Zamonašenje

U našem manastiru u Čortanovcima će u nedelju, 26. septembra, u 9:30 biti obavljena ceremonija zaređenja. Kandidat će njome dobiti status samanere, iskušenika, što je prelazna faza treninga ka stupnju budističkog monaha (bhikkhu). Svi koji su zainteresovani pozvani su da svojim prisustvom uveličaju ovu skromnu ceremoniju.

Dakle, šta znači postati samanera? Kao i svaku važnu i manje važnu odluku u životu, i ovu treba doneti posle zrelog razmišljanja i određenog perioda provedenog u samom manastiru. Na taj način se postepeno pripremamo za jedan način života koji će, iako ima tradiciju dugu dve i po hiljade godina, za nas biti potpuno nov i u početku neobičan. To je pre svega život dobrovoljnog obuzdavanja i napuštanja mnogih suvišnih stvari za koje trenutno mislimo da su nezaobilazne, ali zapravo zatrpavaju naš um i neprekidno rasipaju našu pažnju. Već iz ovoga možemo naslutiti da to nije lak život, barem ne u početku, dok gvozdeni stisak naših dosadašnjih, čvrsto ukorenjenih navika malo ne popusti. Zato je, opet u početku, ali i kasnije, mudro pripremiti se za ozbiljna iskušenja (otuda i naziv ove faze), koja će nas svako malo navoditi da se zapitamo šta to radimo i čemu? Ono što nam u takvoj situaciji može biti od velike pomoći jeste to da pored sebe imamo nekog iskusnijeg u stvarima monaškog vežbanja, sa kime možemo da se posavetujemo, jer je i on prošao kroz istu ili sličnu fazu, udarao u slične zidove i borio se sa sličnim obmanama sopstvenog uma. Isto tako, velika nam pomoć može biti i pomisao da kroz ovakve izazove postavljamo najbolji temelj za kasnije življenje u spokojstvu i radosti. Ne postoji drugi put, nekakva prečica, kojom svoj um možemo da pročistimo od raznog taloga koji se u njemu nakupio, a koji je glavni uzrok sve naše patnje, dosadašnje, a i buduće, ako na tom planu ništa ne uradimo.

Da bi lakše išao tim putem pročišćenja, život iskušenika poseduje čvrstu strukturu, jer je regulisan određenim pravilima: kako postupamo i govorimo, kako se oblačimo, kada jedemo, kako se odnosimo prema ljudima koje srećemo u manastiru i van njega, na koji način doprinosimo zajednici u kojoj smo, šta treba da istrajno radimo (a šta da izbegavamo) da bismo malo pomalo napredovali ka smirenju, a ne ka nemiru, i tako dalje.

Kao što znamo, nezaređeni budistički sledbenici se pridržavaju pet pravila vrline, u svom nastojanju da vode moralan život i tako akumuliraju dobru kammu/karmu. U skladu sa principom postupnosti, jer monah sledi 227 pravila, iskušenik se zavetuje na poštovanje deset osnovnih pravila, kako bi njegov život bio vođen vrlinom, a što je najbolja osnova za dalje napredovanje u ovladavanju sopstvenim umom:

1. Odustajanje od povređivanja i ubijanja.
2. Odustajanje od uzimanja onoga što nam nije dato.
3. Odustajanje od svake seksualne aktivnosti.
4. Odustajanje od govora koji obmanjuje, vređa ili je isprazan.
5. Odustajanje od alkohola, droga i svega što pomračuje um.
6. Odustajanje od jela posle podneva.
7. Odustajanje od plesa, pevanja, muzike, gledanja predstava.
8. Odustajanje od ukrašavanja tela i odeće.
9. Odustajanje od korišćenja visokih ležaja, tj. luksuznih mesta za spavanje.
10. Odustajanje od rukovanja novcem i drugim dragocenostima.

Možda nam se učini da deset pravila i nije tako mnogo i da ćemo se lako izboriti sa njima. Ali ako ih malo bolje osmotrimo, videćemo da ona regulišu dobar deo našeg svakodnevnog života. Zato ih ne treba uzimati olako, ali ni mehanički. Svako od budističkih pravila generalno poseduje da tako kažem određeni „manevarski prostor“ ili još bolje „intenzitet“ i taj intenzitet treba postepeno, mudro pojačavati. Oni koji su na početku sa mnogo entuzijazma, ali premalo opreza i iskustva, često naprave grešku i pravila uzmu suviše kruto, mehanički, želeći da odmah u njima budu savršeni. Nije ni čudo da se ubrzo osete kao da su unutar debelog oklopa, iz kojeg ne mogu da mrdnu, što je najbolji put ka tome da vrlo brzo odustanu. Mudrost nam nalaže postupnost, kao što se pre svakog ozbiljnog vežbanja zagrevamo. Primera radi, pravilo o tome da ne povređujemo i ubijamo. Koga? Da li samo ljude? Ili i životinje? Koje životinje? Da li i one njasitnije, bude i mrave? Ili možda i one mikroorganzme u naše mtelu, naše „podstanare“? Da l is epovređivanje odnosi samo na ono fizičko ili i na mentalno? Na sva ta pitanja moramo sami pronaći svoj odgovor, pažljivim posmatranjem, zaključivanjem i praksom.

Ili uzimamo pravilo da ne uzimamo ništa što nam nije dato. Ono bi nas brzo moglo dovesti do takve krajnosti da umremo od gladi. Jer živeći u manastiru u kojem i nema nekoga ko bi nam ponudio hranu, sem još jednog monaha, može se dogoditi da on zaboravi da nam je ponudi i da tako ostanemo bez ručka. Ako je malo zaboravniji, ne gine nam višednevno gladovanje. Zato je uvek važno, zapravo najvažnije, da ne gubimo iz vida cilj same prakse i onda je sve lakše. A cilj prakse je, kao što je pomenuto, pročišćenje uma. Pročišćenje od čega? U ovom konkretnom slučaju od proždrljivosti, ugađanja stomaku, nezasitosti, jer ako se prepustimo ovim alama, nijedna hrana nam neće biti ni dovoljna, niti dovoljno ukusna. I onda eto patnje. Dakle, pravilo nas upućuje pre na to da budemo umereni u jelu, a ne da sebe umorimo glađu. I tako, u konkretnoj situaciji, kada sipamo u tanjir i um nam kaže: „Još! Malo je to!“, prvo osmotrimo taj impuls i senovito mesto sa kojeg dolazi. Je li to žudnja u stilu „sve je sito samo oči nisu“ ili našem telu zaista treba još hrane. U skladu sa ovakvim zaključkom je i naša odluka. Sve u svemu, to da li nam je neko formalno ponudio hranu ili nije je manje važno od toga šta mi sa njom nameravamo da uradimo: da se prehranimo ili prejedemo.

Naravno, ovakva „fleksibilnost“ ni u kom slučaju ne treba da nam bude opravdanje da svesno kršimo pravila. Takvom samoobmanom ćemo možda privremeno očuvati naš „svetao lik i herojsko delo“ u sopstvenim očima, ali nećemo doprineti onome zbog čega smo na mestu na kojem se nalazimo. A to je da sebe što bolje upoznamo, da onda u toj bašti pažljivo oplevimo razne korove i tako omogućimo blagu koje se već u njoj nalazi da nam donese svoje darove. Ti darovi su radost smirenja, sigurnost razumevanja i sjaj mudrosti koja podjednako vodi računa o sopstvenoj i dobrobiti drugih. Za jedan kratak ljudski život sasvim dovoljno.


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s