Patnja koja uništava i patnja koja obnavlja

Patnja (dukkha) bez sumnje je centralni pojam Budinog učenja. Ona je polazna tačka i zagonetka koju treba rešiti da bismo dostigli cilj učenja, a to je oslobođenje od patnje zahvaljujući probuđenju za istinu ovoga sveta, za viđenje stvari kakve zaista jesu. Ali ovde se možemo zapitati: nije li oslobođenje od patnje ono što mi pokušavamo i inače, u našem svakodnevnom životu. Kada nam je dosadno, pogledamo jel nam neko pisao na viberu, jel nas neko lajkovao na Fejsbuku ili upalimo televizor. Kada smo neraspoloženi, slušamo muziku, kada smo uplašeni, nazovemo nekog bliskog da prodiskutujemo o tome što nas plaši. I patnja nestane. Umireni smo, ali nažalost na kratko. Uskoro nas zaskoči neka nova nevolja. Onda ulažemo novu energiju da se sa time izborimo i tako stalno u krug. Borimo se, ali energije je sve manje. To je patnja koja nas uništava. Ako smo malo o svemu tome razmislili, shvatili smo da povlađivanje našim navikama, žudnjama i strahovima nije put ka trajnom oslobađanju od patnje, već samo trenutnom. Iza svake zadovoljene želje nailazi neka nova, iza svakog umirenog straha glavu diže neki novi.

E tek tu dolazimo do onoga čemu nas može podučiti Buda, koji tvrdi da sve dok ne razumemo enigmu patnje, ona nastavlja da crpi našu životnu energiju, stvarajući od nas živog mrtvaca, ona nastavlja da nas uništava. Ali kada jednom prozremo njenu pravu prirodu, razlog i mesto na kojem ona nastaje, tada smo na pragu rešenja te velike tajne i čitav naš svet se iz korena menja. Na pragu smo da je se zauvek oslobodimo. Tada uviđamo da patnja ima i svoju drugu stranu, da je ona ujedno ta koja nas pročišćuje, budi i obnavlja naše životne energije. Ovo na prvi pogled zaista zvuči zbunjujuće, jer kako bilo šta dobro može doći od patnje!? Ali onda bismo se isto tako mogli zapitati kako išta dobro može doći od borbe? Zar ne bi bilo mnogo bolje odustati od borbe i uživati u miru dokolice?

Kvaka je u sledećoj, vrlo jednostavnoj činjenici. Da bismo se nečega oslobodili, moramo ga prvo dobro upoznati, razumeti. A patnju možemo upoznati i razumeti jedino idući joj u susret, na mudar način, sa pažnjom, a ne stalno bežeći od nje, stalno je zatrpavajući onim što mislimo da je njezina suprotnost, a to su uglavnom zadovoljstva čula. Mnogo puta smo to pokušavali. Bežali smo u zabavu, uzbuđenje i zanos, alkohol i/ili droge, seks, opsednutost poslom, politiku, ogovaranje… Ali uvek iznova se ispostavljalo da nismo pobegli dovoljno daleko. Da je patnja uvek bila tu, sa nama, makoliko mislili da smo joj umakli. Tako smo, nadajmo se, shvatili da je ne pokušaj da nam bude što udobnije, već menjanje stava, okretanje ka patnji i prolazak kroz nju naš jedini put.

Drugim rečima, to znači menjanje pogleda na ovaj svet, menjanje naše perspektive koja polazi od JA, ka perspektivi koja polazi od Dhamme, istine. Iritacija je samo jedan efemerni aspekat prirode, dolazi i prolazi, strah je samo još jedan efemeran aspekat prirode, još jedna uslovljena dhamma koja dolazi i prolazi. Uočavanje i razumevanje tog „ja“, njegove prirode kao konstrukcije koju smo sami stvorili, vodi postepeno do smirenja, radosti i olakšanja. Radosti buđenja za put koji postoji, put kroz patnju, a ne što dalje od nje.

Ono što je ovde zanimljivo jeste da ovo nije samo budističko gledanje, već čini se razumevanje svake istinske mudrosti. Uzmimo jedan primer. Poznati danski antropolog i istraživač Knud Rasmusen bio je vođa čak sedam takozvanih Tula ekspedicija, nazvanih po fiktivnom mestu koje je u antičkoj geografiji i kartografiji označavalo najseverniju tačku na samoj granici poznatog sveta. Nešto slično Hiperboreji. Rasmusenove ekspedicije su za cilj imale prikupljanje informacija o kulturi Inuta, nama bolje znanih kao Eskimi, homogenoj starosedelačkoj etničkoj grupi koja nastanjuje arktičke delove Grenlanda, Kanade i Aljaske. U svojim izveštajima veliku pažnju posvetio je, između ostalog, lokalnim šamanima, koje je često intervjuisao. Jedan od njih, koji je na njega ostavio snažan utisak, bio je Iđugarđuk, koji je govoreći o mudrosti šamana između ostalog rekao i ovo:

Jedina istinska mudrost živi daleko od čovečanstva, tamo u velikoj osami, i moguće je do nje dopreti jedino kroz veliku patnju. Samo oskudica i patnja mogu otvoriti čovekov um za sve ono što je skriveno od drugih.

Sem na patnju, veliki šaman nam ovde ukazuje na još jedan važan detalj, a to je osama, odlazak na mesto koje je posebno po tome što smo izmešteni iz svoje uobičajene situacije, podalje od zaglušujuće i opčinjujuće vreve svakodnevice. Za tradicionalne duhovne tragače to mesto je najčešće bio manastir, a još bolje isposnica, u kojoj je osama još gušća, još plodnija. Tako u govorima često čitamo kako se posle jedinog obroka koji je imao, Buda bi obično „otišao do nekog gaja da tu provede dan“ (yena aññataro vanasaṇḍo tenupasaṅkami divāvihārāya). Slična takvo povlačenja za nas okupljene oko Budističke zajednice jesu jednodnevna ili višednevna meditacijska povlačenja, kada dobrovoljno odlučujemo da napustimo zonu konfora, da svoje navike stavimo u stranu i ravnamo se prema dnevnom rasporedu koji nam je sasvim neuobičajen. To je naš prvi susret sa patnjom, a pošto je dobrovoljan, onda ima šanse da bude i lekovit, jer um nije suviše zaokupljen, blokiran, poricanjem, strahom i nalaženjem načina za beg. Uspevamo da se opustimo u toj neugodi, u toj patnji. Posmatramo je kako se lagano krčka u našem umu i kada je gotova, malo je okusimo. Hm, zanimljivo. I nije tako bljutava kao što je dežurni komentator u glavi usplahireno najavljivao. To je prvi nagoveštaj patnje koja leči, obnavlja.

U ovoj tački veoma je važno da znamo načine na koje možemo da baratam vatrom patnje, a da nas ona ne opeče. Na našim povlačenjima pokušavamo uglavnom da vežbamo tri takva načina. Prvi i najjednostavniji da promenimo uslove koji održavaju ili stvaraju patnju jeste da promenimo sadržaj koji um obrađuje. To možemo učiniti voljnim usmeravanjem pažnje na one delove trenutnog iskustva za koje je manje verovatno da će hraniti nastanak i nastavak struktura u našem umu koje stvaraju patnju. Na primer, neko nas je nazvao telefonom i saopštio nam nešto što je u nam istog trenutka probudilo bes, tugu ili ko zna kakav drugi bolan osećaj. U toj situaciji možemo snagom volje mažnju premestiti i tu je zadržati na osećaje na telu. Koji je položaj mog tela u ovom trenutku i koje osećaje proizvodi. Ako sedim, pritisak gornjeg dela tela na stražnjici i nogu stopalima. Toplota na licu ili čvrst stisak vilice. Ili je pažnja na dahu, koj ije dovoljno neutralan osećaj da ne daje dovoljno „pogonskog goriva“ za dalje stvaranje problematičnih konstrukcija u našem umu. I taj proces sam od sebe posustaje, jer ga hranimo „nezapaljivim“ materijalom. Kao kada u vatru bacamo recimo cigle, ona se naravno gasi.

Drugi pristup je ostaviti „input“ u umu kakav jeste, ali promeniti konfiguraciju procesa koji se u njemu odigravaju, to jest promeniti „oblik“ uma kroz koji taj „input“ biva prerađen. Dok prva strategija menja ono što se preraduđe, , ova menja način na koji se prerađuje. Ovo može značiti, na primer, svesno dopustiti da se neprijatni osećaji koje je stvorio onaj uznemirujući telefonski poziv pojave u svesti i posmatrati ih, sa zanimanjem i znatiželjom, kao čiste objekte iskustva, umesto da budemo njima „zarobljeni“ ili da se u njima izgubimo kroz automatsku reakciju averzije.

I na kraju, treći pristup koji nam stoji na raspolaganju jeste promena načina na koji gledamo na taj materijal koji um u ovom trenutku obrađuje. Sledeći Budinu analizu, možemo reći da mentalni obrasci po kojima funkcioniše naš um i koji nas drže zaglavljenim u patnji imaju koren u našem fundamentalnom neznanju, osnovnoj pogrešnoj percepciji koja nas navodi da prolazno vidimo kao trajno, nepouzdano kao pouzdano, ružno kao lepo i obrnuto. Koja nas navodi da pogrešno zaključimo da „ne-sopstvo“ jeste „sopstvo“ i ometa da jasno uočimo pravu prirodu i izvor te patnje u kojoj se povremeno ili manje povremeno davimo. I sve to nas onda naravno sprečava da uradimo nešto zaista delotvorno u njezinom izlečenju. Tako nastavljamo sa pogrešnom terapijom i ne možemo čudu da se načudimo zašto ta tako uporna bolest ne prolazi.

Kada bismo bili u stanju da sve te stvari vidimo jasno kakve one zaista jesu, ako bismo mogli da se otmemo tendenciji da se lično identifikujemo sa fragmentima iskustva koji nam neprekidno prolaze kroz glavu, tek tada bismo bili u prilici da eliminišemo ključni uslov nastanka svega što rezultira patnjom. U slučaju našeg uznemirujućeg telefonskog poziva, to može značiti gledanje na njega kroz „ta osoba me je zaista povredila načinom na koji mi se obraća“ do mirne konstatacije „neprijatne misli, emocije i telesni osećaji postoje u ovom trenutku“.

Svaka od ove tri strategije zahteva jednu stvar: da budemo svesni. Ako hoćemo da promenimo svesnu promenu onoga što se obrađuje, kako se obrađuje ili kako na to gledamo, moramo da znamo šta se događa iz trenutka u trenutak. To je naša dragocena praksa budnosti ili, ako hoćete, meta-svesnosti, naša sposobnost da znamo, direktno, intuitivno, iskustvo u trenutku dok se formira. Na tom bazičnom nivou, svesnost dodaje ključni element svakoj od opisane tri strategije. Ali ono što ne smemo zaboraviti jeste da su ovi opisi samo to – opisi. Mrtvo slovo na ekranu sve dok sebe ne privolimo da ih testiramo na sebi i tako se sami uverimo u njihovu korisnost u uspostavljanju kontrole naše pažnje ili pak beskorisnost. U skladu sa svetlim tekovinama budističke demokratije, svako od nas ima priliku da se upusti u to istraživanje.

Mjanmarska sangha

Budizam u Mjanmaru (Burma) sledi skoro 90% stanovnika i to uglavnom njegovu theravada tradiciju. Inače, Mjanmar se smatra najreligioznijom budističkom zemljom, ako se posmatra prema broju monaha u odnosu na ukupno stanovništvo i prema delu prihoda koji svaki stanovnik troši na religiju. Među izuzetno šarolikom etničkom strukturom u zemlji, budistički sledbenici pripadaju uglavnom dominantnom narodu Bamar (Burmanci), zatim Šan, Rakhin, Mon, Karen i imigrantima Kinezima, koji su vrlo dobro integrisani u burmansko društvo. Monasi, poznati pod zajedničkim nazivom sangha (zajednica) vrlo su poštovani članovi burmanskog društva. Među mnogim etničkim grupama u Mjanmaru, uključujući Bamar i Šan, theravada budizam se (naročito u ruralnim područjima) praktikuje paralelno sa obožavanjem nata, prebudističkih božanstava prirode, koja su zaštitnici sela ili porodice, nešto slično svecima u hrišćanstvu.

Što se tiče praktikovanja budizma, izdvajaju se dve popularne prakse: stvaranje zasluga i vipassana meditacija. Postoji i manje popularna staza veizza, povezana sa okultnim praksama za odabrane. Stvaranje zasluga je najčešći put kojim se kreću burmanski budisti. Ovaj put uključuje pridržavanje pet pravila vrline i akumulaciju dobre energije kroz dobročinstva (dāna, darivanje, često monaha, ali i drugih), radi postizanje povoljnog preporađanja. Put vipassana meditacije među najširim slojevima je od kraja XIX veka postao popularan kao neka vrsta masovnog pokreta povezanog sa buđenjem nacionalne samosvesti i otpora engleskim kolonijalistima. Reč je o formi budističke meditacije za koju se smatra da vodi ka probuđenju i može uključivati intenzivna povlačenja. Sa druge strane, veizza staza je ezoterični sistem okultnih praksi (kao što je recitovanje tajnih formula, samatha i alhemija) za koje se veruje da vodi do života kao veizza (pali: viđđa), polubesmrtno i natprirodno biće koje čeka na pojavu budućeg Bude, Maitreye.

Mjanmarska sangha, slično drugim budističkim zemljama jugoistočne Azije, podeljena je na monaške redove (nikāya) i postoji devet zvanično priznatih. Najbrojnija je thudhamma nikāya (87%), sa oko 467.000 monaha. Slede je po brojnosti shwegyin nikāya (9,5%), mahādvāra (1,2%), muladvāra (0,72%), veluvan nikāya (0,70%) itd.

Thudhamma nikāya se smatra pragmatičnijom u pogledu tumačenja Vinaya pravila, kao i manje hijerarhizovanim redom od recimo shwegyin nikāye. Ustanovio ju je krajem XVIII veka kralj Bodawpaya, nakon serije reformi monaške zajednice koje su sprovodili prethodni vladari iz dinastije Konbaung, kako bi je pročistili i učinili jedinstvenijom. Thudhamma je zapravo naziv Thudhamma saveta, (vrhovnog religijskog tela koje je oformio kralj Bodawpaya), a koji je opet nazvan po thudhamma zayatima, građevinama u kojima su obavljane verske ceremonije. U jednoj od takvih građevina u Mandalayu je redovno zasedao i Thudhamma savet, sačinjen od četiri najuglednija monaha, a prvi među njima je smatran patrijarhom mjanmarske sanghe, te je nosio naziv thathanabaing („Održitelj sāsane“ ili Budinog učenja). Ovaj položaj sličan je položaju sangharāđe u Tajlandu i Kambodži i datira još iz XI veka, kada ga je zauzimao monah Šin Arahan u kraljevstvu Bagan, u dolini reke Iravadi, prvom koje je okupilo veći deo oblasti koje čine današnju Burmu.

Thudhamma hol

Thathanabaing je bio odgovoran za upravljanje monaškom hijerarhijom, rešavanje pravnih pitanja i održavanjem obrazovnog sistema smeštenog u manastirima. Tako je, recimo, 1784. kralj Bodawpaya okupio Thudhamma savet, sačinjen od tadašnjeg thathanabainga i četiri najviše rangirana monaha (thera) da reše stari problem ispravnog nošenja monaškog ogrtača (da li mogu biti otkrivena oba ili samo jedno rame). Kasnije, u vreme Konbaung dinastije (XVIII-XIX vek) ovaj savet, koji se starao o postavljanju manastirskih igumana, tumačenju pravila Vinaye, disciplinskim prekršajima pojedinih monaha i organizovanjem ispita palija, proširen je na osam najistaknutijih monaha.

Inače, deo mjanmarske sanghe je u novije vreme bio u prvim redovima političke borbe protiv vojnog režima. Tako su se 1988. monasi pridružili civilima u protestima, tražeći političke i ekonomske reforme. Slično se dogodilo i 2007, kada izbijaju široki protesti protiv vlade, a okidač za njih bilo je enormno povećanje cena benzina i hrane (zvuči poznato!). Naredne godine obalske delove Mjanmara pogodio je izuzetno snažan ciklon Nargis i za sobom ostavio skoro 140.000 mrtvih. Iz različitih političkih razloga vlada je oklevala da dopusti slanje međunarodne pomoći unesrećenima, što je izazvalo dodatne patnje ljudi. I u tom slučaju sangha je uspela da se vrlo brzo organizuje kao jedina humanitarna organizacija u zemlji i pomogne kroz distribuciju hrane i obezbeđivanje smeštaja i tako koliko-toliko malo ublaži ovu katastrofu.

Sve u svemu, sangha u Mjanmaru uživa veliki ugled i poštovanje. Obično se kaže da između tri figure koje najviše poštuje prosečni Burmanac, a to su roditelji, učitelj i monah, ovaj poslednji uživa najveće poštovanje. Pri tome, to poštovanje nije usmereno toliko ka pojedinačnom monahu, koliko kao onome što on reprezentuje (Budino učenje), a simbolizuje ga monaški ogrtač. Imamo privilegiju da i u našem manastiru u Čortanovcima imamo dva člana mjanmarske sanghe i trudimo se da im boravak u potpuno novoj sredini, među ljudima koji se po mnogim stvarima razlikuju od njih, bude što lakši. Zahvalni smo što su se odlučili na tako dalek put i što su nam se pridružili u tako važnom poduhvatu prenošenja Budinog učenja na ove prostore.

Smrt

Pun mesec – 15. juni 2022.

Ni u visinama, ni u utrobi mora, ni u sred planine,
nema mesta na svetu gde nas smrt pobediti neće.

Dhammapada, 128

Svako živo biće strahuje od smrti. Buda je očekivao od nas da se prema tom strahu suočimo direktno; ne na način da ga poričemo, tako što ćemo pažnju sebi skretati na razne druge stvari. Otuda i ovakvo beskompromisno učenje koje nam donosi ova strofa iz Dhammapade. U životu nam nije zagarantovano mnogo stvari, ali kada pogledamo oko sebe mnogo je dokaza da ćemo jednoga dana sigurno umreti. Prirodno je pokušavati da izbegnemo bol – i očigledno strah jeste bolan – ali nije mudro ignorisati jasne dokaze. Dakle, kako bi sebe trebalo pripremiti da budemo u stanju da direktno pogledamo u taj strah? Razvijamo duhovne kvalitete: poverenje, energiju, svesnost, koncentraciju i jasno razumevanje. Takođe nam je neophodno da postanemo potpuno svesni u kojoj meri ljudsko društvo podstiče naviku izbegavanja te činjenice o neizbežnosti naše smrti. Prepoznavanje duge istorije sopstvenog izbegavanja zahteva zaista veliko strpljenje. Iskrenost, strpljenje i blagost pomažu da se iskorene navike poricanja i, sa druge strane, vode ka osećaju trajne zadovoljenosti.

S ljubavlju
ađan Munindo