Dhammapada: strofa 56

Kao što zna svako ko ju je pročitao, Dhammapada je riznica mudrosti formulisanih u stihovima. Mene je dugo oduševljavala, dok sam na fragmente iz nje nailazio u različitim tekstovima o budizmu, pa sam na kraju rešio da je celu prevedem. Taj prevod je, zajedno sa originalnim pali tekstom, objavljen kao dvojezično, pali-srpsko uzdanje ravno pre deset godina. Nažalost, knjiga je davno razdeljena, ali se tekst ipak može naći u elektronskom obliku na sajtu Theravada budističke zajednice u Srbiji.

Elem, posle deset godina, vraćam se s vremena na vreme ponovo tim stihovima, sada sa malo solidnijim znanjem palija i to je pokušaj da još bolje razumem same reči i rečenice sadržane u njoj, a onda i besmrtnu mudrost Budinu koja je njima izražena. Tako sam nedavno naišao na strofu 56 (str. 52 u knjizi), koja glasi:

Appamatto ayaṃ gandho, yvāyaṃ tagaraćandanaṃ,
yo ća sīlavataṃ gandho, vāti devesu uttamo.

Kada počnemo da analiziramo tekst, već na samom početku naiđemo na jednu “minu”, oko koje bi brzopleti prevodilac mogao da ima malo glavobolje. To je reč appamatto, koja je relativno česta u Kanonu. Njen sanskritski predak je imenica pramāda, koja ima čitav dijapazon značenja, ali ipak semantički povezanih: od “opijenost”, preko “ludilo”, do “nepažljivost, rastresenost”.Ista ta značenja su se zadržala i u njegovoj pali varijanti: pamāda. Ako sad od ove imenice hoćemo da napravimo pridev, dobijamo u sanskritu pramatta, a u paliju pamatta, “nepažljiv, rastresen”. U našoj strofi dodat je još prefiks a-, koji naravno reči daje upravo suprotno značenje, pa tako imamo appamatta, “pažljiv, fokusiran”. Ako se pitate zašto odjednom u pali reči imamo dva umesto jednog p, stvar je u tome da je u sanskritu reč počinjala sa pr– i kada joj se dodaje prefiks a-, u paliju, prema zakonima morfologije, dobijamo udvajanje konsonanta. Zato je kod analize pali reči korisno nekad malo zaviriti i u sanskrit. Elem, rešili smo prvu reč. E pa nismo! I tu stižemo do “mine”, koja se stručno naziva homonimi. Dakle, dve reči se isto pišu, ali imaju sasvim različito značenje. Kao što je kod nas to recimo reč “grad”, naseljeno mesto, ali i stepen (kao jedinica mere), što su dva značenja koja, složićete se, uopšte nemaju veze jedno sa drugim.

Upravo taj slučaj imamo i ovde. Naime, druga varijanta pali reči appamatta ima i drugo poreklo u sanskritu, što možemo videti ako je razložimo na drugačiji način: appa-matta. To je onda refleks sanskritske složenice: alpa-mātra. Prvi deo alpa (pali: appa) znači “malo”, kako po količini, tako i po značaju, dok nam je drugi deo već poznat, jer nam je preko grčkog μέτρον stigao u srpski kao “metar” i “mera”. Sada možemo da zaključimo da naše početno appamatto znači zapravo “malo, slabašno”, što se naravno mnogo bolje slaže sa imenicom uz koju ovaj pridev ide, a to je ayaṃ gando, “ovaj miris”. “Pažljiv miris” naravno ne bi imao mnogo smisla.

A miris čega je to saznajemo u drugom delu istog stiha: …yvāyaṃ tagaraćandanaṃ. Prva reč je malo neobičan sandhi iliti glasovna promena tako česta u paliju, na spoju dve reči, od kojih se jedna završava, a druga počinje vokalom. Tako bismo yvāyaṃ mogli rasplesti u yo ayaṃ, “ovo što je”. I na kraju šta je to tagaraćandanaṃ? Zavirimo u rečnik i vidimo da se radi o složenici: tagara, “mirisni grm” + ćandana, “sandalovo drvo ili sandalovina”. Tagara (Tabernaemonatana coronaria) mogla bi se nazvati jasminom južne i jugoistočne Azije, jer u imaginaciji Indijaca budi iste asocijacije na divan miris kao kod nas jasmin. Cvetovi su joj izrazito beli, a lišće tamnozeleno. Kao i kod drugih sličnih biljaka, njen miris tokom dana jedna da je primetan i tek predveče i noću postane intenzivan. U Budino vreme se od cveta tagare pravio miris za osvežavanje prostorija.

tagara (Tabernaemonatana coronaria)

Sa druge strane, kod sandalovine (Santalum album) miris odaje samo drvo i ulje koje se od nje dobija. Postoji bela i crvena sandalovina, prema boji unutrašnjeg drveta, i obe su rasle na jugu Indije i na Dekanu, tako da su se verovatno uvozile na sever potkontinenta kao luksuzna sirovina, korisna za mnoge namene, čim je i Buda znao za nju. Prvo, pravljen je prah i potom pasta koja se nanosila na telo kao nekakav proto-dezodorans, a i zbog svojstva da hladi, što je u u Indiji priznaćete vrlo važna stvar, a sudeći po ovom letu, ne bi ni nama loše došlo. Samo drvo ima vrlo finu strukturu, meko je i lako ga je obrađivati, tako da su od njega pravljeni različiti luksuzni predmeti. Nije da je nešto luksuzna, ali i ja sam iz Burme doneo jednu vrlo lepu statuu Bude izrađenu od sandalovine. Na kraju, setimo se da je u trenutku Budine smrti prah sandalovine počeo da pada sa visine i prekrio njegovo telo.

Dobro, sada imamo sve elemente da prevedemo prvi stih:

Slabašan je ovaj miris tagare, miris sandalovine.

I kao što je u Dhammapadi često slučaj, prvi i drugi stih opisuju dve stvari koje se mogu (ili ne mogu) uporediti. Pa da vidimo šta je ta druga: yo ća sīlavataṃ gandho, vāti devesu uttamo.

Prvo ovo yo ća. Ća je veznik i obično znači “i”, ali u ovakvoj konstrukciji ima značenje suprotstavljanja, kontrasta, tako da bismo ga ovde pre preveli sa “ali”. Dakle, “ali ovo što je”. I onda ponovo imamo gandho, “miris”, ali ovoga puta on pripada sīlavantu, nekome ko je ispunjen sīlom ili vrlinom. Otuda ovde imamo genitiv množine: sīlavantaṃ.

I šta se događa sa tim mirisom? On vāti, “širi se”, biva nošen onim što vāti znači na sanskritu, a to je “vazduh, vetar”. Tako nošen on stiže devesu, što je lokativ množine pojma deva, “božanstvo”. A zašto on dopire tako daleko? Naravno, zato što je uttamo, “najviši, najbolji, nenadmašan”, ništa se sa njim ne može ni porediti, ni takmičiti.

Eto tako smo, čini se, deo po deo sklopili celu puzlu i možemo dati celovit prevod ove divne strofe, koji bi vredelo memorisati, ako ne na paliju, a ono makar na srpskom, da nam bude ohrabrenje i opomena:

Slabašan je miris tagare, miris sandalovine;
nenadmašan je miris vrline, doseže do bogova samih.

Ova slika poređenja mirisa sandalovine sa “mirisom” onoga što se smatralo za vrlinu ili sveto je česta u budističkoj literaturi. Tako u Kāranṇapāli sutti (AN 5:194) poštovani Piṅgiya kaže: “Baš kao što čovek koji je naišao na komad sandalovine, pa ga pomiriše u korenu, na sredini ili na vrhu i oseti divan, sladak i prijatan miris, isto tako kada neko čuje Dhammu učitelja Gotame u svim njezinim delovima, takav oseti ushićenje i radost.” U Milindapañhi se nibbāna upoređuje sa dragocenom i retkom sandalovinom, jer imaju tri zajedničke osobine: “Kao što je crvenu sandalovinu teško naći, tako je teško dostići i nibbānu. Dalje, crvena sandalovina je nenadmašna po svom mirisu, tako je i miris nibbāne nenadmašan. I na kraju, dobri ljudi hvale crvenu sandalovinu, baš kao što plemeniti hvale nibbānu.

Ālavaka

Ove nedelje sam za današnji čas palija pripremao vežbe iz lekcije XI i u jednoj od njih je dat odlomak iz Ālavaka sutte (Sn 1:10) koji treba prevesti. Taj odlomak me je zaintrigirao da se zapitam: ko je uopšte taj Ālavaka? I tako zavirim u Malalasekerin Rečnik pali ličnih imena, gde su sakupljeni podaci, rasuti po komentarima govora, o najraličitijim ličnostima iz Pali kanona. Jako zanimljiva knjiga, koju nije loše iskoristiti kada čitamo neku suttu.

Elem, tamo pre svega nađem da više Ālavaka. Prvi je kralj Ālavija (otuda mu i ime!), grada na putu između Sāvatthīja, od kojeg je bio udaljen trideset yođana, i Rāđagahe. E upravo taj kralj je, kao uostalom i većina kraljeva toga doba u Indiji, voleo da ide u lov. I desi se jednom da je zver koju je čekao u zasedi uspela da pobegne. Kraljevska čast zahtevala je da krene njenim tragom i ipak je ulovi. Što je njemu na kraju i pošlo za rukom. Kada se konačno domogao jadne životinje, presekao je na pola, da bi je njegove sluge lakše mogle nositi na nosiljci, te krenuo sav zadovoljan i naravno ponosan nazad u svoju palatu. Na tom putu prošao je nažalost ispod jednog ogromnog banjanovog drveta, upravo ispred pećine u kojoj je obitavao yakkha istog imena – Ālavaka. Inače, yakkhe su neka vrsta demona, moćnih, često vrlo agresivnih bića, sa kojima se nije baš zdravo sretati, a pogotovo ljutiti ih. (Jednog takvoga sam sreo pre neki dan na benzinskoj stanici.) Elem, ono što kralj takođe nije znao je da je upravo ovaj yakkha Ālavaka dobio dopuštenje of kralja yakkhâ da svakoga ko prođe kroz hlad koji čini njegov banjan ima pravo da proždere. Tako se naš lovac, dakle kralj, i sam našao u klopci. Ali valjda priče radi, uspeo je nekako da namoli yakkhu da ga pusti, pod uslovom da će mu slati redovno svoje podanike kao hranu.

Kralj uz pomoć zapovednika grada (nagaraguttika) i svojih savetnika neko vreme uspevao da održi obećanje, tako što je demonu slao razne prestupnike. Komentar kaže da je yakkhina snaga bila tolika da bi jadniku koji bi mu bio poslan, kada bi ga ugledao, telo postajalo meko kao buter. Ali uskoro nije više bilo prestupnika za slanje i bi uvedena obaveza da svako domaćinstvo da po jedno dete kao žrtvu u zamenu za kralja. Ali ni to nije bio neiscrpan izvor, jer su uskoro žene koje je trebalo da se porode napuštale grad, zajedno sa porodicom. Prošlo je dvanaest godina i jednoga dana obavestiše kralja da je jedino dete koje je preostalo u gradu njegov sin Ālavaka Kūmara. Kralj nije imao kud, te naredi da sutradan svečano obuku njegovog sina i odvedu ga do yakkhe.

Kao i svakog jutra, i toga je Buda svojim božanskim okom i ispunjen saosećanjem osmotrio svet, gledajući gde bi mogao da umanji patnju, i video je šta se sprema. Brže-bolje je otišao do boravišta Ālavake. Ali domaćin je u to vreme bio na skupu yakkha na Himalajima. Tako je njegov vratar Gadrabha dočekao Budu i, pošto ga je prvo upozorio na preku narav svog gospodara, pustio da uđe. Buda ni pet ni šest, već odmah zasede na tron koji je bio rezervisan samo za glavu kuće (gahapati), dok je u međuvremenu Gadrabha otišao da obavesti gospodara da su stigli gosti. I tako, dok je Buda u međuvremenu podučavao žensku čeljad u Ālavakinom domu, sa Himalaja se začuo urlik razgoropađenog yakke, koji se stuštio do doma da se obračuna sa uljezom. Kada je stigao, i pored svih natprirodnih moći koje je imao na raspolaganju, nije uspevao da Budu makne sa onog prestola. Nije mu to uspelo čak ni sa njegovim specijalnim oružjem (ne nije HIMARS), koje se naziva dussāvudha i smatra se jednim od četiri najmoćnija oružja na ovome svetu. A kolika je njegova moć komentari pokušavaju da nam dočaraju navodeći da ako bi ga yakkha bacio uvis, dvanaest godina bi bez prestanka lila kiša. Ako bi palo na zemlju, sve biljke i drveće bi se posušili i ništa ne bi izniklo opet dvanaest godina (izgleda da ima nešto važno u tom broju 12). A ako bi ga, pak, bacio u more, ono bi potpuno presušilo. Čak je moću planinu sveta, Sineru, moglo da razbije na komade. Tolika je moć yakkhina bila. Ali ne vredi. Buda svejedno ne mrda sa prestola.

Na kraju yakkha mu jednostavno reče da napusti njegovu kuću. I kao što znamo, lepa reč i gvozdena vrata otvara, te Buda učini što ga je domaćin zamolio. Ovaj ga onda pozva unutra. (Upravo ovaj deo i malo dalje je dat u našoj pali lekciji!) Tri puta ga je tako yakkha šetao i tri puta mu se Buda povinovao, smatrajući da će to što ga je poslušao na najbolji način stišati njegov početni bes i učiniti prijemčivijim za pouku. Ali kada ga je i četvrti put pozvao, Buda je odbio da se dalje igra na taj način. Na to mu Ālavaka zapreti da će mu postaviti pitanja i ako Buda ne uspe na njih da odgovori, najstrašnije će ga kazniti. (Slično je radio sa drugim asketama koji bi naišli i uvek ih je pobeđivao.) Buda, međutim, nije baš bio mnogo impresioniran time:

„Prijatelju, ne vidim nikoga u ovome svetu, sa njegovim božanstvima i Brahmom, u ovom pokolenju sa njegovim asketama i brahmanima, sa vladarima i običnim ljudima, ko bi mi mogao pomutiti um ili rastrgnuti srce ili me zgrabiti za noge i zavitlati na drugu obalu Ganga. No svejedno, prijatelju, pitaj me to što želiš.”

Naravno, Buda je uspeo da odgovori na sva pitanja i na kraju yakkha dostiže prvi stupanj probuđenja, ulazak u tok. Kasnije tog dana kraljevi ljudi su doveli mladog princa do boravišta yakkhe Ālavake. I začuše oduševljen uzvik koji je ispustio na kraju Budine propovedi. Kada su mu predali dečaka kao narednu žrtvu, yakkha beše strašno postiđen zbog Budinog prisustva. Onda predade dečaka Budi, ovaj ga blagoslovi i posla natrag ocu, zajedno sa kraljevim glasnicima. Pošto je tako išao iz ruke u ruku, princa kasnije nazvaše Hatthaka Ālavaka (od hattha = ruka). Kada su kralj i ostali građani Ālavija dočuli da je yakka postao Budin sledbenik, podigoše za njega posebnu građevinu i od tada su mu obezbeđivali sve što mu je potrebno.

Inače, krik koji je yakkha ispustio sa Himalaja, uzvikujući Budino ime kada je čuo da je ovaj seo na njegov tron, čuo se u čitavoj Đambudipi (tj. Indiji) i jedan je od četiri uzvika koje tradicija opisuje da su se čuli toliko daleko. Ostala tri načinili su Punnaka, Vissakamma i Kusā. Ali priču o tome kako i zašto su to činili ostavićemo ipak za neki drugi put.


Dobra i loša meditacija

Da li neka svoja sedenja klasifikuješ kao lošu meditaciju, a druga kao dobru? Ako to činiš, u čemu je razlika između to dvoje?

Zapravo, kada vežbaš svesnost, ne postoji razlika. Ne postoji „dobra“ ili „loša“ meditacija. Zašto? Bez obzira koliko misliš da je „loša“ meditacija koju sada praktikuješ, možeš i ta takozvana loša iskustva iskoristiti kao objekat pažnje, upravo u trenutku dok se događaju.

Zašto misliš da je tvoja meditacija loša? Možda zato što um luta na sve strane. Ili je prepun briga i strahova, što ga bes, napetost, požuda ili nemir odvlače na različite strane i ometaju. Sve se to naziva mentalnim sadržajima.

Tokom loše meditacije, ako se jave neka zaista neprijatna osećanja ili stanja rastresenosti, onda te mentalne sadržaje, tu i tada, iskoristi kao objekte za svoju meditaciju, nešto za šta ćeš vezati pažnju. Ako se pojavio bes prema tvojoj supruzi ili šefu na poslu, osmotri ga sa zanimanje, ali nemoj odmah da počneš da ga komentarišeš, klasifikuješ kao “dobar” ili “loš”. Jer onda si već na minskom polju.

Sve u svemu, ne treba ništa specijalno sa njim da uradiš. Nauči da nepristrasno posmatraš taj bes, a da te on ne uvuče u svoju priču. Ne dopusti da njime postaneš opsednut. Zadrži odstojanje, tu liniju koja vas razdvaja, kao što uvek posmatrača i posmatrano razdvaja tanka, nevidljiva linija. To se zove održavati svesnost i fokusiranost uma u tom trenutku, zapažajući u sebi: “Ovo je bes. tako izgleda bes! To je ono što on uradi sa svakim na koga naiđe, samo ako uspe da ga zarobi. Tada je u prilici da ga pomete, da zapravo uradi sa njim šta god poželi. Vidi kako mi srce brže lupa! I dah se ubrzava!” Čim se bes javi u umu, počne da izdaje naređenja srcu: “Hajde, pumpaj jače! Neka krvni pritisak ide gore!” Ako ostaneš sa obe noge na zemlji, vrlo lako možeš da vidiš tu vezu, da vidiš šta se zapravo događa. I onda nastavljaš da posmatraš, i posmatraš… pokušavajući da kroz razumevanje situacije nešto o svemu tome naučiš. I što je najvažnije, da to naučeno zapamtiš. Jer će ti i te kako zatrebati možda već sledeći trenutak ili dan.

Kako sekunde i minuti prolaze, bes, strah, strepnja, požudne misli koje su se zaletele da na juriš osvoje tvoj um lagano počinju da posustaju. Možda ne tako brzo kako bi poželeo, ali uoči da je i ta želja vojnik u protivničkom taboru. Zato joj ne otvaraj širom vrata svog tabora. Dakle, trebaće malo vremena, ali jedno je apsolutno sigurno: nijedan od tih juriša nije trajao večno u prošlosti, pa neće ni sada. Koliko će mu trebati da se zaustavi zavisi samo od toga da li ga posmatramo, od početka do kraja, ili se sa njime rvemo. Taj proces svesnog posmatranja mentalnih sadržaja je srž budističke meditacije, to je ono što treba da radimo kada sednemo da meditiramo. A i inače. Pa kako onda takva meditacija može da bude “loša”?

A kada kažeš “dobra meditacija”, šta misliš pod tim “dobra”? Možda ti um tada nije toliko zaokupljen, njegovo uobičajeno poskakivanje se uspori. Ali možda te takva “dobra” meditacija navede da zadremaš. I onda kažeš: “Ah, ovo je bila zaista dobra meditacija!” Pre bi se reklo, dobra dremka, ponekad i sa poluotvorenim očima! Ali to nije to što naš um čini otpornijim na ofanzivu naših neprijatelja. Po čemu je to onda dobra meditacija?

Uzgred budi rečeno, ako ti se zaista prispava tokom meditacije, probaj da posmatraš i tu pospanost. Učini nešto da podigneš energiju tela. Udahni tri puta zaista duboko, praveći duge pauze između udaha, kako bi sav kiseonik bio apsorbovan. Protrlja lice, otvori oči što više. Ustani i meditiraj stojećki, kako bi probudio telo. I tada čak i takva situacija, ako njome barataš sa mudrošću, ne predstavlja lošu meditaciju. Zato, moguće je da dobra i loša meditacija uopšte ne postoje na način kako ljudi obično shvataju te dve stvari, uglavnom kao prijatno i neprijatno iskustvo. Zapravo, sve zavisi od toga kako se odnosiš prema svakom pojedinačnom trenutku u kojem se nađeš. Ako je taj odnos prožet svesnošću, svaku situaciju možeš nazvati, ako ti je baš do toga stalo, dobrom meditacijom.


37. Vetar

Vežba: Postani svesna kretanja vazduha, kako onog očiglednog, kao što je vetar, tako i onog suptilnijeg, kao što je disanje.

PODSEĆANJA
Postavi natpis “vetar” na korisnim mestima unutar kuće i radnog mesta.

OTKRIĆA
Vetar ima mnogo formi, od snažnih oluja, do tananog daha. Ako se setimo da radimo ovu vežbu i otvorimo svoja čula nekoliko puta tokom dana, tokom čitave nedelje, počećemo da uočavamo sve suptilnije puteve na koje se vazduh kreće. Ljudi prave te pokrete. Postoji kretanje vazduha u tvom disanju, kada mirišeš, kada duvaš u vreo čaj, kada uzdahneš. Postoji laki dodir vazduha na tvom telu dok hodaš, čak i u zatvorenom. Vazduh se kreće unutar mnogih kućnih aparata, kao što je sušilica za veš, mikrotalasna peć i frižideri. Jedna osoba je primetila da njezino telo opaža dašak vetra i dlake na koži se nakostreše čak i pre nego što mozak registruje to strujanje hladnog vazduha. Naše telo svesno je okruženja i kada mi to nismo, recimo kada smo bez svesti ili u snu. Ono se menja da bi nas zaštitilo, tako što izdiže dlačice na koži i tako stvara jedan zaštitni sloj tik do kože, slično tankoj jakni. Neki stari učitelji ukazivali su na tu pojavu kao na primer urođene Budine prirode, koja se o nama stara neprekidno.

Kako nam čula postaju sve rafiniranija, otkrivamo da kada god se krećemo, u isto vreme pokrećemo vazduh. Govor sadrži kretanje vazduha. Svaki zvuk sadrži kretanje vazduha. jedan mornar nam je objasnio da vazduh neprekidno kruži oko čitave zemljine kugle. Kada je na brodu, zapravo je svestan vazduha i vremena koje će sobom doneti, jer ne biti toga svestan na sred okeana može značiti smrt. U oluji, pramac njegovog broda mora biti okrenut direktno u smeru iz kojeg dolazi vetar ili će biti prevrnut u trenu.

Učenje jedrenja uključuje učenje “čitanja” vetra, uočavajući male promene na površini vode ili pravca u kojem se zastava vijori. Ako nema zastave, mornar može uočiti smer vetra posmatrajući ptice kao što su galebovi, koje se uvek postavljaju u pravcu vetra, kako im ne bi razbarušio krila. Ova vežba svesnosti poziva nas da razvijemo takvu jednu vrstu senzitivnosti za promene pravca vetra.

DUBLJE LEKCIJE
Kako znaš da vetar postoji? Zastani i malo razmisli o tome.

Postoje četiri načina na koji mi doživljavamo “vetar”: osećamo njegov dodir, osećamo promenu temperature, vidimo kako pomera druge stvar i čujemo ga kako prolazi kroz druge stvari. Ono št onazivamo vetrom je u suštini promena, promena u onome što vidimo (kretanje lišća), promena u onome što osećamo (hladnija koža) ili promena u onome što čujemo (hučanje). Za vetar znamo jedino indirektno, preko nervnih impulsakoji putuju kroz našu kožu, bubnu opnu i retinu. Zapravo, ovo važi za sve što opažamo. Ne možemo da znamo stvarnost direktno. Ne postoji način da dokažemo nezavisno postojanje bilo koje druge stvari, pošto je naša svest o njima stvorena tek električnim impulsima u našem nervnom sistemu.

Kada je um zaista miran, tada bilo šta može doneti iznenadno buđenje, čak i vetar. Kada je bio mlad, zen učitelj Jamada Mumon je teško oboleo od tuberkuloze. Lekar je smatrao da će umreti i prestao je da ga leči. Živeo je u izolaciji nekoliko godina, pomiren sa smrću, i njegov um postepeno je postao spokojan i miran. Jednog vedrog, sunčanog dana video je kako vetar povija neke cvetove u bašti i bio duboko probuđen za postojanje jedne velike sile. Shvatio je da je ta beskrajna energija podarila život njemu i svim bićima, obuhvativši ga i živeći kroz njega. Napisao je ove stihove i uskoro potom njegova smrtna bolest bila je izlečena:

Sve stvari su obuhvaćene
univerzalnim umom,
o kojem mi je ovoga jutra
govorio prohladni vetar.

Ono što je Mumon roši nazvao “univerzalnim umom” nazvano je na bezbroj načina. Ono nema granice. Ono doseže svuda, kroz prostor i vreme. Pa opet, ono se ne manifestuje ni na koji drugi način do kao svaka mala stvar, svaki dah, svaki zvuk, svaka cvetna latica koja otpadne, poneta vetrom.

Zaključak: Postoji vrlo tanana vežba svesnosti, kada postanemo svesni daha u svojim nozdrvama. Isprobaj je. Ne nosi sa sobom nikakav rizik, sem mogućnosti da postaneš još probuđenija upravo za one tanane promene koje sačinjavaju tkivo naših života.


Savršena sloboda

Pun mesec, 13. juli 2022.

Postepeno, malo pomalo, iz prilike u priliku,
mudrac sebe čisti, kao zlatar što srebro čisti.

Dhammapada, 239

Ako verujemo da zlato samo po sebi treba da bude čisto, to nam može biti motiv za nastojanja da iz njega uklonimo svaku nečistoću. No, ne moramo se upinjati da načinimo čisto zlato, zato što imamo poverenje da je potencijal za čisto zlato već sadržan u onome što je nečisto zlato. Slično tome, možemo smatrati da je potencijal za savršeno čistu svesnost – sa njenim ispoljavanjem kao mudrost i saosećanje – već sadržana unutar naše pomalo rasute i nečiste svesnosti. Ne moramo da stvaramo čistu svesnost; umesto toga, posvećujemo se radu na uklanjanju nečistoća u onakvoj svesnosti kakvu već imamo. Ka sebi usmerenja pohlepa, mržnja i konfuzija nisu neodvojivo sadržane u svesnosti. Da jesu, Buda nikada ne bi postigao potpunu slobodu i lepotu nesebičnosti.

S ljubavlju,
ađan Munindo

Bol i neugodnost

Dok sedim u meditaciji, pokušavam da me ne ometa kada se jave bol i nelagodnost. Ali posle nekog vremena osećam da jednostavno moram da promenim svoj položaj. Kako se nositi sa bolom i neugodnošću dok pokušavamo da meditiramo duže vreme?

Obično je prva i neposredna reakcija na bol i nelagodnost želja da promenimo položaj. To se može pobediti ako imamo malo strpljenja i ostanemo sa bolom. Bol koji nastane u meditaciji nas neće ubiti. A ako nas i ubije, to je najbolji način umiranja – u meditaciji! Zaista, ruku na srce, postoji bezbroj mnogo jadnijih puteva da se okonča ova avantura započeta rođenjem.

Ali nećete umreti. Samo treba malo da poradite sa bolom ili nelagodnošću. Kada imate bol u leđima, kolenu ili negde drugde dok meditirate, u početku ga samo posmatrajte. Obratite pažnju na njega, prija mu to, kao i svakom detetu. Ako pomislite da ćete izgubiti nogu ili nešto slično, registrujte čak i tu reakciju – jer način na koji reagujete može znatno pojačati vašu percepciju bola. Kao što je Buda učio, prva „strela“ koju doživite je fizički osećaj bola. Ali druga strela je vaš stav prema bolu. Ta druga strela je opciona! Čist bonus kojim sami sebe probodemo! Iz neznanja. Dakle, pokušavate da imate jedan realističan stav motreći na bol, da ga vidite tačno onako kakav jeste. Ništa mu ne dodajete, u vidu paničnih reakcija. Pokušajte samo da sedite sa bolom, bez da odmah promenite položaj. Recite sebi: „Hajde da posedim malo sa ovim bolom i da vidim da li se povećava, ostaje isti ili smanjuje. I šta se dešava posle toga”.

Iznenadićete se kada strpljivo obratite pažnju na bol. Isprva izgleda da se povećava u obimu i intenzitetu. Povećava se sve dok ne dostigne svoj zaista neugodni vrhunac – a onda se, ako imate dovoljno strpljenja, raspada i čak nestaje. Postaje neutralna senzacija. Postaje slaba i zamućena, ne više tako oštra i razdiruća. Tada je vaš um u stanju da vrati svoj fokus na dah.

I onda dolazi onaj lepši deo. Ako ostanete sa tim neutralnim osećajem, on se pretvara u prijatan osećaj. Dok gledate taj prijatan osećaj, on se ponovo pretvara u neutralan osećaj. Taj neutralni osećaj može se ponovo pretvoriti u neprijatan osećaj nelagodnosti. Tako to ide, u ciklusima. Pokušajte da vidite ceo taj ciklus bola, neutralnosti i olakšanja i svoje reakcije na sve to, dok raste i opada, pokušajte da postanete svesni tog neumoljivog pulsiranja života u vama tokom meditacije.

I tako, zamislite da sedite i nakon trideset minuta počnete da osećate jak bol. Ako tolerišete bol pet ili deset minuta sa ovim zdravim, pozitivnim stavom, videćete kako se bol ili nelagodnost menjaju u neutralan, a zatim prijatan osećaj. Tada opet može postati neprijatno neko vreme. Onda je opet neutralno. Kada po drugi put dođete do tog neutralnog osećaja, proveli ste možda celih četrdeset pet minuta meditirajući! Doduše, ako vas lako obuzme panika, vama će to možda izgledati kao 45 sati. 🙂

Kada naiđete na neprijatnost, uz pomoć takvog napora možete prevazići onu instant želju da se odmaknete od te neprijatnosti, da odjurite glavom bez obzira i umaknete joj što dalje. Sedenje kroz ove cikluse bola i neprijatnosti, gledanje kako um reaguje, može biti jedno veoma moćno, probuđujuće iskustvo koje će vam ostati urezano u pamćenje za ceo život. Na ovaj način zaista možete doći do dubljih nivoa meditacije, a to znači uma. Problem je u tome što mnogi ljudi nemaju mnogo strpljenja, nisu ga dovoljno razvili. I onda se sapletu uvek na istoj preponi. Zato im nekada savetujem da pokušaju da ostanu sa bolom i vide ceo ciklus, ali na jedan što je moguće više relaksiran način, a ne stisnutih zuba, na “ja to mogu” kamikaza način. Nije cilj da sebe povredite, već oslobodite.

Ove dve poslednje rečenice praktično znače da, ako osećate da vam je to zaista potrebno, možete svesno da promenite svoj položaj. Ili ustanite tiho i neko vreme meditirajte stojeći, a zatim se vratite sedenju. Rad sa bolom i nelagodnošću u meditaciji može ponuditi dubok uvid u to kako naši umovi rade. Osim toga, kako učite da sedite duže, vaše telo će se naviknuti na položaj u kojem ste, a nelagodnost neće biti tako veliki problem. Dakle, nemojte se obeshrabriti kada se pojavi nelagodnost dok sedite. To je deo čitavog paketa koji zovemo budistička meditacija. Ujedno, svaki izazov je prilika za dublje uvide. Jedina prilika. Prihvatite to i radite s tim izazovom najbolje što umete.