Strah i ljubav iz perspektive budizma

Neka uplašeni postanu neustrašivi,
a oni tugom pritisnuti pronađu radost.
Neka se oni koji su zabrinuti oslobode brige,
osete blaženstvo sigurnosti.

Šantideva1 (indijski budistički pesnik i mudrac iz VIII veka)

U svojoj suštini, budizam kao praksa može se nazvati putem spasenja. On pri tome nije zaokupljen bogom ili fizičkim i metafizičkim svetom, već prvenstveno čovekom, njegovim životom i načinima kako je iz tog života moguće eliminisati patnju. Takvo spasenje od patnje ne zavisi od bilo kakvog rituala, ni od neupitne vere, ni od božanske milosti, već jedino od dubokog razumevanja sopstvenog uma i načina na koji on vidi i konstruiše svet u kojem živimo. Dakle, ono što nas oslobađa jeste isključivo iskustveno znanje, razumevanje. Pri tome, možemo reći da dve glavne sile koje dominiraju i usmeravaju naš um, a time i ceo naš život, jesu strah i ljubav, sile odbijanja i privlačenja. Zato je očigledno veoma važno da dobro razumemo te dve emocije, mehanizme njihovog funkcionisanja i način na koji to razumevanje može doprineti našoj dobrobiti.

Suočavanje sa strahom

Buda je posvetio veliku pažnju emocijama kakva je strah, opisujući kako je i sam njime bio obuzet. Tako u svom Govoru o strahu i strepnji2 opisuje kako je sebe vežbao u njegovom prevazilaženju, tako što bi noć provodio na osamljenim mestima, poput nekog svetilišta u šumi, za koja su obični ljudi smatrali da ih noću posećuju natprirodna bića i otuda ih se klonili:

I dok sam bivao tamo, događalo se da naiđe neka divlja životinja, da paun prelomi grančicu ili da vetar zašušti među suvim lišćem. I pomislio bih: ‘Šta ako to dolaze strah i strepnja?’ Pomislio bih: ‘Zašto uvek iščekujem taj strah i strepnju da se pojave? Kako bi bilo da ih savladam tako što ću ostati u istom položaju u kojem su me i zatekli, sve dok ne prođu? Dok sam hodao, strah i strepnja me obuzeše; ne bih stajao, seo, niti legao sve dok ne bih savladao taj strah i strepnju. Dok sam stajao, strah i strepnja me obuzeše; ne bih hodao, seo, niti legao sve dok ne bih savladao taj strah i strepnju…

Bilo je to njegovo direktno suočavanje sa strahom, emocijom sa kojom se i svako od nas suočava svakoga dana. I šta je naša prva reakcija kada nas obuzme strah? Očajnički pokušavamo da ga se što pre oslobodimo, da što pre pronađemo bilo kakvo mesto sigurnosti. Buda je imao drugi plan, gledajući na strah kao na svako drugo iskustvo, čija vrednost se krije upravo u tome što na osnovu njega možemo sebe bolje upoznati. Nije panično okretao leđa strahu, već ga je naprotiv gledao pravo u oči, ostajao sa njim do kraja, nastojao da razume odakle dolazi i šta se sa nama događa kada nas preplavi.

Tako je uočio da, ako poverujemo u ono što nam strah govori, on može biti krajnje destruktivan i parališući. U Govoru Sigali3 Buda strah označava kao jedan od četiri razloga zbog kojeg ljudi čine loša dela. Ostala tri su žudnja, bes i neznanje. Strah kao motiv u našem svakodnevnom životu je dakle destruktivan. Tako, čak i ako činimo nešto dobro, ali vođeni samo strahom, takvo delo se ipak smatra nečistim (avisuddha). To bi mogao biti slučaj ako recimo darujemo nešto nekome vođeni ne darežljivošću, već strahom da nas drugi ne smatraju tvrdicom ukoliko mu ništa ne damo. To što nas pokreće tada nije dobrota našeg srca, već samo želja da se pred drugima pokažemo kao velikodušni. Otuda Buda svako delo nije kvalifikovao u apsolutnom smislu, već samo u relaciji prema motivu koji ga pokreće. Potpuno isto delo može biti sasvim različito po svom etičkom karakteru, jer je upravo motiv koji stoji iza njega ono što ga čini dobrim ili rđavim, vrednim pohvale ili kritike. I tu leži jedan od razloga tolikog insistiranja na razvijanju pažnje u okviru budističkog mentalnog treninga, kako bismo mogli da na vreme prepoznamo motive koji nas pokreću, a onda u skladu sa njihovim karakterom delamo ili odustanemo od delanja.

Za razliku od nekih drugih religija, gde strah od božije kazne igra važnu ulogu kao motivacija religijskih aktivnosti i etičkog ponašanja, u budizmu to nije slučaj, iz prostog razloga što budizam ne poznaje kategoriju svemoćnog boga koji nagrađuje i kažnjava. Ovakav primer ide potpuno u prilog tezi da čovek nije moralan samo iz straha od kazne, već da svako od nas poseduje u sebi biološki i socijalno ugrađen moralni kompas. Ono što budiste „nagrađuje“ i „kažnjava“ su sama ta dela, njihov etički kvalitet koji oblikuje um budista, čini ih zadovoljnim ili potištenim, ispunjava samopoštovanjem ili stidom. To je nagrada koju oni priželjkuju i kazna koje se pribojavaju. Naravno, pri svemu tome presudno je da li smo se oslobodili neznanja, pogrešnog razumevanja šta je tačno to što radimo. Kao što smo se svi mnogo puta uverili, naša sposobnost samoobmane je velika, te su otuda zabluda ili neznanje naši najveći neprijatelji. Zato Buda, opisujući ljude uronjene u neznanje, obuzete konfuzijom, kaže:

Ne plaše se strašnog, a plaše onog što strašno nije.
Kad tako pogrešno vide stvari, bića u mnoge nevolje srljaju.4

Strah kao prepreka i kao motivacija

Ako malo bliže osmotrimo ulogu koju strah igra u budističkoj, pa i u indijskoj religijskoj misli, njegova dvostruka priroda postaje očigledna. Sa jedne strane, strah je prirodno stanje bića zahvaćenog bujicom saṃsāre, večnog kruženja iz jedne u drugu egzistenciju. Bazične, neporecive činjenice života, kao što su rođenje, bolest, starost ili smrt, izazivaju strah u svakom živom biću i tu nema ničega spornog. Ali tu se u svojoj analizi ne treba zaustaviti, već uložiti napor da uvidimo kako je upravo isti taj strah nužni sastojak onog stanja uma koje karakteriše nastojanje da se napusti krug saṃsāre i dostigne budistički ideal potpune oslobođenosti. Za one koji su u tome uspeli, Buda kaže: „Otišli su iza svakog straha i mržnje, umakli su patnji svakoj“.

Tako vidimo da strah ima i svoju negativnu i svoju pozitivnu stranu, on može da nas parališe, ali i motiviše. A kada tvrdimo da je strah loš ili dobar, uvek moramo imati u vidu konkretnu situaciju, ugao iz kojeg posmatramo. To što smo se uplašili u borbi je loše za nas, ali jako dobro za neprijatelje, jer će paralisati našu odbranu i njihov posao učiniti mnogo lakšim. Zato budistička vizura znači nastojanje da prevaziđemo taj nivo dualnosti, nepomirljivo razdvojenih antipoda, tako što ćemo svaku stvar posmatrati jednostavno kao činjenicu života, nešto što je dobro ili loše tek u relaciji, odnosu prema nečem drugom. I upravo se to događa kada vidimo kako naš neprobuđeni um sve stavlja u relaciju prema onom zamišljenom središtu našeg bića koje nazivamo „ja“, „moje“, „mene“. Time tom entitetu ujedno dodajemo jedna suvišan sloj relacije, koji on objektivno nema. Naravno, naš um se tu ne zaustavlja i objektivnu prirodu bilo koje stvari ili pojave obavija sve novim slojevima subjektivnih projekcija: dobro-loše, lepo-ružno, pozitivno-negativno, poželjno-nepoželjno, smešno-tužno, vredno-bezvredno i tako u beskraj. Sve te kategorije pripadaju svetu uslovljenih relacija. Zato, da bi bolje opisali ove različite slojeve našeg unutrašnjeg doživljaja sveta, budistički mislioci govore o dve istine: konvencionalnoj i apsolutnoj. Prema prvoj, strah je recimo nešto nepoželjno, što treba pobediti, eliminisati, uništiti. Prema drugoj, strah je samo to što jeste – činjenica života. Možemo je postati svesni, ali ne i nužno pokušavati da njome na bilo koji način manipulišemo. Zašto? Zato što živimo u svetu koji suštinski definiše činjenica prolaznosti. Tako je i strah samo jedna prolazna pojava, emocija koja se, kada su uslovi povoljni, pojavi, traje jedno vreme i zauvek nestane.Često naše nevešto uplitanje u taj prirodni tok stvari znači samo dodavanje nove energije toj pojavi i njeno veštačko produžavanje.

Ovakvo dvostruko gledanje na strah, kao i na sve druge sadržaje našeg uma, lako je uočiti u budističkim tekstovima. Buda je tu, recimo, neko ko u nama i izaziva i smiruje strah, sve zavisi od stanja našeg uma. On svojim učenjem u neprobuđenim umovima upravo izaziva strah od probuđenja, jer ne želimo da napustimo zonu komfora i ugrozimo same temelje našeg bića kako ih mi vidimo. A radi se zapravo o iluziji da u središtu našeg bića obitava trajno, nepromenljivo sopstvo, to neprikosnoveno „ja“, u odnosu na koje merimo čitav ovaj svet. Buda nam uporno govori da je upravo to „ja“, ta iluzija, najdublji izvor našeg straha i naše patnje. Zato što ga uzimamo kao apsolutnu vrednost i svaki njegov kapric, prohtev, zapovest bespogovorno izvršavamo. Tek svrgavanje tog „tiranina“ sa njegovog trona omogućuje nam da od roba postanemo svoji gospodari, da iz stanja neprekidnih žudnji za zadovoljstvima čula i straha da nećemo dobiti to za čime toliko žudimo, stignemo do sreće unutrašnjeg mira. A to svrgavanje moguće je jedino kada, razvijajući kroz meditaciju kvalitet svesnosti i jasnog razumevanja uvidimo gde se krije naš glavni problem. Kako to opisuje jedan savremeni budistički učitelj, gonjeni sopstvenim egom…

mnogo godina života provedemo u strepnji, brigama, frustraciji i strahu. Kako bi bilo lepo ako bismo bili u stanju da makar smanjimo ove negativne emocije koje nam oduzimaju sposobnost da uživamo u svom životu… Kada postoji svesnost, naš um se održava u ravnoteži. Kad sretnemo osobu koja pati, u stanju smo da joj pomognemo zato što nas tuga i bes neće ophrvati. Uspevamo da sebe držimo pod kontrolom. Kada isto tako sretnemo srećnu osobu, osetimo se srećnim, ali ne moramo da osetimo zavist ili žudnju. Ljudi često osete zavist u takvim okolnostima. Ali ako smo u stanju da osetimo patnju bez besa i radost bez zavisti, onda je to ono što se naziva spokojstvo, sreća unutrašnjeg mira.5

Otvaranje srca

Ravnoteža, stabilnost uma o kojoj je reč u ovom citatu rezultat je razumevanja i uklanjanja straha, ali isto tako i činjenice da našim umom i srcem sada gospodari jedna druga emocija, a to je ljubav. I dok strah znači zatvaranje, kontrakciju, ljubav ima potpuno drugačiju tendenciju. Ona naš um vodi ka otvaranju, brisanju granica između „ja“ i onoga što ga okružuje. Upravo to nam omogućuje da sebe i okruženje vidimo i razumemo na novi, senzibilniji, mudriji način.

Naravno, reč „ljubav“ ima mnoštvo konotacija i koristi se u najrazličitijim kontekstima, u kojima ova reč nema isto značenje. Kada izjavimo: „Volim da gledam horor filmove“, zapravo hoćemo da kažemo da nam se takvi filmovi sviđaju. Razlika je bitna. Slično Hristu, i Buda je govorio o tome da volimo svoje neprijatelje, ali to ne znači da oni treba da nam se sviđaju. Kako bi uopšte mogli da nam se sviđaju? No, možemo da ih volimo, što znači da nećemo učiniti ništa da ih povredimo. Nećemo ostati zarobljeni mržnjom prema njima. Možemo biti dobronamerni prema svojim neprijateljima, poželeti im da bes i bol u njihovom srcu zamene radost i mir. To mogu biti neprijatni ljudi i oni nam se verovatno ne sviđaju, ali možemo da ih volimo u smislu koji smo upravo pomenuli. Ovde ne govorimo o nekakvoj idealizovanoj ljubavi, već o sasvim ljudskoj sposobnosti da jednostavno ostanemo pribrani, dobronamerni, umesto da podlegnemo instinktivnom i recipročnom impulsu besa, ogorčenja i mržnje prema nečemu ili nekome za koga mislimo da nam ne ukazuje dovoljno poštovanja ili se ponaša nefer prema nama. To znači da ostajemo u domenu budističkog razumevanja ljubavi, koja se označava višeznačnim pali terminom mettā (na sanskritu maitri).Metta bi se na srpski mogla prevesti svim ovim terminima koje smo do sada upotrebljavali: prijateljska ljubav, dobronamernost, prijateljstvo, nenasilnost. Buda je u čuvenoj Mettā sutti definiše ovako:

Neka niko nikog ne obmanjuje,
niti vređa bilo kada, bilo gde.
Nek ne poželi drugome da pati,
gonjen besom ili mržnjom.

Kao što bi majka rizikovala život
da zaštiti dete, svoje jedino čedo,
na isti način negovati treba
bezgraničnu ljubav za sva bića.6

Buda, dakle, ovde lestvicu postavlja prilično visoko, a zadatak možda čitavog našeg života biće da je dosegnemo. U isto vreme, moramo priznati da nam u današnjem svetu manjka mette, jer smo suviše razvili svoje kritičke sposobnosti. Ako posmatramo sopstveni um u svakodnevnim situacijama, on je neprekidno u stanju analiziranja i kritikovanja. Iz nekog razloga, vrlo smo skloni da svemu tražimo manjkavost, lavovski deo vremena provedemo kritikujući ili sebe ili druge. Ovaj disbalans u gledanju na stvari kojeg uglavnom nismo ni svesni lepo ilustruje sledeća priča budističkog učitelja iz vremena kada je kao mlad monah gradio novi manastir. Slaganje cigala nije bio lak zadatak za bivšeg teorijskog fizičara, ali je ipak na kraju uspeo da podigne zid. No, istog trenutka kada ga je završio, shvatio je – o ne! – dve cigle u zidu bile su ukrivo postavljene. Budući da je po prirodi perfekcionista, prva misao bila mu je da sruši zid i ponovo ga napravi, ali starešina manastira mu to nije dopustio.

Tako sam mesecima izbegavao da prođem pored tog zida, a i kad bih morao, okrenuo bih glavu na drugu stranu. Jednog dana, posetilac kojem sam pokazivao naš novi manastir zaustavio se upravo kraj „mog“ zida i sa osmehom prokomentarisao: „Baš lepo urađen zid“.

Nisam mogao da verujem sopstvenim ušima. „Gospodine, mora da se šalite. Ili nemate pri sebi naočare. Zar ne vidite te dve pogrešno postavljene cigle kako štrče i kvare čitav zid!“

Ono što mi je posetilac odgovorio, promenilo je čitav moj život. „Da, naravno da vidim te dve cigle, ali vidim i ostalih 998 koje su savršeno postavljene! One daleko nadmašuju te dve greške i zato zaslužuju da ih posmatramo kao širu sliku, kao ceo zid. Tada vidimo da je to jedan jako dobro obavljen posao.“7

Priroda je neuvežbanog uma da uvek u svetu vidi ono što je po njemu pogrešno, umesto da uoči mnoštvo dobroga oko nas. To nažalost često izaziva mnogo depresije i straha u našim životima. Metta, ljubav, međutim, znači ne prepustiti se takvoj averziji, biti blagonaklon i strpljiv, čak i prema onome što percipiramo kao loše, pogrešno, iritirajuće, kao našu ili tuđu grešku. Lako je biti blag prema lepim, umiljatim životinjama, kao što su naši kućni ljubimci. Lako je biti blagonaklon prema ljudima koji nam se sviđaju, prema bakama i dekama, naročito kada ne moramo sa njima da živimo pod istim krovom. Lako je biti blagonaklon prema onima koji sa nama dele ista politička, filozofska ili estetska uverenja, prema onima koji nas ne ugrožavaju na bilo koji način. Ali je daleko teže takav biti sa onim što nam se ne dopada, što nas iritira ili nam je odbojno. Za to je potrebno daleko više strpljenja i istrajnosti u praksi.

A u toj praksi, kao i uvek, moramo krenuti od samih sebe. U tradicionalnom budističkom vežbanju, vežbanje mette uvek započinjemo tako što negujemo ljubav prema samima sebi. To ne znači da ćemo jednostavno reći: „Oh, kako ja volim sebe! Ja sam zaista jedna divna osoba!“ i ostati na tome. Umesto toga, kada praktikujemo mettu, jednostavno odlažemo sa strane averziju prema sebi. Proširujemo blagonaklonost i razumevanje čak i prema svojim nedostacima i greškama koje smo načinili, prema lošim mislima koje nam se ponekad roje u glavi, lošim raspoloženjima, besu, pohlepi, strahovima, sumnjama, ljubomori i zabludama koje imamo. Prema svemu onome što možda ne volimo kod sebe, bilo da je to naš um ili neki delo tela, koji je nekako uvek duži ili kraći, širi ili uži, svetliji ili tamniji nego što bismo to želeli. Umesto da na sve to gledamo kao na problem – da na taj način napravimo problem– prestajemo da stalno inventarišemo svoje slabosti, greške i nesavršenosti.

Pre nekako, neko mi se požalio: „S vremena na vreme me savlada depresija. Znam da je to loše. Znam da ne bi trebalo da popustim, da bi trebalo toga da se oslobodim, ali ne znam kako.“ Ali šta je to toliko loše sa povremenim stanjem depresije? Zar ih nemamo svi ponekad? Očekujemo da nikada nećemo biti u takvom stanju, zbog ideje da ima nečeg pogrešnog ako se tako osećamo. Život nekada nije suviše prijatan, nekada je upravo deprimirajući. Ne očekujmo da će naš uvek biti prijatan, nadahnjujući i čaroban. Proveo sam nedavno godinu i po u Mjanmaru, studirajući budizam. To je bilo ostvarenje mog davnašnjeg sna. Bio sam izuzetno srećan zbog mesta na kojem sam se nalazio, ljudi kojima sam bio okružen i prilike da se zamonašim. Ali život, ipak, nije uvek i samo prijatan, zanimljiv i lak. Imao sam problem sa hranom, koja je bila vrlo jednolična i, za mene, čak neukusna. Nisam neki gurman, ali eto, to je bio moj najveći izazov, zbog kojeg se moj um često žalio sam sebi, priželjkivao ovu ili onu hranu, priželjkivao da sam negde drugde, dakle išao u pravcu depresije. Pošto sam bio izgubio nekih dvanaest kilograma i uz još neke zdravstvene probleme, javio se strah. Možda sa mojim zdravljem nešto ozbiljno nije u redu? Šta ako umrem od iscrpljenosti?

Onda mi je svesnost signalizirala da moj um postaje nestabilan i malo sam se bolje u njega zagledao. Šta se događa? Shvatio sam da sam postao fiksiran na ono što je neprijatno, da oko svega toga stvaram averziju, suviše komplikujem stvari. Uložio sam malo više energije u to da jednostavno budem tu gde jesam, sa tim što jeste, da to ne osuđujem, da sebe ne osuđujem, ali i da ne nastavljam sa žalopojkama i samosažaljenjem, sa priželjkivanjem da budem recimo kod kuće, umesto na tom divnom univerzitetu. Pojačao sam i svoju praksu, meditirao malo više, naročito mettāmeditaciju, hodao po okolini malo duže. Umesto nedostataka, malo sam se više fokusirao na napore tih divnih ljudi oko mene, koji su se zaista trudili da sve funkcioniše u najboljem redu, osetio zahvalnost i stvari su lagano počele da dolaze na svoje mesto. Sve oko mene je zapravo ostalo isto, ali moje viđenje toga više nije bilo isto. Naučio sam da ne pravim problem sam sebi zbog tih prolaznih poteškoća. U mom srcu mettā je nadvladala odbojnost i strah.

Uzvišena boravišta

Ljubav se, inače, može manifestovati na različite načine. Otuda ne čudi da je met, prijateljska ljubav, prvi i temeljni član poznate tetrade u budizmu nazvane brahma vihāre ili „uzvišena boravišta“. Nju čine još karuṇā (saosećanje), muditā (radost zbog sreće drugih) i upekkhā (spokojstvo). Reč je o stanjima uma koja se zasnivaju na ljubavi, a moguće ih je negovati, razvijati. Na svom najvišem stupnju te emocije su bezgranične, obuhvataju sva živa bića, uključujući i nas same. Na tom nivou, one su ujedno i kvaliteti probuđenog uma, uma koji je uspeo da se oslobodi egoističnih tendencija, manifestovanih kao slepa vezanost za čulna zadovoljstva, za konvencije, pravila i rituale, za osećaj nepromenljivog sopstva u nama i, na kraju, za čvrsto ukorenjena mišljenja i gledišta (diṭṭhupādāna).

Možemo reći da sam temelj sva ova četiri plemenita stanja uma jeste – ljubav. Zato što ona pokazuju našu sposobnost da se, u promenljivim okolnostima koja čine ovaj svet, odnosimo prema drugim bićima i prema sebi na jedan balansiran, zaštitnički, neagresivan način. Ako ne uspemo da razvijemo ove bazične vizure iz kojim posmatramo svet oko sebe, tada ga percipiramo i pristupamo mu na potpuno pogrešan način. Način koji je obeležen strahom i nepoverenjem, posesivnošću, uskogrudošću i frustiranošću zbog sopstvenih nezadovoljenih nadanja i potreba. Suprotno tome, razvijajući prijateljsku ljubav kao jednu konstantu našeg bića, nezavisnu od okolnosti, naša sposobnost da živimo oslobođeni toksičnih stanja krivice, strepnje, ogorčenja, ciničnosti, depresije i straha izrazito se povećava. Da bismo to postigli, ključno je kao i u svim vidovima budističke nege uma, a gore sam opisao tek jedan takav slučaj, da uspostavimo stanje svesnosti, prisutnosti za ono što se događa ovde i sada. To nam omogućuje da uočimo sve pokrete uma, ideje, emocije, fizičke senzacije koje on registruje, impulse i navike, ali da nas one ne zarobe i povedu sa sobom.

Slično kao kada na moru ukotvimo brod, u prilici smo da sa njegove palube posmatramo talase koji se valjaju u svim pravcima, ali smo sigurni da nas neće baciti na opasno stenje. To nam daje dovoljno vremena da uočimo obrasce neprekidnih gibanja uma, šta ih pokreće i kuda nam predlažu da krenemo. Na nama je potom da razmislimo da li je stizanje na to mesto za naše dobro i za dobro drugih ili ne. Svesnost i ovakvo mudro promišljanje daju nam priliku da dopremo do mesta mira, koje je uvek u nama, samo nekada zaklonjeno strahovima, brigama, besom, slično suncu, koje je uvek tu, samo nekada zaklonjeno gustim oblacima. To je važno, jer samo na tom mestu mira u stanju smo da sa punom svesnošću donesemo pravu odluku, umesto da po navici i vođeni svojim strahovima učinimo nešto zbog čega ćemo se kasnije kajati.

Ova kombinacija svesnosti, kao osnove za mudro promišljanje koje uklanja strah, i prijateljske ljubavi, kao osnove za smirivanje burnih valova našeg srca, predstavlja idealnu mešavinu, univerzalni protivotrov nepromišljenom, kompulzivnom srljanju u sve nove nevolje i patnju, čemu smo u svom nestrpljenju tako skloni. Otuda ne čudi da se čitava budistička praksa može svesti na razvijanje dva osnovna kvaliteta uma: mudrosti i ljubavi. To su naša dva glavna utočišta, oslonca, koji nas čine spremnim da se suočimo sa svime onim što nam život neminovno donosi.

Beleške

1 Shantideva (2008), str. 140.
2 Mađđhima nikāya (2020), str. 83. Bhayaberava sutta.
3 Dīgha nikāya (1987), str. 462. Sigālovada sutta.
4 Dhammapada (2012), str. 192.
5 Dhammasami (2014), str. 112.
6 Suttanipāta (2017), str. 179-189.
7 Brahm (2004), str. 7-10.

Literatura

Brahm, Ajahn (2004): Opening the Door of Your Heart and other Buddhist Tales of Happiness. Sydney: Hachette Australia.

Dhammapada: Reči mudrosti (2012, prevod Branislav Kovačević). Čortanovci: TBZS.

Dhammasami, Khammai (2014): Meditacija sabranosti u praksi (prevod Branislav Kovačević). Čortanovci: TBZS.

Dīgha nikāya: The Long Discourses of the Buddha (1987, prevod Maurice Walshe). Boston: Wisdom Publications.

Germer, Christopher (2009): The Mindful Path to Self-Compassion. New York: Guilford Press.

Mađđhima nikāya: Budini govori srednje dužine (2020, prevod Branislav Kovačević). Čortanovci: TBZS.

Olendzki, Andrew (2010): Unlimiting Mind: The Radically Experiental Psychology of Buddhism.Boston: Wisdom Publications.

Silva, Padmasiri de (2014): An Introduction to Buddhist Psychology and Counselling. New York: Palgrave Macmillan.

Suttanipāta (2017, prevod Bhikkhu Bodhi). Boston: Wisdom Publications.

Shantideva: The Bodhicaryāvatāra (2008, prevod Kate Crosby i Andrew Skilton). Oxford: Oxford University Press.


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s