciznog termometra. Kad nas zanima je li napolju hladno ili toplo, samo bacimo pogled na termometar na terasi i sve nam je jasno. Termometar nije učinio da vazduh bude određene temperature, ali je to odlično izmerio. E tako ćemo u moralnim dilemama samo baciti pogled na Boga i sve znamo. I eto nama savršene situacije.

Ali kao što svi dobro znamo, ovaj svet nije savršeno mesto. Tako i naše poslednje rešenje ispod savršenog premaza vrlo brzo počinje da pokazuje prve znake korozije koja izbija. Jedan od njih je pitanje: Oni koji nisu religiozni, gde oni da gledaju radi moralnog orijentisanja? Ali oni i tako ne veruju da Bog postoji, pa im to neće teško pasti. No, i za one koji veruju da Bog postoji, opet se javljaju neke neravnine koje treba ispeglati. Na primer, moramo odabrati koji je naš izvor etičke mudrosti među toliko različitih svetih knjiga. A kad ga jednom odaberemo, moramo se zapitati, jesmo li dovoljno obučeni da možemo da ga protumačimo na pouzdan način. Pogotovo kada vidimo da tumačenja ima koliko hoćeš i da protivreče jedna drugima. Teška situacija. Ali kad razmišljam o tome, uvek se začudim jednoj stvari. Ako je Bog svemoćan, sigurno je u stanju da obezbedi potpuno jasan, neporeciv dokaz koji bi razrešio sve te nesuglasice, dokaz kojim bi takođe ubedio sve agnostike, ateiste i članove svih drugih religija. No, Bog je ipak iz nekog razloga odlučio da to ne učini. Je li onda čudno da su neki postali sumnjičavi?

Sve u svemu, dok ne promeni mišljenje, ostaje nam da se oko moralnih zakona dovijamo kako znamo i umemo. Da li? Čini se da, na sreću, svako od nas ipak u sebi ima moralni kompas (koji može i da se pokvari ako nam slučajno upadne u čašu punu mržnje, pohlepe ili oholosti). Odakle nam taj kompas, to bi bilo pitanje od milion juana. Ali odakle god da je, čuvajmo ga, jer nam treba iz trenutka u trenutak. A kako ga čuvamo, tako što ga što češće koristimo, da ne zarđa. I što ga više koristimo, što više razmišljamo o stvarima vrline, a onda u skladu sa zaključcima delamo, to je precizniji. Zato za kraj jedno pitanje: Kako i koliko koristiš svoj kompas?


Poštenje

PUN MESEC – subota, 26. april 2021.

Ko svoje rđave, nepromišljene navike
kasnije nadmaši dobrim,
taj osvetli ovaj svet,
kao mesec kad iza oblaka izroni.

Dhammapada, 173

Nekada se fokusiramo ka unutra, posvećujući pažnju dubokim uzrocima nezadovoljstva. U drugim prilikama, pažnju usmerimo ka napolje, na patnje sveta u kojem živimo. Izgubiti se unutra ili spolja donosi veću neravnotežu. Zato je naš cilj naučiti kako da preuzmemo punu odgovornost za svoje nepromišljene postupke. I unutrašnji i spoljašnji rad može biti težak. Nije lako biti pošten i priznati da zbog toga što nam je srce zatvoreno, naša sposobnost da budemo pažljivi i razboriti postane ugrožena. Živeti otvorenog srca, ne znači biti slab ili mek; to jednostavno znači dopustiti našoj prirodnoj osetljivosti da se ispolji. Sigurno da ćemo se suočiti sa rizikom da budemo povređeni; međutim, mi smo već ranije naučili da srce držimo stalno zatvorenim, zato što nismo znali kako tačno da osetimo to što osećamo. Nadajmo se da smo do sada stekli dovoljno veštine svesnosti, obuzdavanja i mudrog promišljanja, kako bismo dopustili da budemo povređeni i razočarani, ispunjeni nadom i ushićeni, a da ne izgubimo suviše balans. Naš doprinos ovom tužnom, žalosnom svetu može biti naše poštenje.


Budistička kosmologija (7)

BUDISTIČKA KOSMOLOGIJA (7):

Brahma božanstva

Sve što smo do sada razmatrali, od bića koja pate u agoniji niraya paklova, sve do onih koje uživaju u uzvišenim zadovoljstvima nebeskih deva svetova pripada jednom području, kāmabhūmi, „području čulne želje“. Iako je ovo područje, kao što smo videli, veoma raznoliko po svojoj geografiji, ali i biologiji, ipak bića koja ga nastanjuju dele jednu zajedničku osnovnu psihološku strukturu. Sva se ona prema svetu odnosu prvenstveno kroz svojih pet fizičkih čula, izuzev ako nisu razvila dovoljnu duhovnu zrelost da nadiđu svet u kojem su se rodila. Sva ta bića prvenstveno pokreće žudnja da dožive prijatne objekte čula i da izbegnu one bolne. Bićima zarobljenim na tom nivou egzistencije, procesi opažaja, želje, dobitka i gubitka toga što žele, dakle zadovoljstvo i bol, čine se jedinim izborom koji im se pruža u ovome svetu. Za njih je gotovo nemoguće da zamisle oblik života kojim ne dominiraju čula i njihove tiranske žudnje.

U budističkoj kosmologiji, međutim, postoje dva viša područja egzistencije koja su, iako su još uvek uslovljena i deo su saṃsāre, robovanje čulima ostavila iza sebe. To su rūpabhūmi i arūpabhūmi: područje oblika, tj. suptilne materije i područje bez materije (oblika). Rūpabhūmi je područje u kojem žive brahmā božanstva, bića za koja se smatra da su na višem duhovnom nivou čak i od deva božanstava. Jer deve su, po svojoj suštini, bliže ljudima nego brahmāma. Kao mi, i deve su čulna bića, što je stanje patnje koje su brahme prevazišle. (Važno je imati na umu da je to prevazilaženje privremeno, jer se brahme pre ili kasnije mogu preporoditi u nižim svetovima.)

Brahme obitavaju u hijerarhijski poređanim, nebeskim, brahma svetovima (brahmā loka), daleko iznad područja čulnog, predstavljajući sve rafiniranija stanja duhovnog razvoja, ukupno njih šesnaest.

Inače, sama reč brahmā je izvedena iz sanskritskog korena bṛh, „rasti, biti velik“. Ona se takođe javlja u složenicama, gde označava nešto sveto, uzvišeno ili božansko. Takva složenice su: brāhmaṇa = brahman (sveštenik), brahmaćariya („svetački život“, „život dostojan sveca“, „život u celibatu“) i brahmavihāra („uzvišeno boravište“)

Rūpabhūmi – Područje suptilne materije
Reč rūpa znači „oblik“ i može se koristiti u najmanje dva značenja. Jedno je fizički oblik, tj. materija ili telo, kao kod spiska od pet khandha, sastojaka tela, koji čine celokupnost bića: telo (rūpa), osećaj, opažaj, mentalni obrasci i svest. Drugo je značenje „vidljivi oblik“ ili objekat vizuelne svesti. Oba značenja su u igri kada govorimo o bićima iz ovoga područja i to je ono što ih razlikuje od bića iz arūpabhūmi, sveta bez formi.

Nekada se rūpabhūmi prevodi kao „područje suptilne forme“, čime treba da se istakne kako je materijalna osnova ovoga sveta finije prirode nego materija (rūpa) kakva je poznata ovde na zemlji. Zato se za brahma bića kaže da su njihova tela manomaya, „umom stvorena“, nešto poput naše predstave duhova. Ova bića ne jedu fizičku hranu, čak ni finiju hranu deva, već žive zahvaljujući blaženstvu i energiji đhāna iličetirimeditativna zadubljenja kakva se razvijaju u stanju samādhija, postojene pažnje u odnosu na odabrani objekat.

Ovo povezivanje bića sa brahmā nivoa sa đhānama je ključno za definisanje njihovog statusa, jer je moguće preporoditi se u brahmā svetovima jedino kroz dostizanje jednog od četiri meditativna zadubljenja. Od toga koje smo postigli zavisi i hijerarhijski položaj sveta u koji ćemo se preporoditi. A kada tamo stignemo, možda se iznenadimo da posedujemo samo dva fizička čula: vid i sluh. No, pošto se radi o svetovima sreće, za ova dva čula u brahma svetovima ne postoje neprijatni ni prizori ni zvukovi.

Druga karaketristika ovih bića je da nemaju definisan pol. Kako kaže komentar za Anguttara nikāyu, „muški i ženski polni organ ovde se ne mogu naći“. Otuda je rođenje ovde kao i među devama, spontano tj. pojave se u novom svetu kao već formirana bića ili, kako kaže komentar „kao da se probude iz sna“.

Tela su im blistava (pabhā), ali suviše suptilna za oči bića iz nižih svetova, tako da kada žele da sa njima komuniciraju, moraju uzeti grublje telo (oḷārika attabhāva) i manifestovati se kao ljudska bića ili kao deve. Isto tako, svakim od ovih 16 brahmā svetova vlada po jedan mahābrahmā (“veliki brahmā”), kojem pomažu čitave grupe nižih brahma.

Prebudistički pojam brahmā
U post-vedskom, tj. poznom hinduizmu (period purana i epova, ), Brahmā je, zajedno sa Šivom i Višnuom, jedno od tri vrhovna božanstva, trimūrti = trojstvo (mūrti = telo, otelovljenje). Na slici vidimo tri božanstva sa svojim supružnicama. To trojstvo predstavlja tri kosmičke funkcije: Brahma kao stvoritelj, Višnu kao održatelj i Šiva kao uništitelj sveta.

Tri božanstva: Brahma i Sarasvati; Višnu i Lakšmi; Šiva i Parvati

Kasnije Brahma gubi na značaju, tako da danas u Indiji imamo sledbenike samo Šive i Višnua, kao dve glavne tradicije huinduizma, uz sledbenice Šakti kao treću tradiciju. Inače, ideja Brahme kao vrhovnog bića i boga stvoritelja se postepeno razvijala u okviru indijske misli.

On se kao božanstvo ne pojavljuje u najstarijoj, Rig vedi. U ranoj verziji mita o stvaranju sveta, ulogu tvorca živih bića ima Prađāpati, čije ime znači upravo to: prađa = stvaranje i pati = gospodar (kao u reči gṛhapati = gospodar kuće, domaćin). Prema jednoj verziji mita, Prađapati je nastao iz primordijalnih voda, da bi potom stvorio živa bića tako što je prvo sebe podvrgao asketskoj disciplini (tapas). Njegova ženska emanacija koja mu je pomogla u stvaranju drugih bića bila je Vać (reč), a u drugoh verziji Ušas (zora), koja se takođe smatra njegovom kćeri.

Tek kasnije Prađapatija zamenjuje Brahmā i preuzima njegove atribute stvoritelja. U upanišadama se pravi razlika između Brahmā (muški rod) i Brahman (neutralni). Prvo je personifikovano božanstvo, a drugo impersonalni, vrhovni kosmički princip. Ali pošto upanišade predstavljaju čitav spektar filozofskih gledišta, ni ova razlika nije dosledno sprovedena, pa je u nekima Brahman vrlo moćna, personalizovana sila koja postiže pobedu u korist deva.

Budistički tekstovi prikazuju brahmane koji prinose žrtvu Brahmi i ti opisi uglavnom sadrže kritiku takve prakse kao beskorisne, jer za budiste naravno Brahmā nije nikakvo vrhovno božanstvo. Kao što vidimo iz sheme budističke kosmologije, Brahmā se i sam nalazi u krugu saṃsāre, kao biće koje je još uvek smrtno i uslovljeno. Isto tako, budistička kosmologija stvara čitavu klasu brahmā bića, od kojih je Brahmā samo prvi među jednakima. Slično se dogodilo sa vrhovnim božanstvom Veda, a to je Indra, koji je u Pali kanonu postao Sakka ili Inda, vođa deva na Tavatimsi, nebu trideset trojice.

Um brahmā bića
Kao što smo rekli, brahme u ovim svetovima uživaju u mentalnom stanju koje je ekvivalentno onome u kojem se nalazi čovekov um kada dostigne prvo zadubljenje. Da bismo razumeli kakvo je to stanje, treba da se podsetimo da su đhāne stanja koja postižemo meditacijom i da im je glavna karakteristika suštinska stabilnost uma, smirenje. Tih stanja ima četiri za rūpabhumi (područje formi) i četiri za arūpābhūmi (područje bez formi) i ona predstavljaju sve rafiniranija stanja svesti.

Prvo zadubljenje karakteriše uklanjanje pet prepreka (nivāraṇa) i razvijanje pet sastojaka zadubljenja.

Prepreke su: žudnja za čulnim zadovoljstvima (kāma-ććhanda), zlovolja (vyāpāda), tromost i tupost (thina-middha), strepnja i nemir (uddhaćća-kukkućća) i sumnjičavost (vićikiććhā).

Ovakva stanja se ne javljaju u umu osobe u prvom zadubljenju, kao ni u umu brahmā božanstava.

Ono što se javlja se naziva pet sastojaka zadubljenja:

1. Vitakka: sastojak uma koji usmerava um ka nekom objektu, početna ili usmerena misao
2. Vićāra: sastojak koji postojano zadržava um na tom objektu; misaono istraživanje
3. Pīti: sastojak koji nalazi zadovoljstvo u objektu; ushićenje, oduševljenje (putnik u pustinji ugleda oazu)
4. Sukha: krajnje prijatan osećaj izazvan objektom; obično se prevodi kao sreća ili blaženstvo (putnik gasi žeđ na izvoru u toj oazi)
5. Ekaggatā: sastojak sjedinjavanja uma kroz njegovo zadržavanje na objektu; sabiranje uma

Ovo bi dakle bio opis stanja uma brahmā božanstava.

Važno je zapamtiti da iako su đhāne vrlo rafinirana stanja svesti, ona sama po sebi nisu cilj budističke prakse, već nibbāna, stanje neuslovljenosti, potpuno probuđenje za istinu ovoga sveta.

Đhāne i rūpa bhūmi su i dalje unutar kruga preporađanja, što znači da sve nečistoće uma nisu iskorenjene, već su neke samo stišane.

Već smo pomenuli brahmavihāre, uzvišena boravišta uma, a to su metta (prijateljska ljubav), karuā (saosećanje), muditā (radost zbog sreće drugih) i upekkhā (spokojstvo). Ove četiri meditacije vode preporađanju u brahmā svetu. Zato možemo reći da je naročito metta uobičajeno mentalno stanje brahmā božanstava.

Arūpabhūmi – Područje bez materije
Iznad područja čulne želje i područja suptilne materije nalaze se svetovi bez materije, arūpabhūmi. Oni su nastanjeni bićima sačinjenim samo od mentalnih sastojaka, dakle um bez bilo kakvog traga fizičke forme. Otuda je za nas vrlo teško da ih zamislimo i nemoguće da ih nekako vizualizujemo.

Unutar arūpabhūmi postoje četiri nivoa egzistencije:

ākāsānañcabhūmi – područje beskrajnog prostora
viññāṇañcabhūmi– područje beskonačne svesti
ākiñcaññabhūmi– područje ničega
nevasaññānāsaññabhūmi– područje ni percepcije ni nepercepcije.

Svaki od tih nivoa odgovara meditativnom stanju koje je moguće, doduše privremeno, doživeti ovde, u svetu ljudi i ta stanja se nazivaju arūpa jhāna, „bezoblična zadubljenja“, jer je objekat na koji je um fokusiran bez oblika.

Takođe, ova stanja se mogu smatrati rafiniranim četvrtim zadubljenjem, jer imaju zajednička dva sastojka: ekaggatā (ujedinjenost uma ili fokusiranost) i upekkhā (spokojstvo). Međutim, ona se i razlikuju od četvrtog zadubljenja, jer svako od njih ima specifičan i sve rafiniraniji nematerijalni objekat meditacije. Onaj ko ovlada ovim bezobličnim zadubljenjima ovde na zemlji može se preporoditi u jednom od bezobličnih svetova.

U pohvalu ovih uzvišenih stanja svestu u Apaṇṇaka sutti (MN 60) se kaže: „Za posezanje za batinom ili oružjem, svađe, tuče, prepirke, optuživanje, podlost i laganje smatra se da osnovu imaju u materijalnom obliku, ali svega toga nema u nematerijalnim svetovima.’ Pošto je promislio o tome, mudar čovek praktikuje put hlađenja strasti prema materijalnim oblicima, slabljenja i nestanka materijalnih oblika.“

Dakle, oblici koje registrujemo čulima su nešto što u velikoj meri budi naše strasti. Sa druge strane, u arūpa bhūmi, bića niti imaju telo, niti imaju fizička čula, već doživljavaju samo ono što je u njihovom umu. Ovo implicira da su ta bića samodovoljna, žive sasvim unutar sveta objekata uma koji su sami stvorila. Spoljašnji svet ih uopšte ne dotiče. Otuda nije ni čudo da u kanonskim tekstovima i komentarima ne nailazimo ni na jedno ime ili priču o ovim bićima.

I opet, egzistencija u ovim svetovima se smatra duhovno naprednim stanjem, ali ne potpunim oslobođenjem. Jer iako se u umu ovih bića ne može javiti zlovolja (dosa), još uvek se mogu pojaviti druga dva od tri osnovna korena svega lošeg, a to su žudnja (lobha) i obmanutost (moha).

Ova stanja dostignuta u meditaciji toliko su rafinirana, da su ih mnogi askete Budinog vremena brkali sa stanjem potpune oslobođenosti. Takav je slučaj bio i sa dva Budina učitelja iz vremena njegovog duhovnog traganja, Āḷārom Kālāmom i Uddakom Rāmaputtom(MN 26).

Inače, ideja bezobličnog sveta je veoma teška za nas da je shvatimo, jer mi živimo u svetu oblika. Zato umesto analize tekstova i spekulacije, najbolji put je pokušati da naslutimo ta stanja direktno kroz iskustvo meditacije. Otuda evo opisa praktične vežbe koja je zasnovana na Ćūasuññata sutti (MN 121). Meditant počinje sa onim što se naziva „kontemplacija sela“, to jest jednostavnom svesnošću prostora koje jedno selo zauzima, ispunjenog objektima i ljudima. Kada je u tome ustalio um, meditant nadalje postupno menja fokus pažnje, tako što uklanja jedan po jedan deo polja stvarnosti koje posmatra i usmerava pažnju na ono što ostaje.

Posle kontemplacije sela, sledi kontemplacija šume, što znači da su iz svesti apstrahovani ljudski konstrukti kao što su selo, kuća ili putevi i fokus je na onome što je preostalo: prirodni svet, vegetacija, voda i slično. Posle toga, uklanja se živi svet i fokusiramo se samo na ono što ostaje, na njegovu osnovu, a to je golo tlo: stene i zemlja, brda, doline, viđeni kao jedna čvrsta masa od koje je sačinjena ova planeta. Kada potom i ta planeta bude uklonjena, postajemo svesni prostora koji planeta zauzima. I pošto nema granice unutar prostora, on lako postaje beskrajan. Kada potom pažnju okrenemo od prostora i fokusiramo se na sam akt prepoznavanja, ostaje samo beskonačna svest. Kada zatim meditant prestane da obraća pažnju i na to, usmeri je na prazninu u kojoj je ta svest delovala i koja je bila njena osnova. Konačno, pažnja se pomera i od tog pojma praznine, ničega, i um boravi u suptilnom stanju ni opažanja ni neopažanja.

Da bi se stiglo do nibbāne, potreban je još jedan korak. Povlačeći um i sa tog najsuptilnijeg objekta, koji se zove ni opažanje ni neopažanje, meditant ulazi u stanje koje se zove nirodha-samāpatti (dostizanje prestanka), koje se definiše kao „nepostojanje toka svesti i opažaja i osećaja kao njenih njenih sastojaka, a zbog postupnog prestanka“. Za ovo stanje je još rečeno da „mir koji ono daje se smatra nibbānom ovde i sada“.

Stigli smo do najvišeg oblika postojanja unutar kruga peporađanja, posle kojeg sledi jedino njegovo napuštanje.

Različite kosmologije
Svaka ljudska kultura je pokušavala da stvori širu sliku sveta u kojem se nalazi i tražila odgovore o prostoru, vremenu i bićima koja nastanjuju kosmos. Tako su nastajali modeli kosmosa specifični za svaku civilizaciju, za koje površno razmišljanje može zaključiti da nisu imali mnogo uticaja na život ljudi, zaokupljenih svakodnevnim brigama, radostima i nadama.

No, čim se malo odmaknemo od tog domena svakodnevnog, postaje jasno da je način na koji ljudi vide svet u celini itekako uticao na njihovo ponašanje ljudi, što se manifestovao u umetnosti, književnosti, religiji, filozofiji, naročito etici.

Jedan jednostavan primer za to bio bi sledeći: dok je osećaj za vreme i istoriju na Zapadu uvek bio linearan, u Indiji je on oduvek bio cikličan. Posledica toga je da za indijski um istorija nije uopšte bitna. I zaista, zašto bi bila, ako se sve ponavlja unedogled. No, zato je za savremene proučavaoce vrlo teško da utvrde hronologiju drevne Indije. Naime, stari Indijci nisu bili zainteresovani za pisanje anala, hronoloških tekstova o ljudima i događajima, a koji na Zapadu služe kao istorijski izvori. Zato je prvi precizan datum u istoriji Indije 327. godina pre naše ere, godina invazije Aleksandra Velikog na Indiju. I taj podatak nam dolazi ne iz indijskih, već grčkih izvora.

Dakle, ako je svaka civilizacija gradila svoju kosmologiju, a ova koju smo razmatrali u poslednjih šest predavanja deo je indijske civilizacije, bilo bi za kraj zanimljivo uporediti kosmologiju te civilizacije sa onom koju najbolje znamo, a to je zapadna i to u njene dve faze: drevnoj, pred-naučnoj i onoj savremenoj.

Evropa pre Kopernika
U premodernoj Evropi, prihvaćeni model kosmosa bio je geocentrični, nasleđen još od Grka i helenističkog perioda često nazivan i Ptolomejev model, po astronomu iz II veka naše ere. Unutar tog sistema, Zemlja je daleko najveći čvrst objekat u svemiru i smeštena je u samom njegovom centru. Na različitom rastojanju oko nje su raspoređene različite sfere, po kojim putuju Sunce, Mesec i planete, a sve to je omeđeno najvećom sferom na kojoj su fiksirane zvezde. Ovaj sistem je vekovima dograđivan da bi se uskladio sa empirijskim posmatranjima, ali je tako postao i vrlo komplikovan.

geocentrični model svemira

No, dve se osobine ove kosmologije bitne za naše razmatranje. Prva je da on stavlja čoveka u središte svega postojećeg, na nepokretnu Zemlju oko koje se sve kreće. Druga je da je cela ta struktura vrlo ograničena. Tako je srednjovekovni britanski filozof Rodžer Bejkon (XIII vek) računao da je udaljenost najveće sfere, one sa fiksiranim zvezdama, oko sto miliona kilometara. Po tome bi, po savremenim računanjima, ceo kosmos stao unutar orbite Venere.

Ova struktura je omeđena i vremenski. Naime, geocentrični sistem je smišljen još u doba Grka, ali je u srednjem veku postao deo hrišćanske dogme, čiji je drugi stub bila teorija o nastanku i kraju ovoga sveta.

James Ussher (1581-1656)

Tako su nastala različite računice, koliki mu je rok trajanja, a jedno od najpoznatijih je ono irskog nadbiskupa Ašera (1581-1656), koji je vrlo precizno izračunao da je Bog završio svoje stvaranje sveta oko 6 popodne, 22. oktobra 4004. pre naše ere. Što se tiče kraja ovoga sveta, vrlo rašireno uverenje bilo je da će on biti negde oko 2000. godine naše ere. Ideja je bila da je šest milenijuma odgovara šest dana Božijeg stvaranja sveta.

Kao što znamo, Kopernikova teorija (nastala početkom XVI veka), Zemlju je stavila u orbitu oko Sunca, a ne obrnuto. Uz jedan vek kasnije Keplerove uvide o cikličnim, a ne kružnim putanjama planeta, ovaj sistem je postepeno zamenio stari, geocentrični.

Nikola Kopernik (1473-1543)

Kasnije su otkrića u geologiji protegla istoriju Zemlje sa nekoliko hiljada na (za sada) 13,8 milijardi godina. Astronomska osmatranja u XIX veku pokazala su takođe da su zvezde mnogo dalje nego što se mislilo. Početkom XX veka Ajnštajnova teorija relativiteta potkopala je ideju apsolutnog vremena, a otkriće „crvenog pomaka“ kod vrste elektromagnetnog zračenja kakvo je svetlo dovelo je do zaključka da se svemir širi, počev od svog početka u Velikom prasku. Ono što je nekada viđeno kao gasoviti oblak, zahvaljujući sve snažnijim teleskopima, prepoznato je kao udaljene galaksije, svaka sastavljena od miliona zvezda. Na kraju, otkrića s početka XXI veka pokazala su da svaku od tih zvezda obično okružuje grupa planeta baš kao i u našem Sunčevom sistemu. Sve u svemu, svemir je postao daleko veći, stariji i neobičniji nego što su naši preci mogli i da pretpostave.

Budistički kosmos
Drevna indijska kosmologija, uključujući njenu budističku verziju, imaju više sličnosti sa savremenim naučnim modelom nego stari evropski model. I budistički i naučni model stavljaju boravište ljudi na periferiju unutar veće celine i pridaju mu manju važnost u okviru te celine. Oba govore o ogromnom, moguće bezgraničnom broju svetova i sam univerzum traje unutar ogromnog vremenskog perioda. U budističkoj verziji, vremenska linija je beskonačna u oba smera, bez početka i kraja. Slično ovome, neke od savremenih naučnih teorija sugerišu cikličku prirodu univerzuma, sa vremenski vrlo dugim ciklusima: ako u svemiru postoji dovoljno materije, kaže teorija, gravitacija će na kraju usporiti njegovo širenje i on će krenuti da se skuplja. To kretanje će se završiti u Velikoj imploziji, kada će sve biti sabijeno u jednu tačku nezamislive gustine. Iza toga će, moguće, uslediti novi Veliki prasak.

Naravno, ove analogije ne treba suviše forsirati. Ćakkavāḷe nisu sunčevi sistemi, deset-hiljadostruki svetski sistemi nisu isto što i galaksije. Mnoštvo svetova stare Indije nisu nikada bili povezivani sa zvezdama. Sličnost je više u generalnom duhu koji stoji iza ova dva sistema, nego u podudarnosti detalja.

Budin radikalni proboj bio je u tome što je uspeo da prozre kroz svu kompleksnost kosmosa sa vertikalnom hijerarhijom i horizontalnim beskrajem svetova i razume da je svaki od njih prolazan, uslovljen, bez bilo kakvog čvrstog cilja i suštinski prazan. Na jednom mestu u Kanonu jedna nezaređena sledbenica kaže: „Krug ovoga sveta je suviše uzak, Brahmin svet je suviše nisko“ i Buda se saglašava sa njom. Dubinu značenja njenih reči shvatamo tek kada znamo koliko nemerljivo visoko je svet Brahme, koliko je mnoštvo svetova i da za oslobođenje nije potrebno napustiti samo ovu našu malu, ljudsku egzistenciju, već čitavu nepreglednost kosmosa.

No, precizna konfiguracija univerzuma i nije suštinski bitna za ono što je cilj budističke prakse, a to je razumevanje četiri plemenite istine. Otuda klasičan budistički model sa planinom Sineru i mnoštvom svetova nije bio razvijen kako bi se objasnila astronomska osmatranja. To nikada nije bila glavna briga budističkih teoretičara. Umesto toga, Buda i njegovi sledbenici, poput Buddhaghose, bili su više zaokupljeni razumevanjem uma i analizom različitih nivoa svesti. Dakle, njihov cilj bio je krajnje praktičan. Kako živo biće, uronjeno u mnogostruki svet, može da sve to nadiđe i postigle potpuno oslobođenje.

Psihologija
Iako strogo doslovno tumačenje tekstova o kosmologiji više nije održivo, ne bi trebalo da zapadnemo u jedan drugi ekstrem, toliko privlačan savremenom umu, a to je njihovo čitanje kao jednostavne psihološke metafore. Da bi takvo čitanje imalo smisla, potrebo je da jedna od dve mogućnosti bude zadovoljena: Ili su sastavljači tih tekstova namerno, svesno govorili u metaforama ili su bili na jednom primitivnijem nivou psihološkog razumevanja i pri tome imali potrebu da eksternalizuju mentalna stanja koja su analizirali. Ovaj drugi slučaj možemo odbaciti relativno lako. Nije moguće da bi tradicija koja je bila u stanju da analizira tako duboke psihološka stanja kako je to urađeno u Abhidhammi zapala u tako bazičnu grešku.

Mandala Amitabhe, kosmičkog Bude prema mahajana budizmu

Takođe se možemo zapitati, kada su govorili o patnji u nirayi ili blaženstvu u rūpaloka svetovima, jesu li Buda i njegovi nastavljači namerno koristili metafore da bi izrazili isključivo psihološke istine? Mislim da nisu. Za početak, postoji Budina tvrdnja u Sangārava sutti (MN 100), načinjena u kontekstu koji je sasvim jednoznačan, gde kaže: „…da, božanstava ima“. Isto tako, možemo se zapitati zašto bi Buda govorio u metaforama, ne samo u razgovoru sa neukim seljacima, već i sa svojim najistaknutijim učenicima? Dalje, iz komentara vidimo da su komentatori takođe bili svesni mogućnosti metafore. Otuda precizno definišu kada pojama Māra označava unutrašnje stanje ili smrt, a kada stvarno biće, Māra Devaputta. Zato je sigurnije zaključiti da tekstovi znače ono što govore.

U vezi sa tim Bhikhu Bodhi je napisao: „Spoljašnji univerzum, prema Abhidhammi, jeste spoljašnji odraz unutrašnjeg kosmosa uma, registrujući kroz konkretno manifestovanu formu suptilnu gradaciju u stanjima svesti. To ne znači da Abhidhamma redukuje spoljašnji svet na dimenziju uma na način kako to čini filozofski idealizam. Spoljašnji svet jeste sasvim stvaran i poseduje objektivnu egzistenciju. Međutim, taj spoljašnji svet jeste uvek svet koji biva shvaćen svešću i upravo tip svesti određuje prirodu sveta koji se pojavljuje. Svest i svet su uzajamno zavisni i nerazdvojivo povezani do te mere da hijerarhijska struktura područja egzistencije tačno reprodukuje i korespondira hijerarhijskoj strukturi svesti.

Zbog ove korespondencije, svaki od ova dva elementa – objektivna hijerarhija egzistencije i unutrašnja gradacija svesti – obezbeđuje ključ za razumevanje onog drugog. Razlog zašto se neko biće preporodilo u određenom svetu je to što je generisalo, u prethodnom životu, kammu ili voljnu silu u svesti koja vodi do preporađanja u tom svetu, te su tako u krajnjem slučaju sva područja egzistencije formirana, oblikovana i održavana mentalnom aktivnošću živih bića. U isto vreme, ti svetovi obezbeđuju pozornicu na kojoj svest nastavlja svoju evoluciju u novu ličnost i to u novom spletu okolnosti.“

Sa psihološkom interpretacijom kosmologije postoji ogroman problem i kada je u pitanju praksa. Cilj Budinog puta jeste dostizanje neuslovljenog, a to zahteva nadilaženje sopstva. Ako je čitav kosmos sveden na predstavljanje našeg unutrašnjeg mentalnog prostora, to samo osnažuje sliku i snagu sopstva. Tada meditacija postaje psihoanaliza i ništa više. Izuzetno je važno da meditant razume kako njegovi problemi nisu isključivo njegovi, već fenomeni opšteg toka saṃsāre i nešto sa čime se sreću sva bića. Tako razumemo da se ne vrti sve oko nas, da smo tek jedinka u ogromnom prostoru u kojem se odigrava grandiozna kosmička predstava. Nije ceo kosmos u nama, već smo celi mi u kosmosu.


(Kraj serije)

Mit naš svagdašnji

Prevodim za jednog beogradskog izdavača knjigu Džozefa Kembela Herojevo putovanje, mada bi naslov mogao biti i Kembel njim samim, jer je knjiga sačinjena od delova razgovora koje je imao u različitim prilikama. Biće to moj drugi prevod Kembela (1904-1987), jer sam još 2004. preveo njegovo kapitalno delo Heroj sa hiljadu lica. Zaista mi je neverovatno koliko je taj čovek poznavao različite mitologije sveta i još više, koliko je pronikao u njihovu suštinu, toliko da je vrlo lako uočavao veze među njima. Još kao dečaka, fascinirala su ga predanja američkih Indijanaca, tako da je prosto gutao knjige o njima. Kasnije se zainteresovao za keltska predanja, pre svega ona o kralju Arturu i ta proučavanja su ga krajem dvadesetih godina prošlog veka odvela na studije u Pariz, a potom u Minhen, kako bi vidike proširio znanjima o nemačkoj srednjovekovnoj viteškoj književnosti. Susret sa Krišnamurtijem, a naročito bliski odnos sa nemačkim indologom Hajnrihom Cimerom ga je kasnije uputio na proučavanje mitologija i religija Istoka.

Tako je malo-pomalo svojim pogledom lišenim predubeđenja premrežio čitavu ljudsku civilizaciju i njezine tako različite, a u suštini toliko bliske religijske tradicije. To mu je omogućilo da vrlo brzo postane svestan određenih mitskih motiva koji su zajednički svim tim tradicijama, iako su na različitim mestima oni bili drugačije shvaćeni i na različite načine oblikovani i dograđivani. Bili su to motivi recimo života posle smrti, zlonamernih i zaštitničkih duhova ili avanture heroja koji se posle mnoštva peripetija vraća i svojoj zajednici donosi neku nagradu. Naravno, Kembel u svemu tome nije bio sam, već deo jednog intelektualnog toka koji se začeo pre njega, mogli bismo reći sa Adolfom Bastijanom (1826-1905), lekarem i svetskim putnikom, izuzetno zainteresovanim za ono što se u njegovo vreme zvalo „etnologija“. Naime, Bastijan je takođe uočio podudarnosti među tradicijama različitih naroda i te teme i karakteristike koje su se neprekidno ponavljale kako je upoznavao jednu tradiciju za drugom nazvao je „elementarnim idejama“, Elementargedanken, koje odslikavaju „psihičko jedinstvo čovečanstva“. Ove uvide će kasnije preuzeti Jung (1875-1961) i razviti svoju teoriju o arhetipovima kolektivnog nesvesnog, na taj način prenoseći naglasak sa mentalne sfere racionalnih predstava na teren mračnog, subliminalnog bezdana, ispod praga svesti, istog onog iz kojeg inače izviru i naši snovi.

Imajući u vidu tu blisku srodnost, Kembel je o vezi snova i mita zapisao: „Mitovi su javni snovi, snovi su privatni mitovi“, aludirajući na tezu da su slike koje vidimo u snovima metaforičke u odnosu na psihologiju snevača, a one koje srećemo u mitologiji su metaforičke u odnosu na psihološki sklop naroda kojem ti mitovi pripadaju. Upravo zato što je baštinio ovakve uvide Bastijana i Junga, možemo reći da je Kembel nastavljač jedne izuzetno zanimljive tradicije koja u tkivu religija, gde god da su nastale, prepoznaje dva ključna aspekta, univerzalni i lokalni. O tome on dalje kaže: „Proučavanje bilo koje mitologije sa stanovišta etnologa ili istoričara znači proučavanje uloge njenih metafora u otkrivanju struktura i sila onog nukleusa čovekove psihe iz kojeg izviru sva ona obeležja jedne zajednice kao što su umetnost, alatke, oružja, ritualne forme, muzički instrumenti, socijalni odnosi i načini na koji se ta zajednica odnosi prema ratu i miru sa svojim susedima“.

Kembel u svojim mnogobrojnim knjigama i predavanjima (koga zanima, neka na jutjubu potraži njegovu fondaciju https://www.youtube.com/user/campbellfoundation) vrlo zanimljivo piše i govori o tim biološkim silama koje vladaju našom psihom, a potom se reflektuju na čitavu zajednicu. Te primalne sile i nagoni su esencija samoga života, ali ako ostanu neobuzdane, postaju zastrašujuće i destruktivne. Prva među njima, kaže Kembel, najelementarnija i najviše zastrašujuća ogleda se u činjenici da život da bi opstao mora da uništi drugi život. U neku ruku, život sam sebe jede i tako ujedno sebe održava. Taj nevina i neminovna proždrljivost života je recimo instinkt koji obezbeđuje novorođenčetu podsticaj da se hrani onim što je deo njegove majke. Tako se, nastavlja Kembel, „mir sna lomi u paramparčad i pretvara u noćnu moru koja obiluje ljudožderskim demonima, ljudožderskim džinovima ili krokodilima koji se približavaju, a sve su to elementi i bajki. U dionizijskim orgijama vrhunac mahnitosti još uvek predstavlja nemilosrdno proždiranje živih bikova. Najrečitija mitološka slika ove sumorne prve premise života vidi se u indijskoj predstavi majke sveta kao crne Kali, koja palaca svojim dugim, crvenim jezikom odnosi sve živo na ovome svetu koje je sama stvorila.“

Druga primalna kompulzija, povezana sa prvom, jeste seksualni, regenerativni nagon, koji u godinama izlaska iz detinjstva postaje očigledan sa takvom snagom da na svom vrhuncu ima prednost čak i nad onom prvom. Jer ovde odlučujuću reč ima cela vrsta, a ne pojedinac. Ono što je na kocki je samo njeno održanje.

Na kraju, treća motivacija koja nas pokreće može se smatrati jedinstvenim generatorom i na pozornici svetske istorije, počev od vremena akadskog Sargona I oko 2300. godine pre naše ere, a to je neodoljivi impuls za osvajanjem, prisvajanjem, pljačkom. Psihološki bi se on mogao tumačiti kao produžetak one bioenergetske komande da se hranimo, da konzumiramo, ali ovde imamo ipak još nešto više od biologije, a to je psihologija, nešto što nazivamo „ja“, nagon za njegovim potvrđivanjem kroz posedovanje. Obimnu antologiju tekstova ilustrativnih za ovu svrhu Kembel vidi u Starom zavetu, citirajući jedan od odlomaka iz Pete knjige Mojsijeve:

1. Kad te Gospod Bog tvoj uvede u zemlju u koju ideš da je naslediš, i otera ispred tebe narode mnoge, Heteje i Gergeseje i Amoreje i Hananeje i Ferezeje i Jeveje i Jevuseje, sedam naroda većih i jačih od tebe,

2. I preda ih Gospod Bog tvoj tebi, i ti ih razbiješ, potri ih, ne hvataj s njima vere, niti se smiluj na njih;

3. Niti se prijatelji s njima; kćeri svoje ne daj za sina njihovog, niti kćeri njihove uzimaj za sina svog.

4. Jer bi otpadila sina tvog od mene, i služio bi bogovima drugim, te bi se razgnevio Gospod na vas i potro vas brzo.

5. Nego im ovo učinite: oltare njihove raskopajte, i likove njihove polomite, lugove njihove isecite, i rezane bogove njihove ognjem spalite.

6. Jer si ti narod svet Gospodu Bogu svom, tebe je izabrao Gospod Bog tvoj da mu budeš narod osobit mimo sve narode na zemlji. (7:1-6)

Ovakvih bogova rata, tribalnih po svom vidokrugu, ali i milosti i moći, bezbroj je na ovoj zemlji, kao pokretača svetske istorije. Indra kod vedskih Arijevaca, Zevs i Arej među homerskim Grcima, pripadaju ovoj klasi bogova, savremenika Jehovinih. A u vreme borbe Španaca, Portugalaca, Francuza i Engleza za dominaciju (XVI-XX vek) nad drugim narodima na ovoj planeti, čak su, o apsurda!, i Hrist, njegovi sveci i Devica Marija bili pretvoreni u zaštitnike osvajačkih vojski.

U Artha šastri, klasičnom indijskom „Priručniku o političkoj veštini“, za koji se veruje da ga je sastavio Kautilja, neka vrsta Makijavelija, a zapravo savetnik moćnog Ćandragupte (vladao 321-297 pre n.e.), dede još moćnijeg i budistima dragog cara Asoke, moralni poredak koji vlada svim životom i u skladu sa kojim bi kraljevi i prinčevi trebalo da postupaju, prepoznat je i izložen kao „zakon ribe“ (matsya ñāya). A on je jednostavan: „Velike ribe jedu male; a malima preostaje da se što više namnože i da budu brze.“ I tako, bilo da se radi o nemerljivim dubinama okeana, u kojima je život nastao, ili o džunglama, u kojima je evoluirao, ili danas, u ovim velikim gradovima koji se grade da bi, ne daj bože, bili ponovo sravnjeni sa zemljom u nekom budućem ratu, svuda se kao glavna motivišuća sila javlja ta zastrašujuća trijada bogom ili prirodom danih nagona za hranjenjem, razmnožavanjem ili vladanjem.

Ali sem borbe, mora postojati i mir, da bi ovaj svet ostao u balansu. I tu dolazimo do kvaliteta kao što su milosrđe, empatija i saosećanje. Tu isto tako dolazimo neizbežno i do jedne druge mitologije i religije, koja kaže: „Nećeš ubiti.“ i „Nećeš poželeti ženu bližnjeg svoga.“ (Peta knjiga Mojsijeva, 5:17,21). I ovde je reč „bližnji“ vrlo zanimljiva. Naime, čini se da je impuls razaranja nesputan, čak poželjan, kada su u pitanju drugi narodi, „Heteji i Gergeseji i ini“, ali ne i prema bližnjem, koji u tribalnoj svesti jeste jedino član istog plemena. Otuda je jedna od prvih briga starešina, proroka i sveštenika plemenskih i ka institucijama okrenutih mitoloških sistema uvek bila da ograniče i definišu granice ispoljavanja ovih ekspanzivnih sila srca, da ih limitiraju na strogo etničku teritoriju, a da u isto vreme ka spolja usmere svaki impuls ka nasilju. Unutar etničke „monade“ svaki akt nasilja bio je zabranjen.

Ali mitologije i religije, baš kao i njihovi protagonisti i sledbenici, stare i umiru. Horizonti sveta kakvog smo ga do tada znali rastvaraju se, a zajedno sa njima psihološka potpora mitološkim slikama i sa njima povezanim društvenim ritualima sve je slabija. Baš kao što je to prepoznao veliki irski pesnik Jejts u pesmi „Drugi dolazak“, napisanoj godinu dana posle završetka velike kataklizme, prvog svetskog rata:

U kružnicama kružeći sve širim
Ne čuje više soko poziv sokolara;
Stvari se raspadaju; središte ne drži;
Anarhija se razuzdala svitom,
Diže se plima zamućena krvlju
I obred nevinosti posvuda se gasi;
Najboljima manjka svako uverenje,
Najgori su puni intenzivne strasti.
Jamačno, otkrovenje nam se bliži;
Jamačno, Drugi Dolazak se bliži.

Stari bogovi su mrtvi ili umiru, pisao je Kembel, dok ljudi tragaju svuda i pitaju: kakva će biti nova mitologija, mitologija obećane, ujedinjene zemlje kao jednog harmoničnog bića? Niko ne može da predvidi narednu mitologiju, baš kao što nije moguće predvideti naredni san. Jer mitologija nije ideologija. Ona nije nešto što je projektovano iz bilo čijeg mozga, već nešto što je doživljeno u srcu, kroz prepoznavanje povezanosti skrivenih iza ili unutar pojavnosti prirode, kroz opažanje puno ljubavi jednoga „ti“ tamo gde bi inače bilo tek jedno „to“. Ili, kako je to pre negde dva i po milenijuma izraženo u Kena upanišadi: „Ono što u blesku munje zablista, trepne, i kaže: ‘Ah‘ – to ‘Ah‘ odnosi se na božansko.“

Ako je mitologija skup egzistencijalnih uvida jedne zajednice, formulisanih kroz specifične slike i narative, možemo se upitati koja je mitologija našega doba? Kao da je ubrzanje istorije i ovde učinilo svoje. Mitologija naših očeva, a kamoli dedova, nije više i naša. Kada to znamo, nije li onda manje čudno da je toliko nesporazuma, jer govorimo u različitim referencama, različitim slikama. Umesto da nas ujedinjuje, mitologija je počela da biva tačka razdora. Ali možda bi ovo bilo suviše olako izgovorena reč, ako bismo pogledali malo dublje u ono što se dešava i dešavalo se toliko puta u čovekovoj istoriji. Je li moguće da je problem na drugoj strani, u reifikaciji, postvarenju nečega što je samo po sebi sublimno, simboličko? Da li nesporazum dolazi od doslovnog tumačenja mitoloških simbola i same mitologije, koja je prepuna duboko nadahnutih metafora? Doslovno razumeti metaforu jeste put ka nerazumevanju. Tako se u našoj judeo-hrišćanskoj tradiciji devičansko rođenje tumači kao istorijska činjenica, dok je praktično u svakoj mitologiji na ovome svetu mogu pronaći tu elementarnu ideju. Mitologije američkih Indijanaca prepune su devičanskih rođenja. Otuda, nameravano značenje te arhetipske slike ni u kom slučaju nije da opiše nešto što se dogodilo na Bliskom istoku na početku prvog veka naše ere. Slično tome, elementarna ideja obećane zemlje nije izvorno označavala neki deo ove naše planete koji je trebalo vojno osvojiti, već mesto duhovnog mira u središtu našeg srca, a koje treba otkriti kroz istrajnu kontemplaciju. Zato, pitanje o kojem na kraju vredi promisliti jeste možemo li kao jedinka (a možda jednoga dana i kao zajednica) da se vratimo takvom čitanju religijskih i mitoloških simbola, čitanju koje nas udaljava od ona tri biološka impulsa proždiranja, produženja vrste i posedovanja, a približava daleko blagotvornijem stavu introspekcije, unutrašnjeg smirenja i saosećanja?


Zaštitimo Budu

Dragi prijatelji, došlo je proleće (doduše uz mnogo oklevanja) i krenuli su radovi na našem manastiru Oxford Buddha Vihara u Čortanovcima.

U decembru prošle godine je postavljena za sada najveća statua Bude u Srbiji na otvorenom, pristigla trudom naših cenjenih darodavaca iz Mjanmara. Budu smo preko zime bili zavili da ne ozebe, a sada planiramo da počnemo sa izgradnjom nadstrešnice. Ona će ga zaštititi od atmosferskih uticaja, kako bi ostao kao trajni simbol prenosa učenja na ove prostore.

Planiramo da napravimo sasvim jednostavno konstrukciju kao na slici dole. Veći deo novca za to već imamo, ali nam nedostaje još negde oko 500 evra. Ukoliko želite da pomognete ovu akciju, možete poslati svoju donaciju sa napomenom “za krov” na naš račun:

Theravada budistička zajednica
Banka Intesa
160-554220-93
ili na Paypal:
budizam@yahoo.com

Sa zahvalnošću i nadom da ćemo uskoro moći da se okupimo i meditiramo u manastiru,
Metta za sve 🙏 ❤️️


Budistička kosmologija (6)

Nastavljamo razmatranje sveta kako su ga videli budisti u drevnoj Indiji i ovoga puta govorimo o devama. Da bismo bolje razumeli o čemu pričamo, da s epodsetimo kako izgledaju svetovi deva unutar celokupne hijerarhije svetova:

U ovoj kosmičkoj hijerarhiji, kao što vidimo, iznad sveta ljudi nalaze se različiti nivoi deva bića (prevodimo ih obično sa „božanstva“). Deve nastanjuju kāmabhūmi, kao i mi, i njihov svet se smatra srećnim odredištem za preporađanje, jer je život duži i sa manje patnje nego ljudski. Ljude nadmašuju sa pet svojstava:

1. životni vek (āyu),
2. lepota (vaṇṇā),sreća (sukha),
3. slava (yasa; implikacija ovoga je da imaju veliku pratnju) i
4. snaga (ādhipateyya).

Pali reč deva (isto je i u sanskritu) izvodi se ili iz korena div, što znači „igrati se, takmičiti se“, ili od indo-arijskog deđā, što znači „sijati“. Takođe je u vezi sa latinskom reči deus, „božanstvo“ i sa staroiranskim daevo, od čega vodi poreklo engleska reč devil, „đavo“.

Inače reč deva ili alternativni oblik devatā se nekada koristi kao zajednički naziv za sva bića koja su superiorna u odnosu na ljude, ali je preciznije značenje ograničeno na božanska bića u sferi čulne želje. Takvi deve postoje na nekoliko nivoa:

1. bhuma deva, ona koja borave na zemlji, obično u šumi;
2. valāhaka deva, koji žive na nebu i oblacima, a utiču na to kakvo će biti vreme, i
3. sagga deva, stanovnici šest božanskih svetova.

Deve imaju oblik kao ljudi i uvek su vrlo lepi. Kao bića u kāmabhūmi, slično ljudima i životinjama, mogu biti muškog i ženskog pola i uživaju u seksualnom odnosu. Isto tako, konzumiraju čvrstu hranu, iako je njihova hrana, koja se naziva sudhābhođana je finija od naše. I materija od koje su sačinjena njihova tela je finija od naše. Nema jasnih podataka o veličini za bhumma deva (božanstva koja žive na zemlji), mada se čini da nisu veći od ljudi. Sagga deva (božanstva koja žive na nebu) se pak obično opisuju kao ogromna. Ali imaju takođe sposobnost da menjaju veličinu i smanje se.

Naša vizuelna svest nije dovoljno rafinirana da bismo mogli da vidimo deve, tako da su oni obično nevidljivi za nas. Na isti način su brahme, bića iz višeg, rūpa bhumi sveta su obično nevidljiva za deve. U oba ova slučaja, biće nižeg nivoa može videti ono više kao blistavu svetlost. U Gaya sutti (AN 8:64) Buda opisuje kako je pre probuđenja njegovo poznavanje deva postepeno raslo: prvo ih je opažao kao svetlost, onda je postao svestan oblika, potom je bio u stanju da komunicira sa njima i na kraju stekao različita znanja o njima, kao što je kojoj klasi deva pripadaju i da li je ranije živeo među njima ili nije.

Način na koji se deve rađaju je jedan od četiri koje smo već pominjali i to je opapātika yoni, spontano preporađanja, tj. pojave se u novom svetu kao već formirana bića. Možda i sa palatom u kojoj stanuju i svitom, ukoliko su njihove zasluge dovoljne. Nekada među devama postoji odnos roditelj-dete: tako se mlađi nazivaju devaputta i devadhītā, (“deva sin“ i „deva kći“), ali je moguće da su takve oznake služile samo da se ukaže da postoje muške I ženske deve.

Iako životni vek deva uveliko premašuje ljudski, pa se tako za onaj u najvišim nebesima govori da traje dva miliona godina, ipak su i deve smrtne, kao i sva bića u budističkom kosmosu. Međutim za njih su i smrt i rođenje bez bolova. Ne postoji agonija umiranja u mukama. Nekoliko dana pred smrt, deva opaža kod sebe pet „znakova“:

1. odeća mu postaje uprljana,
2. ogrlica od cvetova se kruni,
3. znoji se ispod pazuha i odaje neprijatan miris,
4. koža gubi sjaj i
5. deva ne može više mirno da sedi na svom mestu.

Kao što smo već napominjali, svet ljudi se smatra najpovoljnijim za razumevanje Dhamme. Zato što je u njemu dobar balans između zadovoljstava i bola. Kada Buda podučava Dhammu među devama, često se uplaše i počnu da jadikuju: „Mislili smo da smo večni, ne podložni promeni, ali to nije tako!“ (AN 4:33). Njihov dugi život u konstantnom zadovoljstvu uljuljka ih i postanu nepažljivi.

Pa ipak, moguće je za neke deve da čuju Dhammu i dosegnu put i plod nekog od stupnjeva probuđenja. Zato se kaže da je dobro dok smo još u ljudskom obliku memorisati neke odlomke Kanona, tako da ih se možemo lako prisetiti ako i kada se preporodimo kao deve. A deve se prema AN 4:191 mogu prisetiti Dhamme na četiri načina:

(1) one mudrije deve mogu im je izrecitovati,
(2) neki monasi koji poseduju psihičke moći mogu da ih poduče,
(3) neke deve su dovoljno napredni da mogu sami da podučavaju i
(4) neki mogu probuditi sopstvena sećanja razgovarajući sa drugim devama koje su u prethodnim životima bile monasi.

U Kanonu je mnogo svedočanstava o devama koje su dosegle ulazak u tok, prvi stupanj probuđenja.

Već smo rekli da naziv deva obično prevodimo sa „božanstva“ (mada bi mogli biti i „anđeli“) i to je u redu, jer verovatno postoji duboka istorijska veza barem između deva koje nastanjuju Tāvatiṃsa nebo i panteona grčke i nordijske mitologije. O tome sam govorio kada sam opisivao asure, jer su ih kao božanstva iz prethodne generacije upravo sa trona uklonile deve koje sada vladaju Tāvatiṃsa nebom ili Nebom trideset trojice. Pa ipak, ova božanstva budističke Indije se barem u dve važne stvari razlikuju od božanstava sa Zapada. Prvo, kao što smo napomenuli, reč je o smrtnim bićima, bićima koja se bezbroj puta rađaju i umiru. Drugi je da ta božanstva nisu tvorci sveta, niti njime na bilo koji način upravljaju. Ovome se može dodati da se deve generalno mnogo bolje ponašaju od recimo božanstava iz grčke mitologije, koja su, kao što znamo, svadljiva, pohotna i osvetoljubiva. Kad čitamo grčke mitove, to je kao da gledamo neku špansku seriju. Setimo se samo mnogobrojnih ljubavnih avantura glavnog među njima, Zevsa, boga neba i groma.

Zevs (u levoj ruci drži gromove) i Semela

Semela je bila kći feničanskog kralja Kadma i njegove žene Harmonije. Zevs se zaljubio u nju, a kada je ostala trudna, Hera, Zevsova supruga, saznala da je vezu. Pretvorivši se u staricu, Hera se sprijateljila sa Semelom, koja joj se poveri da je njezin ljubavnik sam Zevs. Hera se pretvarala da joj ne veruje i posejala seme sumnje u njenom umu. U želji da tu sumnju odagna, Semela zatraži od Zevsa da joj ispuni želju. Da bi je zadovoljio, Zevs se zakle da će joj ispuniti sve što poželi. Ona tada zatraži da sa joj se Zevs pokaže u svoj svojoj veličini i slavi, kao dokaz da jeste božansko stvorenje. Iako ju je Zevs molio da to ne traži od njega, nije odustajala, tako da je bio primoran da održi reč. Pokušao je da je poštedi tako što joj je pokazao najmanju od svojih munja i najređi od svojih olujnih oblaka. Međutim, smrtnici ne mogu da pogledaju u boga, a da odmah ne budu sprženi i tako Samela nestade u plamenu. No, Zevs je uspeo da spase fetus, budućeg Dionisa, tako što ga je zašio u svoju butinu. Kada je odrastao, Dionis je izbavio majku iz Hada i od tada je ona postala boginja na Olimpu, sa novim imenom Tiona, kao boginja mahnitosti koju je izazivao njezin sin, bog vegetacije, a posebno vinove loze i vina. Dionis se pominje u zapisima još iz 13. veka pre n.e.

Dioniz (kako ga je zamišljao Karavađo)

No da mi nastavimo sa devama. Kako se preporoditi među njima? Tekstovi kažu da je to najjednostavnije ako razvijamo svoju darežljivost i ako u sebi gajimo snažnu težnju da svojim čistim životom zaslužimo takvo odredište.

No, ne treba smetnuti s uma da istinski mudar duhovni putnik ne želi bilo kakvu vrstu preporađanja, bez obzira koliko je ono prijatno, jer probuđeni i život deve vide kao vezanost za čulna zadovoljstva.

Deve zemlje i neba

Najniža klasa deva vezana je za zemlju, kao i ljudi i životinje. Mogu da komuniciraju sa ljudima, mada retko, i oni ih uglavnom vide kao blistavu svetlost. Preferiraju da borave u divljini, najčešće u šumama, mada ima deva koji žive i u gradovima, nagaradevatā. Ovako širok raspon staništa stvara animistički ili panteistički pogled na svet i verovatno je jedan od važnih izvora za budističko duboko poštovanje prirode.

Bhuma deve

Deve koji žive u šumi i uopšte na zemlji se zajednički nazivaju bhumma deve, gde reč bhumma označava zemlju ili tlo. Kao takvi se preporađaju one osobe koje su praktikovale darežljivost, ali još uvek imaju neke druge manjkavosti svoj vrline. Evo šta kaže jedna priča iz komentara:

Neki mladić živeo je život neprestane potrage za zadovoljstvima čula, te je spiskao svoje nasledstvo. Pošto novca više nije bilo, a želja je ostala, odlučio se na pljačku. No, krenulo je kako ne treba i bi uhapšen i osuđen na smrt. Kraljeva garda vodila ga je na gubilište, kad ga je usput videla jedna devojka i iz saosećanja dala mu neku poslasticu da pojede. Tu nedaleko našao se i poštovani Moggallāna, koji je znao da će se mladić preporoditi u nirayi ukoliko brzo ne stekne neku zaslugu. Tako se mudrac pojavi pred mladićem, koji je stajao sa onom poslasticom u ruci. I on je ponudi poštovanom asketi. Ovo delo je bilo dovoljno da se preporodi kao deva, ali najniže vrste, kao dh koji živi u velikom banjan drvetu u džungli.

U kanonu nailazimo na mnogo vrsta deva prema njihovom mestu obitavanja. Tako imamo morske deve (samuddadevatā) deve reka (nadīdevatā), šumske deve (aṭavidevatā, vanadevatā), deve parkova (uyyānadevatā, ārāmadevatā, ), deve koje žive u biljkama, grmlju i listovima (palāsadevatā, rućādevatā,), deve u travi (kusanāḷidevatā,), već pomenute gradske deve (nagaradevatā) i na kraju kućne deve (antodevatā).

Kuća za duhove

Neke od tih deva žive u, moglo bi se reći, simbiotskoj vezi sa ljudima. Ljudi im se klanjaju, prinose žrtve, a zauzvrat deve štite zdravlje i imetak svojih dobrotvora. Zato deve nazivaju balipaṭiggāhikā (“oni koji primaju ponude”). Buda je odobravao takvu praksu, pod uslovom da ne uključuje žrtvovanje živih bića. U komentarima se ta bića identifikuju kao preminuli porodični preci, koji su se preporodili kao deve. Još jedna forma ovih običaja je podizanje „kuća za duhove“ ili san phra phum, kakve imamo u savrmenom Tajlandu. One se mogu videti ispred većine kuća, poslovnih i drugih zgrada. Posvećene su duhovima zaštitnicima tog mesta od svake nesreće, pa i od drugih, zlonamernih duhova.

Valāhaka deve

Deve oblaka (Wat Rachatiwat, Bangkok)

Deve oblaka žive na oblacima i donekle kontrolišu vremenske prilike. Dele se na deve hladnog oblaka, deve toplog oblaka, deve olujnog oblaka, deve vetra i deve kiše. Menjanje vremena je za njih u stvari igra i kada deve olujnog oblaka izazovu oluju, oni se u stvari zabavljaju. Tokom letnjeg perioda ne vole nigde da maknu iz svojih boravišta, jer je pretoplo, i zato nema nijedne kapi kiše.

Sem njih na vreme utiču, prema komentarima, još moć nāga, moć supaṇṇa, moć istinitih reči, temperatura, delovanje Māre i natprirodne moći. Potkomentari kažu da je redovna smena godišnjih doba rezultat procesa u prirodi, ali su neuobičajene vremenske prilike rezultat delovanja ovih deva. Takođe se kaže da moral ljudskih bića indirektno utiče na vreme, tako što čini nebeske deve zadovoljnima ili nezadovoljnima. Kada je moral među ljudima dobar, deve su zadovoljni i kiša pada kada joj je vreme. U suprotnom, deve zadržavaju kišu i imamo period suše.

Nebeski svetovi

Na grafikonu na početku videli smo da iznad sveta ljudi postoji još šest nebeskih svetova (sagga) u okviru kāma bhūmi i zato se ona nazivaju i „čulna nebesa“. Svaki od tih svetova nastanjuje određena klasa deva, koje su takođe smrtne i njihovo odredište nije konačno, već samo stanica na putu. Isto tako, ovo nisu najviši svetovi, jer kao što smo videli, iznad njih se nalaze još viši svetovi unutar rūpa bhūmi, sveta suptilne materije, i arūpa bhūmi, sveta bez ikakvih oblika.

Od ovih šest svetova, dva imaju fizičku vezu sa zemljom, jer su locirani na planini Sineru, centralnom osovinom sveta. Ćātumahārāđika sagga („nebeski svet četiri kralja“) je na polovini planine, a Tāvatiṃsa („nebeski svet trideset trojice“) na njenom vrhu. Ova dva sveta imaju veću interakciju sa svetom ljudi nego ostala četiri. Takođe je česta interakcija između ta dva sveta: četiri velika kralja su neka vrsta vazala i u vlasti su trideset trojice, te služa kao prva linija odbrane u stalnom ratu protiv asura. Mnogo je više informacija u Kanonu o ova dva sveta, pogotovo o Tāvatiṃsi, nego o bilo kojem drugom. Kada se u tekstovima samo navede sagga, to se onda misli na Tāvatiṃsa nebo.

Četiri velika kralja

Ćātumahārāđika svetom stoluju četiri moćna deve (ćattāro mahārāđā) i to svaki nad jednom od strana sveta. Ujedno, oni su vladari nad jednim tipom bića, koja služe kao njihova vojska i pratnja. Prema Āṭānāṭiya sutti (DN 32) to su:

Dhataraṭṭha, vladar istoka i zapovednik gandhabba,
Virūḷhaka, vladar juga i zapovednikkumbhaṇdi,
Virūpakkha, vladar zapada i zapovednik nāga,
Vessavaṇa, vladar severa (takođe se zove Kuvera) i zapovednik yakkha.

U ovom primeru, a i u nekim ranijim, vidimo da deljenje materijalnog sveta na četiri dela izgleda kao jedan moćan arhetipski simbol. Tako u budizmu imamo četiri elementa, četiri kontinenta i četiri velika kralja. Ideju četiri elmenta nalazimo naravno i u evropskoj tradiciji, počev od Grka, zajedno sa starom medicinskom idejom o četiri vitalne tečnosti u telu: krv, sluz, žuta žuč i crna žuč. Kada su ove tečnosti u ravnoteži sa spoljašnjom sredinom, smatrali su stari grčki lekari, nastaje harmonija, eukrasia tj. zdravlje a kada je ravnoteža poremećena nastaje dyskrasia („loša mešavina“) tj. bolest.

Balans znači zdravlje

Ali biće da je primarna forma ovog arhetipa naravno podela na četiri strane sveta, sa kojima se onda dalje povezuju različite stvari. Tako u drevnoj Indiji imamo podelu na četiri kaste (vladari, sveštenici, zanatljije i trgovci i na kraju zemljoradnici i najamni radnici). Isto tako, u klasičnim epovima, baš kao i u budističkom kanonu nailazimo na standardnu formulu, gde je vojska podeljena na četiri roda (ćaturaṇgabala): pešadija, borne kočije, slonovi i konjica. (U klasičnom periodu kočije su bile najvažniji rod, pa tako nije slučajno da je središnja radnja najvažnije duhovnog teksta hinduizma, Bhagavad gite, vezana upravo za borne kočije, to jest čini je dijalog princa Arđune i njegovog vozara Krišne, inkarnacije Višnua, a u vezi sa moralnom dilemom učešća u predstojećem ratnom pokolju.) Takođe je moguće da četiri kralja u kartama kakve danas imamo jesu zapravo četiri kralja sa planine Sineru o kojima ovde govorimo. Naime, te karte potiču od tarot karata, a njih su kažu u Evropu doneli Romi na svom putu iz Indije.

Isto tako, četiri velika kralja su naročito zainteresovani da zaštite Dhammu i Budu. Za njih se u Mahāpadāna sutti (DN 14) kaže da su motrili na Bodhisattu još dok je bio u majčinoj utrobi, da su bili prisutni na njegovom rođenju (ovde se podsećamo Isusovog rođenja i tri mudraca) i da su majci prineli novorođenče sa rečima: „Raduj se!“ Dalje, oni su bili uz Suđatu, dok je pripremala pirinač sa mlekom da ga ponudi asketi Gotami. Na kraju, kada su posle probuđenja, putujući trgovci Tapussa i Bālika dali Budi prvi obrok, četiri velika kralja su mu obezbedili prosjačku zdelu.

Njihov glavni zadatak je da redovno prolaze svet ljudi, za račun božanstava trideset trojice. Četiri puta svakog meseca, na mesečevu četvrt, oni to čine i posle izveštavaju trideset trojicu na Tāvaṭimsa nebu. Kada je mlad mesečeva četvrtina, šalju u inspekciju svoje savetnike, na prvu i treću četvrt šalju svoje sinove, a na uposatha dan punog meseca idu lično. Vozeći se u svojim veličanstvenim kočijama, putuju od boravišta na planini Sineru, svaki na svoju stranu sveta gde žive ljudska bića. Prolaze sela, varošice i velike gradove i pitaju lokalne deve da li ljudi poštuju svoje majke i očeve, askete i brahmane, da li poštuju starešine svoga klana, drže se uposatha pravila i bdenja, da li čine dobra dela. To što čuju zapišu na zlatnim pločama, a onda ih poklone božanstvima trideset trojice. Ako Dhamma preovlađuje među ljudima, ovi se raduju: „Svakako da će se deve množiti, a asure smanjivati!“ Ako ne, to je znak za opasnost, jer će biti sve više asura, njihovih smrtnih neprijatelja.

Četiri kralja u tarot kartama

Tāvatiṃsa, nebo trideset trojice

Tāvatiṃsa je drugo nebo u čulnoj sferi i najviši svet božanstava koji je u direktnoj vezi sa zemljom. Smešten je na vrhu planine Sineru, 84.000 yođana iznad površine mora. Trideset trojica su glavna božanstva na tom nebu i čine neku vrstu saveta koji njime vlada. Ova ideja pripada zajedničkom indo-arijskom nasleđu, jer se nalazi i u vedskim i zoroastrijskim izvorima. U neku ruku, ovaj svet je pandan Olimpu ili Valhali u nordijskoj mitologiji, gde takođe imamo dve grupe bogova koje su u sukobu. U grčkoj titani i olimpijski bogovi, a u nordijskoj tradiciji esir božanstva (među njima su nama znani Odin i Tor) i vanir božanstva (gde pripadaju Frej i Freja).

U budističkim tekstovima međutim ne nalazimo konačnu listu trideset tri božanstva, ali se kaže da prva četiri mesta u njihovom savetu zauzimaju Sakka, Pađāpati, Varuna i Īsāna. Ostali bogovi koji se pominju su Soma, Yasa, Venhu i Vissakama.

Ovi bogovi žive u divnog gradu sačinjenom od dragulja, zlata i ostalih plemenitih metala, a ima dve hiljade kapija i ukrašen je mnogim parkovima i jezerima. U središtu mu je impresivna Palata pobede, a važno mesto je još Nandanavana ili Vrt uživanja, prepun deva i aććhara (nimfe, sanskr. apsara) iz njihove pratnje. Ovakve vrtove imaju i drugi nebeski svetovi.

Važna u ovom svetu je i Sudhamma sālā, Hol dobrog učenja, mesto gde se trideset trojica okupljaju. U njemu, pod belim suncobranom, sedi Sakka, vladar bogova (devānamindo) i gospodari devama i ljudima. Bogovi se tu okupljaju u četiri prilike: početak i kraj vasse (perioda monsuna, kada monasi borave na jednom mestu), podučavanje Dhammi i festival cvetanja (pāricchatta kakīḷānubhavana). Na početku vasse (što je dan punog Meseca u mesecu Asalha, otprilike jul po našem kalendaru), bogovi proveravaju gde će monasi boraviti i organizuju njihovu zaštitu.

Sakka, vladar deva

Na kraju, pomenimo da je Buda svoju sedmu vassu posle probuđenja proveo u Tāvatiṃsi, podučavajući božanstva. Posebno mesto među njima imala je njegova pokojna majka, koja su preporodila kao božanstvo. Tom prilikom Buda je podučavao Abhidhammu, vrlo sistematizovano njegovo učenje izloženo u govorima, a koje se tiče filozofije, psihologije i etike. Pri tome je svako jutro silazio na zemlju da se okupa u jezeru Anotatta, a potom bi se susreo sa Sāriputtom i ukratko mu izložio ono što je podučavao prethodnog dana, a ovaj je to dalje prenosio velikoj grupi probuđenih Budinih učenika. To je, po tradiciji, poreklo onog dela Pali kanona koji se naziva Abhidhamma piṭāka.