Meditacija i emocije

Ljudi se danas, kao i uvek uostalom, žale na mnoge stvari. Zapravo, sa dobrom dozom sigurnosti bi se moglo tvrditi da na svetu ne postoji stvar o kojoj neko, negde, ne bi mogao imati mnoštvo zamerki. Budizam u tome naravno nije izuzetak i preduga bi bila lista kritičkih opaski, da ne kažem optužbi na račun budizma i kao teorije i kao prakse. Zato ću se ovaj put osvrnuti samo na jednu, a to je ona upućena na račun meditacije, tačnije meditacije svesnosti. Naime, nekim ljudima koji samo slušaju ili čitaju o njoj, ali nemaju živaca i volje da je malo ozbiljnije isprobaju, čini se da je cilj meditacije da prigušimo, još bolje ukinemo sve svoje emocije i postanemo sličniji robotima. Neki od takvih kritičara su, paradoksalno, upravo oni koji su pokušali da meditiraju, ali bez očekivanog uspeha. Pokušavali su da budu takvi kakve sada kritikuju, upinjali se da prikriju svoje emocije, uz nezbežni blagi osmeh vidljiv na Budinim kipovima. Jer taj osmeh je simbol dostignuća mira i važno je njega imati, a šta je iza te fasade, to ionako niko ne zna. Ali to je potiskivanje, ne meditacija i nije čudo da je mast otišla u propast.

Pa o čemu se onda radi kada je meditacija svesnosti u pitanju i emocije? Da li između njih postoji Berlinski zid ili ipak ne? To je zanimljivo i važno pitanje, jer se čini da nas meditacija svesnosti približava našim emocijama, ali u isto vreme i udaljava. Ako vam ovo zvuči neobično, onda je bolje da ukratko objasnim meditaciju svesnosti. Naime, ako meditirate i pojave se neke negativne emocije kao što su zabrinutost ili tuga (i to su emocije koje bismo u „normalnim“ situacijama pokušali da potisnemo u neki mračni kutak našeg uma ili da ih odgurnemo od sebe tako što ćemo sebe zabaviti nečim drugim), pravi odgovor svesnosti je da se otvorimo za tu emociju, da sa zanimanjem prihvatimo njeno postojanje u ovom trenutku i počnemo da je posmatramo malo podrobnije. I tu se događa nešto što je kontraintuitivno, nešto što ne očekujemo, jer jedan od rezultata pomnog posmatranja emocija je da, posle nekog vremena, stičemo izvesnu kritičku distancu prema njima. I to nam daje veliku snagu.

Dok su emocije nešto čemu se ljudi bez mnogo razmišljanja, što bi se srpski lepo reklo po difoltu, povinuju, praksa svesnosti može poboljšati našu sposobnost da razmotrimo, pre nego što sledimo neku emociju, da li nam to što ona zahteva, savetuje, obećava, donosi nešto dobro na duže staze ili ne. Tek kada sami sebi odgovorimo na jedno takvo pitanje, odlučujemo kako da postupimo. Mene to podseća na ona turistička tumaranja nepoznatim gradom, kada na uglu, pre skretanja levo ili desno, malo zavirimo u mapu i vidimo gde nas svako od tih skretanja vodi, hoćemo li stići do te turističke atrakcije koju smo nestrpljivi da vidimo. Umesto da bacimo pogled levo i desno i onda skrenemo levo, samo zato što smo tamo negde dalje u ulici videli da piše poslastičarnica.

Treba li reći da živimo u vremenu, naročito poslednje dve godina, a još naročitije u poslednjih mesec dana, kada upravo te dve emocije koje sam pomenuo: zabrinutost i tuga, ima u izobilju. A mediji i društvene mreže kao da se utrkuju ko će više da ih raspali. Time neću da kažem da nema razloga za njih, jer ljudi još uvek umiru od kovida ili ostaju sa ozbiljno narušenim zdravljem. Uz to, počeo je novi rat, u našem komšiluku, a jedna strana u ratu je nuklearna sila! Što je, da tako kažem, prva polovina nuklearnog rata. Treba nam još samo druga polovina, pa da kataklizma bude potpuna.

Hodamo ivicom ambisa i svako normalan je i zabrinut i tužan, misleći na ono što bi moglo da nas sve zadesi. Zato ono što je važno u ovoj situaciji, kao i u svakoj drugoj uostalom, samo je ovde bez sumnje ulog previsok, jeste da pokušamo da naše odluke vodi razum, umesto emocija. Upravo zato što je ovo vreme žestokih emocija, a svaki disbalans ne sluti na dobro. Nažalost, bojim se da što se tiče ovog ratnog konflikta, svaka strana, a imah više, ne samo dve, sve više biva zahvatana emocijama i da se glas razuma sve manje čuje. Spirala događaja je dobila svoj zamah i svaki naredni potez biva iznuđen prethodnim. Svesnost kao sposobnost stvaranja kritičke distance prema emocijama je danas potrebnija nego ikad, ali javlja mi se da oni koji odlučuju nisu, niti su bili, skloni meditaciji.


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s