Posuda iz Bimarana

Slika Bude, obično u položaju za meditaciju, postala je jedna od ikona savremenog doba, svedočeći tako činjenicu da je u XX veku budizam postao još jedna globalna religija. Prikaz Bude se tako danas upotrebljava, ali i zloupotrebljava, u skladu sa nemilosrdnim zakonom tržišne ekonomije da sve može/mora biti pretvoreno u robu i da je u toj zamisli svako sredstvo dobro ako podiže procente u godišnjem pregledu prodaje. „Kupi dva, plati jedan“ je postalo nova potrošačka mantra, a ni religijski sadržaji nisu tome umakli. U tom kontekstu vidim i povremene upite koje dobija naša zajednica od ljudi koji bi da kupe Budinu statuu. Moram uvek iznova da ih razočaram objašnjenjem da mi bežimo od trgovine kao Māra od Dhamme.

Tako je postalo pre pravilo nego izuzetak da se Budina slika/kip često nađe u sasvim profanom, neprikladnom kontekstu, pa je imamo otisnutu na šolji za čaj, majici ili – o tempora, o mores! – na bikiniju. Da ne pominjem lanac kafana za koje su dovitljivi kafedžije odabrale naziv „Buda bar“. Jedno takvo ne-mesto moguće je naći i u Novom Sadu, sa dve poveće statue Bude na ulazu. Dakle, Buda kao izbacivač! Daleko smo dogurali u svojoj neosetljivosti (da ne kažem nešto gore). Ili da parafraziram narodnu pevačicu, slepu guslarku iz Grgurevaca: kafedžijska je glupost pregolema, puče mozak, a rezerve nema!

No, ono što mene ovde interesuje nisu moderni trendovi u izrugivanju svemu svetom, već gde je počeo ovaj put Budine slike i prilike. Naime, dobro je poznato da nekih dva i po veka posle Učiteljeve smrt, njegovi sledbenici ga nisu predstavljali u ljudskom obliku, već isključivo različitim simbolima: točak, otisci stopa, drvo probuđenja, prazan tron itd. A onda se u krajevima južne Azije gde je posle osvajanja Aleksandra Makedonskog došlo do snažnijeg prožimanja indijske i helenske kulture dogodilo nešto zanimljivo. Budu su počeli da prikazuju kao nekakvog azijskog Apolona i ta praksa je izgleda pogodila sentiment budista koji su vremenski bili sve dalje od svog učitelja i bio im je potreban vizuelni podsetnik na koji način da ga predoče samima sebi. U narednim vekovima prikazi Probuđenoga širili se prostranstvima kojima je budizam već tada postajao dominantna religija.

I tu dolazimo do posude iz naslova. Naime, negde između 1833. i 1838. selo Bimaran, u okolini grada Dželalabada, u istočnom Avganistanu, sa svojih pet stupa je privuklo pažnju jednog tajanstvenog pustolova, arheologa-amatera i numizmatičara, koji je tvrdio da je Amerikanac, a u stvari je bio dezerter iz britanske armije. Predstavljao se kao Čarls Mejson, dok mu je pravo ime bilo Džejms Luis (1800-1853) i ostao je upamćen, između ostalog, po otkriću ostataka Harappe, drevnog grada koji je pripadao predarijskoj, razvijenoj civilizaciji doline Inda. (Sve ovo ga svakako kvalifijuke da u jednom od narednih postova napišem nešto više o njemu, ali o tom potom.) Elem, narečeni „Čarls“ je raskopavajući stupu broj 2 naišao na jednu zlatnu i draguljima ukrašenu posudu, a uz nju i pregršt novčića, čija se upotreba pripisuje indo-skitskom vladaru Kharahostesu ili njegovom sinu Muđatriju. Na osnovu njih, inače, posuda je datirana u period na prelazu između stare u novu eru, ali ne kasnije od 60. godine.

Ovaj izuzetan umetnički predmet, remek-delo grčko-budističke umetnosti Gandare, visok je svega oko 7 centimetara i isto toliko ima u prečniku. No vrednost te posude je neuporedivo veća od zlata i dragog kamenja koje je čini. Naime, na njenoj spoljašnjoj strani vidi se helenistički prikaz Bude, u stojećem položaju, u antičkom ogrtaču, sa rukama u položaju mudre, sa brkovima i karakterističnom punđom. Sa njegove leve strane je Sakka (vedski Indra), vladar bogova, a sa desne Brahma. Između njih trojice ubačene su figure bodhisattve ili učenika koji drži šake sklopljene u obliku anjđali mudre. Ovo je, dakle, prvi umetnički prikaz Budinog lika za koji danas znamo, ali razvijenost ikonografije (Brahma, Indra, bodhisattve) i ispoliranost stila ukazuju da su morale postojati i neke ranije, primitivnije verzije. Eto izazova za sve prave i izmišljene arheologe da još malo prekopavaju, ne bi li na svetlo dana izneli i te ranije prikaze Bude!

Inače, ovakva posuda u obliku cilindra se u arheologiji naziva piksida (od grkog πυξίς – piksis, što znači „kutija“, ali i „cilindar“, pa mi pada na pamet da bi odatle negde morala doći i „naša“ reč „piksla“). Njena keramička verzija je obično služila ženama u antici za držanje nakita ili šminke. U periodu ranog hrišćanstva, pikside, često napravljene od bogato ukrašene slonovače, služile su kao svete ceremonijalne posude za čuvanje tamjana, relikvija i drugih predmeta. Tako su se i u posudi iz Bimarana čuvali posmrtni ostaci, što nam potvrđuje i natpis na većoj kamenoj posudi od steatita, u kojoj se nalazila pohranjena ova zlatna. Natpis kaže sledeće: „Poklon Šivarakšite, sina Muđavadinog, u kojem su ostaci Blaženog, u znak poštovanja prema svim Budama“. Ali, avaj, kada je pustolovni „Čarls“ podigao kameni poklopac, unutra nije našao nikakve posmrtne ostatke, već praznu zlatnu posudu i uz nju nekakve oprljene bisere, nisku od dragog i poludragog kamenja i četiri novčića koje je iskovao poslednji indo-skitski kralj Azes II ili neki od vladara koji su ga nasledili. Bilo kako bilo, vetar istorije je očigledno već davno iz posude iz Bimarana zauvek razvejao sveti Budin prah.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s