Treća doza

Nedavno sam primio i treću dozu vakcine protiv kovida. Odlučio sam da budem „dosledan“, pa sam kao i u prethodna dva puta primio vakcinu naše braće Kineza. Sad nešto kažu da ona stvara najmanje antitela, ali ja se svejedno osećam sigurnije, mada naravno i dalje, koliko mogu, izbegavam okupljanja i svakakve gužve. Sve u svemu, učinio sam i činim koliko je do mene da se ova pošast od epidemije smiri, mada kako je krenulo, ćeraćemo se mi i celu narednu godinu.

Takva sumorna prognoza o trećem poluvremenu ove borbe neminovno tera na razmišljanje. Korona je već na razne načine uticala na naše živote i iz temelja ih promenila, uglavnom na gore, tako da bih očekivao da je svima jasno kako je naš i opšti i pojedinačni interes da se ova pošast što pre okonča. A onda, kao i svi vi, i ja nailazim na ljude koji, iako takođe pogođeni situacijom koju je epidemija donela, imaju sasvim drugačiju percepciju situacije i odbijaju da se vakcinišu. Za vikend gledam slike iz evropskih prestonica, gde hiljade ljudi protestvuje protiv „zaključavanja“ i drugih mera koje lekari predlažu da bi se spaslo što se još spasti može. Neke od tih slika su baš brutalne, kao što je divljanje po ulicama Amsterdama, razbijanje nečije imovine, čak paljenje jedne škole!? OK, za proteste u Austriji mi je jasno. Najava uvođenja obavezne vakcinacije mi se čini nesumnjivim prelaženjem crvene linije, ali moram priznati da mi razlozi za ostale proteste protiv antiepidemijskih mera nisu baš jasni. Zašto? Iz vrlo jednostavnog razloga koji se može sažeti u dva stava: 1. korona ubija ili ostavlja trajne posledice, kako na pojedince, tako i na društvo 2. vakcina smanjuje mogućnost i posledice zaražavanja koronom.

Ova jednačina sa dve poznate mi se čini toliko prostom i očiglednom za rešavanje da se uvek iznova pitam, da li možda nešto gubim iz vida kada ne uspevam da shvatim odakle taj trend protiv vakcina, nečega što nam tako očigledno pomaže, a ne da nas ugrožava. Trend koji, što mi se čini još apsurdnije, postaje sve jači što se epidemija pojačava. Trend koji, takođe, nosi sa sobom toliko strasti i naboja, da mi se čini kao da je pre neko političko, nego medicinsko pitanje. Tako je postalo nepreporučljivo za tvoj socijalni status da uopšte kažeš da si za vakcinaciju. Postaješ obeležen i neka vrsta izdajnika zajedničke stvari. Mada ne znam ni kada ni gde sam nekakav takav savez potpisao.

OK, u kakofoniji tzv. antivakserskih glasova i argumenata, jedan mi se čini kao dominantan, a to je onaj o ljudskim pravima. Svako ima pravo da sam odluči hoće li primiti vakcinu ili ne. Naravno. Ovo već potpisujem. Zato sam gore i pomenuo Austriju kao negativan primer. To pravo nam niko ne može oduzeti, jer je, ako će vam tako biti lakše, između ostalog garantovano našim rođenim ustavom kao pravo na fizički i psihički integritet (član 25). Takođe, niko nema pravo da nas prisiljava da promenimo svoje mišljenje protiv vakcije i zahteva da ono bude za vakcinu. Eto i to nam garantuje naš ustav zaštitnik kao slobodu misli (član 43).

Dakle, sve dovde je sve kristalno jasno. Ali, što kaže naš mudri narod, uvek ima to jedno ali što devojci sreću kvari 🙂 To da neko ne primi vakcinu je, jasno, stvar njegovog izbora. Ali je isto tako potpuno jasno da taj, kao i svaki naš izbor u životu, ima svoje potomstvo u vidu rezultata tog izbora. Jedno bez drugog jednostavno ne ide, uzrok i posledica. Ne mogu da skočim u vodu i očekujem da ću biti potpuno suv. Ne mogu da ne primim vakcinu i očekujem da se sigurno neću zaraziti i završiti u bolnici ili da sigurno neću nikoga drugog zaraziti. I tu već dolazimo do onoga što bih da naglasim kao svoje glavne argumente za vakcinaciju.

Prvi je, da, mogu se odlučiti da se ne vakcinišem, jednostavno zato što ne verujem tim lekarima što svakodnevno drobe kako je kovid nekakav opasan virus i da su 95% pacijenata u bolnicama upravo nevakcinisani. Ali, ali ako se onda ipak nekim čudom zarazim, malo mi se čini, hajde da kažem blago, nedoslednim da tek tada vrtoglavo poraste moje poverenje u iste te lekare i potražim njihovu pomoć. A ako se, ne daj bože, stvari kod mene baš pogoršaju, da li ću otići u bolnicu? Pa naravno! I treba. Ali da li će me dok ležim tamo bar malo peći savest, jer potpuno nepotrebno zauzimam mesto nekome ko nije mogao da bira hoće li dobiti infarkt, morati na dijalizu, operaciju kuka ili zračenje tumora? Jer kreveta ima koliko ih ima i ja zauzimam nečiji, samo zato što sam tako ja odlučio.

I sa ovim dolazim do svog drugog argumenta, jer mi možemo da donosimo odluke i ovakve i onakve, možemo da nas ne brine kakve će one imati posledice, ali taj luksuz nema zajednica kao takva. Jer zajednica nismo samo mi, već i drugi isti takvi pojedinci. Zato ona mora, baš u interesu tih drugih pojedinaca, da uvodi mere koje će ih zaštiti od nedovoljno promišljenih odluka pojedinaca. U tome vidim opravdanje za uvođenje propusnica. Jer nekako mi se čini da je stvar sa tim propusnicama okrenuta naglavce. Trenutni narativ je, ko meni može da ograniči „ljudsko“ pravo da sedim u kafiću. Prvo, to nije ljudsko pravo, već ugostiteljstvo, a drugo, ja bih okrenuo ugao i zapitao se: ko meni može da uskrati pravo da sedim u kafiću i osećam se bezbedno, jer su svi ostali vakcinisani, baš kao i ja. To što i vakcinisani mogu da se zaraze nije ovde dobar argument, jer da, neko može da me udavi golim rukama, ali svejedno, ipak se osećam sigurnijim ako znam da na mestu na kojem sam niko nema ni hladno, ni vatreno oružje. Dakle, reč je o stepenu sigurnosti, a ne o apsolutnoj izvesnosti, jer kao što svi dobro znamo, samo je jedna stvar u ovom našem lepom životu apsolutno izvesna.

Još jednu stvar sam zapazio, a to je antivakserski argument kako trenutno postoji diskriminacija na vakcinisane i nevakcinisane. Rekao bih da je diskriminacija razlikovanje na osnovu svojstva nekog čoveka, na osnovu nečega što me definiše kao ličnost, individuu: zbog toga što je crn, beo, žut, sa telesnim ili mentalnim nedostatkom, što sam ove ili one nacije, socijalnog sloja itd. Sve u svemu, na osnovu nečega što nisam birao, već sam se, blago majci, tako rodio. Očigledno da je ovde reč o brkanju pojmova i želji da se jedan sasvim ličan izbor ubaci među svojstva, a to baš ne ide. Zašto? Pa jednostavno zato što bismo brkanjem ova dva potpuno različita nivoa mogli doći do raznih apsurdnih situacija da recimo neko ko je odlučio da studira šumarstvo u jednom trenutku poželi da bude hirurg i da onda tretira kao ograničavanje svojih ljudskih prava to što ga ne puštaju u operacionu salu.

Sve u svemu, da ne bih dužio više, samo da na kraju napomenem da ovime nisam želeo bilo koga da prozivam, osuđujem ili napadam, već jednostavno da stavim na papir, čuj papir, ekran bre! Ono što mi se već neko vreme vrzma po glavi i tako o svemu još jednom promislim. A ako to još nekog navede da promisli o svojim izborima i jasno sebi predoči sopstvene argumente, eto lepe prilike za promišljanje. A Buda nam je davno govorio, gde je mudro promišljanje, tu je su i mir i sreća, naša i zajednice u kojoj živimo. Ostajte mi zdravi!


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s