Moral i religija

Oba ova pojma, a naročito prvi, veoma su zanimljiva, barem za mene. A pošto ovo čitaš, verovatno i za tebe. Zato sam rešio da ih malo bolje istražim, posebno njihov međusobni odnos. Ali čini se da još nisam ni krenuo, a naleteo sam na problem. Naime, svi znamo šta je moral, zar ne? Ali kada sam pomislio da bi bilo dobro to znanje pretočiti u nekakvu definiciju morala i krenuo da prevrćem knjige iz etike ili teorije morala, ispalo je da tih definicija ima raznih. Kao da svaki autor insistira na jednoj tački, a ostale zaboravlja. Zato sam krenuo drugim putem i zapitao se o čemu mi to zapravo pričamo kad pričamo o moralu. Pa uglavnom o tome šta je u našim, a još više u tuđim postupcima ispravno, a šta pogrešno, koje karakterne crte bi trebalo razvijati, a koje eliminisati. Iskrenost je svakako u prvoj kategoriji, laganje u drugoj. Šta još? Siguran sam da možeš nabrojati još gomilu drugih kvaliteta i za jednu i za drugu kategoriju i to je jako dobro. To znači da i ti i ja tačno znamo gde je granica između morala i nemorala.

Ali ono što mene ovde zanima je: odakle nama to znanje? Ko nam ga je preneo? Jer kada razmišljam o tome, nekako mi se čini da je to znanje oduvek bilo deo mene, deo moje ličnosti, da sam se sa njim takoreći rodio, Ali onda se setimo svih pridika roditelja, rođaka, učitelja, komšija, samozvanih tutora i koga sve ne koje smo morali da odslušamo i vidimo da se tu ipak možda radilo o dugom i mukotrpnom školovanju, da ne kažem dresuri. Đavo će ga znati. Naši suđeni i nesuđeni edukatori su nam prenosili ono što su njih bili naučili njihovi edukatori, a koje su učili neki treći… i tako unedogled, u srećnu prošlost. A čemu su to nas i njih naučili? Nečemu što se zove konvencionalni moral – sistem široko prihvaćenih pravila i principa, koje su ljudi stvorili za ljude, da im pomognu u upravljanju sopstvenim životom, ali i životima onih oko njih. Tako se došlo do nekakve vrste konsenzusa u jednoj zajednici šta je moralno ispravno, a šta pogrešno.

Dobro, ali ono što je moralno u jednoj zajednici, nije i u drugoj. U Saudijskoj Arabiji, recimo, konvencionalni moral zabranjuje ženi da javno protivreči svom ocu, bratu, mužu. Kod nas isto, ali potpuno obrnuto. Da protivrečiš ženi, pa još javno? Bolje da se odmah pakuješ i put pod noge. Ili drugi primer koji mi pada na pamet. Sem izuzetno, nemam običaj da ostavljam bakšiš u restoranu. I to mi se čini u redu. Platio sam pošteno to što sam uslužen, hvala, doviđenja. Ali onda sam se našao u Americi i imao interesantna iskustva s tim u vezi sa taksistima i konobarima. Pojedem, donesu mi račun, platim koliko traže i krenem. Ali konobar trči za mnom. Sir, jel nije nešto bilo u redu? Ja ga gledam. Što? Sve je OK. Ali nije njemu OK. Tuc-muc, i izjada mi se za bakšiš. Elem, da ne dužim, očigledno je u Americi nemoralno napustiti restoran bez davanja napojnice. Kod nas niko ne trči za tobom. Sve u svemu, hoću da kažem ono što i sami znate, da je konvencionalni moral, nastao čovekovom odlukom, sporazumom i praksom, jedna prilično relativna stvar.

No, ima li unutar pojma morala još nešto sem konvencije? Mislim da nam se svima čini da ima. E taj me deo zanima, jer u njemu popularnost nekog moralnog gledišta nije garant i njegove istinitosti. Tu moralni principi ne važe zato što su nekritički preuzeti ili usađeni u glavu, već imaju neki drugi izvor. Zato bih taj moral nazvao izvornim, a karakteristike su mu da nema poreklo u društvenom ugovoru, nije zagađen različitim verovanjima, predrasudama ili iracionalnošću i, na kraju, može se upotrebiti kao pouzdan kriterijum određivanja kada je konvencionalni moral u pravu, a kada je da tako kažem zabrazdio.

Dobro, ako smo ovo razjasnili, kuda dalje bi mogli krenuti u našem razmišljanju o izvornom moralu? Malo konkretnije, koji bi bili njegovi principi? Nekoliko mi se čine važnima, ne zato što se radi o apsolutnim istinama, već zato što su dobre teme za razmišljenje i tako će nam pomoći da i ti i ja bolje osvestimo svoje moralne stavove. Ovo, naravno, ne znači da nećeš imati šta da dodaš ili oduzmeš ovoj listi. Zapravo, bilo bi jako preporučljivo da se potrudiš da upravo to učiniš, gimnastike mozga radi. Dakle:

1. Nema apsolutnih moralnih autoriteta. Svako je moralno „grešan“. To znači da svako od nas ima neko etičko gledište koje nije u potpunosti mudro kada treba rešiti konkretnu moralnu situaciju. Zato, poslušaj savet drugoga, ali postupi u skladu sa svojom savešću.

2. Naš lični interes nije apsolutni etički kriterijum. To da li je meni dobro jeste važno. Ali nije jedino važno kada dođemo do morala. Moral me nekada poziva da svoj interes ostavim po strani, za račun drugih.

3. Jednaki treba da budu tretirani jednako. Svi smo mi jednaki kao ljudska bića i zato kada neko uvede pravila koja nas dele po rasi, socijalnom statusu ili polu, znak je da u zajednici nešto ozbiljno nije u redu.

4. Prijateljstvo ima veliku vrednost. Imati prijatelje je dobra stvar, jer uvećava vrednost mom životu. Svakom je od nas bolje kada uz sebe ima ljude do kojih mu je zaista stalo i kojima je zaista stalo do njega.

5. Još jedna vrednost u našem životu jeste pravda. Svaka moralna teorija koja pravdu ne uzima u obzir je sumnjiva. Važno je da mi i svako drugi dobije ono što zaslužuje. Isto tako važno je da se prema nama drugi odnose na fer način, kao i mi prema njima.

6. Nismo dužni da činimo nemoguće. Zahtevi koje moral postavlja pred mene moraju biti ograničeni. Moralni standardni koje je nemoguće ispuniti su nelegitimni. Svaki moralni sistem koji bih uzeo u obzir mora poštovati moja ograničenja kao ljudskog bića.

7. Moć ne znači i pravo. Svi znamo da ima ljudi koji su dovoljno moćni da izbegnu konsekvence za mnogih stvari koje su učinili, dok mi ostali to nismo. Ali to ne opravdava ono loše što su učinili. To što neko može da izbegne kaznu je jedna stvar, ali je sasvim drugo jesu li njegovi postupci moralno prihvatljivi.

8. Namerno povređivanje drugih ljudi zahteva opravdanje. Generalni stav u etici je sledeći: ne povređuj. Nekada je moralno prihvatljivo povrediti drugoga, ali mora postojati vrlo vrlo čvrst razlog za to.

Ova lista bi se mogla nastaviti, no i ovo je dovoljno da naš etički kliker u glavi krene da se kotrlja i navede nas da uočimo važnost pravde, jednakosti, dobronamernosti i razuma. Ali za razmišljanje o moralu je veoma korisno staviti ga u odnos sa drugim normativnim sistemima kakvi su zakoni, običaji, pravila etikecije ili religija. E ovaj poslednji me u ovom trenutku najviše zanima, tačnije njegov odnos prema moralu, jer mnogi ljudi upravo u religiji tragaju za odgovorima na moralna pitanja koja pred njih život postavi. Uz to ide linija razmišljanja na sledeći način: „Ako Bog ne postoji, moral je laž. Jedini legitimni izvor morala su Božije zapovesti.“ Za takve, dakle, ateizam, verovanje da Bog ne postoji, predstavlja katastrofu po moral. Čini se da je u osnovi ovakvog razmišljanja ideja da pošto je moral skup normi (u skladu sa kojima treba da živimo), mora postojati neko autoritativno biće koje je te norme stvorilo. Zašto se pretpostavlja da to treba da bude baš jedno biće, a ne recimo više njih, nije mi baš jasno, ali tako je kako je. U svakom slučaju, mnogo je onih i oko nas koji su eksplicitno ili implicitno prihvatili ovu teoriju božanske zapovesti. Neki postupak je moralno poželjan samo zato što je to božija zapovest, a drugi je nemoralan samo zato što ga je Bog zabranio.

No, čini mi se da se kod ovakvog stava javljaju dve poteškoće. Prva je očigledna. Teorija božanske zapovesti čini moral zavisnim od Boga i njegovih zapovesti. Ali, makoliko bila zanemarljiva, ipak postoji izvesna mogućnost da Bog ne postoji. I onda smo u problemu. Ali za trenutak uzmimo da Bog postoji i proverimo šta iz toga sledi. Za početak zamislimo trenutak kada Bog treba da odabere šta je moralno za nas. Posmatra on tako silovanje, mučenje ili izdaju i šta vidi? Vidi postupke koji su, za sada, moralno neutralni. Još uvek ništa nije ispravno ili pogrešno. I onda, u jednom trenutku Bog donese odluku. Zabranjuje silovanje, krađu i najveći deo ubijanja. Je li za takvu odluku imao razloge ili ne? Ako je teorija božije zapovesti tačna, tada imamo problem kako god da odgovorimo na prethodno pitanje. Ako nije imao čvrst razlog za svoje zapovesti, to znači da su njegove odluke bile proizvoljne. To bi bilo kao da je Bog o moralnim i nemoralnim stvarima odlučivao bacanjem novčića, kao ono pred utakmicu kad sudija određuje ko će na koji gol da napada. Pa eto novčić baš pao na silovanje da je nemoralno. A moglo je i da ne bidne. Ovo mi baš ne izgleda naročito verovatno, jer bi takva vrsta Boga koji ovakvom šac metodom određuje ovako važna pitanja bio neki nesavršen i vrlo lakomislen bog.

Mora da se ipak radi o drugoj varijanti. Je li savršeni Bog imao isto tako savršene razloge da nam poruči kako su silovanje, mučenje i ubijanje nemoralni. Nego šta nego je imao. Ti postupci s razlogom jesu odvratni i krajnje nemoralni. Ali tada izgleda da su ti razlozi, a ne Božije zapovesti, to što neki postupak čini ispravnim ili pogrešnim. Pretpostavimo da su razlozi zašto je Bog zabranio mučenje to što je ono izuzetno bolno, ponižavajuće i obično se izvodi nad osobom koja ne može da se brani. Sasvim ubedljivi razlozi da mučenje smatramo nemoralnim. Mučenje je pogrešno zato što je izuzetno bolno, ponižavajuće i ugrožava nemoćne. Na osnovu ovoga možemo u isto vreme zaključiti da Božija osuda nekog dela ne pretvara to delo u nemoralno. Pre će biti da Bog jednostavno prepoznaje ono što je već u samoj prirodi mučenja što ga čini moralno sumnjivim.

Kada uporedimo ova dva pristupa, Bog koji baca novčić i Bog koji savršeno dobro razume da su dobronamernost i saosećanje dobri i onda donosi zapovest na osnovu tog besprekornog uvida, vidimo da je ova druga varijanta mnogo bolja, jer Boga ostavlja kao nekoga ko em ima duboko znanje, em integritet u donošenju odluka. Jeste bolja, ali, na žalost nije i savršena, jer time pobijamo već pominjanu teoriju božanske zapovesti, koja postavlja Boga za pisca zakona morala. Ali nema nam druge. Jer ako nema ničeg suštinski lošeg u silovanju ili krađi, tada je Bog mogao da ih proglasi poželjnim i zahteva od nas da ih činimo. Ili da nam zabrani da budemo darežljivi i skromni. Katastrofa!

Verujem da ima onih koji nisu zadovoljni ovakvim zaključkom, jer Bog je ipak Bog. Moramo ga nekako ostaviti u igri, misle oni i pokušavaju grozničavo da pronađu neko rešenje. I onda im pada na pamet spasonosna ideja. Dobro, pretpostavimo da Bog postoji, ali da nije autor zakona morala. Ipak bi mogao da igra važnu ulogu na polju morala, ne time što će biti izumitelj, već nepogrešivi knjigovođa i vodič. Bog, jelte, zna sve, uključujući i najmanji detalj u vezi sa moralnim zakonima. A ako ima i bezgraničnu ljubav, a znamo da ima, sigurno da će želeti da svoje znanje podeli sa nama. A kako će to uraditi? Uz pomoć otkrovenja krojenog po meri (obratiće ti se ili ti dati određene znake) ili opšte namene (dakle kroz pero pisaca Biblije). Odlično! Doduše, Bog bi u ovoj varijanti bio ne više od nekakvog savršeno preciznog termometra. Kad nas zanima je li napolju hladno ili toplo, samo bacimo pogled na termometar na terasi i sve nam je jasno. Termometar nije učinio da vazduh bude određene temperature, ali je to odlično izmerio. E tako ćemo u moralnim dilemama samo baciti pogled na Boga i sve znamo. I eto nama savršene situacije.

Ali kao što svi dobro znamo, ovaj svet nije savršeno mesto. Tako i naše poslednje rešenje ispod savršenog premaza vrlo brzo počinje da pokazuje prve znake korozije koja izbija. Jedan od njih je pitanje: Oni koji nisu religiozni, gde oni da gledaju radi moralnog orijentisanja? Ali oni i tako ne veruju da Bog postoji, pa im to neće teško pasti. No, i za one koji veruju da Bog postoji, opet se javljaju neke neravnine koje treba ispeglati. Na primer, moramo odabrati koji je naš izvor etičke mudrosti među toliko različitih svetih knjiga. A kad ga jednom odaberemo, moramo se zapitati, jesmo li dovoljno obučeni da možemo da ga protumačimo na pouzdan način. Pogotovo kada vidimo da tumačenja ima koliko hoćeš i da protivreče jedna drugima. Teška situacija. Ali kad razmišljam o tome, uvek se začudim jednoj stvari. Ako je Bog svemoćan, sigurno je u stanju da obezbedi potpuno jasan, neporeciv dokaz koji bi razrešio sve te nesuglasice, dokaz kojim bi takođe ubedio sve agnostike, ateiste i članove svih drugih religija. No, Bog je ipak iz nekog razloga odlučio da to ne učini. Je li onda čudno da su neki postali sumnjičavi?

Sve u svemu, dok ne promeni mišljenje, ostaje nam da se oko moralnih zakona dovijamo kako znamo i umemo. Da li? Čini se da, na sreću, svako od nas ipak u sebi ima moralni kompas (koji može i da se pokvari ako nam slučajno upadne u čašu punu mržnje, pohlepe ili oholosti). Odakle nam taj kompas, to bi bilo pitanje od milion juana. Ali odakle god da je, čuvajmo ga, jer nam treba iz trenutka u trenutak. A kako ga čuvamo, tako što ga što češće koristimo, da ne zarđa. I što ga više koristimo, što više razmišljamo o stvarima vrline, a onda u skladu sa zaključcima delamo, to je precizniji. Zato za kraj jedno pitanje: Kako i koliko koristiš svoj kompas?


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s