Fokus u meditaciji

Na šta bi trebalo da se fokusiram dok praktikujem vipassana meditaciju?

Ako pravilno radiš vipassana meditaciju, trebalo bi vrlo jasno da vidiš: prolaznost (anićća), nedovoljnost (dukkha) i nesupstancijalnost (anatta). Sve ostalo bi trebalo zanemariti. Ostani sa svojom svesnošću te tri karakteristike svega uslovljenog: anićća, dukkha, anatta.

Promene uočavaš u svom dahu, osećaju udisanja i izdisanja. Pri tome postoje svesno usmerena pažnja na dah, kao i osećaj i svest povezani sa čitavim tim procesom disanja, sa onim što u tom trenutku radiš. Možeš da uočiš krutost i gipkost svog daha. Možeš da osetiš vlažnost i suvoću daha. Možeš da osetih njegovu hladnoću i toplinu.

Radeći to, direktno doživljavaš karakteristike četiri velika elementa – zemlja, voda, vatra i vazduh. Uočavaš kako se oni menjaju u svakom trenutku. To je direktan doživljaj prolaznosti. Isto tako možeš uočiti kako se svaka misao koja se javi u tvojoj glavi takođe menja. I to je prolaznost.

Neko od naših iskustava je prijatno. Um odmah pokušava da ga zadrži. Neko naše iskustvo je neprijatno. Tvoj se upinje da ga odgurne što dalje. Neko naše iskustvo je ni prijatno ni neprijatno. Uoči kako se pohlepa, mržnja i obmanutost jave u tvom umu sa svakim iskustvom. Svaki pokušaj koji tvoj um načini da zadrži bilo šta završava se frustracijom ili razočarenjem. Nesposobnost da zgrabimo i zadržimo bilo kakvu trajnu stvar – bilo da je reč o obliku, osećaju, opažaju, misli ili raspoloženju – donosi nam patnju. Zato se svi ti nepostojani sastojci bića nazivaju sastojcima patnje: dukkha-khandha. Jasno viđenje i razumevanje ove istine naziva se „znanje i viđenje stvari kakve one zaista jesu“: yathābhūta-ñāṇadassana. Tada jasno vidimo da je sve za čime posegnemo uslovljeno, postoji dok postoje i uslovi koji su ga stvorili. Ne postoji ništa izvan tih uslova, ništa suštinski nepromenljivo.

Dakle, ako pravilno meditirate, trebalo bi da budete u stanju da svoj um fokusirate na prolaznost, nedovoljnost i nesuštastvenost ili taj privid da stvari pripadaju nama i da možemo da ih kontrolišemo po sopstvenoj želji. A kada jasno vidite istinu prolaznosti, nedovoljnosti i nesuštastvenosti ili privida, tada ste takođe u stanju da se oslobodite pohlepe, mržnje i obmanutosti. To je buđenje iz sna u kojem obično živimo.


Dva meditacijska povlačenja

Sa zadovoljstvom najavljujem dva višednevna letnja povlačenja (kursevi meditacije) u organizaciji Theravada budističke zajednice u Srbiji koja će se održati u našem manastiru u Čortanovcima.

Zbog ograničenog broja mesta u gostinskoj kući i u sali za meditaciju (15) prioritet imaju koji se prvi prijave. Jedan deo učesnika će biti smešten u šatorima na manastirskom imanju.

Ovde možete naći više informacija o ovogodišnjem povlačenju pod vođstvom monahinje Sakjadite koje če biti održano 10-17. jula, a ovde se možete prijaviti.


Ovde možete naći više informacija o ovogodišnjem povlačenju pod vođstvom Poštovanog Panyawamse koje če biti održano 12-20. avgusta, a ovde se možete prijaviti.

Budina ideja dobrog života za sve

Pred sam kraj života, Buda je svom ličnom pratiocu Ānandi dao poslednju, danas čuvenu i često citiranu poruku: “Budi sam sebi ostrvo, Ānanda, budi sam sebi utočište!” Ona je ukazivala na činjenicu da oslobađanje od patnje, kao glavni cilj budističkog puta, jeste zadatak koji jedino mi sami možemo da obavimo, oslanjajući se na sopstveni napor i pronicljivost. Naravno, mnogi mogu da nam pomognu na tom putu, ali niko drugi ne može da ga pređe umesto nas. Međutim, nisu bili retki oni koji su taj savet, koji je nastavio da rezonira kroz vekove sve do naših dana, pogrešno razumeli kao poziv na mentalno i fizičko izolovanje od sveta, beg u osamu pustinje ili džungle i prekidanje svih kontakata sa spoljašnjim svetom.

Ako se još za trenutak zadržimo na Budinoj metafori ljudskih bića kao ostrva, videćemo da je važno razumeti u kojoj meri način na koji gledamo određuje i ograničava to šta i kako vidimo. Tako je, recimo, grupu ostrva moguće posmatrati iz više perspektiva. Jedna je sasvim uska, gde ona predstavljaju tačke u sred pučine, izolovane jedna od druge i od glavnog kopna. Ali ako malo proširimo svoj način gledanja, videćemo da veza među njima i te kako postoji, jer u dubinama mora sva ona jesu međusobno povezana i zapravo čine jedan zajednički, jedinstveni reljef. Isto je sa individuama, koje su upravo to – individue, svaka specifična na svoj način, ali ipak na mnogostruke načine povezane međusobno, kao i sa širom zajednicom u kojoj žive.

Naravno, za okrepljujuću praksu pročišćavanja srca i uma periodi osamljivanja jesu veoma važni, jer nam dopuštaju da se fokusiramo na ono što je zaista bitno, oslobođeni ometanja kakva predstavljaju mnogobrojne obaveze svakodnevnog života i socijalne interakcije. Ali savetujući Ānandu, Buda nije mislio na prekid fizičkih, već onih unutrašnjih, emocionalnih vezanosti. Da je to tako, govori nam već samo ustrojstvo monaške zajednice kakvu je uspostavio, a koja je upravo to, zajednica, saṁgha, živi organizam, a ne skup izolovanih pojedinaca. U skladu sa tim, ta zajednica svoj život manifestuje kroz niz kolektivnih činova i praksi, kao što su zaređenje, recitovanje monaških pravila (patimokkha) svake dve nedelje, grupno recitovanje delova kanona u posebnim prilikama, svakodnevna zajednička meditacija, zajedničko obedovanje itd.

Sem toga, saṁgha je ustrojena tako da je egzistencijalno vezana za laičku zajednicu. Budističkim monasima je zabranjeno da obrađuju zemlju i na taj način sami za sebe obezbeđuju hranu. Dakle, oni su potpuno zavisni od hrane koju će im darovati budistički vernici. Razlog za ovo je vrlo jednostavan: Buda je vrlo dobro znao da će takva zavisnost na najbolji način osigurati nastojanje svakog monaha da bude dostojan takvih darova. Niko ne želi da hrani monaha koji krši pravila, pre svega ona etička, jer karmičke zasluge koje stičemo poklanjajući hranu i druge darove monasima, isticao je Buda, direktno su srazmerne etičkoj čistoti onoga ko te darove prima. Tako manastiri u kojima su obitavali Buda i njegovi učenici nisu podizani na vrhovima planina i drugim teško pristupačnim mestima, već na obodu velikih gradova kao što su bili Sāvatthī, Rāđagaha, Vesālī ili Kosambī. Čak i danas ima monaha i monahinja theravada tradicije u Mjanmaru (Burmi), Tajlandu ili Šri Lanki koji ujutru odlaze u ono što mi na Zapadu zovemo prošenje hrane, ali iz budističke perspektive predstavlja pre „razmenu darova“, materijalnih i karmičkih. Iako funkcionišu na osnovu strogih monaških pravila, pogrešno je budističke manastire jugoistočne Azije zamišljati poput manastira na Zapadu, opasane visokim zidovima, a monahe odvojene od svojih braća i sestara u svetovnom svetu. Reč je o potpuno otvorenim mestima, koja su često glavna institucija u selu, ono što bismo mogli nazvati nekadašnjim „domovima kulture“, mesta na koja se redovno dolazi da bi se čula mudra reč ili donela odluka važna za čitavu zajednicu.

I ako je povezanost budističkih monaha sa društvom oko njih neophodna, ugrađena u same temelje saṁghe, to još više važi za budističke laike. Naime, iako je svaki pojedinac, ne samo po budističkom shvatanju, jedinstven fenomen, on ne može egzistirati sam. Jedan od naziva kojim Buda označava nezaređenog sledbenika, kulaputta, „potomak klana ili familije“ ukazuje na tu činjenicu. On je u isto vreme deo jedne šire zajednice.

Dalje, Budine poglede na odnose društva i pojedinca, baš kao i ostale delove njegovog učenja uostalom, karakteriše pre svega jedan dosledno primenjivan stav pragmatičnosti, sposobnost da sasvim praktična, svakodnevna pitanja sagleda sa neobično dubokim uvidom i direktnošću. Iako je za sebe i svoje zaređene učenike usvojio način života samaṇe, askete koji stoji izvan svih socijalnih institucija, on je ipak sa te distance pogledao unazad, na mesto odakle dolazi, na institucije svoga vremena i sugerisao određene ideale i odnose koji bez sumnje unapređuju psihološku, duhovnu i fizičku dobrobit svakog pojedinca još uvek uronjenog u poslove ovoga sveta. Pri tome je bio dosledan staroj indijskoj ideji da ključ održavanja zdravlja jednog društva leži u tome da svaki njegov član ispunjava svoje socijalnim statusom određene dužnosti prema drugim članovima. To takvom društvu donosi pre svega predvidivost, a onda i stabilnost. Tako je sam društveni poredak video kao gusto isprepletenu mrežu međuljudskih odnosa, koja svakom članu zajednice nameće određene obaveze prema onima koji su na drugom polu svakog od tih odnosa.

Saveti Sigali

U svom čuvenom govoru mladom brahmanu Sigali,1 Buda na zanimljiv način slika društvo kao sačinjeno od šest parova odnosa: roditelja i dece, muža i žene, prijatelja međusobno, poslodavca i radnika, učitelja i učenika, duhovnika i laika. Za svaku od tih veza Buda predlaže pet (u jednom slučaju šest) osnovnih dužnosti koje bi svako trebalo da ispunjava prema drugoj strani. Tako on svakog pojedinca vidi kao osobu koja stoji na tački gde se ukrštaju ovih „šest strana sveta“. Kao deo društva, ta osoba je obavezna da se okrene prema svakoj od njih i ispuni ono što se od nje očekuje, kako bi s pravom mogla isto to očekivati od druge strane.

Buda je porodicu smatrao osnovnom polugom socijalne integracije i adaptacije. Pogotovo je blizak, ljubavlju ispunjen odnos između roditelja i dece video kao važan preduslov za negovanje vrline i osećaja ljudske odgovornosti, tako važnih za izgradnju harmoničnog socijalnog poretka. Unutar porodice, ove vrednosti se prenose sa jedne na drugu generaciju, te se otuda kvalitet življenja u jednoj zajednici u velikoj meri zasniva na odnosu roditelja i dece koji karakterišu ljubav i poštovanje. Iz takvog odnosa se prirodno razvija duboki osećaj zahvalnosti dece za ono što su roditelji učinili za njih. O njemu Buda ovako kaže:

Monasi, dve su osobe za koje kažem da im se nije lako odužiti. Koje dve? Majka i otac. Čak i kada bi neko nosio majku na jednom ramenu i nosio oca na drugom ramenu, pa tako poživeo stotinu godina, dočekao starost od stotinu godina; i ako bi ih pri tome mazao melemima, masirao, kupao, trljao i ruke i noge, a oni pri tom čak na istom mestu mokrili i vršili veliku nuždu — čak ni to ne bi bilo dovoljno da se odužite svojim roditeljima… A zašto? Roditelji toliko toga čine za svoju decu: podižu ih, hrane i vode kroz ovaj svet.

Ali onda dodaje i ovo:

Ali kada nečijim roditeljima manjka vere, a on ih ohrabruje, bodri i učvršćuje u veri; kada su nečiji roditelji nemoralni, a on ih ohrabruje, bodri i učvršćuje u vrlini; kada su nečiji roditelji tvrdice, a on ih ohrabruje, bodri i učvršćuje u velikodušnosti; kada su nečiji roditelji nepromišjeni, a on ih ohrabruje, bodri i učvršćuje u mudrosti — takav je, monasi, dovoljno učinio za svoje roditelje, odužio im se, i više nego odužio za to što su učinili za njega.2

Kada imamo na umu ove ideje, ne možemo a da se ne osvrnemo na stanje u savremenim društvima, gde problem usamljenosti, bespomoćnosti i patnje starih osoba koje su izgubile vezu sa svojom decom postaje sve veći. Otuda bi bilo dobro da svako od nas zastane za trenutak i zapita se: U kojoj meri ispunjavam obaveze prema svojim roditeljima? Kakav primer takvim odnosom dajem svojoj deci, koja će za deceniju-dve biti tu gde sam ja sada, a ja biti u poziciji mojih roditelja danas?

U skladu sa starom indijskom simbolikom vezanom za četiri strane sveta, plus zenit i nadir, Buda u Savetima Sigali odnos roditelja i dece označava kao istok. Mesto na kojem se rađa sunce je simbolički isto kao i mesto na kojem se rađa život, a to su roditelji. A onda svom sagovorniku daje sledeći savet:

Na pet načina, mladi domaćine, dete treba da se stara o svojim roditeljima kao o istoku: pošto su oni mene othranili, i ja ću njih izdržavati; preuzeću njihove obaveze; nastaviću porodičnu tradiciju; načiniću sebe dostojnim svoga nasleđa; sem toga, udeliću nevoljnima u čast svojih predaka.3 Na pet načina, mladi domaćine, roditelji o kojima se njihovo dete tako stara kao o istoku iskazuju svoju ljubav: odgovaraju ga od zla, ohrabruju ga da čini dobro, obrazuju ga za neku profesiju, pripremaju ga za prikladan brak, u pravom trenutku prepuštaju mu svoj imetak. Na ovih pet načina, mladi domaćine, dete se stara o svojim roditeljima kao o istoku, a roditelji iskazuju svoju ljubav prema njemu. Tako oni pokrivaju istok i on je bezbedan i osiguran.

Kada su u pitanju obaveze supružnika, Buda muževljeve obaveze prema ženi ovako vidi: muž je poštuje, ne omalovažava je, veran joj je, prepušta joj vođenje domaćinstva i s vremena na vreme je obraduje nekim poklonom, uključujući i nakit. Sa druge strane, obaveza žene prema mužu je da savesno obavlja svoje kućne poslove, gostoprimljiva je prema onima koji dolaze u kuću, verna je, čuva porodični imetak, ne rasipa ga, vešta je i energična u upravljanju domaćinstvom. Imajući u vidu ovakve principe, nije čudo da se ljubav između muža i žene naziva sadāra brahmaćariya, sveti supružnički život, i da se jedna takva veza posmatra skoro kao kolektivni religijski čin.

Imetak ispravno stečen

Buda je slično većini drugih velikih religijskih učitelja etiku, moral, stavio u središte svoga učenja i označio osnovom svakog drugog napretka u čovekovom životu. Potpuno svestan da saobraziti svoj život, naročito van monaške zajednice, tim pravilima nije nimalo lako za nekoga ko svojim radom treba da prehrani i sebe i svoju porodicu, davao je vrlo eksplicitne savete koji su to ispravni načini zarađivanja za život. Tako kaže da je domaćina koji sam stiče svoj imetak moguće hvaliti ako ispunjava četiri kriterijuma:

Prvi razlog za pohvalu je da do imetka dolazi na ispravan način, bez prevare i nasilja. Drugi da onim što ima sebe i članove svoje porodice čini srećnim i zadovoljnim. Treći razlog je da jedan deo svog imetka iskoristi da učini dobra dela, pomogne onima u nevolji. Četvrti je da za taj imetak nije vezan, nije njime opsednut i zaslepljen, vidi opasnost u gramzivosti i razume gde je iz svega toga izlaz. Na taj način, prirodna potreba da stičemo i tako osiguramo sebi sigurnost ne postaje rušilačka energija, koja nas gura u rat svih protiv svih, već upravo suprotno, još jedan faktor socijalne harmonije i stabilnosti.

Kao što vidimo, nije bitno samo to kako stičemo svoj imetak, već je podjednako važno i na koji način ga koristimo. Opasnost o kojoj Buda govori je činjenica da vrlo lako postajemo opijeni onim što posedujemo. U izvesnom smislu, ono poseduje nas, umesto obrnuto, i u nama budi one loše, umesto najboljih osobina. Često počinjemo na sebe da gledamo kao na osobu višu u odnosu na one koji imaju manje. Zato nam je neophodna mudrost, da ne bismo upali u tu klopku.

Isto tako je zanimljivo Budino eksplicitno nabrajanje zanimanja kojima se ne bi trebalo baviti, zato što idu nasuprot osnovnom principu ne samo njegovog učenja, već i harmoničnih odnosa u jednoj zajednici, a to je nepovređivanje, nenasilje. Tako, govoreći o ispravnom zarađivanju za život (sammā āđīva), kao delu sistema oplemenjivanja uma i srca koji je nazvao plemeniti osmostruki put, on kaže:

Monasi, pet je poslova kojima moj nezaređeni sledbenik ne bi trebalo da se bavi. Kojih pet? Trgovina oružjem, trgovina živim bićima, trgovina mesom, trgovina alkoholom i trgovina otrovima.4

Kao što se lako može videti, i ovde je nit koja povezuje ideja nepovređivanja, ni sebe, ni drugih. Dakle, Buda je razumevao da život svakog od nas ima i svoju ekonomsku dimenziju, neophodnost da na ispravan način zarađujemo za sebe i svoju porodicu. Ali je takođe shvatao da ta dimenzija može biti i deo individualne prakse negovanja vrline i na taj način doprinositi, a ne remetiti stabilnost jednog društva. Svako od nas veći deo dana provede na poslu i zato je veoma važno da procenimo na koji način taj posao utiče na naš um i srce. Na koji način tome što radimo možemo dati smisao, umesto da se borimo sa rutinom i monotonijom koja nas uništava? Kako naša profesija može biti podrška, a ne prepreka duhovnom razvoju – mesto na kojem se naša svesnost i dobrota bića produbljuju, a ne venu i uništavaju?

Bitka u kojoj je teško pobediti

I u svim ostalim slučajevima socijalnih veza koje Buda opisuje, osnovni princip je uzajamno poštovanje, tako da pojedinac šta god da radi mora biti svestan posledica koje to ima za njegovo neposredno, kao i šire okruženje. Naravno, to nije uvek lako, pogotovo kada naše egoističke težnje i porivi narastu u tolikoj meri da nam potpuno iskrive percepciju ili nas učine slepim za bilo kakvo dublje promišljanje. Pri tome, treba da budemo vođeni principom uzajamne podrške, a ne sukobljavanja iz sebičnih razloga, jasno shvatajući da sukob koji izvire iz egoizma donosi štetu obema stranama. Sreća, ističe Buda, nikada ne može nastati na osnovu sebičnosti.

Onaj ko ljutitom čoveku uzvraća ljutnjom,
na taj način stvari pogoršava i za sebe.
A ko ljutitom čoveku ne uzvraća ljutnjom,
pobednik je u bici u kojoj se teško pobeđuje.

Takav postupa za dobrobit obojice –
sopstvenu, kao i onoga drugoga –
jer kada vidi da suparnik mu je srdit,
sa svesnošću održava mir u sebi.

Kada tako izlečenje postigne za obojicu –
sopstvenu, kao i onoga drugoga –
oni koji ga zbog toga budalom smatraju
zaista ništa o istinine znaju.5

Jednu od velikih prepreka socijalnoj harmoniji Buda je video u besu i ogorčenju. Bes jeste koren iz kojeg izrasta neprijateljstvo, a ono onda sledi sopstvenu, sasvim iracionalnu putanju. Otuda ne čudi da je Buda u procesu ličnog treninga uma posebnu pažnju obratio na uočavanje i neutralisanje besa. Zahvaljujući svom dubokom psihološkom uvidu, jasno je prepoznao i onda opisao uzroke nastanka besa, poteškoće i probleme koje on sobom donosi, ukoliko mu podlegnemo, kao i niz praktičnih protivotrova na koje se možemo osloniti. Glavni lek za bes jeste strpljenje, koje je Buda ispoljavao i u najtežim situacijama, otelovljujući tako ideal kojem svako od njegovih sledbenika pojedinačno treba da teži: „Onaj ko zauzdava nadolazeći bes k’o kočiju kad prebrzo krene, toga ja kočijašem zovem. Ostali samo uzde pridržavaju.“6 „Mirom bes pobedi, loše dobrim pobedi, tvrdičluk darovima pobedi i lažova rečju istine.“7

Angažovani budizam

Kada govorimo o socijalnim idejama koje je iznedrio rani budizam, zanimljivo je osvrnuti se na načine na koje se te ideje manifestuju u naše vreme. Tu, između ostalog, dolazimo do jednog zanimljivog fenomena koji je nazvan socijalno angažovani budizam. Reč je o relativno novom budističkom pokretu, koji naglašava ulogu društvenog aktivizma i nenasilnog delovanja, kao dela našeg individualnog duhovnog rasta. Javio se sredinom prošlog veka, kada nastaje niz organizacija, kako u Aziji, tako i na Zapadu, koje promovišu socijalnu ideju „dobrog života za sve”, a kao alatke u njenom ostvarivanju koriste tradicionalne budističke prakse odustajanja od povređivanja živih bića, krađe i laganja, zatim negovanje blagosti i saosećanja, kao i razumevanje međusobne zavisnosti kao osnove delovanja u ovome svetu, pogotovo u zajednici kojoj pripadamo. Sve to ima za cilj zaštitu ljudskih i svih drugih bića od patnje i povređivanja. Tako smo bili svedoci do tada nepoznatih, formiranja širokih oblika organizovanja, kakve su recimo Međunarodna mreža angažovanih budista (International Network of Engaged Buddhists) ili Budistička zajednica za mir (Buddhist Peace Fellowship).

Ovi principi poslužili su kao vodič u delovanju niza budističkih lidera i zajednica na različitim poljima, počev od antiratnog aktivizma, promocije ljudskih prava, pomoći žrtvama socijalnog ugnjetavanja i ekonomske nejednakosti, pa sve do rada sa zatvorskom populacijom i ekološkog aktivizma. Veliki napori na ovom polju nisu ostali nezapaženi, pa su tako dva istaknuta promotera angažovanog budizma dobitnici Nobelove nagrade za mir. Dalaj lama, duhovni i politički vođa Tibetanaca, tu je nagradu primio 1989, a Aung San Suu Kyi, harizmatična liderka opozicije vojnom režimu u Mjanmaru, dobila ju je 1991. godine.

Međutim, za ovu priliku i kao ilustraciju ovakvog trenda unutar budizma, opisaćemo ukratko glavne elemente aktivizma čuvenog vijetnamskog monaha i pisca Thich Nhat Hanha (1926-2022), koji je prvi upotrebio termin socijalno angažovani budizam 60-tih godina XX veka, u vreme kada se angažovao na okončanju tragičnog rata u Vijetnamu. Zbog tih aktivnosti mu, posle kraćeg boravka u SAD, gde je promovisao mirno rešenje konflikta, nije odobren povratak u domovinu, te je naredne četiri decenije proveo u egzilu. Na jugu Francuske osniva monašku zajednicu Šljivino selo i iz te baze narednih godina neumorno putuje po svetu, prenoseći svoju poruku o potrebi razvijanja svesnosti, svesnog pridržavanja pet pravila vrline za budističke laike i praktikovanja angažovanog budizma.

Ključni Nhat Hanhov pojam, koji je rano prihvatio i nastavio da ga promoviše čitav svoj život, jeste ideja „biti mir“, postati to za šta se zalažemo i tako ga manifestovati na najvidljiviji i najsugestivniji mogući način. Tako on piše: „Angažovani budizam ne znači samo koristiti budističke ideje u rešavanju socijalnih i političkih problema, protestvovati protiv bombardovanja i nepravde u društvu. Pre svega, moramo budizam uneti u svoj svakodnevni život.”8 To znači da moramo početi da praktikujemo budizam, prvo na jastučetu za meditaciju, a potom kroz ostale situacije u koje nas dovede naša svakodnevica i na kraju u društvu šire. „Ako znate kako da budizam primenite u vreme dok jedete, radite i spavate, tada će on prožeti čitav vaš život. A to će imati ogroman uticaj i na šira, socijalna pitanja.“9 Ovde je ideja da za sve što činimo osnova jeste čitava osoba, ne konkretno čovekov um, kako se to često ističe u tumačenjima Budinog učenja, već čitav način njenog postojanja. Za Nhat Hanha, iz osnove tog postojanja izviru svi postupci jedne osobe, kako oni vođeni svesnom namerom, tako i oni nesvesni, vođeni impulsima. Otuda je najvažnije da sami dostignemo stanje smirenja ili unutrašnjeg mira: „Ako niste u stanju da osetite saosećanje prema samome sebi, neće biti u stanju ni da istinski saosećate sa drugima.“10

Potom lagano taj mir počinje da prožima našu interakciju sa drugima i na taj način lagano transformiše same te odnose. Veliki deo naše prakse da postanemo mir zasniva se na budističkim vežbama koje Nhat Hanh visoko ceni, naročito vežba svesnosti, prisutnosti u sadašnjem trenutku, koji je jedini stvarni trenutak našeg života. To vežbanje moguće je na različite načine: svesnost sopstvenog daha, svesnost svakog koraka, svesnost čulnih senzacija, svesnost dok jedemo ili se oblačimo itd. Međutim, on ističe i neke dodatne faktore. Jedan od njih jeste osećaj sreće – svakodnevna sreća: „Buda govori da je svesnost izvor sreće i radosti… Uvid koji stičemo kroz meditaciju svesnosti može nas osloboditi straha, strepnje i besa, dopuštajući nam da budemo istinski srećni.”11 Naša sposobnost da drugima donesemo sreću zavisi od toga da li je sami posedujemo. Nemoguće je deliti ono što nemamo. „Ako sami nismo srećni, ako sami nismo mirni, ne možemo deliti mir i sreću sa drugima, čak ni sa onima koje volimo.”12 Moramo se pobrinuti prvo za sebe, da bismo bili u stanju da se pobrinemo za druge, da nešto dobro uradimo za društvo u celini.

Dalje, pojam koji Nhat Hanh naziva „među-bivanje“ (interbeing) ključan je za njegovo razumevanje ličnog i socijalnog razvoja i promene. Otuda pronalaženje sopstvenog mira nikada nije cilj sam po sebi, jer svi mi živimo u zajednici i kroz interakcije sa drugima. Cilj je „među-bivanje“, koje povezuje pojedinca i društvo, kao dva entiteta koji konstruišu i determinišu jedno drugo. I zato lečiti i negovati jedno znači lečiti i negovati i ono drugo. Njima se priključuje i svet prirode, čineći trijadu koja je, uz pojam među-bivanja, ključna za Nhat Hanhovu kritiku savremenog shvatanja ekonomije i njezine modifikacije u pravcu harmonizacije, a ne antagonizovanja. Dok dominantna ekonomska teorija gleda na individuu kao na izolovano biće koje nastoji da maksimizuje ličnu korist, ne obazirući se na druge, gledište među-bivanja u prvi plan stavlja povezanost interesa individue sa interesima kako drugih, tako i sveta prirode. Preovlađujući ekonomski model slobodnog aktera koji maksimizuje sopstvenu korist i sa time paralelan pojam korporacija koji maksimizuju svoju dobit, previđa negativne efekte na druge postupaka koje čine pojedinac ili korporacija, jer se ti efekti vide kao nešto spolja, izvan ekonomskog sistema, i manje važno. Sve to vodi do ekonomske teorije koja ni na koji način ne meri, niti čak prepoznaje, „cenu“ po društvo i svet prirode takvih stvari kao što su zagađenje okoline, klimatske promene, ugrožavanje zdravlja ljudi i mnogo drugog. Umesto toga, Nhat Hanh predlaže „ekonomiju među-bivanja“, koja prepoznaje fundamentalnu važnost i vrednost ili održavanja integriteta ili, još bolje, unapređivanja integriteta svakog sistema. Svaki ekonomski čin se tako meri/vrednuje u odnosu na to kakav uticaj on ima na integritet ekosistema, integritet socijalne pravde, integritet psihološkog i fizičkog zdravlja pojedinca itd.

Ovakav pristup nas zapravo usmerava ka onoj vrsti ekonomske teorije koja ima smisla ako je zasnovana na među-bivanju i pri donošenju odluka uzima u obzir znatno širi skup elemenata. Važno je ovde zapaziti da Nhat Hanh nije protiv svakog biznisa i stvaranja profita. Međutim, ono što on želi je da vidi socijalno i ekološki svesniji, saosećajniji biznis, ono što i kod nas danas počinje da se uočava kao potreba barem velikih kompanija da ističu svoju društvenu odgovornost.

Nije neophodno da se otarasimo profita. Saosećanje može doneti finansijski… uspeh. Verujem da je dobar biznis jednostavno to da u svoja razmatranja uključimo sve načine na koje utičemo jedni na druge i na ovu našu planetu. Biznis koji inteligentno kombinuje pravljenje profita i brigu za ovaj svet ima srećnije uposlene i zadovoljnije mušterije, a u isto vreme donosi više novca.13

Na kraju, možemo se zapitati šta uraditi sa jednim od najvećih problema današnjeg društva: neravnomernom distribucijom društvenog bogatstva, gde bogati postaju sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji? Jedno od pravila etičkog življenja koje je Nhat Hanh promovisao glasi: „Ne gomilaj bogatstvo dok milioni ostaju gladni… Živi jednostavno i deli svoje vreme, energiju i materijalne resurse sa onima kojima je to potrebno.” Slično nizu drugih socijalnih mislilaca budističke provenijencije, i Nhat Hanh vođen saosećanjem veruje da osnovne ekonomske potrebe svake osobe treba da budu zadovoljene, kao i da je nemoralno da grupa odabranih gomila ogromna bogatstva, dok veliki broj drugih nema dovoljno ni za život. Otuda on zagovara distributivnu pravdu, sve dok u društvu postoji siromaštvo, a njena glavna poluga jeste jednostavnost življenja i potreba, obuzdavanje tog snažnog impulsa u svakom čoveku da se ima još i još i još… To obuzdavanje je ujedno glavni sastojak sposobnosti svake individue da sama postane mir, koji toliko priželjkuje, kao i da pronalazi načine da pomogne onima u nevolji.

Sve počinje od nas samih

Budizam, dakle, ličnu transformaciju vidi kao ključ svake istinske transformacije društva. Društvo u kojem dominiraju mir i harmonija ne može biti nametnuto odgore, nekakvim zakonima ili dekretima koje bi doneo bilo kakav moćni autoritet. Ono može nastati samo u onoj meri u kojoj su ljudi u stanju da pročiste svoje umove od egoističnih tendencija i prihvate nedestruktivne standarde ponašanja, upravo zato što shvataju da je to u njihovom najboljem interesu. Otuda, zadatak unapređivanja socijalnog sklada mora započeti ličnom transformacijom. A ona se odvija kroz proces vežbanja, koji obuhvata kako vidljivo ispoljavanje ispravnog ponašanja, tako i rad na unutrašnjem pročišćenju. Sledeći tradicionalnu budističku shemu, put te transformacije čine tri faze: velikodušnost, etička samodisciplina i razvijanje uma kroz vežbe meditacije. Svakoj od njih Buda je u svojim govorima posvetio veliku pažnju, razrađujući do detalja načine na koji one individualno, ali i u međusobnoj sinergiji, doprinose harmoničnom odnosu među pojedincima, ali i onom između pojedinaca i društva kojem pripadaju.

Beleške
1 Sigālovāda sutta, DN 31, prev. Branislav Kovačević. https://srednjiput.rs/pali-kanon/sutta-pitaka/digha-nikaya/dn-31-sigalovada-sutta/
2 Anguttara nikāya 2:34, prev. Branislav Kovačević. https://srednjiput.rs/pali-kanon/sutta-pitaka/anguttara-nikaya/an-ii-33-42-samacitta-vaggo/
3 Ovo je važan običaj gotovo svih arhajskih naroda da se nikad ne zaboravljaju preminuli preci. Tako se ova tradicija još uvek verno poštuje među budistima na Šri Lanki, koji donose ceremonijalne ponude monasima u manastiru osmog dana posle pogreba, posle tri meseca i na svaku godišnjicu smrti svojih roditelja. Zasluge za ova svoja dobra dela posle ceremonije potomci usmeravaju za dobrobit preminulih, koji su se preporodili u nekom drugom svetu. Sem toga, posle svakog dobrog dela (puñña-kamma) predani budista neće propustiti da pomisli na svoje roditelje i dobrobit proizašlu iz učinjenoga posveti njima. To je još jedan primer odanosti i zahvalnosti prema roditeljima kakvu je savetovao Buda.
4 Vaniđđa sutta, AN 5:177, prev. Branislav Kovačević. https://srednjiput.rs/pali-kanon/sutta-pitaka/anguttara-nikaya/an-v-175-candala-sutta/#s177
5 Akkosa sutta, SN 7:2, prev. Branislav Kovačević. https://srednjiput.rs/pali-kanon/sutta-pitaka/samyutta-nikaya/sn-vii-1-dhanandani-sutta/#s2
6 Dhammapada – Reči mudrosti, prev. Branislav Kovačević. Theravada budističko društvo „Srednji put“, Novi Sad, str. 153.
7 Isto, str. 153.
8 Thich Nhat Hanh, Being Peace, prir. Arnold Kotler (Berkeley, CA: Parallax Press, 1987), str. 53.
9 Nhat Hanh, Being Peace, str. 54.
10 Nhat Hanh, Being Peace, str. 40.
11 Thich Nhat Hanh, Happiness: Essential Mindfulness Practices (Berkeley, CA: Parallax Press, 2009), str. X.
12 Nhat Hanh, Being Peace, str. 3.
13 Thich Nhat Hanh, The Art of Power (New York: HarperCollins, 2007), str. 4.

Obnovljena predanost

Pun mesec – 15. maj 2022.

Kao rasni konj kad pucne bič, tako marljivi, puni žara budite,
puni predanosti, vrline, istrajnosti i svesnosti, istinu istražujući;
ispravnog znanja i ponašanja, sabrani,
čitave te gomile patnje oslobodite se.

Dhammapada, 144

Monotonija stalnih životnih borbi može nas iscrpeti. Ali ista ta monotonija nas može podstaći da uvećamo trud koji ulažemo idući stazom. Na ovaj Vesak praznik, kada promišljamo o sreći koju smo imali da čujemo Budino učenje, to je prilika da obnovimo svoju predanost u tome da svaku poteškoću na koju naiđemo upotrebimo na konstruktivan i kreativan način. Bez svesne posvećenosti, budući Buda nikada ne bi postao probuđen. Mudrost do koje je došao nije pronašao u knjigama, niti pozajmio od nekog drugog. Ta mudrost bila je nadahnuta saosećajnom željom za dobrobit svih bića i odlukom da vidi iza površine svih životnih borbi.

S ljubavlju
Ađahn Munindo