Duhovna razmeđa

Duhovni poslovi kojima se, svako na svoj način, bavi verovatno svaki posetilac ovog bloga kod nas se na Divljem zapadu uglavnom razumeju tako da sebe treba da postavimo u odnos sa nekim/nečim mnogo većim od nas samih, sa „drugim“, koje je „tamo negde“. U našim najboljim trenucima to drugo je nešto divno, lepo, mudro i spremno da nas bezuslovno voli. U onim manje lepim, ono je moćno, zastrašujuće, spremno da nam sudi, kazni i duboko povredi. Neki do tog „nečega“ dolaze kroz objavu koju otkrivaju u svetim tekstovima, kroz učenje drevnih proroka i čitavu građevinu koju je tradicija podigla na tim osnovama. Drugi ga naslute kada su okruženi prirodom, opaze u stanjima izmenjene svesti ili o njemu slušaju od mudrih učitelja. Kakav god da je slučaj, ovaj tip „svetog drugog“ u svojim najrazličitijim oblicima čini dominantan religijski model na Zapadu.

Međutim, sasvim drugačiji pristup duhovnosti otkriven je i praktikovan, između ostalog, u drevnoj Indiji. Taj sistem ima veze sa okretanjem ka sebi, umesto izvan sebe, sa razumevanjem i pročišćavanjem sebe, umesto negovanja odnosa sa „drugim“, kao i sa meditacijom i obuzdavanjem, više nego sa molitvom i ritualom. Odbleske ovog drugačijeg, više intimnog pristupa duhovnosti, koji izrasta iz proživljenog iskustva, pre nego da je uvezen iz nekog nama dalekog. nevidljivog sveta, moguće je i danas pronaći u tradicijama joge, đainizma, hinduizma i budizma, ali su i tu oni često zatrpani naslagama tradicije koja je i ovde stvorena zahvaljujući istim onim psihološkim mehanizmima koji su oblikovali zapadni pristup, uz to ojačanim istorijskim okolnostima.

Naime, barem hiljadu godina pre Aleksandrove invazije na Indiju u IV veku pre naše ere, matrica zapadne religioznosti stigla je i do severa Indije. Provala arijevskih plemena, koji su iz svoje postojbine, čini se severno od Crnog mora, krenuli na istok, sredinom drugog milenijuma pre naše ere zamenila je starosedelačku kulturu Indije novom tradicijom naslednih sveštenika, otkrivenih svetih istina i prinošenja izdašnih žrtvi kao načina komunikacije sa muškim bogovima neba. Pred tom nepreglednom plimom pridošlica, jedna introspektivnija lokalna, drevna tradicija potonula je da tako kažemo u ilegalu i ostala vidljiva tek na marginama novog vedskog sveta. Odatle će tokom narednih vekova tek povremeno uspeti da se probije do glavnog toka dominantne kulture i poremeti njegovu ustaljenu rutinu. Jedan takav slučaj dogodio se sa pojavom najranijih upanišada, čije ideje su, pošto su dugo sazrevale u dubinama indijskih šuma, u zajednicama asketskih jogija, postepeno hvatale koren kao jedna prihvatljiva inovacija indoevropske vedske tradicije. Na taj način je začeto ono što će se kasnije nazvati hinduizam, religija u čijem središtu se mešaju uvezeni zapadni i autohtoni indijski elementi.

Još značajniju revoluciju indijske duhovne misli proizveo je Buda kada je u V veku pre naše ere počeo da propoveda svoju Dhammu. Iz dubina njegovog ličnog razumevanja, stečenog istrajnim meditacijama i asketizmom u divljini, ali i trajnim pročišćenjem sopstvenog uma, Budino učenje je ugledalo svetlo dana i temeljno dovelo u pitanje vedsko pravoverje. Dodatni impuls ovoj svojevrsnoj duhovnoj revoluciji dao je car Asoka u III veku pre naše ere, kada je izgledalo da je brahmanska tradicija ozbiljno uzdrmana, možda čak pred nestankom. Ali sa kasnijom propašću carstva dinastije Maurja i talasom sve novih invazija, brahmanizam je postepeno uspeo da povrati svoju dominantnu poziciju na duhovnoj mapi Indije. Budizam tada postaje ne samo ponovo marginalizovan, već vremenom u jednom delu modifikovan i apsorbovan. Tako se danas u Indiji Buda vidi tek kao inkarnacija Višnua, poslat na zemlju da dobre Induse poduči kako da odustanu od žrtvovanja životinja i postanu vegetarijanci. Na tom tragu se Budino učenje negde i danas prezentira terminima koji više priliče hinduizmu: primordijalno savršenstvo, ne-dualna svest, inherento probuđena unutrašnja priroda itd.

Dakle, šta bi bile ključne odlike ove drevnije, više lične duhovnosti kakvoj je podučavao Buda tokom svog života? Pre svega, ona je radikalno iskustvena. Okrenuta ono što mi sami vidimo, dodirujemo, osećamo i znamo kada se uz pomoć postojane i fokusirane svesnosti posvetimo neposrednosti sadašnjeg trenutka. Znanje koje nam svakog trenutka dolazi iz sveta oko nas i u nama opterećeno je iluzijom, jer instrument kojim očitavamo taj svet je sam po sebi neadekvatan, nepripremljen, raštimovan. Otuda su indijski drevni mudraci dobro razumeli da taj instrument možemo učiniti delatnim u otkrivanju autentične mudrosti samo ako ga izbaždarimo, istražujući svoj unutrašnji pejzaž, nijanse i suptilnosti živog iskustva u trenutku dok ga proživljavamo.

Takva neustrašiva i iskrena introspekcija će nam relativno brzo otkriti temeljne nedostake čovekove egzistencije, ono što je Buda nazvao plemenitom istinom o patnji. Um i telo postaju oslobođeni bodljikavih žica, minskih polja, betonskih zidova, čitavog onog bolnog čvorišta sebičnosti, agresije i obmanutosti. Sposobnost uma da bude svestan, to znanje koje poput slavine, kap po kap, napaja tok naše svesti, biva neprekidno ometano, trovano i zatrpavano ovakvim unutrašnjim đubretom. Zato je cilj ovakve duhovnosti da raskrči metež, da razveže sve te čvorove, oslobodi zarobljen um – trenutak po trenutak, udah po udah – iz zatvora koji je sam sebi sazidao. A nagrada za život pažljivog unutrašnjeg osnaživanja jeste oslobađanje uma kroz mudrost, jedna njegova neverovatna transformacija, kada se um za svoj najvažniji potencijal svesnosti, bez prepreka i ograničenja.

O metodologiji i praksi tog oslobađanja, o otkrićima nestabilnosti, patnje i prividnosti koja ih prate, o slojevima bića, suptilnom mehanizmu uslovljenosti svega što nastane, o istraživanju unutrašnjih stanja napisane su čitave biblioteke knjiga. Ali ključno otkriće ove drevne duhovnosti jeste da je svet čovekovog iskustva jedan „virtuelan“ svet, koji svako od nas iz trenutka u trenutak iznova konstruiše, da bi se već narednog trenutka razložio u skladu sa svojom istinskom prirodom. I pošto su um i telo prirodan izraz prirodnog sveta, i njihova patnja jeste prirodna, ali je takvo i njihovo oslobođenje. Sa druge strane, „sveto drugo“ je tek konstrukcija, isto kao što su recimo pojmovi „trajnost“, „sopstvo“ i „lepota“. Nije reč o tome da takve stvari „ne postoje“ ili da ne mogu biti izvor smisla za nas. Pre se radi o tome da one nisu „tamo negde“ na način na koji indoevropski religijski refleks to uzima zdravo za gotovo. Njih projektuje isti onaj unutrašnji mehanizam koji stvara i druge čovekove konstrukcije, a to je dvojni mehanizam nezajažljive žudnje i straha.

Zato nije neobično da je jedna ovako radikalna alternativa bila pogrešno shvaćena među Budinim brahmanskim savremenicima, kasnije vekovima pogrešno prezentovana među njihovim potomcima i nastavlja da bude gledana sa podozrenjem i podsmehom među savremenim naslednicima indoevropske duhovne tradicije. Pa ipak, i pored svega, ona nastavlja da privlači, tiho nudeći svoj uverljiv pogled na svet i čovekovo mesto u njemu, onima koji su voljni da radije pogledaju ka unutra, nego ka spolja i ka gore.


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s