Budistička kosmologija (7)

BUDISTIČKA KOSMOLOGIJA (7):

Brahma božanstva

Sve što smo do sada razmatrali, od bića koja pate u agoniji niraya paklova, sve do onih koje uživaju u uzvišenim zadovoljstvima nebeskih deva svetova pripada jednom području, kāmabhūmi, „području čulne želje“. Iako je ovo područje, kao što smo videli, veoma raznoliko po svojoj geografiji, ali i biologiji, ipak bića koja ga nastanjuju dele jednu zajedničku osnovnu psihološku strukturu. Sva se ona prema svetu odnosu prvenstveno kroz svojih pet fizičkih čula, izuzev ako nisu razvila dovoljnu duhovnu zrelost da nadiđu svet u kojem su se rodila. Sva ta bića prvenstveno pokreće žudnja da dožive prijatne objekte čula i da izbegnu one bolne. Bićima zarobljenim na tom nivou egzistencije, procesi opažaja, želje, dobitka i gubitka toga što žele, dakle zadovoljstvo i bol, čine se jedinim izborom koji im se pruža u ovome svetu. Za njih je gotovo nemoguće da zamisle oblik života kojim ne dominiraju čula i njihove tiranske žudnje.

U budističkoj kosmologiji, međutim, postoje dva viša područja egzistencije koja su, iako su još uvek uslovljena i deo su saṃsāre, robovanje čulima ostavila iza sebe. To su rūpabhūmi i arūpabhūmi: područje oblika, tj. suptilne materije i područje bez materije (oblika). Rūpabhūmi je područje u kojem žive brahmā božanstva, bića za koja se smatra da su na višem duhovnom nivou čak i od deva božanstava. Jer deve su, po svojoj suštini, bliže ljudima nego brahmāma. Kao mi, i deve su čulna bića, što je stanje patnje koje su brahme prevazišle. (Važno je imati na umu da je to prevazilaženje privremeno, jer se brahme pre ili kasnije mogu preporoditi u nižim svetovima.)

Brahme obitavaju u hijerarhijski poređanim, nebeskim, brahma svetovima (brahmā loka), daleko iznad područja čulnog, predstavljajući sve rafiniranija stanja duhovnog razvoja, ukupno njih šesnaest.

Inače, sama reč brahmā je izvedena iz sanskritskog korena bṛh, „rasti, biti velik“. Ona se takođe javlja u složenicama, gde označava nešto sveto, uzvišeno ili božansko. Takva složenice su: brāhmaṇa = brahman (sveštenik), brahmaćariya („svetački život“, „život dostojan sveca“, „život u celibatu“) i brahmavihāra („uzvišeno boravište“)

Rūpabhūmi – Područje suptilne materije
Reč rūpa znači „oblik“ i može se koristiti u najmanje dva značenja. Jedno je fizički oblik, tj. materija ili telo, kao kod spiska od pet khandha, sastojaka tela, koji čine celokupnost bića: telo (rūpa), osećaj, opažaj, mentalni obrasci i svest. Drugo je značenje „vidljivi oblik“ ili objekat vizuelne svesti. Oba značenja su u igri kada govorimo o bićima iz ovoga područja i to je ono što ih razlikuje od bića iz arūpabhūmi, sveta bez formi.

Nekada se rūpabhūmi prevodi kao „područje suptilne forme“, čime treba da se istakne kako je materijalna osnova ovoga sveta finije prirode nego materija (rūpa) kakva je poznata ovde na zemlji. Zato se za brahma bića kaže da su njihova tela manomaya, „umom stvorena“, nešto poput naše predstave duhova. Ova bića ne jedu fizičku hranu, čak ni finiju hranu deva, već žive zahvaljujući blaženstvu i energiji đhāna iličetirimeditativna zadubljenja kakva se razvijaju u stanju samādhija, postojene pažnje u odnosu na odabrani objekat.

Ovo povezivanje bića sa brahmā nivoa sa đhānama je ključno za definisanje njihovog statusa, jer je moguće preporoditi se u brahmā svetovima jedino kroz dostizanje jednog od četiri meditativna zadubljenja. Od toga koje smo postigli zavisi i hijerarhijski položaj sveta u koji ćemo se preporoditi. A kada tamo stignemo, možda se iznenadimo da posedujemo samo dva fizička čula: vid i sluh. No, pošto se radi o svetovima sreće, za ova dva čula u brahma svetovima ne postoje neprijatni ni prizori ni zvukovi.

Druga karaketristika ovih bića je da nemaju definisan pol. Kako kaže komentar za Anguttara nikāyu, „muški i ženski polni organ ovde se ne mogu naći“. Otuda je rođenje ovde kao i među devama, spontano tj. pojave se u novom svetu kao već formirana bića ili, kako kaže komentar „kao da se probude iz sna“.

Tela su im blistava (pabhā), ali suviše suptilna za oči bića iz nižih svetova, tako da kada žele da sa njima komuniciraju, moraju uzeti grublje telo (oḷārika attabhāva) i manifestovati se kao ljudska bića ili kao deve. Isto tako, svakim od ovih 16 brahmā svetova vlada po jedan mahābrahmā (“veliki brahmā”), kojem pomažu čitave grupe nižih brahma.

Prebudistički pojam brahmā
U post-vedskom, tj. poznom hinduizmu (period purana i epova, ), Brahmā je, zajedno sa Šivom i Višnuom, jedno od tri vrhovna božanstva, trimūrti = trojstvo (mūrti = telo, otelovljenje). Na slici vidimo tri božanstva sa svojim supružnicama. To trojstvo predstavlja tri kosmičke funkcije: Brahma kao stvoritelj, Višnu kao održatelj i Šiva kao uništitelj sveta.

Tri božanstva: Brahma i Sarasvati; Višnu i Lakšmi; Šiva i Parvati

Kasnije Brahma gubi na značaju, tako da danas u Indiji imamo sledbenike samo Šive i Višnua, kao dve glavne tradicije huinduizma, uz sledbenice Šakti kao treću tradiciju. Inače, ideja Brahme kao vrhovnog bića i boga stvoritelja se postepeno razvijala u okviru indijske misli.

On se kao božanstvo ne pojavljuje u najstarijoj, Rig vedi. U ranoj verziji mita o stvaranju sveta, ulogu tvorca živih bića ima Prađāpati, čije ime znači upravo to: prađa = stvaranje i pati = gospodar (kao u reči gṛhapati = gospodar kuće, domaćin). Prema jednoj verziji mita, Prađapati je nastao iz primordijalnih voda, da bi potom stvorio živa bića tako što je prvo sebe podvrgao asketskoj disciplini (tapas). Njegova ženska emanacija koja mu je pomogla u stvaranju drugih bića bila je Vać (reč), a u drugoh verziji Ušas (zora), koja se takođe smatra njegovom kćeri.

Tek kasnije Prađapatija zamenjuje Brahmā i preuzima njegove atribute stvoritelja. U upanišadama se pravi razlika između Brahmā (muški rod) i Brahman (neutralni). Prvo je personifikovano božanstvo, a drugo impersonalni, vrhovni kosmički princip. Ali pošto upanišade predstavljaju čitav spektar filozofskih gledišta, ni ova razlika nije dosledno sprovedena, pa je u nekima Brahman vrlo moćna, personalizovana sila koja postiže pobedu u korist deva.

Budistički tekstovi prikazuju brahmane koji prinose žrtvu Brahmi i ti opisi uglavnom sadrže kritiku takve prakse kao beskorisne, jer za budiste naravno Brahmā nije nikakvo vrhovno božanstvo. Kao što vidimo iz sheme budističke kosmologije, Brahmā se i sam nalazi u krugu saṃsāre, kao biće koje je još uvek smrtno i uslovljeno. Isto tako, budistička kosmologija stvara čitavu klasu brahmā bića, od kojih je Brahmā samo prvi među jednakima. Slično se dogodilo sa vrhovnim božanstvom Veda, a to je Indra, koji je u Pali kanonu postao Sakka ili Inda, vođa deva na Tavatimsi, nebu trideset trojice.

Um brahmā bića
Kao što smo rekli, brahme u ovim svetovima uživaju u mentalnom stanju koje je ekvivalentno onome u kojem se nalazi čovekov um kada dostigne prvo zadubljenje. Da bismo razumeli kakvo je to stanje, treba da se podsetimo da su đhāne stanja koja postižemo meditacijom i da im je glavna karakteristika suštinska stabilnost uma, smirenje. Tih stanja ima četiri za rūpabhumi (područje formi) i četiri za arūpābhūmi (područje bez formi) i ona predstavljaju sve rafiniranija stanja svesti.

Prvo zadubljenje karakteriše uklanjanje pet prepreka (nivāraṇa) i razvijanje pet sastojaka zadubljenja.

Prepreke su: žudnja za čulnim zadovoljstvima (kāma-ććhanda), zlovolja (vyāpāda), tromost i tupost (thina-middha), strepnja i nemir (uddhaćća-kukkućća) i sumnjičavost (vićikiććhā).

Ovakva stanja se ne javljaju u umu osobe u prvom zadubljenju, kao ni u umu brahmā božanstava.

Ono što se javlja se naziva pet sastojaka zadubljenja:

1. Vitakka: sastojak uma koji usmerava um ka nekom objektu, početna ili usmerena misao
2. Vićāra: sastojak koji postojano zadržava um na tom objektu; misaono istraživanje
3. Pīti: sastojak koji nalazi zadovoljstvo u objektu; ushićenje, oduševljenje (putnik u pustinji ugleda oazu)
4. Sukha: krajnje prijatan osećaj izazvan objektom; obično se prevodi kao sreća ili blaženstvo (putnik gasi žeđ na izvoru u toj oazi)
5. Ekaggatā: sastojak sjedinjavanja uma kroz njegovo zadržavanje na objektu; sabiranje uma

Ovo bi dakle bio opis stanja uma brahmā božanstava.

Važno je zapamtiti da iako su đhāne vrlo rafinirana stanja svesti, ona sama po sebi nisu cilj budističke prakse, već nibbāna, stanje neuslovljenosti, potpuno probuđenje za istinu ovoga sveta.

Đhāne i rūpa bhūmi su i dalje unutar kruga preporađanja, što znači da sve nečistoće uma nisu iskorenjene, već su neke samo stišane.

Već smo pomenuli brahmavihāre, uzvišena boravišta uma, a to su metta (prijateljska ljubav), karuā (saosećanje), muditā (radost zbog sreće drugih) i upekkhā (spokojstvo). Ove četiri meditacije vode preporađanju u brahmā svetu. Zato možemo reći da je naročito metta uobičajeno mentalno stanje brahmā božanstava.

Arūpabhūmi – Područje bez materije
Iznad područja čulne želje i područja suptilne materije nalaze se svetovi bez materije, arūpabhūmi. Oni su nastanjeni bićima sačinjenim samo od mentalnih sastojaka, dakle um bez bilo kakvog traga fizičke forme. Otuda je za nas vrlo teško da ih zamislimo i nemoguće da ih nekako vizualizujemo.

Unutar arūpabhūmi postoje četiri nivoa egzistencije:

ākāsānañcabhūmi – područje beskrajnog prostora
viññāṇañcabhūmi– područje beskonačne svesti
ākiñcaññabhūmi– područje ničega
nevasaññānāsaññabhūmi– područje ni percepcije ni nepercepcije.

Svaki od tih nivoa odgovara meditativnom stanju koje je moguće, doduše privremeno, doživeti ovde, u svetu ljudi i ta stanja se nazivaju arūpa jhāna, „bezoblična zadubljenja“, jer je objekat na koji je um fokusiran bez oblika.

Takođe, ova stanja se mogu smatrati rafiniranim četvrtim zadubljenjem, jer imaju zajednička dva sastojka: ekaggatā (ujedinjenost uma ili fokusiranost) i upekkhā (spokojstvo). Međutim, ona se i razlikuju od četvrtog zadubljenja, jer svako od njih ima specifičan i sve rafiniraniji nematerijalni objekat meditacije. Onaj ko ovlada ovim bezobličnim zadubljenjima ovde na zemlji može se preporoditi u jednom od bezobličnih svetova.

U pohvalu ovih uzvišenih stanja svestu u Apaṇṇaka sutti (MN 60) se kaže: „Za posezanje za batinom ili oružjem, svađe, tuče, prepirke, optuživanje, podlost i laganje smatra se da osnovu imaju u materijalnom obliku, ali svega toga nema u nematerijalnim svetovima.’ Pošto je promislio o tome, mudar čovek praktikuje put hlađenja strasti prema materijalnim oblicima, slabljenja i nestanka materijalnih oblika.“

Dakle, oblici koje registrujemo čulima su nešto što u velikoj meri budi naše strasti. Sa druge strane, u arūpa bhūmi, bića niti imaju telo, niti imaju fizička čula, već doživljavaju samo ono što je u njihovom umu. Ovo implicira da su ta bića samodovoljna, žive sasvim unutar sveta objekata uma koji su sami stvorila. Spoljašnji svet ih uopšte ne dotiče. Otuda nije ni čudo da u kanonskim tekstovima i komentarima ne nailazimo ni na jedno ime ili priču o ovim bićima.

I opet, egzistencija u ovim svetovima se smatra duhovno naprednim stanjem, ali ne potpunim oslobođenjem. Jer iako se u umu ovih bića ne može javiti zlovolja (dosa), još uvek se mogu pojaviti druga dva od tri osnovna korena svega lošeg, a to su žudnja (lobha) i obmanutost (moha).

Ova stanja dostignuta u meditaciji toliko su rafinirana, da su ih mnogi askete Budinog vremena brkali sa stanjem potpune oslobođenosti. Takav je slučaj bio i sa dva Budina učitelja iz vremena njegovog duhovnog traganja, Āḷārom Kālāmom i Uddakom Rāmaputtom(MN 26).

Inače, ideja bezobličnog sveta je veoma teška za nas da je shvatimo, jer mi živimo u svetu oblika. Zato umesto analize tekstova i spekulacije, najbolji put je pokušati da naslutimo ta stanja direktno kroz iskustvo meditacije. Otuda evo opisa praktične vežbe koja je zasnovana na Ćūasuññata sutti (MN 121). Meditant počinje sa onim što se naziva „kontemplacija sela“, to jest jednostavnom svesnošću prostora koje jedno selo zauzima, ispunjenog objektima i ljudima. Kada je u tome ustalio um, meditant nadalje postupno menja fokus pažnje, tako što uklanja jedan po jedan deo polja stvarnosti koje posmatra i usmerava pažnju na ono što ostaje.

Posle kontemplacije sela, sledi kontemplacija šume, što znači da su iz svesti apstrahovani ljudski konstrukti kao što su selo, kuća ili putevi i fokus je na onome što je preostalo: prirodni svet, vegetacija, voda i slično. Posle toga, uklanja se živi svet i fokusiramo se samo na ono što ostaje, na njegovu osnovu, a to je golo tlo: stene i zemlja, brda, doline, viđeni kao jedna čvrsta masa od koje je sačinjena ova planeta. Kada potom i ta planeta bude uklonjena, postajemo svesni prostora koji planeta zauzima. I pošto nema granice unutar prostora, on lako postaje beskrajan. Kada potom pažnju okrenemo od prostora i fokusiramo se na sam akt prepoznavanja, ostaje samo beskonačna svest. Kada zatim meditant prestane da obraća pažnju i na to, usmeri je na prazninu u kojoj je ta svest delovala i koja je bila njena osnova. Konačno, pažnja se pomera i od tog pojma praznine, ničega, i um boravi u suptilnom stanju ni opažanja ni neopažanja.

Da bi se stiglo do nibbāne, potreban je još jedan korak. Povlačeći um i sa tog najsuptilnijeg objekta, koji se zove ni opažanje ni neopažanje, meditant ulazi u stanje koje se zove nirodha-samāpatti (dostizanje prestanka), koje se definiše kao „nepostojanje toka svesti i opažaja i osećaja kao njenih njenih sastojaka, a zbog postupnog prestanka“. Za ovo stanje je još rečeno da „mir koji ono daje se smatra nibbānom ovde i sada“.

Stigli smo do najvišeg oblika postojanja unutar kruga peporađanja, posle kojeg sledi jedino njegovo napuštanje.

Različite kosmologije
Svaka ljudska kultura je pokušavala da stvori širu sliku sveta u kojem se nalazi i tražila odgovore o prostoru, vremenu i bićima koja nastanjuju kosmos. Tako su nastajali modeli kosmosa specifični za svaku civilizaciju, za koje površno razmišljanje može zaključiti da nisu imali mnogo uticaja na život ljudi, zaokupljenih svakodnevnim brigama, radostima i nadama.

No, čim se malo odmaknemo od tog domena svakodnevnog, postaje jasno da je način na koji ljudi vide svet u celini itekako uticao na njihovo ponašanje ljudi, što se manifestovao u umetnosti, književnosti, religiji, filozofiji, naročito etici.

Jedan jednostavan primer za to bio bi sledeći: dok je osećaj za vreme i istoriju na Zapadu uvek bio linearan, u Indiji je on oduvek bio cikličan. Posledica toga je da za indijski um istorija nije uopšte bitna. I zaista, zašto bi bila, ako se sve ponavlja unedogled. No, zato je za savremene proučavaoce vrlo teško da utvrde hronologiju drevne Indije. Naime, stari Indijci nisu bili zainteresovani za pisanje anala, hronoloških tekstova o ljudima i događajima, a koji na Zapadu služe kao istorijski izvori. Zato je prvi precizan datum u istoriji Indije 327. godina pre naše ere, godina invazije Aleksandra Velikog na Indiju. I taj podatak nam dolazi ne iz indijskih, već grčkih izvora.

Dakle, ako je svaka civilizacija gradila svoju kosmologiju, a ova koju smo razmatrali u poslednjih šest predavanja deo je indijske civilizacije, bilo bi za kraj zanimljivo uporediti kosmologiju te civilizacije sa onom koju najbolje znamo, a to je zapadna i to u njene dve faze: drevnoj, pred-naučnoj i onoj savremenoj.

Evropa pre Kopernika
U premodernoj Evropi, prihvaćeni model kosmosa bio je geocentrični, nasleđen još od Grka i helenističkog perioda često nazivan i Ptolomejev model, po astronomu iz II veka naše ere. Unutar tog sistema, Zemlja je daleko najveći čvrst objekat u svemiru i smeštena je u samom njegovom centru. Na različitom rastojanju oko nje su raspoređene različite sfere, po kojim putuju Sunce, Mesec i planete, a sve to je omeđeno najvećom sferom na kojoj su fiksirane zvezde. Ovaj sistem je vekovima dograđivan da bi se uskladio sa empirijskim posmatranjima, ali je tako postao i vrlo komplikovan.

geocentrični model svemira

No, dve se osobine ove kosmologije bitne za naše razmatranje. Prva je da on stavlja čoveka u središte svega postojećeg, na nepokretnu Zemlju oko koje se sve kreće. Druga je da je cela ta struktura vrlo ograničena. Tako je srednjovekovni britanski filozof Rodžer Bejkon (XIII vek) računao da je udaljenost najveće sfere, one sa fiksiranim zvezdama, oko sto miliona kilometara. Po tome bi, po savremenim računanjima, ceo kosmos stao unutar orbite Venere.

Ova struktura je omeđena i vremenski. Naime, geocentrični sistem je smišljen još u doba Grka, ali je u srednjem veku postao deo hrišćanske dogme, čiji je drugi stub bila teorija o nastanku i kraju ovoga sveta.

James Ussher (1581-1656)

Tako su nastala različite računice, koliki mu je rok trajanja, a jedno od najpoznatijih je ono irskog nadbiskupa Ašera (1581-1656), koji je vrlo precizno izračunao da je Bog završio svoje stvaranje sveta oko 6 popodne, 22. oktobra 4004. pre naše ere. Što se tiče kraja ovoga sveta, vrlo rašireno uverenje bilo je da će on biti negde oko 2000. godine naše ere. Ideja je bila da je šest milenijuma odgovara šest dana Božijeg stvaranja sveta.

Kao što znamo, Kopernikova teorija (nastala početkom XVI veka), Zemlju je stavila u orbitu oko Sunca, a ne obrnuto. Uz jedan vek kasnije Keplerove uvide o cikličnim, a ne kružnim putanjama planeta, ovaj sistem je postepeno zamenio stari, geocentrični.

Nikola Kopernik (1473-1543)

Kasnije su otkrića u geologiji protegla istoriju Zemlje sa nekoliko hiljada na (za sada) 13,8 milijardi godina. Astronomska osmatranja u XIX veku pokazala su takođe da su zvezde mnogo dalje nego što se mislilo. Početkom XX veka Ajnštajnova teorija relativiteta potkopala je ideju apsolutnog vremena, a otkriće „crvenog pomaka“ kod vrste elektromagnetnog zračenja kakvo je svetlo dovelo je do zaključka da se svemir širi, počev od svog početka u Velikom prasku. Ono što je nekada viđeno kao gasoviti oblak, zahvaljujući sve snažnijim teleskopima, prepoznato je kao udaljene galaksije, svaka sastavljena od miliona zvezda. Na kraju, otkrića s početka XXI veka pokazala su da svaku od tih zvezda obično okružuje grupa planeta baš kao i u našem Sunčevom sistemu. Sve u svemu, svemir je postao daleko veći, stariji i neobičniji nego što su naši preci mogli i da pretpostave.

Budistički kosmos
Drevna indijska kosmologija, uključujući njenu budističku verziju, imaju više sličnosti sa savremenim naučnim modelom nego stari evropski model. I budistički i naučni model stavljaju boravište ljudi na periferiju unutar veće celine i pridaju mu manju važnost u okviru te celine. Oba govore o ogromnom, moguće bezgraničnom broju svetova i sam univerzum traje unutar ogromnog vremenskog perioda. U budističkoj verziji, vremenska linija je beskonačna u oba smera, bez početka i kraja. Slično ovome, neke od savremenih naučnih teorija sugerišu cikličku prirodu univerzuma, sa vremenski vrlo dugim ciklusima: ako u svemiru postoji dovoljno materije, kaže teorija, gravitacija će na kraju usporiti njegovo širenje i on će krenuti da se skuplja. To kretanje će se završiti u Velikoj imploziji, kada će sve biti sabijeno u jednu tačku nezamislive gustine. Iza toga će, moguće, uslediti novi Veliki prasak.

Naravno, ove analogije ne treba suviše forsirati. Ćakkavāḷe nisu sunčevi sistemi, deset-hiljadostruki svetski sistemi nisu isto što i galaksije. Mnoštvo svetova stare Indije nisu nikada bili povezivani sa zvezdama. Sličnost je više u generalnom duhu koji stoji iza ova dva sistema, nego u podudarnosti detalja.

Budin radikalni proboj bio je u tome što je uspeo da prozre kroz svu kompleksnost kosmosa sa vertikalnom hijerarhijom i horizontalnim beskrajem svetova i razume da je svaki od njih prolazan, uslovljen, bez bilo kakvog čvrstog cilja i suštinski prazan. Na jednom mestu u Kanonu jedna nezaređena sledbenica kaže: „Krug ovoga sveta je suviše uzak, Brahmin svet je suviše nisko“ i Buda se saglašava sa njom. Dubinu značenja njenih reči shvatamo tek kada znamo koliko nemerljivo visoko je svet Brahme, koliko je mnoštvo svetova i da za oslobođenje nije potrebno napustiti samo ovu našu malu, ljudsku egzistenciju, već čitavu nepreglednost kosmosa.

No, precizna konfiguracija univerzuma i nije suštinski bitna za ono što je cilj budističke prakse, a to je razumevanje četiri plemenite istine. Otuda klasičan budistički model sa planinom Sineru i mnoštvom svetova nije bio razvijen kako bi se objasnila astronomska osmatranja. To nikada nije bila glavna briga budističkih teoretičara. Umesto toga, Buda i njegovi sledbenici, poput Buddhaghose, bili su više zaokupljeni razumevanjem uma i analizom različitih nivoa svesti. Dakle, njihov cilj bio je krajnje praktičan. Kako živo biće, uronjeno u mnogostruki svet, može da sve to nadiđe i postigle potpuno oslobođenje.

Psihologija
Iako strogo doslovno tumačenje tekstova o kosmologiji više nije održivo, ne bi trebalo da zapadnemo u jedan drugi ekstrem, toliko privlačan savremenom umu, a to je njihovo čitanje kao jednostavne psihološke metafore. Da bi takvo čitanje imalo smisla, potrebo je da jedna od dve mogućnosti bude zadovoljena: Ili su sastavljači tih tekstova namerno, svesno govorili u metaforama ili su bili na jednom primitivnijem nivou psihološkog razumevanja i pri tome imali potrebu da eksternalizuju mentalna stanja koja su analizirali. Ovaj drugi slučaj možemo odbaciti relativno lako. Nije moguće da bi tradicija koja je bila u stanju da analizira tako duboke psihološka stanja kako je to urađeno u Abhidhammi zapala u tako bazičnu grešku.

Mandala Amitabhe, kosmičkog Bude prema mahajana budizmu

Takođe se možemo zapitati, kada su govorili o patnji u nirayi ili blaženstvu u rūpaloka svetovima, jesu li Buda i njegovi nastavljači namerno koristili metafore da bi izrazili isključivo psihološke istine? Mislim da nisu. Za početak, postoji Budina tvrdnja u Sangārava sutti (MN 100), načinjena u kontekstu koji je sasvim jednoznačan, gde kaže: „…da, božanstava ima“. Isto tako, možemo se zapitati zašto bi Buda govorio u metaforama, ne samo u razgovoru sa neukim seljacima, već i sa svojim najistaknutijim učenicima? Dalje, iz komentara vidimo da su komentatori takođe bili svesni mogućnosti metafore. Otuda precizno definišu kada pojama Māra označava unutrašnje stanje ili smrt, a kada stvarno biće, Māra Devaputta. Zato je sigurnije zaključiti da tekstovi znače ono što govore.

U vezi sa tim Bhikhu Bodhi je napisao: „Spoljašnji univerzum, prema Abhidhammi, jeste spoljašnji odraz unutrašnjeg kosmosa uma, registrujući kroz konkretno manifestovanu formu suptilnu gradaciju u stanjima svesti. To ne znači da Abhidhamma redukuje spoljašnji svet na dimenziju uma na način kako to čini filozofski idealizam. Spoljašnji svet jeste sasvim stvaran i poseduje objektivnu egzistenciju. Međutim, taj spoljašnji svet jeste uvek svet koji biva shvaćen svešću i upravo tip svesti određuje prirodu sveta koji se pojavljuje. Svest i svet su uzajamno zavisni i nerazdvojivo povezani do te mere da hijerarhijska struktura područja egzistencije tačno reprodukuje i korespondira hijerarhijskoj strukturi svesti.

Zbog ove korespondencije, svaki od ova dva elementa – objektivna hijerarhija egzistencije i unutrašnja gradacija svesti – obezbeđuje ključ za razumevanje onog drugog. Razlog zašto se neko biće preporodilo u određenom svetu je to što je generisalo, u prethodnom životu, kammu ili voljnu silu u svesti koja vodi do preporađanja u tom svetu, te su tako u krajnjem slučaju sva područja egzistencije formirana, oblikovana i održavana mentalnom aktivnošću živih bića. U isto vreme, ti svetovi obezbeđuju pozornicu na kojoj svest nastavlja svoju evoluciju u novu ličnost i to u novom spletu okolnosti.“

Sa psihološkom interpretacijom kosmologije postoji ogroman problem i kada je u pitanju praksa. Cilj Budinog puta jeste dostizanje neuslovljenog, a to zahteva nadilaženje sopstva. Ako je čitav kosmos sveden na predstavljanje našeg unutrašnjeg mentalnog prostora, to samo osnažuje sliku i snagu sopstva. Tada meditacija postaje psihoanaliza i ništa više. Izuzetno je važno da meditant razume kako njegovi problemi nisu isključivo njegovi, već fenomeni opšteg toka saṃsāre i nešto sa čime se sreću sva bića. Tako razumemo da se ne vrti sve oko nas, da smo tek jedinka u ogromnom prostoru u kojem se odigrava grandiozna kosmička predstava. Nije ceo kosmos u nama, već smo celi mi u kosmosu.


(Kraj serije)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s