Dragoceno đubre

Nekoliko gostiju u našem manastiru mi je u poslednje vreme pomenulo kompost kada sam ih, pre ili posle jela, zamolio da nešto odlože u kantu za đubre. Bili su zbunjeni da organski otpad ne odvajamo posebno i koristimo ga za đubrenje biljaka. I šta ću, prošle nedelje, dok sam bio u manastiru, napravim jednostavnu ogradu na mestu na kojem ćemo sakupljati taj organski otpad. Objasnio sam i poštovanom Panditi šta da radi i sad ćemo videti kako će to funkcionisati. Jer, naravno, pogotovo u početku, treba se setiti da ga više ne bacamo u istu kantu sa ostalim đubretom. I eto tako nastade još jedna korisna vežba svesnosti. Hvala našim gostima što su učestvovali u njenom stvaranju.

Inače kompost je među budističkim učiteljima često korišćen i kao metafora za organsko „đubre“ u našoj glavi, koje bismo mogli iskoristiti da malo nađubrimo svoju mudrost. U tom kontekstu se pominju Budine reči iz Dhammapade:

Kao što na đubretu, kraj puta bačenom,
može izrasti lotos, divnog mirisa i blistav
isto tako među neznalicama, zaslepljenom svetinom
učenik istinski i potpuno Probuđenoga blista mudrošću svojom.

Dakle, kako taj kompost koristiti u mentalnoj biopoljoprivredi? Kao prvo, baš kao i u slučaju našeg manastira, treba razumeti vrednost đubreta i rešiti da nešto učinimo u vezi sa tim, umesto da pokušavamo da ga se što pre otarasimo. To đubre je korisno! Ne bacaj ono što ti treba! Umesto bacanja, ogradi mesto u umu na kojem ćeš ga sakupiti i raditi sa njim. Što znači, brige, strahovi, nedoumice, žudnje, vezanosti i sve što nas iritira jeste izuzetno vredno naše pažnje. Ili, ako vam se tako više sviđa, naš unutrašnji svet jeste vredan pažnje. No, u isto vreme, kompostiranje nije lako i jednostavno, jer se toliko toga nakupilo. Zato nekoliko saveta kako uopšte početi da đubre pretvaramo u lekovito bilje, kako da transformišemo svoj unutrašnji vrt. Prvo, očigledno moramo biti svesni šta se unutra događa. I uprav to tako često zanemarujemo, pogotovo ako to što se događa neprekidno stavljamo u kategoriju „đubreta“.

Zato je u upoznavanju svog unutrašnjeg sveta korisna praksa imenovanja. Na primer, plevim cveće u manastiru i žurim da to što pre obavim. Opazivši to, mogu da to stanje uma imenujem tako što ću nekoliko puta u sebi ponoviti: „žurba… žurba… žurba“. Vrlo jednostavna vežba, ali me čini svesnim svog unutrašnjeg života u ovom trenutku. I čim sam određeno stanje uma imenovao, ono postaje nekako opipljivije, lakše da ga sagledam. Ukoliko nastavim da budem užurban, napet, uznemiren i nikada toga ne postanem svestan, ako to uvek što brže gurnem u najlon kesu i zavitlam u kontejner, tada nikada neću ni moći da bilo šta korisno uradim sa tim. A kada ne radimo sa tim, tada ono nikada ni ne nestaje, već nastavlja da truli i truli… Ovo imenovanje za neke nije baš lako. Precizni umovi će zapasti u problem kako da tačno nazovu stanje u kojem su. „Je li ovo bes ili agresivnost?“ „Je li ovo nesigurnost ili zbunjenost?“ Ali poenta je da postanemo svesni da se nešto rodilo, šta god da je, i da ga držimo na oku. Nije bitno hoće li kompost biti od kora od banane, počupanog korova ili ljusaka od jaja. Bitno je da znamo da je tu i da ga ne bacimo u najlon kesu.

Ovakvo imenovanje je prvi korak ka oslobađanju od navike da kada smo nečim frustrirani, ostanemo u tom stanju naredni sat, dan, život, i da se nikada istinski ne probudimo za njega. A probuđenje znači reći samome sebi: „Aha, ovo je ljutnja! Zanimljivo. Ona upravo ovako izgleda“ I onda nastavimo da je posmatramo: na koji način deluje na naš um, kakve misli podstiče, kakve nove emocije stvara. Poučeni mitom o Odiseju i sirenama, naročito je važno da obratimo pažnju na priču u našoj glavi koja ide sa tim stanjem uma. Iako je vrlo sugestivna, odlučimo da ćemo je saslušati, ali je nećemo slediti. Razumećemo je kao samo još jednu (obično horor) priču koju nam priča uplašeni/ljutiti komentator u našoj glavi. Kao da slušamo komentatora na radiju i da se umesto sadržaja te priče fokusiramo na njeno funcionisanje; da uočimo kako ona utiče na naše telo, kakve osećaje i gde podstiče. Je li to grčenje, pulsiranje, toplota ili nešto četvrto? Da li se intenzitet i mesto te reakcije menjaju? Koliko dugo traje? Kao pod lupom posmatramo šta se događa, zato što jesmo zainteresovani za svoj život. Na taj način ne rađamo se po ko zna koji put kao besna osoba, već kao osoba koja posmatra bes. A razlika je fundamentalna, jer je to razlika između ropstva slepih, automatskih reakcija, sa jedne, i slobode izbora, sa druge strane. Iako je bes još uvek tu, on je nekako manje stvaran, manje „moj“, manje „ja“, i takva objektivnija perspektiva nam omogućuje da se usmerimo ka tome da ovo potencijalno samodestruktivno stanje pretvorimo u povoljno, da đubre postane lotos.

Ako ne uložimo napor u to da postanemo svesni svog unutrašnjeg života, truljenje se, kada jednom počne, nastavlja neometano. Jedna patnja slaže se na drugu. Nedavno smo meditirali u grupi i među nama je bio i momak koji je pri put praktikovao sedeću meditaciju. Naravno, nije mu bilo lako da mirno odsedi 45 minuta. Tokom meditacije je nekoliko puta menjao položaj, pružao noge da se oslobodi bola i čak ustajao da prošeta, pa se opet vraćao. Na kraju mi se poverio: „Bilo me je sramota što nisam mogao da sedim kao vi, iako sam daleko mlađi.“ Nije teško rekonstruisati kako je došao do te bolne konstatacije, jer je taj način razmišljanja gotovo pravilo kod onih koji počinju. Kad se pojavio bol, a svi oko njega mirno sedeli, ne razumevajući da meditacija nije takmičenje ko će duže sedeti kao kip, pojavila se namera da nastavi da sedi bez pomeranja. Možda osećaj inata: „E kad mogu oni, mogu i ja!“ Ali bol je vrlo nezgodan protivnik i vrlo brzo se jogunjenje, oslanjanje na puku snagu volje pretvori u odustajanje. Odustajanje potom u osećaj poraženosti, pa onda u frustraciju. A u pozadini čitavog tog procesa se proteže nam dobro poznata patnja. Bez svesnosti, očito, patnji nikad kraja. A sve zato što ono prvo stanje bola nismo osvestili na pravi način. Da smo joj dopustili, prirodna mudrost koju svi posedujemo bi nam rekla da se umesto upoređivanja fokusiramo na sve pozitivne strane našeg sedenja, koliko god da je on dug. U tom smislu deset minuta i sat sedenja su isto. Da se fokusiramo na kvalitet smirenja, strpljenja i pažljivosti koji razvijamo dok sedimo, na kvalitet odlučnosti i uviđanja šta je za nas istinski dobro, koji smo počeli da razvijamo i pre nego što smo seli, već u trenutku kada smo odlučivali da odemo u tamo neki manastiru u Fruškoj gori i provedemo nekoliko sati posvećeni nezi sopstvenog uma.

Naš svet nam se manifestuje kroz telo i um, osećaje i ideje, i time započinje večna igra između onoga što osećamo i kako na to reagujemo, koja i čini naš život. Ako ne posedujemo svesnost tog u suštini impersonalnog procesa, tada smo jednostavno žrtve navike ili okolnosti. Ali ako uspemo da se zaustavimo u tom neprekidnom toku i sebi kažemo: „Da, ovo je nestrpljivost. Ona ovako izgleda i to mi šapuće na uvo“, tada je mudrost u nama u prilici da se aktivira. Dato joj je vreme da se pokrene, promisli i donese pravu odluku kako na sve to da reagujemo. Da li uopšte da reagujemo? Jer često je nereagovanje najbolja opcija koja nam stoji na raspolaganju. Nereagovanje, ali opet sa svesnošću, što znači učenje iz toga što nam se odigrava pred očima. Iskušenje postaje lekcija, đubre postaje kompost. Zato, ne bacajte olako „đubre“ koje vam se pojavi u glavi. Da, nije prijatno kada ga vidite, pomalo i smrdi, ali ako ste malo istrajni i dobro se u njega zagledate, ubrzo ćete videti klicu onog lotosa probuđenja koji jedino iz tog đubreta može da iznikne.


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s