Budistička kosmologija (6)

Nastavljamo razmatranje sveta kako su ga videli budisti u drevnoj Indiji i ovoga puta govorimo o devama. Da bismo bolje razumeli o čemu pričamo, da s epodsetimo kako izgledaju svetovi deva unutar celokupne hijerarhije svetova:

U ovoj kosmičkoj hijerarhiji, kao što vidimo, iznad sveta ljudi nalaze se različiti nivoi deva bića (prevodimo ih obično sa „božanstva“). Deve nastanjuju kāmabhūmi, kao i mi, i njihov svet se smatra srećnim odredištem za preporađanje, jer je život duži i sa manje patnje nego ljudski. Ljude nadmašuju sa pet svojstava:

1. životni vek (āyu),
2. lepota (vaṇṇā),sreća (sukha),
3. slava (yasa; implikacija ovoga je da imaju veliku pratnju) i
4. snaga (ādhipateyya).

Pali reč deva (isto je i u sanskritu) izvodi se ili iz korena div, što znači „igrati se, takmičiti se“, ili od indo-arijskog deđā, što znači „sijati“. Takođe je u vezi sa latinskom reči deus, „božanstvo“ i sa staroiranskim daevo, od čega vodi poreklo engleska reč devil, „đavo“.

Inače reč deva ili alternativni oblik devatā se nekada koristi kao zajednički naziv za sva bića koja su superiorna u odnosu na ljude, ali je preciznije značenje ograničeno na božanska bića u sferi čulne želje. Takvi deve postoje na nekoliko nivoa:

1. bhuma deva, ona koja borave na zemlji, obično u šumi;
2. valāhaka deva, koji žive na nebu i oblacima, a utiču na to kakvo će biti vreme, i
3. sagga deva, stanovnici šest božanskih svetova.

Deve imaju oblik kao ljudi i uvek su vrlo lepi. Kao bića u kāmabhūmi, slično ljudima i životinjama, mogu biti muškog i ženskog pola i uživaju u seksualnom odnosu. Isto tako, konzumiraju čvrstu hranu, iako je njihova hrana, koja se naziva sudhābhođana je finija od naše. I materija od koje su sačinjena njihova tela je finija od naše. Nema jasnih podataka o veličini za bhumma deva (božanstva koja žive na zemlji), mada se čini da nisu veći od ljudi. Sagga deva (božanstva koja žive na nebu) se pak obično opisuju kao ogromna. Ali imaju takođe sposobnost da menjaju veličinu i smanje se.

Naša vizuelna svest nije dovoljno rafinirana da bismo mogli da vidimo deve, tako da su oni obično nevidljivi za nas. Na isti način su brahme, bića iz višeg, rūpa bhumi sveta su obično nevidljiva za deve. U oba ova slučaja, biće nižeg nivoa može videti ono više kao blistavu svetlost. U Gaya sutti (AN 8:64) Buda opisuje kako je pre probuđenja njegovo poznavanje deva postepeno raslo: prvo ih je opažao kao svetlost, onda je postao svestan oblika, potom je bio u stanju da komunicira sa njima i na kraju stekao različita znanja o njima, kao što je kojoj klasi deva pripadaju i da li je ranije živeo među njima ili nije.

Način na koji se deve rađaju je jedan od četiri koje smo već pominjali i to je opapātika yoni, spontano preporađanja, tj. pojave se u novom svetu kao već formirana bića. Možda i sa palatom u kojoj stanuju i svitom, ukoliko su njihove zasluge dovoljne. Nekada među devama postoji odnos roditelj-dete: tako se mlađi nazivaju devaputta i devadhītā, (“deva sin“ i „deva kći“), ali je moguće da su takve oznake služile samo da se ukaže da postoje muške I ženske deve.

Iako životni vek deva uveliko premašuje ljudski, pa se tako za onaj u najvišim nebesima govori da traje dva miliona godina, ipak su i deve smrtne, kao i sva bića u budističkom kosmosu. Međutim za njih su i smrt i rođenje bez bolova. Ne postoji agonija umiranja u mukama. Nekoliko dana pred smrt, deva opaža kod sebe pet „znakova“:

1. odeća mu postaje uprljana,
2. ogrlica od cvetova se kruni,
3. znoji se ispod pazuha i odaje neprijatan miris,
4. koža gubi sjaj i
5. deva ne može više mirno da sedi na svom mestu.

Kao što smo već napominjali, svet ljudi se smatra najpovoljnijim za razumevanje Dhamme. Zato što je u njemu dobar balans između zadovoljstava i bola. Kada Buda podučava Dhammu među devama, često se uplaše i počnu da jadikuju: „Mislili smo da smo večni, ne podložni promeni, ali to nije tako!“ (AN 4:33). Njihov dugi život u konstantnom zadovoljstvu uljuljka ih i postanu nepažljivi.

Pa ipak, moguće je za neke deve da čuju Dhammu i dosegnu put i plod nekog od stupnjeva probuđenja. Zato se kaže da je dobro dok smo još u ljudskom obliku memorisati neke odlomke Kanona, tako da ih se možemo lako prisetiti ako i kada se preporodimo kao deve. A deve se prema AN 4:191 mogu prisetiti Dhamme na četiri načina:

(1) one mudrije deve mogu im je izrecitovati,
(2) neki monasi koji poseduju psihičke moći mogu da ih poduče,
(3) neke deve su dovoljno napredni da mogu sami da podučavaju i
(4) neki mogu probuditi sopstvena sećanja razgovarajući sa drugim devama koje su u prethodnim životima bile monasi.

U Kanonu je mnogo svedočanstava o devama koje su dosegle ulazak u tok, prvi stupanj probuđenja.

Već smo rekli da naziv deva obično prevodimo sa „božanstva“ (mada bi mogli biti i „anđeli“) i to je u redu, jer verovatno postoji duboka istorijska veza barem između deva koje nastanjuju Tāvatiṃsa nebo i panteona grčke i nordijske mitologije. O tome sam govorio kada sam opisivao asure, jer su ih kao božanstva iz prethodne generacije upravo sa trona uklonile deve koje sada vladaju Tāvatiṃsa nebom ili Nebom trideset trojice. Pa ipak, ova božanstva budističke Indije se barem u dve važne stvari razlikuju od božanstava sa Zapada. Prvo, kao što smo napomenuli, reč je o smrtnim bićima, bićima koja se bezbroj puta rađaju i umiru. Drugi je da ta božanstva nisu tvorci sveta, niti njime na bilo koji način upravljaju. Ovome se može dodati da se deve generalno mnogo bolje ponašaju od recimo božanstava iz grčke mitologije, koja su, kao što znamo, svadljiva, pohotna i osvetoljubiva. Kad čitamo grčke mitove, to je kao da gledamo neku špansku seriju. Setimo se samo mnogobrojnih ljubavnih avantura glavnog među njima, Zevsa, boga neba i groma.

Zevs (u levoj ruci drži gromove) i Semela

Semela je bila kći feničanskog kralja Kadma i njegove žene Harmonije. Zevs se zaljubio u nju, a kada je ostala trudna, Hera, Zevsova supruga, saznala da je vezu. Pretvorivši se u staricu, Hera se sprijateljila sa Semelom, koja joj se poveri da je njezin ljubavnik sam Zevs. Hera se pretvarala da joj ne veruje i posejala seme sumnje u njenom umu. U želji da tu sumnju odagna, Semela zatraži od Zevsa da joj ispuni želju. Da bi je zadovoljio, Zevs se zakle da će joj ispuniti sve što poželi. Ona tada zatraži da sa joj se Zevs pokaže u svoj svojoj veličini i slavi, kao dokaz da jeste božansko stvorenje. Iako ju je Zevs molio da to ne traži od njega, nije odustajala, tako da je bio primoran da održi reč. Pokušao je da je poštedi tako što joj je pokazao najmanju od svojih munja i najređi od svojih olujnih oblaka. Međutim, smrtnici ne mogu da pogledaju u boga, a da odmah ne budu sprženi i tako Samela nestade u plamenu. No, Zevs je uspeo da spase fetus, budućeg Dionisa, tako što ga je zašio u svoju butinu. Kada je odrastao, Dionis je izbavio majku iz Hada i od tada je ona postala boginja na Olimpu, sa novim imenom Tiona, kao boginja mahnitosti koju je izazivao njezin sin, bog vegetacije, a posebno vinove loze i vina. Dionis se pominje u zapisima još iz 13. veka pre n.e.

Dioniz (kako ga je zamišljao Karavađo)

No da mi nastavimo sa devama. Kako se preporoditi među njima? Tekstovi kažu da je to najjednostavnije ako razvijamo svoju darežljivost i ako u sebi gajimo snažnu težnju da svojim čistim životom zaslužimo takvo odredište.

No, ne treba smetnuti s uma da istinski mudar duhovni putnik ne želi bilo kakvu vrstu preporađanja, bez obzira koliko je ono prijatno, jer probuđeni i život deve vide kao vezanost za čulna zadovoljstva.

Deve zemlje i neba

Najniža klasa deva vezana je za zemlju, kao i ljudi i životinje. Mogu da komuniciraju sa ljudima, mada retko, i oni ih uglavnom vide kao blistavu svetlost. Preferiraju da borave u divljini, najčešće u šumama, mada ima deva koji žive i u gradovima, nagaradevatā. Ovako širok raspon staništa stvara animistički ili panteistički pogled na svet i verovatno je jedan od važnih izvora za budističko duboko poštovanje prirode.

Bhuma deve

Deve koji žive u šumi i uopšte na zemlji se zajednički nazivaju bhumma deve, gde reč bhumma označava zemlju ili tlo. Kao takvi se preporađaju one osobe koje su praktikovale darežljivost, ali još uvek imaju neke druge manjkavosti svoj vrline. Evo šta kaže jedna priča iz komentara:

Neki mladić živeo je život neprestane potrage za zadovoljstvima čula, te je spiskao svoje nasledstvo. Pošto novca više nije bilo, a želja je ostala, odlučio se na pljačku. No, krenulo je kako ne treba i bi uhapšen i osuđen na smrt. Kraljeva garda vodila ga je na gubilište, kad ga je usput videla jedna devojka i iz saosećanja dala mu neku poslasticu da pojede. Tu nedaleko našao se i poštovani Moggallāna, koji je znao da će se mladić preporoditi u nirayi ukoliko brzo ne stekne neku zaslugu. Tako se mudrac pojavi pred mladićem, koji je stajao sa onom poslasticom u ruci. I on je ponudi poštovanom asketi. Ovo delo je bilo dovoljno da se preporodi kao deva, ali najniže vrste, kao dh koji živi u velikom banjan drvetu u džungli.

U kanonu nailazimo na mnogo vrsta deva prema njihovom mestu obitavanja. Tako imamo morske deve (samuddadevatā) deve reka (nadīdevatā), šumske deve (aṭavidevatā, vanadevatā), deve parkova (uyyānadevatā, ārāmadevatā, ), deve koje žive u biljkama, grmlju i listovima (palāsadevatā, rućādevatā,), deve u travi (kusanāḷidevatā,), već pomenute gradske deve (nagaradevatā) i na kraju kućne deve (antodevatā).

Kuća za duhove

Neke od tih deva žive u, moglo bi se reći, simbiotskoj vezi sa ljudima. Ljudi im se klanjaju, prinose žrtve, a zauzvrat deve štite zdravlje i imetak svojih dobrotvora. Zato deve nazivaju balipaṭiggāhikā (“oni koji primaju ponude”). Buda je odobravao takvu praksu, pod uslovom da ne uključuje žrtvovanje živih bića. U komentarima se ta bića identifikuju kao preminuli porodični preci, koji su se preporodili kao deve. Još jedna forma ovih običaja je podizanje „kuća za duhove“ ili san phra phum, kakve imamo u savrmenom Tajlandu. One se mogu videti ispred većine kuća, poslovnih i drugih zgrada. Posvećene su duhovima zaštitnicima tog mesta od svake nesreće, pa i od drugih, zlonamernih duhova.

Valāhaka deve

Deve oblaka (Wat Rachatiwat, Bangkok)

Deve oblaka žive na oblacima i donekle kontrolišu vremenske prilike. Dele se na deve hladnog oblaka, deve toplog oblaka, deve olujnog oblaka, deve vetra i deve kiše. Menjanje vremena je za njih u stvari igra i kada deve olujnog oblaka izazovu oluju, oni se u stvari zabavljaju. Tokom letnjeg perioda ne vole nigde da maknu iz svojih boravišta, jer je pretoplo, i zato nema nijedne kapi kiše.

Sem njih na vreme utiču, prema komentarima, još moć nāga, moć supaṇṇa, moć istinitih reči, temperatura, delovanje Māre i natprirodne moći. Potkomentari kažu da je redovna smena godišnjih doba rezultat procesa u prirodi, ali su neuobičajene vremenske prilike rezultat delovanja ovih deva. Takođe se kaže da moral ljudskih bića indirektno utiče na vreme, tako što čini nebeske deve zadovoljnima ili nezadovoljnima. Kada je moral među ljudima dobar, deve su zadovoljni i kiša pada kada joj je vreme. U suprotnom, deve zadržavaju kišu i imamo period suše.

Nebeski svetovi

Na grafikonu na početku videli smo da iznad sveta ljudi postoji još šest nebeskih svetova (sagga) u okviru kāma bhūmi i zato se ona nazivaju i „čulna nebesa“. Svaki od tih svetova nastanjuje određena klasa deva, koje su takođe smrtne i njihovo odredište nije konačno, već samo stanica na putu. Isto tako, ovo nisu najviši svetovi, jer kao što smo videli, iznad njih se nalaze još viši svetovi unutar rūpa bhūmi, sveta suptilne materije, i arūpa bhūmi, sveta bez ikakvih oblika.

Od ovih šest svetova, dva imaju fizičku vezu sa zemljom, jer su locirani na planini Sineru, centralnom osovinom sveta. Ćātumahārāđika sagga („nebeski svet četiri kralja“) je na polovini planine, a Tāvatiṃsa („nebeski svet trideset trojice“) na njenom vrhu. Ova dva sveta imaju veću interakciju sa svetom ljudi nego ostala četiri. Takođe je česta interakcija između ta dva sveta: četiri velika kralja su neka vrsta vazala i u vlasti su trideset trojice, te služa kao prva linija odbrane u stalnom ratu protiv asura. Mnogo je više informacija u Kanonu o ova dva sveta, pogotovo o Tāvatiṃsi, nego o bilo kojem drugom. Kada se u tekstovima samo navede sagga, to se onda misli na Tāvatiṃsa nebo.

Četiri velika kralja

Ćātumahārāđika svetom stoluju četiri moćna deve (ćattāro mahārāđā) i to svaki nad jednom od strana sveta. Ujedno, oni su vladari nad jednim tipom bića, koja služe kao njihova vojska i pratnja. Prema Āṭānāṭiya sutti (DN 32) to su:

Dhataraṭṭha, vladar istoka i zapovednik gandhabba,
Virūḷhaka, vladar juga i zapovednikkumbhaṇdi,
Virūpakkha, vladar zapada i zapovednik nāga,
Vessavaṇa, vladar severa (takođe se zove Kuvera) i zapovednik yakkha.

U ovom primeru, a i u nekim ranijim, vidimo da deljenje materijalnog sveta na četiri dela izgleda kao jedan moćan arhetipski simbol. Tako u budizmu imamo četiri elementa, četiri kontinenta i četiri velika kralja. Ideju četiri elmenta nalazimo naravno i u evropskoj tradiciji, počev od Grka, zajedno sa starom medicinskom idejom o četiri vitalne tečnosti u telu: krv, sluz, žuta žuč i crna žuč. Kada su ove tečnosti u ravnoteži sa spoljašnjom sredinom, smatrali su stari grčki lekari, nastaje harmonija, eukrasia tj. zdravlje a kada je ravnoteža poremećena nastaje dyskrasia („loša mešavina“) tj. bolest.

Balans znači zdravlje

Ali biće da je primarna forma ovog arhetipa naravno podela na četiri strane sveta, sa kojima se onda dalje povezuju različite stvari. Tako u drevnoj Indiji imamo podelu na četiri kaste (vladari, sveštenici, zanatljije i trgovci i na kraju zemljoradnici i najamni radnici). Isto tako, u klasičnim epovima, baš kao i u budističkom kanonu nailazimo na standardnu formulu, gde je vojska podeljena na četiri roda (ćaturaṇgabala): pešadija, borne kočije, slonovi i konjica. (U klasičnom periodu kočije su bile najvažniji rod, pa tako nije slučajno da je središnja radnja najvažnije duhovnog teksta hinduizma, Bhagavad gite, vezana upravo za borne kočije, to jest čini je dijalog princa Arđune i njegovog vozara Krišne, inkarnacije Višnua, a u vezi sa moralnom dilemom učešća u predstojećem ratnom pokolju.) Takođe je moguće da četiri kralja u kartama kakve danas imamo jesu zapravo četiri kralja sa planine Sineru o kojima ovde govorimo. Naime, te karte potiču od tarot karata, a njih su kažu u Evropu doneli Romi na svom putu iz Indije.

Isto tako, četiri velika kralja su naročito zainteresovani da zaštite Dhammu i Budu. Za njih se u Mahāpadāna sutti (DN 14) kaže da su motrili na Bodhisattu još dok je bio u majčinoj utrobi, da su bili prisutni na njegovom rođenju (ovde se podsećamo Isusovog rođenja i tri mudraca) i da su majci prineli novorođenče sa rečima: „Raduj se!“ Dalje, oni su bili uz Suđatu, dok je pripremala pirinač sa mlekom da ga ponudi asketi Gotami. Na kraju, kada su posle probuđenja, putujući trgovci Tapussa i Bālika dali Budi prvi obrok, četiri velika kralja su mu obezbedili prosjačku zdelu.

Njihov glavni zadatak je da redovno prolaze svet ljudi, za račun božanstava trideset trojice. Četiri puta svakog meseca, na mesečevu četvrt, oni to čine i posle izveštavaju trideset trojicu na Tāvaṭimsa nebu. Kada je mlad mesečeva četvrtina, šalju u inspekciju svoje savetnike, na prvu i treću četvrt šalju svoje sinove, a na uposatha dan punog meseca idu lično. Vozeći se u svojim veličanstvenim kočijama, putuju od boravišta na planini Sineru, svaki na svoju stranu sveta gde žive ljudska bića. Prolaze sela, varošice i velike gradove i pitaju lokalne deve da li ljudi poštuju svoje majke i očeve, askete i brahmane, da li poštuju starešine svoga klana, drže se uposatha pravila i bdenja, da li čine dobra dela. To što čuju zapišu na zlatnim pločama, a onda ih poklone božanstvima trideset trojice. Ako Dhamma preovlađuje među ljudima, ovi se raduju: „Svakako da će se deve množiti, a asure smanjivati!“ Ako ne, to je znak za opasnost, jer će biti sve više asura, njihovih smrtnih neprijatelja.

Četiri kralja u tarot kartama

Tāvatiṃsa, nebo trideset trojice

Tāvatiṃsa je drugo nebo u čulnoj sferi i najviši svet božanstava koji je u direktnoj vezi sa zemljom. Smešten je na vrhu planine Sineru, 84.000 yođana iznad površine mora. Trideset trojica su glavna božanstva na tom nebu i čine neku vrstu saveta koji njime vlada. Ova ideja pripada zajedničkom indo-arijskom nasleđu, jer se nalazi i u vedskim i zoroastrijskim izvorima. U neku ruku, ovaj svet je pandan Olimpu ili Valhali u nordijskoj mitologiji, gde takođe imamo dve grupe bogova koje su u sukobu. U grčkoj titani i olimpijski bogovi, a u nordijskoj tradiciji esir božanstva (među njima su nama znani Odin i Tor) i vanir božanstva (gde pripadaju Frej i Freja).

U budističkim tekstovima međutim ne nalazimo konačnu listu trideset tri božanstva, ali se kaže da prva četiri mesta u njihovom savetu zauzimaju Sakka, Pađāpati, Varuna i Īsāna. Ostali bogovi koji se pominju su Soma, Yasa, Venhu i Vissakama.

Ovi bogovi žive u divnog gradu sačinjenom od dragulja, zlata i ostalih plemenitih metala, a ima dve hiljade kapija i ukrašen je mnogim parkovima i jezerima. U središtu mu je impresivna Palata pobede, a važno mesto je još Nandanavana ili Vrt uživanja, prepun deva i aććhara (nimfe, sanskr. apsara) iz njihove pratnje. Ovakve vrtove imaju i drugi nebeski svetovi.

Važna u ovom svetu je i Sudhamma sālā, Hol dobrog učenja, mesto gde se trideset trojica okupljaju. U njemu, pod belim suncobranom, sedi Sakka, vladar bogova (devānamindo) i gospodari devama i ljudima. Bogovi se tu okupljaju u četiri prilike: početak i kraj vasse (perioda monsuna, kada monasi borave na jednom mestu), podučavanje Dhammi i festival cvetanja (pāricchatta kakīḷānubhavana). Na početku vasse (što je dan punog Meseca u mesecu Asalha, otprilike jul po našem kalendaru), bogovi proveravaju gde će monasi boraviti i organizuju njihovu zaštitu.

Sakka, vladar deva

Na kraju, pomenimo da je Buda svoju sedmu vassu posle probuđenja proveo u Tāvatiṃsi, podučavajući božanstva. Posebno mesto među njima imala je njegova pokojna majka, koja su preporodila kao božanstvo. Tom prilikom Buda je podučavao Abhidhammu, vrlo sistematizovano njegovo učenje izloženo u govorima, a koje se tiče filozofije, psihologije i etike. Pri tome je svako jutro silazio na zemlju da se okupa u jezeru Anotatta, a potom bi se susreo sa Sāriputtom i ukratko mu izložio ono što je podučavao prethodnog dana, a ovaj je to dalje prenosio velikoj grupi probuđenih Budinih učenika. To je, po tradiciji, poreklo onog dela Pali kanona koji se naziva Abhidhamma piṭāka.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s