Mit naš svagdašnji

Prevodim za jednog beogradskog izdavača knjigu Džozefa Kembela Herojevo putovanje, mada bi naslov mogao biti i Kembel njim samim, jer je knjiga sačinjena od delova razgovora koje je imao u različitim prilikama. Biće to moj drugi prevod Kembela (1904-1987), jer sam još 2004. preveo njegovo kapitalno delo Heroj sa hiljadu lica. Zaista mi je neverovatno koliko je taj čovek poznavao različite mitologije sveta i još više, koliko je pronikao u njihovu suštinu, toliko da je vrlo lako uočavao veze među njima. Još kao dečaka, fascinirala su ga predanja američkih Indijanaca, tako da je prosto gutao knjige o njima. Kasnije se zainteresovao za keltska predanja, pre svega ona o kralju Arturu i ta proučavanja su ga krajem dvadesetih godina prošlog veka odvela na studije u Pariz, a potom u Minhen, kako bi vidike proširio znanjima o nemačkoj srednjovekovnoj viteškoj književnosti. Susret sa Krišnamurtijem, a naročito bliski odnos sa nemačkim indologom Hajnrihom Cimerom ga je kasnije uputio na proučavanje mitologija i religija Istoka.

Tako je malo-pomalo svojim pogledom lišenim predubeđenja premrežio čitavu ljudsku civilizaciju i njezine tako različite, a u suštini toliko bliske religijske tradicije. To mu je omogućilo da vrlo brzo postane svestan određenih mitskih motiva koji su zajednički svim tim tradicijama, iako su na različitim mestima oni bili drugačije shvaćeni i na različite načine oblikovani i dograđivani. Bili su to motivi recimo života posle smrti, zlonamernih i zaštitničkih duhova ili avanture heroja koji se posle mnoštva peripetija vraća i svojoj zajednici donosi neku nagradu. Naravno, Kembel u svemu tome nije bio sam, već deo jednog intelektualnog toka koji se začeo pre njega, mogli bismo reći sa Adolfom Bastijanom (1826-1905), lekarem i svetskim putnikom, izuzetno zainteresovanim za ono što se u njegovo vreme zvalo „etnologija“. Naime, Bastijan je takođe uočio podudarnosti među tradicijama različitih naroda i te teme i karakteristike koje su se neprekidno ponavljale kako je upoznavao jednu tradiciju za drugom nazvao je „elementarnim idejama“, Elementargedanken, koje odslikavaju „psihičko jedinstvo čovečanstva“. Ove uvide će kasnije preuzeti Jung (1875-1961) i razviti svoju teoriju o arhetipovima kolektivnog nesvesnog, na taj način prenoseći naglasak sa mentalne sfere racionalnih predstava na teren mračnog, subliminalnog bezdana, ispod praga svesti, istog onog iz kojeg inače izviru i naši snovi.

Imajući u vidu tu blisku srodnost, Kembel je o vezi snova i mita zapisao: „Mitovi su javni snovi, snovi su privatni mitovi“, aludirajući na tezu da su slike koje vidimo u snovima metaforičke u odnosu na psihologiju snevača, a one koje srećemo u mitologiji su metaforičke u odnosu na psihološki sklop naroda kojem ti mitovi pripadaju. Upravo zato što je baštinio ovakve uvide Bastijana i Junga, možemo reći da je Kembel nastavljač jedne izuzetno zanimljive tradicije koja u tkivu religija, gde god da su nastale, prepoznaje dva ključna aspekta, univerzalni i lokalni. O tome on dalje kaže: „Proučavanje bilo koje mitologije sa stanovišta etnologa ili istoričara znači proučavanje uloge njenih metafora u otkrivanju struktura i sila onog nukleusa čovekove psihe iz kojeg izviru sva ona obeležja jedne zajednice kao što su umetnost, alatke, oružja, ritualne forme, muzički instrumenti, socijalni odnosi i načini na koji se ta zajednica odnosi prema ratu i miru sa svojim susedima“.

Kembel u svojim mnogobrojnim knjigama i predavanjima (koga zanima, neka na jutjubu potraži njegovu fondaciju https://www.youtube.com/user/campbellfoundation) vrlo zanimljivo piše i govori o tim biološkim silama koje vladaju našom psihom, a potom se reflektuju na čitavu zajednicu. Te primalne sile i nagoni su esencija samoga života, ali ako ostanu neobuzdane, postaju zastrašujuće i destruktivne. Prva među njima, kaže Kembel, najelementarnija i najviše zastrašujuća ogleda se u činjenici da život da bi opstao mora da uništi drugi život. U neku ruku, život sam sebe jede i tako ujedno sebe održava. Taj nevina i neminovna proždrljivost života je recimo instinkt koji obezbeđuje novorođenčetu podsticaj da se hrani onim što je deo njegove majke. Tako se, nastavlja Kembel, „mir sna lomi u paramparčad i pretvara u noćnu moru koja obiluje ljudožderskim demonima, ljudožderskim džinovima ili krokodilima koji se približavaju, a sve su to elementi i bajki. U dionizijskim orgijama vrhunac mahnitosti još uvek predstavlja nemilosrdno proždiranje živih bikova. Najrečitija mitološka slika ove sumorne prve premise života vidi se u indijskoj predstavi majke sveta kao crne Kali, koja palaca svojim dugim, crvenim jezikom odnosi sve živo na ovome svetu koje je sama stvorila.“

Druga primalna kompulzija, povezana sa prvom, jeste seksualni, regenerativni nagon, koji u godinama izlaska iz detinjstva postaje očigledan sa takvom snagom da na svom vrhuncu ima prednost čak i nad onom prvom. Jer ovde odlučujuću reč ima cela vrsta, a ne pojedinac. Ono što je na kocki je samo njeno održanje.

Na kraju, treća motivacija koja nas pokreće može se smatrati jedinstvenim generatorom i na pozornici svetske istorije, počev od vremena akadskog Sargona I oko 2300. godine pre naše ere, a to je neodoljivi impuls za osvajanjem, prisvajanjem, pljačkom. Psihološki bi se on mogao tumačiti kao produžetak one bioenergetske komande da se hranimo, da konzumiramo, ali ovde imamo ipak još nešto više od biologije, a to je psihologija, nešto što nazivamo „ja“, nagon za njegovim potvrđivanjem kroz posedovanje. Obimnu antologiju tekstova ilustrativnih za ovu svrhu Kembel vidi u Starom zavetu, citirajući jedan od odlomaka iz Pete knjige Mojsijeve:

1. Kad te Gospod Bog tvoj uvede u zemlju u koju ideš da je naslediš, i otera ispred tebe narode mnoge, Heteje i Gergeseje i Amoreje i Hananeje i Ferezeje i Jeveje i Jevuseje, sedam naroda većih i jačih od tebe,

2. I preda ih Gospod Bog tvoj tebi, i ti ih razbiješ, potri ih, ne hvataj s njima vere, niti se smiluj na njih;

3. Niti se prijatelji s njima; kćeri svoje ne daj za sina njihovog, niti kćeri njihove uzimaj za sina svog.

4. Jer bi otpadila sina tvog od mene, i služio bi bogovima drugim, te bi se razgnevio Gospod na vas i potro vas brzo.

5. Nego im ovo učinite: oltare njihove raskopajte, i likove njihove polomite, lugove njihove isecite, i rezane bogove njihove ognjem spalite.

6. Jer si ti narod svet Gospodu Bogu svom, tebe je izabrao Gospod Bog tvoj da mu budeš narod osobit mimo sve narode na zemlji. (7:1-6)

Ovakvih bogova rata, tribalnih po svom vidokrugu, ali i milosti i moći, bezbroj je na ovoj zemlji, kao pokretača svetske istorije. Indra kod vedskih Arijevaca, Zevs i Arej među homerskim Grcima, pripadaju ovoj klasi bogova, savremenika Jehovinih. A u vreme borbe Španaca, Portugalaca, Francuza i Engleza za dominaciju (XVI-XX vek) nad drugim narodima na ovoj planeti, čak su, o apsurda!, i Hrist, njegovi sveci i Devica Marija bili pretvoreni u zaštitnike osvajačkih vojski.

U Artha šastri, klasičnom indijskom „Priručniku o političkoj veštini“, za koji se veruje da ga je sastavio Kautilja, neka vrsta Makijavelija, a zapravo savetnik moćnog Ćandragupte (vladao 321-297 pre n.e.), dede još moćnijeg i budistima dragog cara Asoke, moralni poredak koji vlada svim životom i u skladu sa kojim bi kraljevi i prinčevi trebalo da postupaju, prepoznat je i izložen kao „zakon ribe“ (matsya ñāya). A on je jednostavan: „Velike ribe jedu male; a malima preostaje da se što više namnože i da budu brze.“ I tako, bilo da se radi o nemerljivim dubinama okeana, u kojima je život nastao, ili o džunglama, u kojima je evoluirao, ili danas, u ovim velikim gradovima koji se grade da bi, ne daj bože, bili ponovo sravnjeni sa zemljom u nekom budućem ratu, svuda se kao glavna motivišuća sila javlja ta zastrašujuća trijada bogom ili prirodom danih nagona za hranjenjem, razmnožavanjem ili vladanjem.

Ali sem borbe, mora postojati i mir, da bi ovaj svet ostao u balansu. I tu dolazimo do kvaliteta kao što su milosrđe, empatija i saosećanje. Tu isto tako dolazimo neizbežno i do jedne druge mitologije i religije, koja kaže: „Nećeš ubiti.“ i „Nećeš poželeti ženu bližnjeg svoga.“ (Peta knjiga Mojsijeva, 5:17,21). I ovde je reč „bližnji“ vrlo zanimljiva. Naime, čini se da je impuls razaranja nesputan, čak poželjan, kada su u pitanju drugi narodi, „Heteji i Gergeseji i ini“, ali ne i prema bližnjem, koji u tribalnoj svesti jeste jedino član istog plemena. Otuda je jedna od prvih briga starešina, proroka i sveštenika plemenskih i ka institucijama okrenutih mitoloških sistema uvek bila da ograniče i definišu granice ispoljavanja ovih ekspanzivnih sila srca, da ih limitiraju na strogo etničku teritoriju, a da u isto vreme ka spolja usmere svaki impuls ka nasilju. Unutar etničke „monade“ svaki akt nasilja bio je zabranjen.

Ali mitologije i religije, baš kao i njihovi protagonisti i sledbenici, stare i umiru. Horizonti sveta kakvog smo ga do tada znali rastvaraju se, a zajedno sa njima psihološka potpora mitološkim slikama i sa njima povezanim društvenim ritualima sve je slabija. Baš kao što je to prepoznao veliki irski pesnik Jejts u pesmi „Drugi dolazak“, napisanoj godinu dana posle završetka velike kataklizme, prvog svetskog rata:

U kružnicama kružeći sve širim
Ne čuje više soko poziv sokolara;
Stvari se raspadaju; središte ne drži;
Anarhija se razuzdala svitom,
Diže se plima zamućena krvlju
I obred nevinosti posvuda se gasi;
Najboljima manjka svako uverenje,
Najgori su puni intenzivne strasti.
Jamačno, otkrovenje nam se bliži;
Jamačno, Drugi Dolazak se bliži.

Stari bogovi su mrtvi ili umiru, pisao je Kembel, dok ljudi tragaju svuda i pitaju: kakva će biti nova mitologija, mitologija obećane, ujedinjene zemlje kao jednog harmoničnog bića? Niko ne može da predvidi narednu mitologiju, baš kao što nije moguće predvideti naredni san. Jer mitologija nije ideologija. Ona nije nešto što je projektovano iz bilo čijeg mozga, već nešto što je doživljeno u srcu, kroz prepoznavanje povezanosti skrivenih iza ili unutar pojavnosti prirode, kroz opažanje puno ljubavi jednoga „ti“ tamo gde bi inače bilo tek jedno „to“. Ili, kako je to pre negde dva i po milenijuma izraženo u Kena upanišadi: „Ono što u blesku munje zablista, trepne, i kaže: ‘Ah‘ – to ‘Ah‘ odnosi se na božansko.“

Ako je mitologija skup egzistencijalnih uvida jedne zajednice, formulisanih kroz specifične slike i narative, možemo se upitati koja je mitologija našega doba? Kao da je ubrzanje istorije i ovde učinilo svoje. Mitologija naših očeva, a kamoli dedova, nije više i naša. Kada to znamo, nije li onda manje čudno da je toliko nesporazuma, jer govorimo u različitim referencama, različitim slikama. Umesto da nas ujedinjuje, mitologija je počela da biva tačka razdora. Ali možda bi ovo bilo suviše olako izgovorena reč, ako bismo pogledali malo dublje u ono što se dešava i dešavalo se toliko puta u čovekovoj istoriji. Je li moguće da je problem na drugoj strani, u reifikaciji, postvarenju nečega što je samo po sebi sublimno, simboličko? Da li nesporazum dolazi od doslovnog tumačenja mitoloških simbola i same mitologije, koja je prepuna duboko nadahnutih metafora? Doslovno razumeti metaforu jeste put ka nerazumevanju. Tako se u našoj judeo-hrišćanskoj tradiciji devičansko rođenje tumači kao istorijska činjenica, dok je praktično u svakoj mitologiji na ovome svetu mogu pronaći tu elementarnu ideju. Mitologije američkih Indijanaca prepune su devičanskih rođenja. Otuda, nameravano značenje te arhetipske slike ni u kom slučaju nije da opiše nešto što se dogodilo na Bliskom istoku na početku prvog veka naše ere. Slično tome, elementarna ideja obećane zemlje nije izvorno označavala neki deo ove naše planete koji je trebalo vojno osvojiti, već mesto duhovnog mira u središtu našeg srca, a koje treba otkriti kroz istrajnu kontemplaciju. Zato, pitanje o kojem na kraju vredi promisliti jeste možemo li kao jedinka (a možda jednoga dana i kao zajednica) da se vratimo takvom čitanju religijskih i mitoloških simbola, čitanju koje nas udaljava od ona tri biološka impulsa proždiranja, produženja vrste i posedovanja, a približava daleko blagotvornijem stavu introspekcije, unutrašnjeg smirenja i saosećanja?


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s