Pravo beskućništvo

Sammāparibbāđanīya sutta, Sn II.13

359. „Pitam munija, posednika velike mudrosti,
koji je na drugu obalu stigao, nibbānudosegao, čvrst:
kad dom svoj napusti, užitke čula za sobom ostavi,
kako monah u svetu ovom da živi pravo beskućništvo?

360. „Za koga su sva znamenja bez značaja”,
(reče Blaženi),
”čudesa razna, snovi ili pak neki drugi znaci,1
kad ukloni sve što sa takvim praznoverjem ide,
tek tada monah živi pravo beskućništvo.

361. Neka napusti strast za užicima čula,
kako ovozemaljskim, tako i nebeskim;
nadišavši ovaj život i proniknuvši u Učenje;
tek tada on živi pravo beskućništvo.

362. Nek iza sebe ostavi reči što ljude dele,
neka od sebe odbaci bes i tvrdičluk;
kada napusti svaku privlačnost i odbojnost,
tek tada on živi pravo beskućništvo.

363. Okrenuvši se od prijatnog i neprijatnog,
ne poseže ni za jednim, ne zavisi od bilo čega,
potpuno oslobođen od stvari koje sputavaju,
tek tada on živi pravo beskućništvo.

364. Ne vidi ništa vredno u sticanju,
a strast za posedovanjem uklonio je;
ne zaviseći od bilo čega, nit‘ vođen drugima,
tek tada on živi pravo beskućništvo.

365. Ni sa kim u sukobu, rečju, mišlju ili delom,
na pravi način razumevši Dhammu,
ispunjen težnjom da dosegne stanje nibbāne,
tek tada on živi pravo beskućništvo.

366. Monah nek ne bude gord, misleći: „Poštuju me”,
a ako ako ga uvrede nečim, nek ogorčenje ne gaji;
primivši hranu od drugih, ne biva njome ushićen:
tek tada on živi pravo beskućništvo.

367. Kad napusti žeđ za rođenjima novim,
monah je uzdržan da ne naudi bilo kome,
nadišao je sumnju, sve strele iščupao,
tek tada on živi pravo beskućništvo.

368. Znajući šta je za njega primereno,
monah nikog na svetu povredio ne bi;
razumevši Dhammu onako kakva zaista jeste,
tek tada on živi pravo beskućništvo.

369. Kad nema u njemu skrivenih sklonosti
i korenje svega lošeg u sebi je počupao,
ničega željan, bez očekivanja bilo kakvih,
tek tada on živi pravo beskućništvo.

370. U njemu otrova nema, obmana napuštena,
sasvim nadišavši čitavu tu gomilu žudnji,
ukroćen, ohlađen, u sebi zaista čvrst,
tek tada on živi pravo beskućništvo.

371. Pun poverenja, znanja, put jasno vidi,
mudrac što u sporovima drugih ne bira stranu;
uklonivši pohlepu, mržnju i ogorčenje u sebi,
tek tada on živi pravo beskućništvo.

372. Istinski pobednik što raskrilio je velove,
usavršen u Učenju, na drugoj obali, bez strasti,
vešt da uoči prestanak svake uslovljene stvari,
tek tada on živi pravo beskućništvo.

373. Nadišavši ideje o stvarima prošlim i budućim
i dobro znajući šta jeste prava čistota,
neuznemiren onim što mu čula donose,
tek tada on živi pravo beskućništvo.

374. Znajući dobro svoje mesto, razumevši nauk,
sagledavši jasno kako se čisti talog uma
uklanjanjem baš svake vezanosti,
tek tada on živi pravo beskućništvo.”

375. „Sigurno, Blaženi, da jeste upravo tako:
onaj ko na taj način živi, ukroćeni monah jeste;
prevazišavši sve ono što je u svetu ovom okov,
tek tada on živi pravo beskućništvo.”


Komentar
Prema komentaru, ova sutta je izgovorena na velikom okupljanju (mahāsamaya), kao odgovor na pitanja koja je postavio umom stvoreni buda. Veliko okupljanje dogodilo se kada su pet stotina Budinih rođaka, koji su se zamonašili, postali arahanti. Polovina njih su mu bili sa očeve, a polovina sa majčine strane. Jedan po jedan su dolazili da u noći punog meseca objave svoje postignuće. Dok je Buda sedeo među njima, okružen sa petsto tek probuđenih arahanta, nebrojena božanstva iz deset hiljada drugih svetova došla su da posete tu grupu, nadajući se da će čuti govor.

Buda je shvatio da bi način pouke koji bi najviše odgovarao božanstvima bio onaj dat kao odgovor na pitanja. Međutim, takođe je video da niko od prisutnih nije u stanju da postavi takva pitanja. Zato je uz pomoć svojih psihičkih moći stvorio svog dvojnika. Dvojnik je postavljao pitanja, a on sam je odgovarao.

Prema komentaru, ovom prilikom je Buda održao šest govora u obliku pitanja i odgovora; svaki od njih bio je namenjen božanstvima drugačijeg temperamenta. Pet njih su uključeni u Aṭṭhakavaggu (pogl. IV). Govor o pravom beskućništvu, namenjen onima čiji temperament obeležava požuda, iz nekog razloga je uvršten u Ćūḷavaggu.

Sama tema govora otkriva se kroz pitanje postavljeno u uvodnoj strofi: „Kad dom svoj napusti, zadovoljstva čula za sobom ostavi, kako monah u svetu ovom da živi pravo beskućništvo?“ Budin odgovor, kaže komentar, objašnjava praksu arahanta sve do krajnjeg cilja. Čini se da se strofe protežu kroz dve faze razvoja, put i postignuće. Faza puta označava vežbanje učenika kako bi stigao do svog cilja. Na ovu fazu ukazuje upotreba glagola u optativu, kao što je „neka napusti strast“ (rāgaṃ vinayetha) u 361a, “neka od sebe odbaci bes i tvrdičluk“ (kodhaṃ kadariyaṃ đaheyya) u 362b, kao i “nek ne bude gord” (na uṇṇameyya) u 366a. Faza vežbanja je takođe označena izrazom „teži da dosegne stanje nibbāne“ (nibbānapadābhipatthayāno) in 365c. Fazu postignuća dostiže arahant, opisan izrazima kao što su „prevazišavši sve ono što je u svetu ovom okov“, „kad nema u njemu skrive “, „u njemu otrova nema“ i „istinski pobednik što raskrilio je velove“. Upadljivo je da se reč muni ne javlja samom izlaganju, već samo u uvodnom obraćanju Budi.


Beleška
1 Buda je sva verovanja u dobra i loša znamenja smatrao sujeverjem i potpuno irelevantnim za našu sreću. Tu spadaju i sva astrološka izračunavanja „povoljnih” dana u skladu sa kretanjem nebeskih tela. Ono što nam sigurno donosi sreću jedino su naša dobra dela u prošlosti i sadašnjosti.


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s