Dobro izrečeno

Subhāsita sutta, Sn III.3

Ovako sam čuo. Jednom je Blaženi boravio kraj Sāvatthīja, u Đetinom gaju, u manastiru koji je podigao Anāthapiṇḍika. Tu se on ovako obrati monasima: „Monasi“.

„Da, poštovani gospodine“, odgovoriše oni. A Blaženi ovako nastavi:

”Monasi, kada govor ima četiri obeležja, on je dobro izrečen, a ne loše izrečen, besprekoran i mudri mu ne mogu ništa prigovoriti. A koje su to četiri karakteristike? Tako monah govori samo ono što je dobro izrečeno, ali ne i ono što je loše izrečeno. On govori samo samo ono što je Dhamma, ali ne i ono što nije Dhamma. On govori samo ono što je dobronamerno, ali ne i ono što je zlonamerno. On govori samo ono što je istinito, ali ne i ono što je laž. Kada govor ima ova četiri obeležja, on je dobro izrečen, a ne loše izrečen, besprekoran i mudri mu ne mogu ništa prigovoriti.”

Tako je rekao Blaženi. A kada je to izgovorio, Srećni, Učitelj i ovo reče:

450. Dobro izrečena reč je najbolja, kažu dobri;
govoriti Dhammu, a ne ne-Dhammu – to je drugo.
Zboriti dobronamerno, ne zlonamerno – to je treće;
izreći istinu, a ne laži – to je četvrto.“

Na to poštovani Vaṅgīsa ustade sa svog mesta, pa pošto je prebacio ogrtač preko jednog ramena, sklopljenih ruku se obrati Blaženom: „Javilo mi se nadahnuće, Blaženi! Javilo mi se nadahnuće, o Srećni!”

A Blaženi reče: „Onda izrazi svoje nadahnuće, Vaṅgīsa.“

Tada Vaṅgīsa ovim prigodnim stihovima pohvali Blaženog u njegovom prisustvu:

451. „Govoriti treba samo one reči
kojima taj što govori niti sebe muči,
niti njima drugoga povređuje:
takve su reči zaista dobro izrečene.

452. Govoriti treba samo blage reči,
koje drugi sa radošću dočekuju.
Ne treba izgovoriti ništa što loše donosi,
već [govor] koji drugima prijatan jeste.

453. Istinite reči su zaista besmrtne,
takav je zakon od davnina.
Dobro i Dhamma, dobri ljudi kažu,
u istini svoj čvrst koren imaju.

454. Reči koje Budni izgovara
radi dostizanja nibbāne, sigurnosti,
radi dokončanja ovog okeana patnje:
to je govor kojem premca nema.

---

Komentar
Ova kratka sutta u prozi i stihu ponovo pruža priliku Vaṅgīsi da pokaže svoju pesničku veštinu, ovoga puta na temu dobro izgovorenih reči. U proznom delu Buda nabraja četiri elementa dobro izgovorene reči, među kojima je, zbunjujuće, i „dobro izgovorena reč“. Pošto isto ponovi u stihu, Vaṅgīsa zamoli za saglasnost da i on govori i kada je dobije, recituje stihove koji objašnjavaju njegovo razumevanje dobro izgovorene reči kao one koja ne povređuje ni sebe ni drugoga. Zatim ide korak dalje i objavljuje da je istina dhammo sanantano – drevni princip na kojem su i dobro i Dhamma zasnovani. Pošto vodi ka nibbāni, najvišem dobru, Vaṅgīsa hvali Budinu reč kao “govor kojem premca nema”.

---