Slikarstvo čiste zemlje

Nedavno sam pisao o budizmu čiste zemlje. Tog posta sam se setio čitajući ovaj zanimljiv intervju, koji preporučujem i vama da pročitate. Kineska umetnica koja je dugo boravila i u našim krajevima ima zanimljiva zapažanja o hrišćanstvu i budizmu, kao i ulozi umetnosti u obe religije.


Budino putovanje na Zapad (1)

Od njegovog nastanka, za budizam je bila karakteristična velika sposobnost da se prilagodi različitim socijalnim okruženjima, sistemima vrednosti i tradicijama. Tokom prvog milenijuma postojanja, budizam se iz Indije postepeno širio na Šri Lanku (III vek pre n. e.), a onda na jugoistočnu Aziju i Kinu. Kasnije se ukorenio u Koreji, Japanu, Tibetu i Mongoliji. Na ovom trijumfalnom pohodu i zadržavajući svoje osnovne elemente, učenje se trudom bezbroj znanih i neznanih pojedinaca lagano prilagođavalo istorijskim, psihološkim i duhovnim karakteristikama naroda sa kojima je dolazilo u kontakt. Na primer, budističke ideje bile u prilagođavane autohtonim kultovima duhova, spajane sa konfučijanizmom, kombinovane sa šinto religijom, otvarale se da među sebe prime elemente taoizma ili mongolskog šamanizma. Otuda nije ni čudo da danas možemo govoriti o velikoj raznolikosti budističkih učenja i praksi, dakle pre o budizmima, nego o jedinstvenom, monolitnom budizmu, pri čemu su razni izvorni elementi dobili novo tumačenje i relativan nivo značaja, uz niz inovativnih gledišta i verovanja.

Istorijski, vrlo često, put širenja je imao „top-down“ putanju, gde bi prvo kralj ili vladar neke oblasti postao budista, da bi potom novu religijsku paradigmu nametnuo svojim podanicima kao državnu religiju. Ubrzo zatim sledio bi nastanak niza manastira i učilišta pod patronatom vladara, obezbeđujući snažan izvor uticaja nove, usvojene kulture, koja je smatrana superiornom, što znači sposobnijom od već postojeće da donese individualnu i socijalnu harmoniju i blagostanje. No, da bi osvojilo srca običnih ljudi, to novo učenje je moralo biti kombinovano sa lokalnim narodnim tradicijama, ritualima i verovanjima, koji su uglavnom bili usmereni na obezbeđivanje materijalne sigurnosti u ovom životu. Zato ne čudi da su danas u azijskim formama budizma vrlo izražene oni elementi koji očigledno pripadaju animizmu, magiji ili spiritizmu. Otuda recimo u Mjanmaru nalazimo snažno verovanje u moć raznih duhova (nat) ili, u tajlandskom budizmu, u zaštitničku snagu amajlija. Ovo verovanje je toliko rašireno, da je tamo prodaja kojekakvih privezaka sa čarobnim moćima postala prava industrija.

Ovome slično i mnogo novije putovanje budizma na Zapad je podjednako zanimljiv proces, sa svojom kompleksnom istorijom, koju bi valjalo poznavati kako bismo bili u stanju da ponešto naslutimo i o njegovoj budućnosti. Na samom početku bi trebalo istaći da Zapad kao opšti geografski pojam nije neki homogen entitet, tako da istorija dolaska budizma u pojedinačne zemlje na Zapadu svakako ima svoje specifičnosti, zasnovane na lokalnim kulturnim i istorijskim uslovima. Tako u nekima nailazimo na brojne imigrantske zajednice kao važan faktor ili razvoj budističkih studija kao discipline koja doprinosi zanimanju za budizam šireg društva, kroz stvaranje specifičnih istorija i narativa o njemu.

U slučaju Velike Britanije i SAD, recimo, te istorije su vrlo zanimljive i podstiču na razmišljanje, ukoliko želimo da zamislimo kako bi taj razvoj mogao da se odvija i u Srbiji. Ako se ograničimo na poslednjih otprilike vek i po, možemo reći da je Budino učenje u Veliku Britaniju stiglo uglavnom zahvaljujući kolonijalnim službenicima koji su, boraveći u budističkim zemljama, svoje vreme podelili između svoje redovne službe i želje da bolje upoznaju sredinu u kojoj su se obreli. Dovoljno je da pomenemo takve vrsne proučavaoce-amatere kao što su Aleksander Kaningem (otkrio ostatke Taksile, Kosambija i Savatthija), Edvina Arnolda (autora čuvene poeme „Svetlost Azije“, posvećene Budi) ili Tomasa Ris-Dejvidsa, osnivača Pali Text Society (PTS), ugledne institucije koja me je jednog divnog jutra pre ravno 40 godina obradovala besplatnom pošiljkom. Kada sam je otvorio, na moje oduševljenje, u njoj je bio kapitalni Varderov „Uvod u pali jezik“, poslat kao dar, što je kasnije vodilo i do mojih prvih prevoda Budinih govora na srpski. E pa, nekih stotinak godina pre mene, Englezi su počeli sistematski da prevode theravadski budistički kanona sa palija, upravo u organizaciji PTS i to čine sve do danas. Ali sve do prvih decenija XX veka, znanje o budizmu je u Velikoj Britaniji bilo ograničeno samo na naučnike orijentaliste, duboko uronjene u vrlo sofisticirana filozofska i lingvistička pitanja tekstova na kojima su radili. Dakle, budizam je posmatran više kao predmet naučnog istraživanja, nego kao jedna sasvim živa religija.

Najranije pokušaje izmeštanja učenja iz tog vrlo uskog akademskog kruga u širu javnu arenu načinio je teozofski pokret i njegovi osnivači Helena Blavacka i Henri Olkot.

„Jedna od fundamentalnih premisi ovoga pokreta bila je da između raznolikosti svetskih religija leži prvobitna, skrivena ezoterička tradicija, koja je izvor za sve ove vidljive. Budizam je, verovali su Olkot i Blavacka, njen najbolji predstavnik… Slično orijentalistima, Olkot i Blavacka nisu obraćali mnogo pažnje na žive budističke tradicije, izuzev što su ih smatrali iskvarenima i nastojali da ih reformišu. Olkot je u svojim tekstovima pomno pravio razliku između „istinskog budizma“ i navodno iskvarenog budizma širokih narodnih masa.“1

Dakle, sad lepo vidimo odakle vuče korene ona sladunjava i izrazito njuejdžerska zabluda o tome kako su sve religije iste i da svi duhovni putevi vode ka potpuno istom cilju. 😊 Ali nije to tema.

Elem, što se tiče SAD, vrlo važan događaj u transferu budizma bio je Svetski parlament religija, održan u Čikagu 1893, smatran „najširim međureligijskim okupljanjem u istoriji“, na kojem su učestvovali predstavnici deset različitih religija. Budistički predstavnici kao što su Anagarika Dharmapala ili rinzai zen sveštenik Šaku Sojen, privukli su znatnu pažnju, postavivši osnovu za sledeću etapu u istoriji budizma u Americi. Ona je došla nekoliko decenija kasnije, sa „zen bumom“ pedesetih godina XX veka:

„Dva pojedinca, D. T. Suzuki, nezaređeni učenik Šaku Sojena, Alan Vots, propovednik Episkopalne crkve i popularizator istočnih religija, bili su ključni za prenos budizma, a posebno zen tradicije, u Sjedinjene Sržave. Zajedno sa bitnicima, pomogli su da budizam postane deo američkog mejnstrima.“2

Daisecu Taitaro Suzuki

Ovaj trend dosegao je svoje nove vrhunce sa kontrakulturnim pokretom sredinom 60-tih godina prošlog veka, koji je buknuo na različitim mestima, na obe strane Atlantika, dovodeći u pitanje mnoge dotadašnje socijalne tabue. Mladim buntovnicima bili su potrebni neki novi identitet i sistem vrednosti, a neki od njih pronašli su upravo to u Budinom učenju. Na taj način budizam je, zajedno sa hinduizmom, postao važan deo čitavog spektra novih životnih stilova i odbijanja svakog uklapanja u duboko ukorenjeni poredak stvari. Nekoliko decenija kasnije ovaj pristup Dhammi će svoj formalni izraz naći u nečemu što je nazvano angažovani budizam (eto teme za neki budući post!). Na Zapadu ova forma budizma izvire iz duge istorije političkog aktivizma i služenja širim interesima društva. Sve to je, naravno, imalo svoje implikacije na organizacionu strukturu i načine funkcionisanja budističkih institucija na Zapadu, u kojima su nezaređeni dobili nove uloge.

Paralelno sa ovim, budizam je na Zapad stizao još jednim kanalom, a to je neprekidna reka imigranata, iz nekadašnih kolonija u Aziji, koji su tragali za svojim novim domom. Na zapadnu obalu Amerike imigranti iz Kine i Japana počeli su da pristižu još negde oko 1840. i vremenom uspevali da tu osnivaju svoje religijske zajednice. Do negde 1890. kinesko prisustvo u Americi je postajalo sve vidljivije, dok je Japanaca u to vreme bilo tek jedva oko dve hiljade. Ali, iako se japansko prisustvo razvijalo sporije, ono je kasnije imalo mnogo veći uticaj.

Ova dva načina transfera budizma na Zapad su kasnije uslovila polarizaciju budističkih sledbenika na imigranske sledbenike i lokalne konvertite. Sem toga, sam način prenosa bio je drugačiji nego u Aziji, jer je imao „down-top“ pravac. Nove ideje nisu nametane kao državna religija, već su stizale sa margine društva. Prvo su ih obično prihvatale prilično marginalizovane socijalne grupe mladih buntovnika, umetnika i duhovnih pustolova. Budizam je, tek potom, postepeno postajao deo opšteg religijskog pejzaža. Isto tako, daleko od azijskog ritualizma i ponekad obilja sujeverja, budizam na Zapadu je na svom putu bio hvaljen upravo zbog svoje racionalnosti i toga što veoma podseća na nauku. To je snažno uticalo na to kako će se on pozicionirati u svesti Zapadnjaka. Naravno, takav pristup je za rezultat imao da su neki delovi Učenja izbijali u prvi plan, oni gde je Buda viđen kao neka vrsta savremenog filozofa ili psihologa, pre nego religijskog vođe. Zato će se knjige koje predstavljaju uvod u budizam uglavnom fokusirati na istorijske ili psihološke aspekte Budine poruke, a vrlo malo na recimo kosmologiju i nepregledan broj različitih božanskih bića koja postoje i deluju u kosmosu.

Još jedna razlika između azijskog i zapadnog budizma ogleda se u tome da su različite budističke tradicije u Aziji, pripadajući posebnim geografskim i kulturnim područjima, sačuvale nedirnutim svoja specifična obeležja i jasne međusobne granice. Svaka od dominantno budističkih država u Aziji prihvatila je jednu od tri osnovne budističke tradicije: theravada, mahajana i vađajana i smatraju ih važnim delom svog nacionalnog identiteta. Otuda, ove tri tradicije u Aziji istorijski nisu imale mnogo međusobnih kontakata i uzajamnog dijaloga. Nasuprot tome, iste te tradicije u mnogim zemljama na Zapadu moraju da žive blisko jedna kraj druge, čak u istim gradovima, i učestvuju u neprekidnom dijalogu, kao činioci jedne šire tradicije međureligijskog dijaloga između religija na Zapadu. Tako su „tradicije do tada razdvojene tokom hiljada godina i hiljada kilometara u Aziji postale susedi na Zapadu“, započevši veoma važan proces međusobnog upoznavanja i saradnje. Zamagljivanje oštrih granica među pojedinačnim budističkim tradicijama uticalo je takođe na religijske identitete njihovih sledbenika, koji sebe više ne definišu na način na koji to čine tradicionalni budisti na Istoku. Tako danas vidimo mnoge ljude koji sebe jednostavno definišu kao nekog ko se tek „interesuje za budizam“, praktikuje meditaciju, ali nije formalno povezan ni sa jednom konkretnom budističkom organizacijom ili centrom, već da tako kažem „pluta“ od jednog do drugog, od prilike do prilike. Što bi rekao naš mudri narod, ko zna zašto je to dobro.

Sve to otežava posao utvrđivanja ko je budista, a ko nije. Ako bi kriterijum bio to ko prihvata i redovno primenjuje budistička pravila vrline, ko redovno posećuje lokalne centre ili grupna okupljanja i učestvuje u ritualima kao što su recitovanje i klanjanje, onda bi van tog kruga ostalo mnogo onih koji se iz različitih razloga drže podalje od svega toga, ali sebe ipak smatraju budistima. Ali slika se još malo komplikuje time što se, slično jogi, budistička meditacija često smatra tek alatkom duhovnog razvoja, bez mnogo veze sa ostatkom učenja. Tako postoje mnogi koji redovno i oduševljeno praktikuju budističku meditiraju, ali pošto zaziru od svrstavanja sebe u bilo kakvu organizovanoj religiji, ne smatraju sebe budistima. Na krajnjem polu ovog eklektičkog spektra su oni koji sebe smatraju recimo hrišćanima, ali ih to ne sprečava da ozbiljno meditiraju u skladu sa Budinim uputstvima.

(Nastavak teksta ovde)

Beleške
1 McMahan (2008), str. 98.
2 Seager (1999), str. 40.


Zamonašenje

U našem manastiru u Čortanovcima će u nedelju, 26. septembra, u 9:30 biti obavljena ceremonija zaređenja. Kandidat će njome dobiti status samanere, iskušenika, što je prelazna faza treninga ka stupnju budističkog monaha (bhikkhu). Svi koji su zainteresovani pozvani su da svojim prisustvom uveličaju ovu skromnu ceremoniju.

Dakle, šta znači postati samanera? Kao i svaku važnu i manje važnu odluku u životu, i ovu treba doneti posle zrelog razmišljanja i određenog perioda provedenog u samom manastiru. Na taj način se postepeno pripremamo za jedan način života koji će, iako ima tradiciju dugu dve i po hiljade godina, za nas biti potpuno nov i u početku neobičan. To je pre svega život dobrovoljnog obuzdavanja i napuštanja mnogih suvišnih stvari za koje trenutno mislimo da su nezaobilazne, ali zapravo zatrpavaju naš um i neprekidno rasipaju našu pažnju. Već iz ovoga možemo naslutiti da to nije lak život, barem ne u početku, dok gvozdeni stisak naših dosadašnjih, čvrsto ukorenjenih navika malo ne popusti. Zato je, opet u početku, ali i kasnije, mudro pripremiti se za ozbiljna iskušenja (otuda i naziv ove faze), koja će nas svako malo navoditi da se zapitamo šta to radimo i čemu? Ono što nam u takvoj situaciji može biti od velike pomoći jeste to da pored sebe imamo nekog iskusnijeg u stvarima monaškog vežbanja, sa kime možemo da se posavetujemo, jer je i on prošao kroz istu ili sličnu fazu, udarao u slične zidove i borio se sa sličnim obmanama sopstvenog uma. Isto tako, velika nam pomoć može biti i pomisao da kroz ovakve izazove postavljamo najbolji temelj za kasnije življenje u spokojstvu i radosti. Ne postoji drugi put, nekakva prečica, kojom svoj um možemo da pročistimo od raznog taloga koji se u njemu nakupio, a koji je glavni uzrok sve naše patnje, dosadašnje, a i buduće, ako na tom planu ništa ne uradimo.

Da bi lakše išao tim putem pročišćenja, život iskušenika poseduje čvrstu strukturu, jer je regulisan određenim pravilima: kako postupamo i govorimo, kako se oblačimo, kada jedemo, kako se odnosimo prema ljudima koje srećemo u manastiru i van njega, na koji način doprinosimo zajednici u kojoj smo, šta treba da istrajno radimo (a šta da izbegavamo) da bismo malo pomalo napredovali ka smirenju, a ne ka nemiru, i tako dalje.

Kao što znamo, nezaređeni budistički sledbenici se pridržavaju pet pravila vrline, u svom nastojanju da vode moralan život i tako akumuliraju dobru kammu/karmu. U skladu sa principom postupnosti, jer monah sledi 227 pravila, iskušenik se zavetuje na poštovanje deset osnovnih pravila, kako bi njegov život bio vođen vrlinom, a što je najbolja osnova za dalje napredovanje u ovladavanju sopstvenim umom:

1. Odustajanje od povređivanja i ubijanja.
2. Odustajanje od uzimanja onoga što nam nije dato.
3. Odustajanje od svake seksualne aktivnosti.
4. Odustajanje od govora koji obmanjuje, vređa ili je isprazan.
5. Odustajanje od alkohola, droga i svega što pomračuje um.
6. Odustajanje od jela posle podneva.
7. Odustajanje od plesa, pevanja, muzike, gledanja predstava.
8. Odustajanje od ukrašavanja tela i odeće.
9. Odustajanje od korišćenja visokih ležaja, tj. luksuznih mesta za spavanje.
10. Odustajanje od rukovanja novcem i drugim dragocenostima.

Možda nam se učini da deset pravila i nije tako mnogo i da ćemo se lako izboriti sa njima. Ali ako ih malo bolje osmotrimo, videćemo da ona regulišu dobar deo našeg svakodnevnog života. Zato ih ne treba uzimati olako, ali ni mehanički. Svako od budističkih pravila generalno poseduje da tako kažem određeni „manevarski prostor“ ili još bolje „intenzitet“ i taj intenzitet treba postepeno, mudro pojačavati. Oni koji su na početku sa mnogo entuzijazma, ali premalo opreza i iskustva, često naprave grešku i pravila uzmu suviše kruto, mehanički, želeći da odmah u njima budu savršeni. Nije ni čudo da se ubrzo osete kao da su unutar debelog oklopa, iz kojeg ne mogu da mrdnu, što je najbolji put ka tome da vrlo brzo odustanu. Mudrost nam nalaže postupnost, kao što se pre svakog ozbiljnog vežbanja zagrevamo. Primera radi, pravilo o tome da ne povređujemo i ubijamo. Koga? Da li samo ljude? Ili i životinje? Koje životinje? Da li i one njasitnije, bude i mrave? Ili možda i one mikroorganzme u naše mtelu, naše „podstanare“? Da l is epovređivanje odnosi samo na ono fizičko ili i na mentalno? Na sva ta pitanja moramo sami pronaći svoj odgovor, pažljivim posmatranjem, zaključivanjem i praksom.

Ili uzimamo pravilo da ne uzimamo ništa što nam nije dato. Ono bi nas brzo moglo dovesti do takve krajnosti da umremo od gladi. Jer živeći u manastiru u kojem i nema nekoga ko bi nam ponudio hranu, sem još jednog monaha, može se dogoditi da on zaboravi da nam je ponudi i da tako ostanemo bez ručka. Ako je malo zaboravniji, ne gine nam višednevno gladovanje. Zato je uvek važno, zapravo najvažnije, da ne gubimo iz vida cilj same prakse i onda je sve lakše. A cilj prakse je, kao što je pomenuto, pročišćenje uma. Pročišćenje od čega? U ovom konkretnom slučaju od proždrljivosti, ugađanja stomaku, nezasitosti, jer ako se prepustimo ovim alama, nijedna hrana nam neće biti ni dovoljna, niti dovoljno ukusna. I onda eto patnje. Dakle, pravilo nas upućuje pre na to da budemo umereni u jelu, a ne da sebe umorimo glađu. I tako, u konkretnoj situaciji, kada sipamo u tanjir i um nam kaže: „Još! Malo je to!“, prvo osmotrimo taj impuls i senovito mesto sa kojeg dolazi. Je li to žudnja u stilu „sve je sito samo oči nisu“ ili našem telu zaista treba još hrane. U skladu sa ovakvim zaključkom je i naša odluka. Sve u svemu, to da li nam je neko formalno ponudio hranu ili nije je manje važno od toga šta mi sa njom nameravamo da uradimo: da se prehranimo ili prejedemo.

Naravno, ovakva „fleksibilnost“ ni u kom slučaju ne treba da nam bude opravdanje da svesno kršimo pravila. Takvom samoobmanom ćemo možda privremeno očuvati naš „svetao lik i herojsko delo“ u sopstvenim očima, ali nećemo doprineti onome zbog čega smo na mestu na kojem se nalazimo. A to je da sebe što bolje upoznamo, da onda u toj bašti pažljivo oplevimo razne korove i tako omogućimo blagu koje se već u njoj nalazi da nam donese svoje darove. Ti darovi su radost smirenja, sigurnost razumevanja i sjaj mudrosti koja podjednako vodi računa o sopstvenoj i dobrobiti drugih. Za jedan kratak ljudski život sasvim dovoljno.


Dominacija

PUN MESEC – utorak, 21. septembar 2021.

Pobeda rađa mržnju,
u mukama ostaje poraženi.
Utihnuli boravi srećan,
napustivši i pobedu i poraz.

Dhammapada, 201

Postoji li način da se želi pobeda, a da ne budemo uništeni kada ne pobedimo? Možemo li nastojati da postignemo svoje ciljeve, a da se ne izgubimo u tim nastojanjima? Generalno, skloni smo da mislimo kako je za uspeh neophodno da odagnamo svaku misao o porazu i fokusiramo se isključivo na pobedu. To znači da ignorišemo moć svesnosti i mudrog promišljanja. Ako sebe vežbamo na pravi način, možda je moguće da budemo svesni impulsa za pobedom, ali da budemo svesni i same svesnosti. Ne postoji samo želja za pobedom, već i znanje da želimo tu pobedu. Negovanje takvog svesnog znanja jeste jedan vid uzimanja utočišta u Budi. Takvo gledanje na stvari ima moć da nas zaštiti od toga da se upustimo u nedostojnu igru dominacije nad drugima.

S ljubavlju
ađan Munindo


Šta je to budizam čiste zemlje?

Mnogi ljudi na Zapadu vide budizam kao put meditacije koji vodi ka probuđenju. Ali ono što ne znaju je da takvo tumačenje znatno odstupa od velikog dela budističke prakse u istočnoj Aziji, naročito Kini i Tajvanu, gde dominira forma koju nazivamo budizam čiste zemlje. Suština ovog učenja je da sledbenici prizivaju ime Amitabha Bude, očekujući da će se, kada umru, preporoditi u njegovoj „čistoj zemlji“, idealnom mestu za praksu. To će im onda omogućiti da na kraju postanu Bude, to jest potpuno probuđena i od patnje oslobođena bića. Ova tradicija izrasla je iz mahajana budizma, jedne od tri glavne budističke tradicije koja se u Indiji pojavila u prvim vekovima naše ere i onda postepeno bila preneta u Kinu.

Jedan od noviteta koji je mahajana donela bila je ideja da je čitav kosmos naseljen milionima buda, a ne samo jednim, osnivačem ove religije, kako je to tvrdila theravada tradicija. I pošto svi ti bude moraju negde da obitavaju, a njihovo okruženje mora da bude podjednako čisto koliko su i oni, iz toga je sledilo da postoje milioni takvih čistih zemalja. Dalje, budizam čiste zemlje učio je da je čista zemlja Bude Amitabhe dostupna običnim ljudima posle smrti. Pre toga, jedini put ka probuđenju bio je kroz istrajnu i napornu praksu obuzdavanja i pročišćavanja uma, koja je vremeno počela da se vezuje isključivo za monahe, dok je za laike, sa svim njihovim obavezama i željama, bila teško dostižna.

Tako je u Kini učenje o čistoj zemlji probudilo nadu u probuđenje i slobodu od patnje i u običnim ljudima. I dok se ono proširilo po drugim zemljama istočne Azije, kao što su Koreja i Japan, Kina je mesto gde je ono prvi put uhvatilo duboki koren.

Teorija karme

Kao što znamo, budisti veruju da su sva živa bića zarobljena u beskrajnom krugu rađanja i umiranja, a da sreća i nesreća koju na tom putovanju doživljavaju jeste rezultat moralnog kvaliteta njihovih voljnih postupaka, koji se naziva karma ili kamma. Ukratko, moralno ponašanje donosi sreću, nemoralno patnju. Isto tako, sem sadašnjeg, naša nagomilana karma određuje i kakav će biti naš budući život i to kakav će biti naš fizički izgled, mentalni kapaciteti, ali i to u kakvom okruženju ćemo se roditi.

Kako se verovalo da je svaki buda potpuno pročistio svoju karmu, njegovo sadašnje telo i um su potpuno bez ikakvih nečistoća i manjkavosti, a zemlja u kojom živi takođe savršena. Nekoliko budističkih tekstova opisuje „budine zemlje“ kao rajeve bez ikakvih nemoralnih dela, u kojima žive mnogi bogovi i ljudi, bogate cvećem i drvećem koje rađa obilne plodove. Mnogi budisti se nadaju da će se baš tu preporoditi, kako bi pod direktnim budinim vođstvom mogli završiti svoj duhovni put.

Prema Sutri Budinog beskonačnog života, iz III veka, monah po imenu Dharmakara je odlučio da postane buda. Posle mnogo učenja i promišljanja, uzeo je 48 zaveta, koji su određivali koja vrsta bude će on biti i kako će njegova buda-zemlja izgledati. Sa većinom tih zaveta mogli su se identifikovati i obični vernici: kao buda, biće moćan, mudar i pun saosećanja. Njegova zemlja biće veličanstvena, a bića koja će je deliti sa njim imaće mnoge od onih kvaliteta koje i on sam ima. Među njima su izvanredna rečitost i jasnoća izlaganja, sposobnost da se vide i čuju događaji koji se dešavaju veoma daleko itd. Ali osamnaesti zavet zabeležen u ovoj sutri je odredio budući razvoj događaja. Njime je bilo određeno da svako ko se bude priseti neposredno pred smrt, biće preporođen u njegovoj buda-zemlji.

„Ako, kada dostignem probuđenje, razumna bića u zemljama sa deset strana, koja mi iskreno i s radošću poklone svoje poverenje, požele da se preporode u mojoj zemlji, i pomisle na mene makar deset puta, to će im se i ostvariti.“

Činjenica da je Dharmakara dostigao svoj cilj i postao buda po imenu Amitabha značila je da je njegov zavet postao stvarnost. Međutim, termin „deset puta“ koji se odnosi na misao o Amitabhi bio je neodređen. Jedan drugi tekst, Sutra o vizualizaciji Bude beskrajne svetlosti, razjasnio je da sledbenik treba samo da izgovori budino ime deset puta. Sem toga, Dharmakara je takođe rekao da oni koji se „upuste u pet velikih nedela i naškode pravom učenju“ neće imati pristup njegovoj zemlji. No, ova sutra je eliminisala ovakvo ograničenje. Tako su ova dva teksta omogućila običnim budistima da se nadaju preporađanju u čistoj zemlji.

Tradicija čiste zemlje u Kini

Budizam je u Kinu stigao pre 2000 godina i kako su tekstovi doneti iz Indije postepeno prevođeni na kineski, a misionari učili da prenose njegovu poruku, tako se širio krug njegovih sledbenika. Priča o Dharmakarinim zavetima je postala naročito popularna, pa je Sutra o Budi beskonačnog života prevedena na kineski nekoliko puta, a monasi tumači su sastavili više komentara za nju i za druge sutra čiste zemlje.

Takođe, recitovanje Amitabha sutre je postalo deo svakodnevne monaške rutine, tako da je ona, sa dve prethodno pomenute, postala temelj na kojem se razvijala nova tradicija. Najraniji kineski komentari tvrdili su da je potrebna velika zaliha dobre karme da bi čovek uopšte mogao da čuje reči te tri sutre i njihovo učenje. Isto tako, da ako naš um nije pročišćen kroz prethodnu praksu, tada nismo u stanju ni da vidimo čistu zemlju u njenom punom sjaju.

U šestom i sedmom veku, tri monaha po imenu Tanluan, Daočuo i naročito Šanda, dali su nova tumačenja i prakse, koji su omogućavali običnim vernicima potpuni pristup čistoj zemlji bez specijalnih uslovljavanja. Kao prvo, tvrdili su da je preporađanje u čistoj zemlji „lak put“ u odnosu na „težak put“ tradicionalne budističke prakse“. Drugo, da Buda Amitabha pomaže sledbeniku tako što dodaje „snagu drugoga“ njegovoj već postojećoj „sopstvenoj snazi“. Drugim rečima, budina moć na direktan način pomaže verniku da stigne do čiste zemlje. „Sopstvena snaga“ ili vernikov lični napor mogu ima pozitivan efekat, ali to nije dovoljno za oslobođenje. Dodavanje budine snage garantuje oslobođenje na kraju našeg života. I treće, ova tri monaha su definisala glavnu praksu kao glasno prizivanje imena Amitabhinog. U izvornim tekstovima nije bilo jasno da li se praksa sastoji od teških meditacija ili glasnog prizivanja, ali oni su razjasnili da već samo ponavljanje fraze „Poštovanje Amitabha Budi“ podstiče budu da nekoga prenese u čistu zemlju. No, čista zemlja nije konačno odredište, nešto slično kao raj u hrišćanstvu. Smisao preporađanja je da se nađemo u savršenom okruženju za to da potom postanemo buda. Tako nam treba još napora da to postignemo, ali naša snaga udružena sa snagom Amitabhe nam garantuje konačan uspeh. Mogli bismo ovo uporediti sa pokretnim stepenicama. Ako stojimo, one će nas pre ili kasnije ipak doneti na viši sprat. Ali ako pri tome i sami hodamo, stižemo na cilj neuporedivo brže.

Recitovanje Budinog imena

Tako sledbenici tradicije čiste zemlje recituju „Poštovanje Amida Budi“ u sebi ili naglas i pri tome broje koliko puta su to učinili, često koristeći brojanicu. Ta praksa može biti samostalna ili u grupi, u lokalnom budističkom hramu. Isto tako, organizuju se povlačenja od jednog, tri ili sedam dana, gde se kombinuju ovakva recitovanja i različiti rituali čišćenja od prošlih loših dela. Istrajno recitovanje Budinog imena se shvata i kao forma meditacije, jer je sva pažnja fokusirana na Budu. Ova praksa se u Kini naziva nianfo, a u Japanu nembutsu. Takođe, ovo recitovanje se može kombinovati i sa vizualizacijom Amitabhe.



Fabrika smrti

Verovatno nikada niste čitali onlajn časopis Baseline. Ali možda bi trebalo. Časopis ima i nadahnjujući podnaslov: „Put do uspeha u biznisu kroz tehnologiju“. E sad, ako se spremate da krenete ili ste već u biznisu, u bejzlajnu ćete možda naći inspiraciju za svoju sledeću veliku poslovnu ideju. Nikad se ne zna. Ja nisam ni u kakvom biznisu, sem penzionerskom, da ne kažem dokoličarskom, pa je Bog interneta odlučio da danas nabasam na ovaj rudnik informacija o veštačkoj inteligenciji, virtuelnoj stvarnosti ili o tome kako da dragocene podatke svoje kompanije držite na sigurnom. Ali moju pažnju je privukao jedan sasvim drugačiji članak, prilično zlokobnog naslova „Od jajeta do bataka: 10 nedelja od farme do hrane“, u kojem autor, rekao bih, oduševljeno objašnjava prednosti automatizacije u proizvodnji pilića, prasića i drugih četvoronožaca, tako dragih dvonošcima. Kompjuter određuje temperaturu vazduha, dotok hrane i vode, kada će se ventilatori uključiti i koliko antibiotika i hormona rasta će biti ubačeno malim bićima u vodu. No, da bi svoj članak učinio još zanimljivijim, autor je došao na genijalnu ideju da čitav proizvodni proces opiše iz perspektive sirovine. Ovako nekako:

Sve je počelo pre skoro 50 dana, kada se moj kljun promolio iz moje ljuske. Za samo nekoliko sati, našao sam se na kamionu koji je vozio od mesta gde sam se izlegao do farme za ugoj, gde ću provesti narednih 46 dana svoga života. Na farmi sam brzo istovaren i stavljen u halu sa otprilike 20.000 drugih pilića… Tokom prvih pet dana svetlo je gorelo 24 sata. Nisam imao bilo šta drugo da radim do da jedem, pijem i odazivam se zovu prirode, tako da dok su svetla bila upaljena, zaista smo mnogo jeli… A onda su se 26. dana svetla ugasila i nadalje smo držani manje-više stalno u mraku… Posle nekog vremena prostor je postajao zagušljiv i počelo je da smrdi… Dan broj 47 započeo je kao i svi prethodni, ali se onda dogodilo nešto neouobičajeno. Iznenada su se vrata hale širom otvorila, a jedan deo nas je lagano uteran, u mnogim slučajevima bačen, u zadnjim deo velikog kamiona… Posle nekih 120 kilometara vožnje, stigli smo do mesta za obradu. Tu se dogodio jedan od retkih trenutaka da nas je ljudsko biće uopšte dodirnulo. Nečija ruka nas je zgrabila za noge i okačila naglavačke… Zamislite to kao transportnu liniju koja nas nosi ka mestu za tranžiranje.

Moje grudi su bile prepolovljene, obložene za pohovanje i poslate na svoje mesto na polici supermarketa u Denveru. Moji bataci bi ovog trenutka trebalo da su već stigli u Moskvu. Sve moje perje je bilo obrađeno i sada ga jede stoka negde u Teksasu. Moja krv i kosti su odlično poslužili da se napravi hrana za mačke, đubrivo ili ko zna šta već drugo. Moja krilca su začinjena sosom za roštilj i uz prilog od celera i još koječega poslužena u nekom gril baru u Njujorku. Moji prsti? E pa, oni su krenuli ka Aziji, gde se, koliko čujem, smatraju nekom vrstom specijaliteta.

Ova ljupka tehnološka pričica upečatljiva je iz više razloga, a meni je jedan posebno zapao za oko. Taj je da u čitavoj priči, koja je ovde znatno skraćena, nema ni pomena o neizrecivoj patnji koja je nezaobilazna na ovakvim farmama, ne samo za piliće, već i za svinje, patke, guske, ćurke, krave i sve druge životinje koje žive i umiru u najboljem od svih mogućih svetova naše industrijske poljoprivrede. Da, patnja samo smeta u članku u kojem treba da naslikate sreću koju donosi automatizacija svega, pa i ubijanja naših dalekih srodnika. A i svaki napredak zahteva žrtve, zar ne? Ali žrtve se ovde broje milijardama. Zar to ne treba da nas navede da se malo zaustavimo i razmislimo na koji način mi sami u svemu tome učestvujemo. A učestvujemo svaki put kada zagrizemo batak. Da bih olakšao sopstvenoj savesti, možda bih za početak mogao da odlučim da taj batak neće doći od životinje koja je odgajana u tako nehumanim uslovima. Mali korak za mene, ali veliki za „sirovinu“.