Patnja koja uništava i patnja koja obnavlja

Patnja (dukkha) bez sumnje je centralni pojam Budinog učenja. Ona je polazna tačka i zagonetka koju treba rešiti da bismo dostigli cilj učenja, a to je oslobođenje od patnje zahvaljujući probuđenju za istinu ovoga sveta, za viđenje stvari kakve zaista jesu. Ali ovde se možemo zapitati: nije li oslobođenje od patnje ono što mi pokušavamo i inače, u našem svakodnevnom životu. Kada nam je dosadno, pogledamo jel nam neko pisao na viberu, jel nas neko lajkovao na Fejsbuku ili upalimo televizor. Kada smo neraspoloženi, slušamo muziku, kada smo uplašeni, nazovemo nekog bliskog da prodiskutujemo o tome što nas plaši. I patnja nestane. Umireni smo, ali nažalost na kratko. Uskoro nas zaskoči neka nova nevolja. Onda ulažemo novu energiju da se sa time izborimo i tako stalno u krug. Borimo se, ali energije je sve manje. To je patnja koja nas uništava. Ako smo malo o svemu tome razmislili, shvatili smo da povlađivanje našim navikama, žudnjama i strahovima nije put ka trajnom oslobađanju od patnje, već samo trenutnom. Iza svake zadovoljene želje nailazi neka nova, iza svakog umirenog straha glavu diže neki novi.

E tek tu dolazimo do onoga čemu nas može podučiti Buda, koji tvrdi da sve dok ne razumemo enigmu patnje, ona nastavlja da crpi našu životnu energiju, stvarajući od nas živog mrtvaca, ona nastavlja da nas uništava. Ali kada jednom prozremo njenu pravu prirodu, razlog i mesto na kojem ona nastaje, tada smo na pragu rešenja te velike tajne i čitav naš svet se iz korena menja. Na pragu smo da je se zauvek oslobodimo. Tada uviđamo da patnja ima i svoju drugu stranu, da je ona ujedno ta koja nas pročišćuje, budi i obnavlja naše životne energije. Ovo na prvi pogled zaista zvuči zbunjujuće, jer kako bilo šta dobro može doći od patnje!? Ali onda bismo se isto tako mogli zapitati kako išta dobro može doći od borbe? Zar ne bi bilo mnogo bolje odustati od borbe i uživati u miru dokolice?

Kvaka je u sledećoj, vrlo jednostavnoj činjenici. Da bismo se nečega oslobodili, moramo ga prvo dobro upoznati, razumeti. A patnju možemo upoznati i razumeti jedino idući joj u susret, na mudar način, sa pažnjom, a ne stalno bežeći od nje, stalno je zatrpavajući onim što mislimo da je njezina suprotnost, a to su uglavnom zadovoljstva čula. Mnogo puta smo to pokušavali. Bežali smo u zabavu, uzbuđenje i zanos, alkohol i/ili droge, seks, opsednutost poslom, politiku, ogovaranje… Ali uvek iznova se ispostavljalo da nismo pobegli dovoljno daleko. Da je patnja uvek bila tu, sa nama, makoliko mislili da smo joj umakli. Tako smo, nadajmo se, shvatili da je ne pokušaj da nam bude što udobnije, već menjanje stava, okretanje ka patnji i prolazak kroz nju naš jedini put.

Drugim rečima, to znači menjanje pogleda na ovaj svet, menjanje naše perspektive koja polazi od JA, ka perspektivi koja polazi od Dhamme, istine. Iritacija je samo jedan efemerni aspekat prirode, dolazi i prolazi, strah je samo još jedan efemeran aspekat prirode, još jedna uslovljena dhamma koja dolazi i prolazi. Uočavanje i razumevanje tog „ja“, njegove prirode kao konstrukcije koju smo sami stvorili, vodi postepeno do smirenja, radosti i olakšanja. Radosti buđenja za put koji postoji, put kroz patnju, a ne što dalje od nje.

Ono što je ovde zanimljivo jeste da ovo nije samo budističko gledanje, već čini se razumevanje svake istinske mudrosti. Uzmimo jedan primer. Poznati danski antropolog i istraživač Knud Rasmusen bio je vođa čak sedam takozvanih Tula ekspedicija, nazvanih po fiktivnom mestu koje je u antičkoj geografiji i kartografiji označavalo najseverniju tačku na samoj granici poznatog sveta. Nešto slično Hiperboreji. Rasmusenove ekspedicije su za cilj imale prikupljanje informacija o kulturi Inuta, nama bolje znanih kao Eskimi, homogenoj starosedelačkoj etničkoj grupi koja nastanjuje arktičke delove Grenlanda, Kanade i Aljaske. U svojim izveštajima veliku pažnju posvetio je, između ostalog, lokalnim šamanima, koje je često intervjuisao. Jedan od njih, koji je na njega ostavio snažan utisak, bio je Iđugarđuk, koji je govoreći o mudrosti šamana između ostalog rekao i ovo:

Jedina istinska mudrost živi daleko od čovečanstva, tamo u velikoj osami, i moguće je do nje dopreti jedino kroz veliku patnju. Samo oskudica i patnja mogu otvoriti čovekov um za sve ono što je skriveno od drugih.

Sem na patnju, veliki šaman nam ovde ukazuje na još jedan važan detalj, a to je osama, odlazak na mesto koje je posebno po tome što smo izmešteni iz svoje uobičajene situacije, podalje od zaglušujuće i opčinjujuće vreve svakodnevice. Za tradicionalne duhovne tragače to mesto je najčešće bio manastir, a još bolje isposnica, u kojoj je osama još gušća, još plodnija. Tako u govorima često čitamo kako se posle jedinog obroka koji je imao, Buda bi obično „otišao do nekog gaja da tu provede dan“ (yena aññataro vanasaṇḍo tenupasaṅkami divāvihārāya). Slična takvo povlačenja za nas okupljene oko Budističke zajednice jesu jednodnevna ili višednevna meditacijska povlačenja, kada dobrovoljno odlučujemo da napustimo zonu konfora, da svoje navike stavimo u stranu i ravnamo se prema dnevnom rasporedu koji nam je sasvim neuobičajen. To je naš prvi susret sa patnjom, a pošto je dobrovoljan, onda ima šanse da bude i lekovit, jer um nije suviše zaokupljen, blokiran, poricanjem, strahom i nalaženjem načina za beg. Uspevamo da se opustimo u toj neugodi, u toj patnji. Posmatramo je kako se lagano krčka u našem umu i kada je gotova, malo je okusimo. Hm, zanimljivo. I nije tako bljutava kao što je dežurni komentator u glavi usplahireno najavljivao. To je prvi nagoveštaj patnje koja leči, obnavlja.

U ovoj tački veoma je važno da znamo načine na koje možemo da baratam vatrom patnje, a da nas ona ne opeče. Na našim povlačenjima pokušavamo uglavnom da vežbamo tri takva načina. Prvi i najjednostavniji da promenimo uslove koji održavaju ili stvaraju patnju jeste da promenimo sadržaj koji um obrađuje. To možemo učiniti voljnim usmeravanjem pažnje na one delove trenutnog iskustva za koje je manje verovatno da će hraniti nastanak i nastavak struktura u našem umu koje stvaraju patnju. Na primer, neko nas je nazvao telefonom i saopštio nam nešto što je u nam istog trenutka probudilo bes, tugu ili ko zna kakav drugi bolan osećaj. U toj situaciji možemo snagom volje mažnju premestiti i tu je zadržati na osećaje na telu. Koji je položaj mog tela u ovom trenutku i koje osećaje proizvodi. Ako sedim, pritisak gornjeg dela tela na stražnjici i nogu stopalima. Toplota na licu ili čvrst stisak vilice. Ili je pažnja na dahu, koj ije dovoljno neutralan osećaj da ne daje dovoljno „pogonskog goriva“ za dalje stvaranje problematičnih konstrukcija u našem umu. I taj proces sam od sebe posustaje, jer ga hranimo „nezapaljivim“ materijalom. Kao kada u vatru bacamo recimo cigle, ona se naravno gasi.

Drugi pristup je ostaviti „input“ u umu kakav jeste, ali promeniti konfiguraciju procesa koji se u njemu odigravaju, to jest promeniti „oblik“ uma kroz koji taj „input“ biva prerađen. Dok prva strategija menja ono što se preraduđe, , ova menja način na koji se prerađuje. Ovo može značiti, na primer, svesno dopustiti da se neprijatni osećaji koje je stvorio onaj uznemirujući telefonski poziv pojave u svesti i posmatrati ih, sa zanimanjem i znatiželjom, kao čiste objekte iskustva, umesto da budemo njima „zarobljeni“ ili da se u njima izgubimo kroz automatsku reakciju averzije.

I na kraju, treći pristup koji nam stoji na raspolaganju jeste promena načina na koji gledamo na taj materijal koji um u ovom trenutku obrađuje. Sledeći Budinu analizu, možemo reći da mentalni obrasci po kojima funkcioniše naš um i koji nas drže zaglavljenim u patnji imaju koren u našem fundamentalnom neznanju, osnovnoj pogrešnoj percepciji koja nas navodi da prolazno vidimo kao trajno, nepouzdano kao pouzdano, ružno kao lepo i obrnuto. Koja nas navodi da pogrešno zaključimo da „ne-sopstvo“ jeste „sopstvo“ i ometa da jasno uočimo pravu prirodu i izvor te patnje u kojoj se povremeno ili manje povremeno davimo. I sve to nas onda naravno sprečava da uradimo nešto zaista delotvorno u njezinom izlečenju. Tako nastavljamo sa pogrešnom terapijom i ne možemo čudu da se načudimo zašto ta tako uporna bolest ne prolazi.

Kada bismo bili u stanju da sve te stvari vidimo jasno kakve one zaista jesu, ako bismo mogli da se otmemo tendenciji da se lično identifikujemo sa fragmentima iskustva koji nam neprekidno prolaze kroz glavu, tek tada bismo bili u prilici da eliminišemo ključni uslov nastanka svega što rezultira patnjom. U slučaju našeg uznemirujućeg telefonskog poziva, to može značiti gledanje na njega kroz „ta osoba me je zaista povredila načinom na koji mi se obraća“ do mirne konstatacije „neprijatne misli, emocije i telesni osećaji postoje u ovom trenutku“.

Svaka od ove tri strategije zahteva jednu stvar: da budemo svesni. Ako hoćemo da promenimo svesnu promenu onoga što se obrađuje, kako se obrađuje ili kako na to gledamo, moramo da znamo šta se događa iz trenutka u trenutak. To je naša dragocena praksa budnosti ili, ako hoćete, meta-svesnosti, naša sposobnost da znamo, direktno, intuitivno, iskustvo u trenutku dok se formira. Na tom bazičnom nivou, svesnost dodaje ključni element svakoj od opisane tri strategije. Ali ono što ne smemo zaboraviti jeste da su ovi opisi samo to – opisi. Mrtvo slovo na ekranu sve dok sebe ne privolimo da ih testiramo na sebi i tako se sami uverimo u njihovu korisnost u uspostavljanju kontrole naše pažnje ili pak beskorisnost. U skladu sa svetlim tekovinama budističke demokratije, svako od nas ima priliku da se upusti u to istraživanje.

Mjanmarska sangha

Budizam u Mjanmaru (Burma) sledi skoro 90% stanovnika i to uglavnom njegovu theravada tradiciju. Inače, Mjanmar se smatra najreligioznijom budističkom zemljom, ako se posmatra prema broju monaha u odnosu na ukupno stanovništvo i prema delu prihoda koji svaki stanovnik troši na religiju. Među izuzetno šarolikom etničkom strukturom u zemlji, budistički sledbenici pripadaju uglavnom dominantnom narodu Bamar (Burmanci), zatim Šan, Rakhin, Mon, Karen i imigrantima Kinezima, koji su vrlo dobro integrisani u burmansko društvo. Monasi, poznati pod zajedničkim nazivom sangha (zajednica) vrlo su poštovani članovi burmanskog društva. Među mnogim etničkim grupama u Mjanmaru, uključujući Bamar i Šan, theravada budizam se (naročito u ruralnim područjima) praktikuje paralelno sa obožavanjem nata, prebudističkih božanstava prirode, koja su zaštitnici sela ili porodice, nešto slično svecima u hrišćanstvu.

Što se tiče praktikovanja budizma, izdvajaju se dve popularne prakse: stvaranje zasluga i vipassana meditacija. Postoji i manje popularna staza veizza, povezana sa okultnim praksama za odabrane. Stvaranje zasluga je najčešći put kojim se kreću burmanski budisti. Ovaj put uključuje pridržavanje pet pravila vrline i akumulaciju dobre energije kroz dobročinstva (dāna, darivanje, često monaha, ali i drugih), radi postizanje povoljnog preporađanja. Put vipassana meditacije među najširim slojevima je od kraja XIX veka postao popularan kao neka vrsta masovnog pokreta povezanog sa buđenjem nacionalne samosvesti i otpora engleskim kolonijalistima. Reč je o formi budističke meditacije za koju se smatra da vodi ka probuđenju i može uključivati intenzivna povlačenja. Sa druge strane, veizza staza je ezoterični sistem okultnih praksi (kao što je recitovanje tajnih formula, samatha i alhemija) za koje se veruje da vodi do života kao veizza (pali: viđđa), polubesmrtno i natprirodno biće koje čeka na pojavu budućeg Bude, Maitreye.

Mjanmarska sangha, slično drugim budističkim zemljama jugoistočne Azije, podeljena je na monaške redove (nikāya) i postoji devet zvanično priznatih. Najbrojnija je thudhamma nikāya (87%), sa oko 467.000 monaha. Slede je po brojnosti shwegyin nikāya (9,5%), mahādvāra (1,2%), muladvāra (0,72%), veluvan nikāya (0,70%) itd.

Thudhamma nikāya se smatra pragmatičnijom u pogledu tumačenja Vinaya pravila, kao i manje hijerarhizovanim redom od recimo shwegyin nikāye. Ustanovio ju je krajem XVIII veka kralj Bodawpaya, nakon serije reformi monaške zajednice koje su sprovodili prethodni vladari iz dinastije Konbaung, kako bi je pročistili i učinili jedinstvenijom. Thudhamma je zapravo naziv Thudhamma saveta, (vrhovnog religijskog tela koje je oformio kralj Bodawpaya), a koji je opet nazvan po thudhamma zayatima, građevinama u kojima su obavljane verske ceremonije. U jednoj od takvih građevina u Mandalayu je redovno zasedao i Thudhamma savet, sačinjen od četiri najuglednija monaha, a prvi među njima je smatran patrijarhom mjanmarske sanghe, te je nosio naziv thathanabaing („Održitelj sāsane“ ili Budinog učenja). Ovaj položaj sličan je položaju sangharāđe u Tajlandu i Kambodži i datira još iz XI veka, kada ga je zauzimao monah Šin Arahan u kraljevstvu Bagan, u dolini reke Iravadi, prvom koje je okupilo veći deo oblasti koje čine današnju Burmu.

Thudhamma hol

Thathanabaing je bio odgovoran za upravljanje monaškom hijerarhijom, rešavanje pravnih pitanja i održavanjem obrazovnog sistema smeštenog u manastirima. Tako je, recimo, 1784. kralj Bodawpaya okupio Thudhamma savet, sačinjen od tadašnjeg thathanabainga i četiri najviše rangirana monaha (thera) da reše stari problem ispravnog nošenja monaškog ogrtača (da li mogu biti otkrivena oba ili samo jedno rame). Kasnije, u vreme Konbaung dinastije (XVIII-XIX vek) ovaj savet, koji se starao o postavljanju manastirskih igumana, tumačenju pravila Vinaye, disciplinskim prekršajima pojedinih monaha i organizovanjem ispita palija, proširen je na osam najistaknutijih monaha.

Inače, deo mjanmarske sanghe je u novije vreme bio u prvim redovima političke borbe protiv vojnog režima. Tako su se 1988. monasi pridružili civilima u protestima, tražeći političke i ekonomske reforme. Slično se dogodilo i 2007, kada izbijaju široki protesti protiv vlade, a okidač za njih bilo je enormno povećanje cena benzina i hrane (zvuči poznato!). Naredne godine obalske delove Mjanmara pogodio je izuzetno snažan ciklon Nargis i za sobom ostavio skoro 140.000 mrtvih. Iz različitih političkih razloga vlada je oklevala da dopusti slanje međunarodne pomoći unesrećenima, što je izazvalo dodatne patnje ljudi. I u tom slučaju sangha je uspela da se vrlo brzo organizuje kao jedina humanitarna organizacija u zemlji i pomogne kroz distribuciju hrane i obezbeđivanje smeštaja i tako koliko-toliko malo ublaži ovu katastrofu.

Sve u svemu, sangha u Mjanmaru uživa veliki ugled i poštovanje. Obično se kaže da između tri figure koje najviše poštuje prosečni Burmanac, a to su roditelji, učitelj i monah, ovaj poslednji uživa najveće poštovanje. Pri tome, to poštovanje nije usmereno toliko ka pojedinačnom monahu, koliko kao onome što on reprezentuje (Budino učenje), a simbolizuje ga monaški ogrtač. Imamo privilegiju da i u našem manastiru u Čortanovcima imamo dva člana mjanmarske sanghe i trudimo se da im boravak u potpuno novoj sredini, među ljudima koji se po mnogim stvarima razlikuju od njih, bude što lakši. Zahvalni smo što su se odlučili na tako dalek put i što su nam se pridružili u tako važnom poduhvatu prenošenja Budinog učenja na ove prostore.

Smrt

Pun mesec – 15. juni 2022.

Ni u visinama, ni u utrobi mora, ni u sred planine,
nema mesta na svetu gde nas smrt pobediti neće.

Dhammapada, 128

Svako živo biće strahuje od smrti. Buda je očekivao od nas da se prema tom strahu suočimo direktno; ne na način da ga poričemo, tako što ćemo pažnju sebi skretati na razne druge stvari. Otuda i ovakvo beskompromisno učenje koje nam donosi ova strofa iz Dhammapade. U životu nam nije zagarantovano mnogo stvari, ali kada pogledamo oko sebe mnogo je dokaza da ćemo jednoga dana sigurno umreti. Prirodno je pokušavati da izbegnemo bol – i očigledno strah jeste bolan – ali nije mudro ignorisati jasne dokaze. Dakle, kako bi sebe trebalo pripremiti da budemo u stanju da direktno pogledamo u taj strah? Razvijamo duhovne kvalitete: poverenje, energiju, svesnost, koncentraciju i jasno razumevanje. Takođe nam je neophodno da postanemo potpuno svesni u kojoj meri ljudsko društvo podstiče naviku izbegavanja te činjenice o neizbežnosti naše smrti. Prepoznavanje duge istorije sopstvenog izbegavanja zahteva zaista veliko strpljenje. Iskrenost, strpljenje i blagost pomažu da se iskorene navike poricanja i, sa druge strane, vode ka osećaju trajne zadovoljenosti.

S ljubavlju
ađan Munindo


Fokus u meditaciji

Na šta bi trebalo da se fokusiram dok praktikujem vipassana meditaciju?

Ako pravilno radiš vipassana meditaciju, trebalo bi vrlo jasno da vidiš: prolaznost (anićća), nedovoljnost (dukkha) i nesupstancijalnost (anatta). Sve ostalo bi trebalo zanemariti. Ostani sa svojom svesnošću te tri karakteristike svega uslovljenog: anićća, dukkha, anatta.

Promene uočavaš u svom dahu, osećaju udisanja i izdisanja. Pri tome postoje svesno usmerena pažnja na dah, kao i osećaj i svest povezani sa čitavim tim procesom disanja, sa onim što u tom trenutku radiš. Možeš da uočiš krutost i gipkost svog daha. Možeš da osetiš vlažnost i suvoću daha. Možeš da osetih njegovu hladnoću i toplinu.

Radeći to, direktno doživljavaš karakteristike četiri velika elementa – zemlja, voda, vatra i vazduh. Uočavaš kako se oni menjaju u svakom trenutku. To je direktan doživljaj prolaznosti. Isto tako možeš uočiti kako se svaka misao koja se javi u tvojoj glavi takođe menja. I to je prolaznost.

Neko od naših iskustava je prijatno. Um odmah pokušava da ga zadrži. Neko naše iskustvo je neprijatno. Tvoj se upinje da ga odgurne što dalje. Neko naše iskustvo je ni prijatno ni neprijatno. Uoči kako se pohlepa, mržnja i obmanutost jave u tvom umu sa svakim iskustvom. Svaki pokušaj koji tvoj um načini da zadrži bilo šta završava se frustracijom ili razočarenjem. Nesposobnost da zgrabimo i zadržimo bilo kakvu trajnu stvar – bilo da je reč o obliku, osećaju, opažaju, misli ili raspoloženju – donosi nam patnju. Zato se svi ti nepostojani sastojci bića nazivaju sastojcima patnje: dukkha-khandha. Jasno viđenje i razumevanje ove istine naziva se „znanje i viđenje stvari kakve one zaista jesu“: yathābhūta-ñāṇadassana. Tada jasno vidimo da je sve za čime posegnemo uslovljeno, postoji dok postoje i uslovi koji su ga stvorili. Ne postoji ništa izvan tih uslova, ništa suštinski nepromenljivo.

Dakle, ako pravilno meditirate, trebalo bi da budete u stanju da svoj um fokusirate na prolaznost, nedovoljnost i nesuštastvenost ili taj privid da stvari pripadaju nama i da možemo da ih kontrolišemo po sopstvenoj želji. A kada jasno vidite istinu prolaznosti, nedovoljnosti i nesuštastvenosti ili privida, tada ste takođe u stanju da se oslobodite pohlepe, mržnje i obmanutosti. To je buđenje iz sna u kojem obično živimo.


Dva meditacijska povlačenja

Sa zadovoljstvom najavljujem dva višednevna letnja povlačenja (kursevi meditacije) u organizaciji Theravada budističke zajednice u Srbiji koja će se održati u našem manastiru u Čortanovcima.

Zbog ograničenog broja mesta u gostinskoj kući i u sali za meditaciju (15) prioritet imaju koji se prvi prijave. Jedan deo učesnika će biti smešten u šatorima na manastirskom imanju.

Ovde možete naći više informacija o ovogodišnjem povlačenju pod vođstvom monahinje Sakjadite koje če biti održano 10-17. jula, a ovde se možete prijaviti.


Ovde možete naći više informacija o ovogodišnjem povlačenju pod vođstvom Poštovanog Panyawamse koje če biti održano 12-20. avgusta, a ovde se možete prijaviti.

Budina ideja dobrog života za sve

Pred sam kraj života, Buda je svom ličnom pratiocu Ānandi dao poslednju, danas čuvenu i često citiranu poruku: “Budi sam sebi ostrvo, Ānanda, budi sam sebi utočište!” Ona je ukazivala na činjenicu da oslobađanje od patnje, kao glavni cilj budističkog puta, jeste zadatak koji jedino mi sami možemo da obavimo, oslanjajući se na sopstveni napor i pronicljivost. Naravno, mnogi mogu da nam pomognu na tom putu, ali niko drugi ne može da ga pređe umesto nas. Međutim, nisu bili retki oni koji su taj savet, koji je nastavio da rezonira kroz vekove sve do naših dana, pogrešno razumeli kao poziv na mentalno i fizičko izolovanje od sveta, beg u osamu pustinje ili džungle i prekidanje svih kontakata sa spoljašnjim svetom.

Ako se još za trenutak zadržimo na Budinoj metafori ljudskih bića kao ostrva, videćemo da je važno razumeti u kojoj meri način na koji gledamo određuje i ograničava to šta i kako vidimo. Tako je, recimo, grupu ostrva moguće posmatrati iz više perspektiva. Jedna je sasvim uska, gde ona predstavljaju tačke u sred pučine, izolovane jedna od druge i od glavnog kopna. Ali ako malo proširimo svoj način gledanja, videćemo da veza među njima i te kako postoji, jer u dubinama mora sva ona jesu međusobno povezana i zapravo čine jedan zajednički, jedinstveni reljef. Isto je sa individuama, koje su upravo to – individue, svaka specifična na svoj način, ali ipak na mnogostruke načine povezane međusobno, kao i sa širom zajednicom u kojoj žive.

Naravno, za okrepljujuću praksu pročišćavanja srca i uma periodi osamljivanja jesu veoma važni, jer nam dopuštaju da se fokusiramo na ono što je zaista bitno, oslobođeni ometanja kakva predstavljaju mnogobrojne obaveze svakodnevnog života i socijalne interakcije. Ali savetujući Ānandu, Buda nije mislio na prekid fizičkih, već onih unutrašnjih, emocionalnih vezanosti. Da je to tako, govori nam već samo ustrojstvo monaške zajednice kakvu je uspostavio, a koja je upravo to, zajednica, saṁgha, živi organizam, a ne skup izolovanih pojedinaca. U skladu sa tim, ta zajednica svoj život manifestuje kroz niz kolektivnih činova i praksi, kao što su zaređenje, recitovanje monaških pravila (patimokkha) svake dve nedelje, grupno recitovanje delova kanona u posebnim prilikama, svakodnevna zajednička meditacija, zajedničko obedovanje itd.

Sem toga, saṁgha je ustrojena tako da je egzistencijalno vezana za laičku zajednicu. Budističkim monasima je zabranjeno da obrađuju zemlju i na taj način sami za sebe obezbeđuju hranu. Dakle, oni su potpuno zavisni od hrane koju će im darovati budistički vernici. Razlog za ovo je vrlo jednostavan: Buda je vrlo dobro znao da će takva zavisnost na najbolji način osigurati nastojanje svakog monaha da bude dostojan takvih darova. Niko ne želi da hrani monaha koji krši pravila, pre svega ona etička, jer karmičke zasluge koje stičemo poklanjajući hranu i druge darove monasima, isticao je Buda, direktno su srazmerne etičkoj čistoti onoga ko te darove prima. Tako manastiri u kojima su obitavali Buda i njegovi učenici nisu podizani na vrhovima planina i drugim teško pristupačnim mestima, već na obodu velikih gradova kao što su bili Sāvatthī, Rāđagaha, Vesālī ili Kosambī. Čak i danas ima monaha i monahinja theravada tradicije u Mjanmaru (Burmi), Tajlandu ili Šri Lanki koji ujutru odlaze u ono što mi na Zapadu zovemo prošenje hrane, ali iz budističke perspektive predstavlja pre „razmenu darova“, materijalnih i karmičkih. Iako funkcionišu na osnovu strogih monaških pravila, pogrešno je budističke manastire jugoistočne Azije zamišljati poput manastira na Zapadu, opasane visokim zidovima, a monahe odvojene od svojih braća i sestara u svetovnom svetu. Reč je o potpuno otvorenim mestima, koja su često glavna institucija u selu, ono što bismo mogli nazvati nekadašnjim „domovima kulture“, mesta na koja se redovno dolazi da bi se čula mudra reč ili donela odluka važna za čitavu zajednicu.

I ako je povezanost budističkih monaha sa društvom oko njih neophodna, ugrađena u same temelje saṁghe, to još više važi za budističke laike. Naime, iako je svaki pojedinac, ne samo po budističkom shvatanju, jedinstven fenomen, on ne može egzistirati sam. Jedan od naziva kojim Buda označava nezaređenog sledbenika, kulaputta, „potomak klana ili familije“ ukazuje na tu činjenicu. On je u isto vreme deo jedne šire zajednice.

Dalje, Budine poglede na odnose društva i pojedinca, baš kao i ostale delove njegovog učenja uostalom, karakteriše pre svega jedan dosledno primenjivan stav pragmatičnosti, sposobnost da sasvim praktična, svakodnevna pitanja sagleda sa neobično dubokim uvidom i direktnošću. Iako je za sebe i svoje zaređene učenike usvojio način života samaṇe, askete koji stoji izvan svih socijalnih institucija, on je ipak sa te distance pogledao unazad, na mesto odakle dolazi, na institucije svoga vremena i sugerisao određene ideale i odnose koji bez sumnje unapređuju psihološku, duhovnu i fizičku dobrobit svakog pojedinca još uvek uronjenog u poslove ovoga sveta. Pri tome je bio dosledan staroj indijskoj ideji da ključ održavanja zdravlja jednog društva leži u tome da svaki njegov član ispunjava svoje socijalnim statusom određene dužnosti prema drugim članovima. To takvom društvu donosi pre svega predvidivost, a onda i stabilnost. Tako je sam društveni poredak video kao gusto isprepletenu mrežu međuljudskih odnosa, koja svakom članu zajednice nameće određene obaveze prema onima koji su na drugom polu svakog od tih odnosa.

Saveti Sigali

U svom čuvenom govoru mladom brahmanu Sigali,1 Buda na zanimljiv način slika društvo kao sačinjeno od šest parova odnosa: roditelja i dece, muža i žene, prijatelja međusobno, poslodavca i radnika, učitelja i učenika, duhovnika i laika. Za svaku od tih veza Buda predlaže pet (u jednom slučaju šest) osnovnih dužnosti koje bi svako trebalo da ispunjava prema drugoj strani. Tako on svakog pojedinca vidi kao osobu koja stoji na tački gde se ukrštaju ovih „šest strana sveta“. Kao deo društva, ta osoba je obavezna da se okrene prema svakoj od njih i ispuni ono što se od nje očekuje, kako bi s pravom mogla isto to očekivati od druge strane.

Buda je porodicu smatrao osnovnom polugom socijalne integracije i adaptacije. Pogotovo je blizak, ljubavlju ispunjen odnos između roditelja i dece video kao važan preduslov za negovanje vrline i osećaja ljudske odgovornosti, tako važnih za izgradnju harmoničnog socijalnog poretka. Unutar porodice, ove vrednosti se prenose sa jedne na drugu generaciju, te se otuda kvalitet življenja u jednoj zajednici u velikoj meri zasniva na odnosu roditelja i dece koji karakterišu ljubav i poštovanje. Iz takvog odnosa se prirodno razvija duboki osećaj zahvalnosti dece za ono što su roditelji učinili za njih. O njemu Buda ovako kaže:

Monasi, dve su osobe za koje kažem da im se nije lako odužiti. Koje dve? Majka i otac. Čak i kada bi neko nosio majku na jednom ramenu i nosio oca na drugom ramenu, pa tako poživeo stotinu godina, dočekao starost od stotinu godina; i ako bi ih pri tome mazao melemima, masirao, kupao, trljao i ruke i noge, a oni pri tom čak na istom mestu mokrili i vršili veliku nuždu — čak ni to ne bi bilo dovoljno da se odužite svojim roditeljima… A zašto? Roditelji toliko toga čine za svoju decu: podižu ih, hrane i vode kroz ovaj svet.

Ali onda dodaje i ovo:

Ali kada nečijim roditeljima manjka vere, a on ih ohrabruje, bodri i učvršćuje u veri; kada su nečiji roditelji nemoralni, a on ih ohrabruje, bodri i učvršćuje u vrlini; kada su nečiji roditelji tvrdice, a on ih ohrabruje, bodri i učvršćuje u velikodušnosti; kada su nečiji roditelji nepromišjeni, a on ih ohrabruje, bodri i učvršćuje u mudrosti — takav je, monasi, dovoljno učinio za svoje roditelje, odužio im se, i više nego odužio za to što su učinili za njega.2

Kada imamo na umu ove ideje, ne možemo a da se ne osvrnemo na stanje u savremenim društvima, gde problem usamljenosti, bespomoćnosti i patnje starih osoba koje su izgubile vezu sa svojom decom postaje sve veći. Otuda bi bilo dobro da svako od nas zastane za trenutak i zapita se: U kojoj meri ispunjavam obaveze prema svojim roditeljima? Kakav primer takvim odnosom dajem svojoj deci, koja će za deceniju-dve biti tu gde sam ja sada, a ja biti u poziciji mojih roditelja danas?

U skladu sa starom indijskom simbolikom vezanom za četiri strane sveta, plus zenit i nadir, Buda u Savetima Sigali odnos roditelja i dece označava kao istok. Mesto na kojem se rađa sunce je simbolički isto kao i mesto na kojem se rađa život, a to su roditelji. A onda svom sagovorniku daje sledeći savet:

Na pet načina, mladi domaćine, dete treba da se stara o svojim roditeljima kao o istoku: pošto su oni mene othranili, i ja ću njih izdržavati; preuzeću njihove obaveze; nastaviću porodičnu tradiciju; načiniću sebe dostojnim svoga nasleđa; sem toga, udeliću nevoljnima u čast svojih predaka.3 Na pet načina, mladi domaćine, roditelji o kojima se njihovo dete tako stara kao o istoku iskazuju svoju ljubav: odgovaraju ga od zla, ohrabruju ga da čini dobro, obrazuju ga za neku profesiju, pripremaju ga za prikladan brak, u pravom trenutku prepuštaju mu svoj imetak. Na ovih pet načina, mladi domaćine, dete se stara o svojim roditeljima kao o istoku, a roditelji iskazuju svoju ljubav prema njemu. Tako oni pokrivaju istok i on je bezbedan i osiguran.

Kada su u pitanju obaveze supružnika, Buda muževljeve obaveze prema ženi ovako vidi: muž je poštuje, ne omalovažava je, veran joj je, prepušta joj vođenje domaćinstva i s vremena na vreme je obraduje nekim poklonom, uključujući i nakit. Sa druge strane, obaveza žene prema mužu je da savesno obavlja svoje kućne poslove, gostoprimljiva je prema onima koji dolaze u kuću, verna je, čuva porodični imetak, ne rasipa ga, vešta je i energična u upravljanju domaćinstvom. Imajući u vidu ovakve principe, nije čudo da se ljubav između muža i žene naziva sadāra brahmaćariya, sveti supružnički život, i da se jedna takva veza posmatra skoro kao kolektivni religijski čin.

Imetak ispravno stečen

Buda je slično većini drugih velikih religijskih učitelja etiku, moral, stavio u središte svoga učenja i označio osnovom svakog drugog napretka u čovekovom životu. Potpuno svestan da saobraziti svoj život, naročito van monaške zajednice, tim pravilima nije nimalo lako za nekoga ko svojim radom treba da prehrani i sebe i svoju porodicu, davao je vrlo eksplicitne savete koji su to ispravni načini zarađivanja za život. Tako kaže da je domaćina koji sam stiče svoj imetak moguće hvaliti ako ispunjava četiri kriterijuma:

Prvi razlog za pohvalu je da do imetka dolazi na ispravan način, bez prevare i nasilja. Drugi da onim što ima sebe i članove svoje porodice čini srećnim i zadovoljnim. Treći razlog je da jedan deo svog imetka iskoristi da učini dobra dela, pomogne onima u nevolji. Četvrti je da za taj imetak nije vezan, nije njime opsednut i zaslepljen, vidi opasnost u gramzivosti i razume gde je iz svega toga izlaz. Na taj način, prirodna potreba da stičemo i tako osiguramo sebi sigurnost ne postaje rušilačka energija, koja nas gura u rat svih protiv svih, već upravo suprotno, još jedan faktor socijalne harmonije i stabilnosti.

Kao što vidimo, nije bitno samo to kako stičemo svoj imetak, već je podjednako važno i na koji način ga koristimo. Opasnost o kojoj Buda govori je činjenica da vrlo lako postajemo opijeni onim što posedujemo. U izvesnom smislu, ono poseduje nas, umesto obrnuto, i u nama budi one loše, umesto najboljih osobina. Često počinjemo na sebe da gledamo kao na osobu višu u odnosu na one koji imaju manje. Zato nam je neophodna mudrost, da ne bismo upali u tu klopku.

Isto tako je zanimljivo Budino eksplicitno nabrajanje zanimanja kojima se ne bi trebalo baviti, zato što idu nasuprot osnovnom principu ne samo njegovog učenja, već i harmoničnih odnosa u jednoj zajednici, a to je nepovređivanje, nenasilje. Tako, govoreći o ispravnom zarađivanju za život (sammā āđīva), kao delu sistema oplemenjivanja uma i srca koji je nazvao plemeniti osmostruki put, on kaže:

Monasi, pet je poslova kojima moj nezaređeni sledbenik ne bi trebalo da se bavi. Kojih pet? Trgovina oružjem, trgovina živim bićima, trgovina mesom, trgovina alkoholom i trgovina otrovima.4

Kao što se lako može videti, i ovde je nit koja povezuje ideja nepovređivanja, ni sebe, ni drugih. Dakle, Buda je razumevao da život svakog od nas ima i svoju ekonomsku dimenziju, neophodnost da na ispravan način zarađujemo za sebe i svoju porodicu. Ali je takođe shvatao da ta dimenzija može biti i deo individualne prakse negovanja vrline i na taj način doprinositi, a ne remetiti stabilnost jednog društva. Svako od nas veći deo dana provede na poslu i zato je veoma važno da procenimo na koji način taj posao utiče na naš um i srce. Na koji način tome što radimo možemo dati smisao, umesto da se borimo sa rutinom i monotonijom koja nas uništava? Kako naša profesija može biti podrška, a ne prepreka duhovnom razvoju – mesto na kojem se naša svesnost i dobrota bića produbljuju, a ne venu i uništavaju?

Bitka u kojoj je teško pobediti

I u svim ostalim slučajevima socijalnih veza koje Buda opisuje, osnovni princip je uzajamno poštovanje, tako da pojedinac šta god da radi mora biti svestan posledica koje to ima za njegovo neposredno, kao i šire okruženje. Naravno, to nije uvek lako, pogotovo kada naše egoističke težnje i porivi narastu u tolikoj meri da nam potpuno iskrive percepciju ili nas učine slepim za bilo kakvo dublje promišljanje. Pri tome, treba da budemo vođeni principom uzajamne podrške, a ne sukobljavanja iz sebičnih razloga, jasno shvatajući da sukob koji izvire iz egoizma donosi štetu obema stranama. Sreća, ističe Buda, nikada ne može nastati na osnovu sebičnosti.

Onaj ko ljutitom čoveku uzvraća ljutnjom,
na taj način stvari pogoršava i za sebe.
A ko ljutitom čoveku ne uzvraća ljutnjom,
pobednik je u bici u kojoj se teško pobeđuje.

Takav postupa za dobrobit obojice –
sopstvenu, kao i onoga drugoga –
jer kada vidi da suparnik mu je srdit,
sa svesnošću održava mir u sebi.

Kada tako izlečenje postigne za obojicu –
sopstvenu, kao i onoga drugoga –
oni koji ga zbog toga budalom smatraju
zaista ništa o istinine znaju.5

Jednu od velikih prepreka socijalnoj harmoniji Buda je video u besu i ogorčenju. Bes jeste koren iz kojeg izrasta neprijateljstvo, a ono onda sledi sopstvenu, sasvim iracionalnu putanju. Otuda ne čudi da je Buda u procesu ličnog treninga uma posebnu pažnju obratio na uočavanje i neutralisanje besa. Zahvaljujući svom dubokom psihološkom uvidu, jasno je prepoznao i onda opisao uzroke nastanka besa, poteškoće i probleme koje on sobom donosi, ukoliko mu podlegnemo, kao i niz praktičnih protivotrova na koje se možemo osloniti. Glavni lek za bes jeste strpljenje, koje je Buda ispoljavao i u najtežim situacijama, otelovljujući tako ideal kojem svako od njegovih sledbenika pojedinačno treba da teži: „Onaj ko zauzdava nadolazeći bes k’o kočiju kad prebrzo krene, toga ja kočijašem zovem. Ostali samo uzde pridržavaju.“6 „Mirom bes pobedi, loše dobrim pobedi, tvrdičluk darovima pobedi i lažova rečju istine.“7

Angažovani budizam

Kada govorimo o socijalnim idejama koje je iznedrio rani budizam, zanimljivo je osvrnuti se na načine na koje se te ideje manifestuju u naše vreme. Tu, između ostalog, dolazimo do jednog zanimljivog fenomena koji je nazvan socijalno angažovani budizam. Reč je o relativno novom budističkom pokretu, koji naglašava ulogu društvenog aktivizma i nenasilnog delovanja, kao dela našeg individualnog duhovnog rasta. Javio se sredinom prošlog veka, kada nastaje niz organizacija, kako u Aziji, tako i na Zapadu, koje promovišu socijalnu ideju „dobrog života za sve”, a kao alatke u njenom ostvarivanju koriste tradicionalne budističke prakse odustajanja od povređivanja živih bića, krađe i laganja, zatim negovanje blagosti i saosećanja, kao i razumevanje međusobne zavisnosti kao osnove delovanja u ovome svetu, pogotovo u zajednici kojoj pripadamo. Sve to ima za cilj zaštitu ljudskih i svih drugih bića od patnje i povređivanja. Tako smo bili svedoci do tada nepoznatih, formiranja širokih oblika organizovanja, kakve su recimo Međunarodna mreža angažovanih budista (International Network of Engaged Buddhists) ili Budistička zajednica za mir (Buddhist Peace Fellowship).

Ovi principi poslužili su kao vodič u delovanju niza budističkih lidera i zajednica na različitim poljima, počev od antiratnog aktivizma, promocije ljudskih prava, pomoći žrtvama socijalnog ugnjetavanja i ekonomske nejednakosti, pa sve do rada sa zatvorskom populacijom i ekološkog aktivizma. Veliki napori na ovom polju nisu ostali nezapaženi, pa su tako dva istaknuta promotera angažovanog budizma dobitnici Nobelove nagrade za mir. Dalaj lama, duhovni i politički vođa Tibetanaca, tu je nagradu primio 1989, a Aung San Suu Kyi, harizmatična liderka opozicije vojnom režimu u Mjanmaru, dobila ju je 1991. godine.

Međutim, za ovu priliku i kao ilustraciju ovakvog trenda unutar budizma, opisaćemo ukratko glavne elemente aktivizma čuvenog vijetnamskog monaha i pisca Thich Nhat Hanha (1926-2022), koji je prvi upotrebio termin socijalno angažovani budizam 60-tih godina XX veka, u vreme kada se angažovao na okončanju tragičnog rata u Vijetnamu. Zbog tih aktivnosti mu, posle kraćeg boravka u SAD, gde je promovisao mirno rešenje konflikta, nije odobren povratak u domovinu, te je naredne četiri decenije proveo u egzilu. Na jugu Francuske osniva monašku zajednicu Šljivino selo i iz te baze narednih godina neumorno putuje po svetu, prenoseći svoju poruku o potrebi razvijanja svesnosti, svesnog pridržavanja pet pravila vrline za budističke laike i praktikovanja angažovanog budizma.

Ključni Nhat Hanhov pojam, koji je rano prihvatio i nastavio da ga promoviše čitav svoj život, jeste ideja „biti mir“, postati to za šta se zalažemo i tako ga manifestovati na najvidljiviji i najsugestivniji mogući način. Tako on piše: „Angažovani budizam ne znači samo koristiti budističke ideje u rešavanju socijalnih i političkih problema, protestvovati protiv bombardovanja i nepravde u društvu. Pre svega, moramo budizam uneti u svoj svakodnevni život.”8 To znači da moramo početi da praktikujemo budizam, prvo na jastučetu za meditaciju, a potom kroz ostale situacije u koje nas dovede naša svakodnevica i na kraju u društvu šire. „Ako znate kako da budizam primenite u vreme dok jedete, radite i spavate, tada će on prožeti čitav vaš život. A to će imati ogroman uticaj i na šira, socijalna pitanja.“9 Ovde je ideja da za sve što činimo osnova jeste čitava osoba, ne konkretno čovekov um, kako se to često ističe u tumačenjima Budinog učenja, već čitav način njenog postojanja. Za Nhat Hanha, iz osnove tog postojanja izviru svi postupci jedne osobe, kako oni vođeni svesnom namerom, tako i oni nesvesni, vođeni impulsima. Otuda je najvažnije da sami dostignemo stanje smirenja ili unutrašnjeg mira: „Ako niste u stanju da osetite saosećanje prema samome sebi, neće biti u stanju ni da istinski saosećate sa drugima.“10

Potom lagano taj mir počinje da prožima našu interakciju sa drugima i na taj način lagano transformiše same te odnose. Veliki deo naše prakse da postanemo mir zasniva se na budističkim vežbama koje Nhat Hanh visoko ceni, naročito vežba svesnosti, prisutnosti u sadašnjem trenutku, koji je jedini stvarni trenutak našeg života. To vežbanje moguće je na različite načine: svesnost sopstvenog daha, svesnost svakog koraka, svesnost čulnih senzacija, svesnost dok jedemo ili se oblačimo itd. Međutim, on ističe i neke dodatne faktore. Jedan od njih jeste osećaj sreće – svakodnevna sreća: „Buda govori da je svesnost izvor sreće i radosti… Uvid koji stičemo kroz meditaciju svesnosti može nas osloboditi straha, strepnje i besa, dopuštajući nam da budemo istinski srećni.”11 Naša sposobnost da drugima donesemo sreću zavisi od toga da li je sami posedujemo. Nemoguće je deliti ono što nemamo. „Ako sami nismo srećni, ako sami nismo mirni, ne možemo deliti mir i sreću sa drugima, čak ni sa onima koje volimo.”12 Moramo se pobrinuti prvo za sebe, da bismo bili u stanju da se pobrinemo za druge, da nešto dobro uradimo za društvo u celini.

Dalje, pojam koji Nhat Hanh naziva „među-bivanje“ (interbeing) ključan je za njegovo razumevanje ličnog i socijalnog razvoja i promene. Otuda pronalaženje sopstvenog mira nikada nije cilj sam po sebi, jer svi mi živimo u zajednici i kroz interakcije sa drugima. Cilj je „među-bivanje“, koje povezuje pojedinca i društvo, kao dva entiteta koji konstruišu i determinišu jedno drugo. I zato lečiti i negovati jedno znači lečiti i negovati i ono drugo. Njima se priključuje i svet prirode, čineći trijadu koja je, uz pojam među-bivanja, ključna za Nhat Hanhovu kritiku savremenog shvatanja ekonomije i njezine modifikacije u pravcu harmonizacije, a ne antagonizovanja. Dok dominantna ekonomska teorija gleda na individuu kao na izolovano biće koje nastoji da maksimizuje ličnu korist, ne obazirući se na druge, gledište među-bivanja u prvi plan stavlja povezanost interesa individue sa interesima kako drugih, tako i sveta prirode. Preovlađujući ekonomski model slobodnog aktera koji maksimizuje sopstvenu korist i sa time paralelan pojam korporacija koji maksimizuju svoju dobit, previđa negativne efekte na druge postupaka koje čine pojedinac ili korporacija, jer se ti efekti vide kao nešto spolja, izvan ekonomskog sistema, i manje važno. Sve to vodi do ekonomske teorije koja ni na koji način ne meri, niti čak prepoznaje, „cenu“ po društvo i svet prirode takvih stvari kao što su zagađenje okoline, klimatske promene, ugrožavanje zdravlja ljudi i mnogo drugog. Umesto toga, Nhat Hanh predlaže „ekonomiju među-bivanja“, koja prepoznaje fundamentalnu važnost i vrednost ili održavanja integriteta ili, još bolje, unapređivanja integriteta svakog sistema. Svaki ekonomski čin se tako meri/vrednuje u odnosu na to kakav uticaj on ima na integritet ekosistema, integritet socijalne pravde, integritet psihološkog i fizičkog zdravlja pojedinca itd.

Ovakav pristup nas zapravo usmerava ka onoj vrsti ekonomske teorije koja ima smisla ako je zasnovana na među-bivanju i pri donošenju odluka uzima u obzir znatno širi skup elemenata. Važno je ovde zapaziti da Nhat Hanh nije protiv svakog biznisa i stvaranja profita. Međutim, ono što on želi je da vidi socijalno i ekološki svesniji, saosećajniji biznis, ono što i kod nas danas počinje da se uočava kao potreba barem velikih kompanija da ističu svoju društvenu odgovornost.

Nije neophodno da se otarasimo profita. Saosećanje može doneti finansijski… uspeh. Verujem da je dobar biznis jednostavno to da u svoja razmatranja uključimo sve načine na koje utičemo jedni na druge i na ovu našu planetu. Biznis koji inteligentno kombinuje pravljenje profita i brigu za ovaj svet ima srećnije uposlene i zadovoljnije mušterije, a u isto vreme donosi više novca.13

Na kraju, možemo se zapitati šta uraditi sa jednim od najvećih problema današnjeg društva: neravnomernom distribucijom društvenog bogatstva, gde bogati postaju sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji? Jedno od pravila etičkog življenja koje je Nhat Hanh promovisao glasi: „Ne gomilaj bogatstvo dok milioni ostaju gladni… Živi jednostavno i deli svoje vreme, energiju i materijalne resurse sa onima kojima je to potrebno.” Slično nizu drugih socijalnih mislilaca budističke provenijencije, i Nhat Hanh vođen saosećanjem veruje da osnovne ekonomske potrebe svake osobe treba da budu zadovoljene, kao i da je nemoralno da grupa odabranih gomila ogromna bogatstva, dok veliki broj drugih nema dovoljno ni za život. Otuda on zagovara distributivnu pravdu, sve dok u društvu postoji siromaštvo, a njena glavna poluga jeste jednostavnost življenja i potreba, obuzdavanje tog snažnog impulsa u svakom čoveku da se ima još i još i još… To obuzdavanje je ujedno glavni sastojak sposobnosti svake individue da sama postane mir, koji toliko priželjkuje, kao i da pronalazi načine da pomogne onima u nevolji.

Sve počinje od nas samih

Budizam, dakle, ličnu transformaciju vidi kao ključ svake istinske transformacije društva. Društvo u kojem dominiraju mir i harmonija ne može biti nametnuto odgore, nekakvim zakonima ili dekretima koje bi doneo bilo kakav moćni autoritet. Ono može nastati samo u onoj meri u kojoj su ljudi u stanju da pročiste svoje umove od egoističnih tendencija i prihvate nedestruktivne standarde ponašanja, upravo zato što shvataju da je to u njihovom najboljem interesu. Otuda, zadatak unapređivanja socijalnog sklada mora započeti ličnom transformacijom. A ona se odvija kroz proces vežbanja, koji obuhvata kako vidljivo ispoljavanje ispravnog ponašanja, tako i rad na unutrašnjem pročišćenju. Sledeći tradicionalnu budističku shemu, put te transformacije čine tri faze: velikodušnost, etička samodisciplina i razvijanje uma kroz vežbe meditacije. Svakoj od njih Buda je u svojim govorima posvetio veliku pažnju, razrađujući do detalja načine na koji one individualno, ali i u međusobnoj sinergiji, doprinose harmoničnom odnosu među pojedincima, ali i onom između pojedinaca i društva kojem pripadaju.

Beleške
1 Sigālovāda sutta, DN 31, prev. Branislav Kovačević. https://srednjiput.rs/pali-kanon/sutta-pitaka/digha-nikaya/dn-31-sigalovada-sutta/
2 Anguttara nikāya 2:34, prev. Branislav Kovačević. https://srednjiput.rs/pali-kanon/sutta-pitaka/anguttara-nikaya/an-ii-33-42-samacitta-vaggo/
3 Ovo je važan običaj gotovo svih arhajskih naroda da se nikad ne zaboravljaju preminuli preci. Tako se ova tradicija još uvek verno poštuje među budistima na Šri Lanki, koji donose ceremonijalne ponude monasima u manastiru osmog dana posle pogreba, posle tri meseca i na svaku godišnjicu smrti svojih roditelja. Zasluge za ova svoja dobra dela posle ceremonije potomci usmeravaju za dobrobit preminulih, koji su se preporodili u nekom drugom svetu. Sem toga, posle svakog dobrog dela (puñña-kamma) predani budista neće propustiti da pomisli na svoje roditelje i dobrobit proizašlu iz učinjenoga posveti njima. To je još jedan primer odanosti i zahvalnosti prema roditeljima kakvu je savetovao Buda.
4 Vaniđđa sutta, AN 5:177, prev. Branislav Kovačević. https://srednjiput.rs/pali-kanon/sutta-pitaka/anguttara-nikaya/an-v-175-candala-sutta/#s177
5 Akkosa sutta, SN 7:2, prev. Branislav Kovačević. https://srednjiput.rs/pali-kanon/sutta-pitaka/samyutta-nikaya/sn-vii-1-dhanandani-sutta/#s2
6 Dhammapada – Reči mudrosti, prev. Branislav Kovačević. Theravada budističko društvo „Srednji put“, Novi Sad, str. 153.
7 Isto, str. 153.
8 Thich Nhat Hanh, Being Peace, prir. Arnold Kotler (Berkeley, CA: Parallax Press, 1987), str. 53.
9 Nhat Hanh, Being Peace, str. 54.
10 Nhat Hanh, Being Peace, str. 40.
11 Thich Nhat Hanh, Happiness: Essential Mindfulness Practices (Berkeley, CA: Parallax Press, 2009), str. X.
12 Nhat Hanh, Being Peace, str. 3.
13 Thich Nhat Hanh, The Art of Power (New York: HarperCollins, 2007), str. 4.

Obnovljena predanost

Pun mesec – 15. maj 2022.

Kao rasni konj kad pucne bič, tako marljivi, puni žara budite,
puni predanosti, vrline, istrajnosti i svesnosti, istinu istražujući;
ispravnog znanja i ponašanja, sabrani,
čitave te gomile patnje oslobodite se.

Dhammapada, 144

Monotonija stalnih životnih borbi može nas iscrpeti. Ali ista ta monotonija nas može podstaći da uvećamo trud koji ulažemo idući stazom. Na ovaj Vesak praznik, kada promišljamo o sreći koju smo imali da čujemo Budino učenje, to je prilika da obnovimo svoju predanost u tome da svaku poteškoću na koju naiđemo upotrebimo na konstruktivan i kreativan način. Bez svesne posvećenosti, budući Buda nikada ne bi postao probuđen. Mudrost do koje je došao nije pronašao u knjigama, niti pozajmio od nekog drugog. Ta mudrost bila je nadahnuta saosećajnom željom za dobrobit svih bića i odlukom da vidi iza površine svih životnih borbi.

S ljubavlju
Ađahn Munindo


36. Da li previđaš nešto?

Vežba: Nekoliko puta na dan, zaustavi se kako bi uočila gde je usmerena tvoja pažnja u tom trenutku I potom otvori sva svoja čula, kako bi pokušala da uočiš šta previđaš da primetiš, a što je prisutno. Naša pažnja obično je selektivna. Šta to ignorišeš?

PODSEĆANJA
Postavi cedulje oko sebe, na kojima je pitanje: “Ignorišem li nešto?” (Pre svega, ne ignoriši ove natpise!) Možeš isto tako podesiti alarm, koji će te podsetiti da se zaustaviš nekoliko puta tokom dana I vežbaš.

OTKRIĆA
Mi ceo dan provedemo sa vrlo sušenim fokusom. Pazimo na to kad se alarm oglasi, šta naš um govori da treba danas da uradimo, šta je na ekranu kompjutera ili TV-a, šta govori glas iz našeg mobilnog. Pažnja nam se proširi jedino kada se dogodi nešto neuobičajeno. Snažan prasak! Uši su na oprezu. Je li to bio sudar dvoje kola ili pucanj iz pištolja? Ili se vreme iznenada promeni I pogledamo u nebo, po prvi put u poslednjih nekoliko nedelja, možda meseci.

Kada se zaustavimo I namerno proširimo svoju sferu slušanja i gledanja, tek tada shvatimo da se oko nas događa toliko toga, a što ne primećujemo. Blokirali smo zvukove koji dolaze iz kuhinje, možda zujanje frižidera, ili šum saobraćaja spolja, osećaj poda pod našim stopama, položaj sunca na nebu, boje prostirke koja je na podu. Možda ćemo uočiti da kada proširimo polje pažnje, dolazi osećaj olakšanja i opuštanja, kao da nam je oduzimalo mnogo energije da svoj fokus održavamo toliko suženim.

Nemoguće nam je da punu pažnju posvetimo svim stvarima odjednom (sem ako naš um nije izuzetno dobro utreniran). Pokušaj. Usmeri punu pažnju na donji deo stopala, uoči svaki osećaj toplote, golicanja, pritiska. Uoči gde su te senzacije najjače, a gde ih možda uopšte nema. Sada pokušaj da održavaš tu pažnju, dok u sebi brojiš po sedam, unazad od sto do jedan. Možeš osetiti kako se um upinje da dve stvari drži odjednom, kako skače sa jedne na drugu, sa stopala na matematiku i nazad.

Ako naš um nije stvoren da bude potpuno svestan dve stvari odjednom, tada uvek ignorišemo mnogo stvari. Na primer, najveći deo vremena ignorišemo svoj dah, dopuštajući telu da diše samo od sebe. Kada ljudi počnu da vežbaju svesnost daha, usmeravajući um na jednostavnu činjenicu disanja, često sebe vežu u čvor, upinjući se da shvate šta je to njihov „normalan“ dah. Koliko dugačak ili dubok bi trebalo da bude? Treba li da, dok dišu, pomeraju samo grudni koš ili i trbušni zid? Pred njima je da nauče da se ne upliću u proces disanja ili da ga forsiraju na bilo koji način, već da dopuste umu da bude svedok disanja, kao kada posmatraju same sebe kako dišu tokom noći, u dubokom snu. Kada vežemo pažnju na dah, tada ne možemo da se posvetimo i listi zadataka koju smo za sebe stvorili i da se brinemo hoćemo li ih uraditi ili nećemo. Na taj način meditacija na dah može sniziti naš povišeni pritisak i smanjiti nivo stresa.

DUBLJE LEKCIJE
Ignorisanje bujice slika, zvukova I drugih podražaja koji zasipaju naša čula može biti izuzetno važno kada moramo da se fokusiramo da završimo neki posao, kao što je čitanje knjige pred ispit, pisanje važnog mejla ili postizanje rekorda u nekoj video igri, ali svako takvo blokiranje troši energiju. Kada nam uspe da se oslobodimo takvih nevidljivih štitova i svesnost otvorimo za sve što nas okružuje, to je kao da smo izašli iz sobe u kojoj je gužva i zagušljivo, te se našli na velikoj poljani u Alpima. Oftalmolozi nam kažu da ako često fokusiramo na predmete koji su sasvim blizu, kao što su knjiga ili monitor, tada bi trebalo da oporavimo oči (i zaštitimo svoj vid) tako što ćemo u pravilnim intervalima posmatrati nešto u daljini. Isti savet dobar je i za naš um. Treba da ga redovno puštamo i te male kutije i omogućimo mu da se širi onoliko koliko je u stanju.

Kada obratimo pažnju na to na šta obraćamo pažnju, to jest, kada malo bolje osmotrimo na šta je naš um fokusiran, otkrivamo da je dijapazon naše pažnje sasvim ograničen. Slično tome, i naše viđenje sveta je omeđeno, usmereno uglavnom na nas same, egocentričan.Egocentričan nije termin koji u budizmu ima pogrdnu konotaciju. To je pre jednostavan opis kako se svi mi ljudi prirodno fokusiramo na same sebe. Tačnije, veći deo pažnje posvećen je traganju za onim što nam pruža zadovoljstvo i na izbegavanje potencijalno opasnih ili neprijatnih stvari, uz ignorisanje svega ostalog. Dugo ću gledati lepu devojku, izbegavati beskućnika i ignorisati osobu koja stoji kraj mene u redu pred blagajnom.

Kada sedimo u meditaciji ili se posvetimo kontemplativnoj molitvi, napuštamo šablone uma koje koristimo pri traganju i izbegavanju. Otkrivamo koliko smo toga ignorisali tokom tog dana, kada smo bili vrlo zauzeti. Namerno otvaramo svest što je više moguće, obuhvatajući sve što jeste, onako kako jeste, kretanje grudnog koša dok dišemo, zujanje sistema za ventilaciju, miris parfema zaostao za nekim ko je upravo napustio prostoriju i sliku čokolade u fijoci radnog stola, koja izranja iz dubine uma. Sve to uočavamo, bez ikakvog unutrašnjeg komentara, kritikovanja i pohvale. Primećujemo takođe da kada krene unutrašnji dijalog, polje svesnost čulnih podražaja istog trenutka se zatvara. Oda umirimo te unutrašnje glasove i još jednom otvorimo svest.

U zenu se to naziva „ne-znanje“. To je posebna vrsta neznanja, vrlo mudra vrsta neznanja. Kada boravimo u ne-znanju, mnoge se mogućnosti otvaraju. Možemo čuti stvari za koje nismo ni znali da su tu – glas cvrčka ili šum lagane kiše koja tek počinje. Možemo čak čuti taj tanani unutrašnji glas koji nam govori neke važne stvari.

Zaključak: Radi pauze koja oporavlja I osvežava, barem jednom na dan zaustavi se u svojim nastojanjima da znaš i činiš. Proširi polje svesnosti i jednostavno sedi i boravi u „ne-znanju“.


Poverenje i vera

Pun mesec – 16. april 2022.

Čak i oni koji život vrline, mogu patnju osetiti
sve dok njihova dobročinstva ne donesu plod.
Ali kad ti plodovi jednom sazru,
radosni rezultati postaju neizbežni.

Dhammapada, 120

Potrebna je vera da bismo izgradili poverenje u zakon kamme. Međutim, pošto vera nije toliko primamljiva kao uvid, neki meditanti ignorišu njezinu ulogu u okviru prakse. Ovde ne govorimo o slepoj veri, koja nas vrlo lako uvali u nevolje. Zrela vera mnogo čini za nas. Možda se osetimo inspirisani da uložimo napor u razvijanje svesnosti i razumevanja, ali zaboravimo da obratimo pažnju na to što nas zapravo motiviše. Vera je poput benzina u rezervoaru. Bez obzira koliko su dobra naša kola, bez goriva nećemo daleko stići. Ne bismo sedeli na stolici ili jastučetu za meditaciju, kada ne bismo verovali da je to za nas dobro. Teško da ćemo se osetiti opuštenim u društvu nekoga u koga nemamo poverenja. Poverenje i vera su moćni motivatori. Samo zato što nemamo sve odgovore na mnoga kompleksna pitanja u životu, to ne znači nužno da smo neuspešni. Poverenje u istinske principe – u Dhammu – i strpljivo čekanje na odgovor može nekada biti upravo onaj pristup koji nam treba.

S ljubavlju,
Ađahn Munindo