Appamāda

Beleška za polaznike našeg kursa palija, o jednoj jako važnoj reči koja im se pojavljuje u vežbama:

Appamāda je zanimljiva reč sačinjena od korena, dva prefiksa i padežnog nastavka. Kada se razbije na sastavne delove, izgleda ovako: a + (p)pa + mada + ena.

Koren je mada, što znači „opijenost, ošamućenost, ludilo“, tako da je englesko mad = lud, a možda i naše mahnit, očigledno istog porekla. U paliju je čitav niz reči u srodstvu sa tim korenom, kao na primer majja (vino, koje u petom pravilu za nezaređene pominjemo zajedno sa surāmeraya = rakija, da ih nećemo uzimati jer pomućuju pravilno rasuđivanje), zatim matta (1. opijen nečim, pijan od radosti; 2. slep od gordosti).

Pa je prefiks koji ukazuje na pravac kretanja ka napred i u tom smislu često ima značenje pojačavanja glagolom opisane radnje do maksimuma, pai malo preko toga. Tako, ako mada znači pijan, onda pamada znači što bi se kod nas reklo žargonski, pijan kao letva, tj. mrtav-pijan. Pali rečnici međutim navode kao značenje za pamada = nepažljivost, indolentnost, neobazrivost. Reklo bi se da ta značenja ne naglašavaju dovoljno snagu kojeu ta reč nosi sa sobom. Neko ko je mrtav pijan nije jednostavno nepažljiv ili neobazriv, takav će vrlo verovatno učiniti nešto vrlo loše, nedolično, predstavljati opasnost i za sebe i za druge. U Pali kanonu pijanstvo se često povezuje sa ludilom. U svom Govoru o plodu Buda govori o rezultatima koji se mogu očekivati ako prekršimo pet pravila vrline, pa kaže: „Yo sabbalahuso surāmerayapānassa vipāko, manussabhūtassa ummattaka-saṃvattaniko hotī.” / „Najmanje što se može očekivati od pijenja rakije i vina jeste ludilo.“ Najmanje! 😃

Pamāda ili pijanstvo je otuda slično ludilu. U budističkim okvirima reč je o ludilu čoveka koji svoje iskustvo ne razume na pravi način.

“a“ je negativni prefiks koja reči na čijem početku stoji daje suprotno značenje i usput, prema pravilima sandhija, duplira suglasnik narednog prefiksa, pa zato imamo dva „p“. Rečnik appamāda prevodi kao „promišljenost, pažljivost, savesnost, obazrivost, marljivost, ozbiljnost“. Očigledno reč je o svemu što je suprotno slepilu pijanstva. Ono na šta se ovde misli jeste obazrivost koju svakako imamo kada recimo, ne daj bože, naiđemo na zmiju otrovnicu ili neku drugu, po život opasnu zverku. Naša svest je potpuno fokusirana, vrlo jasna i bez ikakvih ometanja.

“-ena“ je, kao što smo već naučili na našim časovima, nastavak za peti padež, instrumental, koji označava ono čime subjekat obavlja neku radnju.

Dakle, appamāda je jedan od tri termina koji se odnose na različite kvalitete pažnje ili svesnosti, onoga što se na našem lepom srpskom kaže majndfulnes 🙂 Druga dva termina su sati i sampajañña. Sati dolazi od korena koja sugeriše sećanje ili prisećanje; dok sampajañña sugeriše stabilnu i koncentrisanu pažnju. Sve u svemu, kao što smo videli, etimologija nam otkriva značenje termina appamāda, ali da bismo ga do kraja razumeli, neće škoditi da malo pogledamo i kontekst u kojem se on koristi.

Prvo, appamāda se hvali kao „najveća korist“ za mudroga čoveka. Ona se opisuje da donosi dobro kako u sadašnjem životu, tako i u budućem. Daje dug život, zdravlje, lepotu i plemenito rođenje. Zahvaljujući appamāda svi drugi kvaliteti uma se razvijaju. U jednoj drugoj sutti se kaže:

“…kakav god korisna stanja uma da postoje, ona su ukorenjenja u marljivosti (tj. u apamāda), spajaju se u marljivosti i za marljivost se kaže da je glavna među njima. Kada je monah marljiv, treba očekivati da će on razvijati i negovati plemeniti osmostruki put.

Druge sutte nam govore kako se različiti kvaliteti razvijaju i neguju zahvaljujući apamāda, na primer sedam elemenata probuđenja, appamāda doprinosi da se jooš nepostojeća povoljna mentalna stanja pojave, a Buda objavljuje da je zahvaljujući apamāda stigao do probuđenja. Celo drugo poglavlje Dhammapade posvećeno je ovom kvalitetu uma, a Mahāmaṅgala sutta ga ističe kao jedan od mnogih kvaliteta koji se mogu smatrati najvišim blagoslovom (maṅgalamuttamaṃ).

Jasno je da appamāda ima veoma veliku važnost za svakog budistu, ali šta je ona u suštini? U Saḷāyatana saṃyutti, jedan govor nam kaže da je appamāda povezana sa kvalitetom obuzdanosti:

“Ukoliko neko živi sa obuzdanošću [saṃvuta] u pogledu čula vida, um ne biva uprljan oblicima dostupnim oku. Ako um nije uprljan, rađa se radost. Kada je neko radostan, ushićenje se rađa. Kada je um ponesen ushićenjem, telo postaje mirno. Onaj ko je mirnog tela doživljava sreću. Um u onome ko je srećan postaje koncentrisan. Kada je um koncentrisan, pojave postaju sasvim vidljive [dhammānaṃ pātubhāvā], i takav čovek biva prepoznat kao ‘onaj ko živi s marljivošću‘.“

Appamāda je očigledno sinonim sa „stražarenjem na vratima čula“, ali isto tako sa koncentrisanim umom iz kojeg se može roditi uvid. Ona nam omogućuje da uđemo u niz stanja koja slede jedno drugo: pāmojja, pīti, passambhati, sukha, samādhi, dhammā pātubhavā – a ona su korak po korak, napredovanje ka probuđenju. Ovo poslednje stanje, dhammānaṃ pātubhāvā može se smatrati sinonimom sa yathābhūta-ñāṇadassana, znanje i viđenje stvari kakve zaista jesu.

Vipassanā

Pali reč vipassanā (sansk. vipaśyana) obično se prevodi kao „uvid“, što čini se nije tako loš prevod za ono što je Buda hteo da kaže. Naime, da bi se napravila ova složenica, na glagolski koren pas– koji nosi značenje „videti“ dodat je prefiks vi-, koji se ovde može razumeti kao pojačivač, označavajući tako jasno, temeljno viđenje. Dodatno značenje ovog prefiksa je isto kao srpskog prefiksa raz-, razdvajanje, otkrivanje, kao u reči razabrati ili razobličiti, gde opet dolazimo do jasnijeg viđenja, uočavanja, uviđanja nečega što je iza pojavnog, iza onoga što vidimo na prvi pogled. Imajući ovo u vidu, jasnije nam je zašto se vipassanā, „uvid“ često koristi kao sinonim za mudrost (paññā; sansk. prajñā).

Drugi način upotrebe ove reči u budizmu je sintagma samatha-vipassanā, koja označava dve vrste meditacije. Prvi pojam, samatha, jeste meditacija smirenja, vežba koncentracije uma na odabrani objekat, kakav je recimo dah. Nasuprot tome, vipassanā meditacija obuhvata usmeravanje tako koncentrisanog uma na tok naše svesti i iskustava koja ga čine, gde zapravo svaki trenutak predstavlja poseban objekat naše pažnje. Posmatrajući neprekidno nastajanje i nestajanje različitih pojava na tački na kojoj se one susreću sa našim čulima, umesto kroz filter objašnjenja našeg neumornog unutrašnjeg komentatora i unapred formirane stavove, meditant je u prilici da ode iza pojavnog, do uvida u pravu prirodu stvarnosti. Ovakvo praktikovanje svesnosti, fokusiranja uma na neki objekat ili ideju, obezbeđuje privremeno ublažavanje svih onih simptoma patnje koji nas neprekidno opsedaju. Istrajavanje u ovakvoj praksi vodi do uvida u pravu prirodu iskustva i jednog temeljnijeg razumevanja koje obuhvata i leči same korene te patnje.

Ako smo se malo istrajnije posvetili budističkoj meditaciji, mogli smo da uočimo kako svaki put kada uspemo da svoj um izvučemo iz automatkog finkcionisanja kojem je tako sklon i svesno pažnju usmerimo na neki objekat iskustva u sadašnjem trenutku, to nam istog trena obezbeđuje zaštitu od valova strepnje, potištenosti, vezivanja, odbojnosti i konfuzije koji nas inače neprekidno zapljuskuju. Ovo je ujedno ključni razlog ogromne popularnosti koju vipassana meditacija i čitav pokret ka razvijanju svesnosti danas uživa.

Dopuštajući nam da sa mudrošću vidimo dublje istine koje ne samo da otkrivaju njene korene, već leče patnju, vipassanā ili uvid nam pokazuje da se sve stvari sve vreme menjaju, nastaju i nestaju iz trenutka u trenutak, čineći tu nezaustavljuvi bujicu koju nazivamo svet našeg iskustva. Uviđamo da i unutrašnje i spoljašnje pojave koje ga čine neprekidno međusobno uslovljavaju jedna drugu, a da osećaj „ja“ koji stvaramo kako bismo nekako opstali u toj oluji jeste tek jedan proizvoljni i uslovljeni konstrukt. Istinsko razumevanje svoje egzistencijalne situacije omogućuje nam da budemo u ovom svetu bez otpora, bez vezivanja i sa spokojstvom. Samo kada jasno uvidimo neutaživu žeđ žudnje – tog osnovnog uzroka patnje – u stanju smo da taj plamen zauvek ugasimo.

Treća doza

Nedavno sam primio i treću dozu vakcine protiv kovida. Odlučio sam da budem „dosledan“, pa sam kao i u prethodna dva puta primio vakcinu naše braće Kineza. Sad nešto kažu da ona stvara najmanje antitela, ali ja se svejedno osećam sigurnije, mada naravno i dalje, koliko mogu, izbegavam okupljanja i svakakve gužve. Sve u svemu, učinio sam i činim koliko je do mene da se ova pošast od epidemije smiri, mada kako je krenulo, ćeraćemo se mi i celu narednu godinu.

Takva sumorna prognoza o trećem poluvremenu ove borbe neminovno tera na razmišljanje. Korona je već na razne načine uticala na naše živote i iz temelja ih promenila, uglavnom na gore, tako da bih očekivao da je svima jasno kako je naš i opšti i pojedinačni interes da se ova pošast što pre okonča. A onda, kao i svi vi, i ja nailazim na ljude koji, iako takođe pogođeni situacijom koju je epidemija donela, imaju sasvim drugačiju percepciju situacije i odbijaju da se vakcinišu. Za vikend gledam slike iz evropskih prestonica, gde hiljade ljudi protestvuje protiv „zaključavanja“ i drugih mera koje lekari predlažu da bi se spaslo što se još spasti može. Neke od tih slika su baš brutalne, kao što je divljanje po ulicama Amsterdama, razbijanje nečije imovine, čak paljenje jedne škole!? OK, za proteste u Austriji mi je jasno. Najava uvođenja obavezne vakcinacije mi se čini nesumnjivim prelaženjem crvene linije, ali moram priznati da mi razlozi za ostale proteste protiv antiepidemijskih mera nisu baš jasni. Zašto? Iz vrlo jednostavnog razloga koji se može sažeti u dva stava: 1. korona ubija ili ostavlja trajne posledice, kako na pojedince, tako i na društvo 2. vakcina smanjuje mogućnost i posledice zaražavanja koronom.

Ova jednačina sa dve poznate mi se čini toliko prostom i očiglednom za rešavanje da se uvek iznova pitam, da li možda nešto gubim iz vida kada ne uspevam da shvatim odakle taj trend protiv vakcina, nečega što nam tako očigledno pomaže, a ne da nas ugrožava. Trend koji, što mi se čini još apsurdnije, postaje sve jači što se epidemija pojačava. Trend koji, takođe, nosi sa sobom toliko strasti i naboja, da mi se čini kao da je pre neko političko, nego medicinsko pitanje. Tako je postalo nepreporučljivo za tvoj socijalni status da uopšte kažeš da si za vakcinaciju. Postaješ obeležen i neka vrsta izdajnika zajedničke stvari. Mada ne znam ni kada ni gde sam nekakav takav savez potpisao.

OK, u kakofoniji tzv. antivakserskih glasova i argumenata, jedan mi se čini kao dominantan, a to je onaj o ljudskim pravima. Svako ima pravo da sam odluči hoće li primiti vakcinu ili ne. Naravno. Ovo već potpisujem. Zato sam gore i pomenuo Austriju kao negativan primer. To pravo nam niko ne može oduzeti, jer je, ako će vam tako biti lakše, između ostalog garantovano našim rođenim ustavom kao pravo na fizički i psihički integritet (član 25). Takođe, niko nema pravo da nas prisiljava da promenimo svoje mišljenje protiv vakcije i zahteva da ono bude za vakcinu. Eto i to nam garantuje naš ustav zaštitnik kao slobodu misli (član 43).

Dakle, sve dovde je sve kristalno jasno. Ali, što kaže naš mudri narod, uvek ima to jedno ali što devojci sreću kvari 🙂 To da neko ne primi vakcinu je, jasno, stvar njegovog izbora. Ali je isto tako potpuno jasno da taj, kao i svaki naš izbor u životu, ima svoje potomstvo u vidu rezultata tog izbora. Jedno bez drugog jednostavno ne ide, uzrok i posledica. Ne mogu da skočim u vodu i očekujem da ću biti potpuno suv. Ne mogu da ne primim vakcinu i očekujem da se sigurno neću zaraziti i završiti u bolnici ili da sigurno neću nikoga drugog zaraziti. I tu već dolazimo do onoga što bih da naglasim kao svoje glavne argumente za vakcinaciju.

Prvi je, da, mogu se odlučiti da se ne vakcinišem, jednostavno zato što ne verujem tim lekarima što svakodnevno drobe kako je kovid nekakav opasan virus i da su 95% pacijenata u bolnicama upravo nevakcinisani. Ali, ali ako se onda ipak nekim čudom zarazim, malo mi se čini, hajde da kažem blago, nedoslednim da tek tada vrtoglavo poraste moje poverenje u iste te lekare i potražim njihovu pomoć. A ako se, ne daj bože, stvari kod mene baš pogoršaju, da li ću otići u bolnicu? Pa naravno! I treba. Ali da li će me dok ležim tamo bar malo peći savest, jer potpuno nepotrebno zauzimam mesto nekome ko nije mogao da bira hoće li dobiti infarkt, morati na dijalizu, operaciju kuka ili zračenje tumora? Jer kreveta ima koliko ih ima i ja zauzimam nečiji, samo zato što sam tako ja odlučio.

I sa ovim dolazim do svog drugog argumenta, jer mi možemo da donosimo odluke i ovakve i onakve, možemo da nas ne brine kakve će one imati posledice, ali taj luksuz nema zajednica kao takva. Jer zajednica nismo samo mi, već i drugi isti takvi pojedinci. Zato ona mora, baš u interesu tih drugih pojedinaca, da uvodi mere koje će ih zaštiti od nedovoljno promišljenih odluka pojedinaca. U tome vidim opravdanje za uvođenje propusnica. Jer nekako mi se čini da je stvar sa tim propusnicama okrenuta naglavce. Trenutni narativ je, ko meni može da ograniči „ljudsko“ pravo da sedim u kafiću. Prvo, to nije ljudsko pravo, već ugostiteljstvo, a drugo, ja bih okrenuo ugao i zapitao se: ko meni može da uskrati pravo da sedim u kafiću i osećam se bezbedno, jer su svi ostali vakcinisani, baš kao i ja. To što i vakcinisani mogu da se zaraze nije ovde dobar argument, jer da, neko može da me udavi golim rukama, ali svejedno, ipak se osećam sigurnijim ako znam da na mestu na kojem sam niko nema ni hladno, ni vatreno oružje. Dakle, reč je o stepenu sigurnosti, a ne o apsolutnoj izvesnosti, jer kao što svi dobro znamo, samo je jedna stvar u ovom našem lepom životu apsolutno izvesna.

Još jednu stvar sam zapazio, a to je antivakserski argument kako trenutno postoji diskriminacija na vakcinisane i nevakcinisane. Rekao bih da je diskriminacija razlikovanje na osnovu svojstva nekog čoveka, na osnovu nečega što me definiše kao ličnost, individuu: zbog toga što je crn, beo, žut, sa telesnim ili mentalnim nedostatkom, što sam ove ili one nacije, socijalnog sloja itd. Sve u svemu, na osnovu nečega što nisam birao, već sam se, blago majci, tako rodio. Očigledno da je ovde reč o brkanju pojmova i želji da se jedan sasvim ličan izbor ubaci među svojstva, a to baš ne ide. Zašto? Pa jednostavno zato što bismo brkanjem ova dva potpuno različita nivoa mogli doći do raznih apsurdnih situacija da recimo neko ko je odlučio da studira šumarstvo u jednom trenutku poželi da bude hirurg i da onda tretira kao ograničavanje svojih ljudskih prava to što ga ne puštaju u operacionu salu.

Sve u svemu, da ne bih dužio više, samo da na kraju napomenem da ovime nisam želeo bilo koga da prozivam, osuđujem ili napadam, već jednostavno da stavim na papir, čuj papir, ekran bre! Ono što mi se već neko vreme vrzma po glavi i tako o svemu još jednom promislim. A ako to još nekog navede da promisli o svojim izborima i jasno sebi predoči sopstvene argumente, eto lepe prilike za promišljanje. A Buda nam je davno govorio, gde je mudro promišljanje, tu je su i mir i sreća, naša i zajednice u kojoj živimo. Ostajte mi zdravi!

Zamena

Navike vezivanja

PUN MESEC – petak, 19. novembar 2021.

Gajiti navike
kakve su žudnja i vezivanje
nalik je gajenju opasnog korova.

Dhammapada, 335

Kada decu po prvi put ostavljaju u školi, ona se često osete uzemirenima dok gledaju kako njihovi roditelji odlaze. Ne razumeju da će se za nekoliko sati mama ili tata vratiti po njih. Na kraju ta deca nauče da njihovi roditelji nisu nestali zauvek i to uh umiri. Kao odrasli, kada sebe uhvatimo da smo na pogrešan način videli neku situaciju i postali savladani vezivanjem, mudro je zastati i dobro osmotriti na koji način vezivanje rađa patnju. Na jednom nivou može se činiti prikladnim vezati se za stvari koje su nam drage. Za roditelje je najprirodnija stvar da osete brigu za svoju decu. Ali šta se događa kada se ta brižnost udruži sa vezivanjem? Dete je suviše zaštićeno i nema priliku za učenje. Ili, šta se događa kada nas pohvali neko koga cenimo i vežemo se za prijatne osećaje koji uz to idu? To se u tom trenutku može činiti kao nešto što je u redu, ali ono što propuštamo da vidimo jeste kako, kada nam se neko obrati na grub način i bolni osećaji nas obuzmu, ne možemo da se odupremo vezivanju za te neprijatne osećaje. To dvoje idu jednu uz drugo.

S dobrim željama,
Ađan Munindo

————————————————————————————

Kurs pali jezika

Organizujemo onlajn kurs:
UVOD U PALI – JEZIK THERAVADA BUDISTIČKOG KANONA.

predavač: Branko Kovačević

Zanima te budizam i već neko vreme marljivo čitaš budističke tekstove, naročito Budine govore. Ali u njima se, kao i u svakoj “stručnoj literaturi”, koriste termini, često na pali jeziku, za koje nisi baš siguran/-na šta tačno znače. To te je navelo da pomisliš kako bi ti malo znanja palija dobro došlo. Sem toga, lepo bi bilo pročitati makar one najkraće govore na jeziku originala, jer naravno original je daleko bolji od svakog prevoda.

Ako misliš da je ovo dobra prilika da napraviš korak ka dubljem razumevanju učenja, tako što ćeš ga čitati na jeziku na kojem je i nastalo, pošalji prijavu na mejl budizam@yahoo.com radi daljih informacija.

33. Toplo i hladno

Vežba: Tokom ove nedelje obrati pažnju na osećaj toplote i hladnoće. Uoči bilo kakvu fizičku ili emocionalnu reakciju na temperaturu ili njezinu promenu. Vežbaj da se opustiš, bez obzira kola je temperatura.

PODSEĆANJA
Možeš postaviti papiriće sa nacrtanim termometrom ili na njima napisati “toplo i hladno”.

OTKRIĆA
Sećam se svojih leta kao deteta u Misuriju. Plastikom presvučena sedišta u kolima su nam palila noge kad bismo seli unutra i kada bismo izašli, iza sebe smo ostavljali barice znoja. Igrali smo se napolju, postali lepljivi, znojavi, i nikada se nismo žalili. Stvari su bile takve i to je to. Roditelji male dece često pričaju kako kada odu na plažu, njihova deca jurnu u vodu i igraju se loptom tamo, bez obzira koja je temperatura okeana. Šta se to događa kako starimo što nas načini tako netolerantnim prema stvarima kakve jesu?

Jednom smo išli na mirovno hodočašće u Japan u avgustu, gde je svaki izlaza napolje izgledao kao ulazak u saunu. Za nekoliko minuta odeća bi nam bila natopljena znojem. Posle nekoliko sati na odeći bi se pojavili beli krugovi od izlučene soli. Bilo je teško ne dati oduška takvim tegobama. Ali smo zapazili da su Japanci, od beba, pa do vrlo starih, radili ono što i inače rade, kao da sve to na njih ne utiče. To nas je inspirisalo da napustimo jadikujući um i da samo budemo prisutni sa stvarima kakve jesu, registrujući osećaje kao puke osećaje, vlažna i suva mesta, vreli eksterijer, hladan enterijer, golicanje kapljica znoja dok klize niz telo. Patnja koju je nanosio um prestala je i mi smo postali mnogo srećniji hodočasnici.

Tokom jednog meditacijskog povlačenja prišla mi je žena i požalila mi se kako joj je, i pored dodatne odeće i termofora, još uvek hladno sve vreme. Tako je shvatila da se u njoj javlja strah od toga da joj je hladno. Znala je da je taj strah iracionalan i tragala je za njegovim izvorom. Onda se prisetila incidenta od pre dvadesetak godina, kada je imala poteškoće sa srcem i osećala da joj je veoma hladno.

Zamolila sam je da vrlo pažljivo skenira svoje telo i kaže mi koji procenat tela nije osećao hladnoću. Posle nekoliko minuta sa iznenađenjem me je izvestila da preko 90 procenata njezinog tela oseća toplotu, čak vrelinu. Shvatila je da tih 10 procenata njezinog tela koje oseća hladnoću stvara 100 procenata straha. Kasnije mi je rekla da joj je sa uma pao teret, strah koji je trajao decenijama, i sada je bila u stanju da lako podnosi različite temperature.

Jednom sam posmatrala putnika kako ulazi u moja kola i odmah gleda da uključi erkondišn, čak i pre nego što sam pokrenula kola. To je kao da solite hranu i pre nego što ste je okusili. Živimo na automatskom pilotu, pokušavajući da sebe izolujemo od svake neugodnosti čak i pre nego što ona naiđe. Tako gubimo radost potencijalnog otkrića i slobode da ustanovimo kako je moguće da istražujemo, i čak budemo srećni, unutar šireg spektra iskustava nego što smo mislili.

DUBLJE LEKCIJE
U Japanu zendo ili sala za meditaciju se ne greje zimi. Prozori su otvoreni. Kao da sedite napolju, izuzev što ne pokisnete ili vas ne zaveje sneg – mnogo. Tokom jednog povlačenja u februaru obukla sam svu odeću koju sam imala u koferu, toliko slojeva da sam jedva mogla da savijem kolena i sednem. Koža mi je bila toliko smrznuta, da je bolelo čak i kada bi na kratko moja pažnja počivala na onim delovima, kao što su lice i šake, koji su bili otkriveni. Tokom tradicionalnih zen povlačenje i jedete u zendou. Dok sam jela, morala sam dobro da pazim da li su štapići još uvek među mojim ukočenim prstima. Iz te neprijatne situacije nije bilo izlaza. Jedini put vodio je ka unutra, usmeriti nepokolebljivu koncentraciju duboko unutar mog stomaka, na haru ili središte tela. Bilo je to moćno povlačenje i shvatila sam zašto je poštovani zen učitelj Sogaku Harada roši insistirao da njegov manastir bude podignut visoko u planini. Toliko truda ulažemo kako bi nam naše spoljašnje okolnosti odgovarale. Međutim, nemoguće je da nam bude udobno sve vreme, jer priroda svih stvari je da se one menjaju. Taj pokušaj kontrole je suština naše iscrpljenosti i emocionalne konfuzije. Jedan zen koan govori o tome. Monah je upitao učitelja Tozana: „Hladnoća i vrućina nas zaskoče. Kako je moguće izbeći ih?“ Tozan je odgovorio: „Zašto ne odeš na mesto na kojem nema ni hladnoće ni vrućine?“ Monah beše zbunjen i upita: „Gde je to mesto na kojem nema ni hladnoće ni vrućine?“ Tozan reče: „Kada je hladno, dopusti da bude toliko hladno da te ubije. Kada je toplo, neka bude toliko toplo da te ubije.“

U ovom učenju sintagma „da te ubije“znači ubiti ideje o tome kakve stvari treba da budu da biste bili srećni. Može zvučati čudno, možete vežbati svesnost neprijatnosti i bola, a opet biti sasvim srećni. Ta sreća dolazi od zadovoljstva toga biti jednostavno prisutan i isto tako od pouzdanja koje stičete – pouzdanja da ćete, uz istrajnu praksu, na kraju biti u stanju da se suočite sa bilo čime što vam život donese, čak i bolom, samo ako uz sebe imate alatku kakva je svesnost.

Zaključak: Kada tvoj um kaže “suviše toplo” ili “suviše hladno”, ne veruj mu. Istražuj kako tvoje čitavo telo doživljava hladnoću i toplotu

Celovitost Sanghe

Pogledajte ovaj divan polučasovni dokumentarac o naporima da se obnovi red monahinja u zemljama theravada budizma i, nažalost, otporima na koje ti napori nailaze. Vera u Budu i Dhammu koja zrači iz onoga što govore i pokazuju monahinje koje su intervjuisali je prosto očaravajuća i pokazuje da je to proces koji je jednostavno nezaustavljiv.

Nažalost, film je samo za one koji razumeju engleski.

Film je ovde