Pitanja mladog brahmana Mogharāđe

Mogharāđamāṇavapuććhā, Sn V.15

1116. „Već sam Sakyanina pitao dvaput,“
(reče poštovani Mogharāđa),
„ali mi Vidilac nije odgovorio.
Pa ipak, čuh da božanski rišiji
odgovaraju tek kada su triput pitani.

1117. U pogledu ovoga sveta, drugoga sveta,
sveta Brahme, zajedno sa božanstvima,
ja ne znam kako ti na njih gledaš,
kakav je o tome stav slavnoga Gotame.

1118. Zato dođoh iz potrebe da postavim pitanje
onome ko sve to jasno vidi.
Kako na ovaj svet gledati treba
pa da nas vladar smrti ne opazi?“

1119. „Na ovaj svet gledaj kao na prazninu,1
i stalno pažljiv ostani, Mogharađo.
Reši se vere u sopstvo, tako ćeš smrt nadmašiti.
Ko na svet ovako gleda, nevidljiv je vladaru Smrti.“


Beleška
1 O gledanju na svet kao na prazninu videti Suññataloka suttu (SN 35:85).


Pitanja mladog brahmana Posāle

Posālamāṇavapuććhā, Sn V.14

1112. „Dođoh iz potrebe da postavim pitanje,“
(reče poštovani Posāla),
„onome koji ukazuje na prošlost,
ko je bez strasti, presekao sumnju,
potpuno nadišao sve pojave.

1113. Pitam Sakyu o znanju onoga
za kojeg je opažaj forme nestao,1
ko do kraja napusti ovo telo
i jasno vidi: ‘nema ničega‘
unutra i spolja:
ko bi takvoga mogao voditi?“2

1114. „Tathāgata neposredno zna,
(Posāla,“ reče Blaženi),
„sva područja svesti.
Tako zna i onoga koji oslobođen biva
uzimajući to područje kao svoje uporište.

1115. Kada neko prepozna da
u području ništavila ushićenje jeste okov,
kada to neposredno uvidi na ovakav način,
takav tada u suštinu proniče uvidom.
To je stvarno znanje brahmana,
onoga ko proživeo je svoj duhovni život.“


Beleške
1 Pitanje se odnosi na meditanta koji je dosegao stupanj zadubljenja koji se naziva „područje ničega“. Videti IV.11, posebno strofu 874.
2 Posalino pitanje u vezi sa znanjem osobe koja je u području ničega ima dvostruko značenje. On pita šta Buda zna o takvom čoveku i isto tako šta bi neko na tom stupnju duhovnog razvoja trebalo da radi kako bi još više razvio svoj uvid. Budin odgovor odnosi se na oba ova aspekta.


35. Uoči kad ti se nešto ne sviđa

Vežba: Postani svesna averzije, nadolaženja negativnih osećanja prema nečemu ili nekome. To mogu bili blagi osećaji, kao što je iritiranost, ili snažne emocije, kao što su bes i mržnja. Pokušaj da uočiš šta se dogodilo neposredno pre nego što se averzija pojavila. Koji čulni podražaji – prizor, zvuk, dodir, ukus, miris ili misao? Kada se tokom dana averzija po prvi put javila?

PODSEĆANJA
Postavi cedulje na kojima piše “Uoči nesviđanje” na mestima na kojima se averzija mogla pojaviti, kao što je tvoje ogledalo, TV, kompjuterski ekran i komandna tabla u kolima. Možeš isto tako iskoristiti slike nekog namrštenog tipa.

OTKRIĆA
Kada radimo ovu vežbu, otkrivamo da je averzija mnogo češće deo našeg mentalnog/emocionalnog pejzaža nego što smo do tada toga bili svesni. Sa njom možda počinje naš dan, rađa se kad se alarm na satu oglasi, ili kada se dignemo iz kreveta i ustanovimo da nas leđa bole. Mogu je pokrenuti događaji o kojima obaveštavaju u jutarnjim vestima, dugačak red na kasi u samoposluzi ili benzinskoj pumpi, ili susret sa ukućanima, kolegama na poslu ili klijentima.

Jednom sam u kolima čekala muža da izađe iz kuće. Nemarno sam bacila pogled kroz prozor i uočila da se uz ogradu nanizalo mnogo maslačaka i da će uskoro njihove semenke početi da lete na sve strane. Istog trenutka u meni se javio impuls da izletim iz kola, zgrabim makaze za orezivanje i sve ih posečem. Uz to je išla misao: „Treba da ih skratim za glavu!“ Shvatih da je to seme mržnje, seme svih ratova koj isu vođeni na ovoj planeti, i da ono leži skriveno u meni. Ne radi se o tome da ja mrzim maslačke. Njihovi svetložuti vrhovi su izvanredan objekat meditacije. Kada ih posmatramo izbliza, oni vrlo brzo mogu da promene naše mentalno stanje. I ne radi se o tome da ću ih ostaviti da se razmnožavaju po svojoj volji, već da ukoliko odlučim da ih posečem, neću to učiniti gonjena osećajem averzije. Umesto toga, mogu to učiniti s osećajem poštovanja prema maslačcima i prijateljske ljubavi prema svim bićima koja su u toj travi i korovu našla svoj dom.

DUBLJE LEKCIJE
Može biti zbunjujuće kada otkrijemo koliko je averzija raširena čak i u onom danu koji bismo mogli opisati kao srećan. Međutim, vrlo je važno postati svestan da se osećanja nesviđanja neprekidno javljaju u našem svakodnevnom životu. Averzija je jedno o tri štetna mentalna stanja opisana u budističkoj tradiciji – pohlepa (ili prianjanje), averzija (ili odgurivanje) i obmanutost (ili neznanje). Zovu se štetnima zato što nam štete baš kao što nam neki virus šteti, i izazivaju jad i bol ne samo nama, već i onima oko nas.

Averzija je skriveni izvor besa i agresije. Rađa se iz ideje da ukoliko bismo samo mogli da se oslobodimo nečega ili nekoga, tada bismo bili srećni. To čega mi ljudi želimo da se otarasimo kako bismo bili srećni može biti nešto trivijalno kao što je komarac ili toliko veliko kao čitav jedan narod.

Malo je toliko apsurdnih ideja od one: „Ako bih uspeo da sredim stvari – i ljude – da budu upravo onakve kako ja to želim, tada bih bio srećan“. Ona je apsurdna iz najmanje dva razloga. Pre svega, čak i kada bismo imali moć da sve na svetu učinimo savršenim za nas, ta savršenost bi mogla da traje samo jednu sekundu, jer svi drugi ljudi na svetu imaju drugačije ideje kako bi oni želeli da stvari izgledaju i rade na tome da se tako nešto i dogodi. Naše „savršeno“ nije savršeno za bilo koga drugog. Drugo, nametanje savršenosti svetu osuđeno je na neuspeh zbog istine o prolaznosti – ništa ne traje zauvek.

Ponekad, dok idemo po manastiru, uočim jedva primetno stanje mog uma. To je blagi, ali prodorni osećaj averzije. On dolazi od onoga što smatram svojim poslom, a to je uočavanje stvari koje treba popraviti ili promeniti. On dolazi od uočavanja nesavršenosti. Kada ovo nužno uočavanje učini da stanje mog uma postane neprijatno, mora da se privremeno prebacim u režim „zahvalnosti za stvari kakve jesu“.

Vežbanje svesnosti nam pomaže da se opustimo bez obzira kakve su okolnosti i bez obzira na koji način se one menjaju. Ono od nas zahteva da vidimo savršenstvo u svemu stvorenom. Traži od nas da osvestimo averziju i na nju delujemo zahvalnošću i prijateljskom ljubavlju.

Zaključak: Jedna od čuvenih Budinih izreka je: “Mržnja se ne iskorenjuje mržnjom, ona se iskorenjuje jedino ne-mržnjom”. Postani svesna averzije u sebi I iskoristi protivotrov – vežbaj prijateljsku ljubav.


Pitanja mladog brahmana Udaye

Udayamāṇavapuććhā, Sn V.13

1105. „Dođoh iz potrebe da postavim pitanje,“
(reče poštovani Udaya),
meditantu, sasvim pročišćenome,
koji je izvršio zadatak, uklonio otrove,
potpuno nadišao sve pojave.
Govori mi o oslobođenju krajnjim uvidom,
potpunim razaranjem neznanja.“

1106. „Napustiti treba oboje,
(Udaya,“ reče Blaženi),
i slasti čulnog užitka i tugovanje;
ukloniti tromost uma treba,
odbraniti se od nemirne savesti;

1107. pročišćenje spokojstvom i svesnošću,
kojem prethodi promišljanje istine –
to ja nazivam oslobođenjem krajnjim uvidom,
potpunim razaranjem neznanja.“

1108. „Čime je okovan ovaj svet?
Uz pomoć čega od putuje?
Sa potpunim odustajanjem od čega
se može govoriti o nibbāni?“

1109. „Ovaj svet užitkom je okovan,
uz pomoć misli on putuje.
S potpunim odustajanjem od žudnje,
može se govoriti o nibbāni.“

1110. „U onome ko živi sabrano,
kako to svest potpuno utihne?
Došli smo to da upitamo Blaženog,
zato saslušajmo šta imaš da nam kažeš.“

1111. „U onome ko se ne ushićuje osećajem,
ni spoljašnjim, ni unutrašnjim,
u onome ko na taj naćin sabran živi,
svest na kraju potpuno utihne.“1


Beleška
1 O stišavanju svesti – pri čemu se pokazuje da ono ne znači poništavanje svesti, već samo okončavanje njene neobuzdane aktivnosti – videti Upaya sutta (SN 22:53).


Pitanja mladog brahmana Bhadrāvudhe

Bhadrāvudhamāṇavapuććhā, Sn V.12

1101. „Preklinjem onoga ko je ostavio svoj dom”,
(reče poštovani Bhadrāvudha),
„ko je presekao žudnju i lišen je strasti,
napustio ushićenje, prešao bujicu, izbavljen,
ko je napustio tvorevine uma – izuzetno mudroga:
pošto saslušaju šta im Predvodnik izrekne,
oni koji to čuju, na put će se otisnuti.

1102. Mnogo ljudi iz različitih krajeva
okupiše se ovde željni tvojih reči, o heroju.
Pa reci im, molim te, kako stvari stoje,
jer ti si na pravi način tu istinu razumeo.”

1103. „Ukloniti treba svaku želju za tekovinama,
(Bhadrāvudha,” reče Blaženi),
„iznad, ispod ili popreko u sredini.
Za šta god neko da se u ovom svetu veže,
to postane alatka kojom ga Māra muči.

1104. Razumevajući upravo to, pažljivi monah
neka se ne vezuje ni za šta na ovom svetu.
Shvativši: ’zgrabe to čvrsto i ostanu zaglavljeni’,
on zna, ovi ljudi su za carstvo smrti vezani.”


Pitanja mladog brahmana Đatukaṇṇīya

Đatukaṇṇīmāṇavapuććhā, Sn V.11

1096. Pošto sam čuo za heroja u kojem
željâ za zadovoljstvima čula nema,“
(reče poštovani Đatukaṇṇī),
„dođoh da pitam umirenoga, što bujicu pređe.
Reci mi o stanju mira, ti koji sve to vidiš.
Kaži mi, o Blaženi, onako kako zaista jeste.

1097. Jer Blaženi je nadjačao sve slasti čula,
kao što blistavo sunce zemlju svojim sjajem nadjača.
Mudrost mi je skromna, poduči me Dhammi,
o ti mudrosti prepun, tako da razumem
kako još ovde rođenje i starost da napustim.“

1098. „Prepoznavši sigurnost u odvraćenosti,
(Đatukaṇṇī,“ reče Blaženi),
„koren strasti za slastima čula iščupaj.
Ni za čim ne poseži, ništa ni ne odbacuj:
neka nijedno od to dvoje u tebi ne postoji.

1099. Neka uvene sve što pripada prošlom,
takođe se ne mašaj onoga što tek dolazi.
Ako se ne uhvatiš za ono što između jeste,
kuda god da kreneš, u miru ćeš ostati.

1100. Za onoga, brahmane, ko je sasvim
lišen pohlepe za imenom i oblikom,
nikakvi otrovi ne postoje zbog kojih bi
mogao potpasti pod vlast smrti.


Pitanja mladog brahmana Kappe

Kappamāṇavapuććhā, Sn V.10

1092. „Radi onih što u sred bujice stoje,”
(reče poštovani Kappa),
„i kada je opasan talas nadošao,
radi onih pogođenih starošću i smrću,
pokažite gde je ostrvo, gospodine.
Objasnite gde je čvrsto uporište,
tako da im se to ne dogodi nikada više.

1093. „Radi onih što u sred bujice stoje,
(Kappa,“ reče Blaženi),
„i kada je opasan talas nadošao,
radi onih pogođenih starošću i smrću,
pokazaću gde je ostrvo.

1094. Ne posedovati bilo šta, niti uzimati:
to jeste ostrvo, drugoga nema.
Ja ga nazivam ‘nibbāna‘,
iskorenjivanje starosti i smrti.

1095. Kada su to razumeli, oni pažljivi
ohlađeni postaju još u ovom životu.
Oni ne padaju pod vlast Māre,
niti sami postaju Mārine sluge.“


Pitanja mladog brahmana Todeyye

Todeyyamāṇavapuććhā, Sn V.9

1088. „Onaj u kome čulne želje nema,“
(reče poštovani Todeyya),
„onaj u kome žeđi nema
i koji je konfuziju prevazišao,
kakve je vrste njegovo oslobođenje?“

1089. „Za onog u kome čulne želje nema,
(Todeyya“, reče Blaženi),
„za onoga u kome žeđi nema
i ko je konfuziju prevazišao,
za njega je oslobođenje upravo takvo?“

1090. „Je li on bez žudnji ili ih ipak ima?
Poseduje li mudrost ili je još uvek stiče?
Kako bih to mogao razumeti, o Sakka,
rastumači mi munija, o Svevideći.“

1091. „On jeste bez žudnji, zaista ih nema.
Poseduje mudrost, više je ne stiče.
Na taj način razumi munija, Todeyya,
kao nekoga ko ništa ne poseduje,
nevezan za zadovoljstva čula.“


Četiri priče o mesiji

Biblija, što na grčkom znači knjiga, ugrađena je u temelje civilizacije u kojoj smo se sticajem okolnosti rodili. Budući da sam odrastao u nereligioznoj porodici, sa tom knjigom nad knjigama sam se sreo tek na studijima, gde smo u okviru svetske književnosti analizirali „Pesmu nad pesmama“ i „Knjigu o Jovu“. Pošto sam u to vreme bio privučen budizmom, posle položenog ispita, Biblija i ja smo krenuli različitim putevima, koji se nisu ukrstili evo do pre nedavno. Naime, uvek sam smatrao da je širenje vidika dobra stvar za naše mentalno zdravlje i uravnoteženo mišljenje i tako mi pade na pamet da ne bi škodilo da se malo bolje upoznam sa tom važnom knjigom. Ali knjiga je velika, a život kratak, kako to uskladiti? Koji je njen najvažniji deo koji bi trebalo pročitati? Učinilo mi se da su to četiri jevanđelja na početku Novog zaveta i zato se marljivo bacih na posao. Da sam krenuo od nule govori i činjenica da ja zapravo nisam ni znao imena četiri jevanđelista: Mateja, Marka, Luke i Jovana, a kamoli o čemu zapravo oni pišu.

Ali, na moje iznenađenje, dok sam čitao te četiri priče o Isusovom životu, bilo mi je zanimljivo kako malo-malo neka epizoda koje se u njima javljaju zazvuči poznato, koliko je sličnih rečenica i ideja već bilo u mojoj glavi, a da ih nisam nužno povezivao sa Isusom i njegovim učenjem. Recimo, ideja da niko nije prorok u svom selu ili da bisere ne treba bacati pred svinje. Ili takozvano zlatno pravilo, koje zvuči toliko budistički, da drugima treba da činimo ono što bismo želeli da oni čine nama. Verujem da bi i drugima bio zanimljiv ovakav jedan test, kako bi proverili na kojim mestima će se kod njih javiti radost prepoznavanja.

No, čitanje samog teksta, koliko god bilo zanimljivo, nije mi bilo dovoljno, jer sam želeo da saznam nešto o njegovoj pozadini, da bolje razumem te priče bremenite različitim značenjima, a posebno vreme u kojem su nastale i koje je moralo uticati na njihovu konačnu formu. Zato nastavih da čeprkam po knjigama različitih proučavalaca Biblije i novi detalji o kojima nisam imao pojma počeše da se pojavljuju. Naime, bio sam ubeđen da su život Isusov opisali njegovi neposredni učenici, očevici onoga o čemu su pisali. Ali današnja nauka misli drugačije. Naime, Isus je razapet negde oko 30. godine naše ere, u vreme imperatora Tiberija, a najranije Jevanđelje po Marku nastalo je tek između 65. i 70. godine. Za njim slede jevanđelja po Mateju i Luki 80-85. godine, a najkasnije je ono po Jovanu, koje je verovatno napisano tek krajem prvog veka, negde između 90. i 95. godine naše ere ili čak šest rimskih imperatora posle Tiberija. Sve u svemu dug period deli same tekstove od događaja koje opisuju.

Još veće iznenađenje mi je bilo da jevanđelja zapravo nisu napisali Marko, Matej, Luka i Jovan, već autori koji su odlučili da ostanu anonimni. Autorstvo je jevanđeljima pripisano tek znatno kasnije. Ali kako bi to današnji naučnici uopšte mogli znati? Jedan od važnih tragova je činjenica da su jevanđelja pisana na starogrčkom, prilično uzvišenim stilom, dakle pisao ih je neko vrlo obrazovan za ono vreme. Sa druge stare, Isusovim neposrednim učenicima i sledbenicima maternji je bio aramejski i kao što vidimo iz opisa u jevanđeljima, to su bili uglavnom prosti ljudi, zemljoradnici i ribari. Kada znamo da je, prema nekim istraživanjima, u zemljama Mediterana više od 95% stanovništva bilo nepismeno, jasno je da oni nisu bili u stanju da napišu jevanđelja, a ni da ih čitaju, oslanjajući se pre na usmena predanja, koja su onda nepoznatim jevanđelistima poslužila kao materijal za pisanje.

Ali svi znamo za igru „gluvih telefona“. E sa usmenim predanjima o Isusovom životu, kao i sa mnogim drugim usmenim predanjima, desilo se izgleda nešto slično. Naime, kada čitamo jevanđelja, naročito prva tri, Matejevo, Markovo i Jovanovo, vrlo brzo shvatimo da je reč o opisu istih događaja. I to ne bi bilo ništa čudno, jer je reč o životu iste osobe iz pera tri autora. Ali problem nastaje kad ta tri jevanđelja pokušamo da čitamo paralelno, istu priču u sve tri verzije i shvatimo da se te verzije razlikuju. To je među proučavaocima Biblije već vrlo rano definisano kao sinoptički problem, jer se i ta tri teksta nazivaju „sinoptičkim jevanđeljima“, od grčke reči koja znači „gledati zajedno“. O ovome je napisana čitava biblioteka knjiga, ali ja ću ovde navesti samo nekoliko primera kao ilustraciju. Uzmimo recimo dobro poznatu priču o Hristovom rođenju kod Mateja i Luke. U prvoj verziji, kada se Isus rodio, mudraci sa istoka su pratili zvezdu koja ih je vodila, sve dok nisu stigli u Vitlejem, ušli u kuću i tu ugledali novorođenče. Pošto su predali darove, odoše, ali Josifu se u snu javio anđeo i rekao mu da sa porodicom beži u Egipat, jer lokalni judejski kralj Irod želi da ubije Isusa, kojeg su mu mudraci opisali kao novog vladara judejskog. Kod Luke pak nema mudraca sa istoka, već lokalnih pastira, koji čuvaju stado. Nema ni zvezde koja vodi, već pastire anđeo obaveštava da se „rodi spas“ u gradu Davidovom i da će ga tamo naći povijenog, ali ne u kući, već u jaslama u štali lokalne gostionice. Kada su stigli, pastiri nisu ostavili nikakve darove, već samo nahvališe novorođenče onako kako su čuli od anđela i odoše. Ali posle toga nema nikakvog dramatičnog bega u Egipat, već se Josip i Marija sa detetom vraćaju mirno u svoje rodno mesto Nazaret. Zaista čudno. Kojem se carstvu prikloniti?

Još je čudniji razlog koji Luka daje zašto je uopšte Isus rođen u Vitlejemu, kad su mu roditelji živeli preko 100 kilometara severnije u Nazaretu:

„U to vrijeme pak iziđe zapovijest od ćesara Avgusta da se prepiše sav svijet. Ovo beše prvi prepis za vrijeme vladanja Kirinova Sirijom. I pođoše svi da se prepišu, svaki u svoj grad. Tada pođe i Josif iz Galileje, iz grada Nazareta, u Judeju, u grad Davidov koji se zvaše Vitlejem, jer on bijaše iz doma i plemena Davidova… s Marijom, isprošenom za njega ženom, koja beše trudna.“

Dakle, popis! Ali, istorijski izvori ne pominju bilo kakav opšti popis u rimskom carstvu u vreme cara Avgusta, niti bilo kojeg drugog cara. Povrh toga, popis pri kojem svako mora da se vrati u grad svojih predaka barem meni izgleda kao pravi administrativni košmar, nemoguća misija. A Luka tvrdi da se Josif za trudnom ženom zaputio u Vitlejem zato što je odatle njegov predak, legendarni kralj David. Ali David je živeo hiljadu godina pre Josifa! Zaista mi je teško da zamislim kako se svaki podanik rimskog carstva zaputio u mesto gde su njegovi preci živeli pre hiljadu godina. Ako bi takav popis bio danas organizovan, gde bi se ti zaputio? Elem, treba zamisliti takvu jednu masovnu migraciju. I treba zamisliti da nijedan antički autor nije našao za shodno da tako nešto pomene, makar usput!

Ovakvih „neravnih šavova“ u jevanđeljima su proučavaoci pronašli tušta i tma, ali nemam nameru njima ovde da se bavim, već da iznesem još nekoliko zapažanja do kojih sam došao čitajući ih. Ono što je važno u svim ovim slučajevima imati u vidu je da različite povesti o istom događaju čini se nisu mnogo uznemiravale rane hrišćane, jer te povesti nije trebalo da prenesu objektivne, istorijske, već religijske istine. A one su bile namenjene tome da ljude uvere kako je Isus bio Božiji sin, čudotvorac i iscelitelj, čija je smrt donela spasenje ovome svetu. I otuda nije čudo da su u tim povestima, različiti autori različitim povodima, istorijske činjenice bile modifikovane, kako bi izrazile teološku istinu. Tako je Luki bilo važno da Josifa, a onda i Isusa poveže sa legendarnim kraljem Davidom. Ali ni to povezivanje mi nije baš najjasnije, jer Josif i nije faktički Isusov otac, jer ga je rodila devica. Dakle, pre poočim.

Inače, ono što mi je zanimljivo je da je u vreme Isusovog života, teritorija na kojoj se kretao bila samo jedna od mnogih provincija ogromnog rimskog carstva i odatle je to novo učenje lagano počelo da se širi, prvo verovatno među mnogobrojnom jevrejskom dijasporom u gradovima Male Azije, pa dalje preko ne-jevrejskih sledbenika, sve do samoga Rima. Ali ono što pomalo čudi je da se u rimskim izvorima hrišćansko pominje tek počev od drugog veka, što znači da je početak bio sasvim spor i neprimetan, barem za više rimske slojeve. Sem toga, u paganskim izvorima nema nijednog pomena samog Isusa ili njegovih sledbenika. Ova neobična tišina navela je neke proučavaoce da ustvrde kako Isus zapravo nije ni postojao, već da je priča o njemu nastala na osnovu dobro poznatog i u antičkom svetu vrlo raširenog kulta Sunca. No, danas je ta teorija među ozbiljnim istoričarima potpuno odbačena i može se reći da pripada muzeju različitih i popularnih teorija zavera. Naučnici u ogromnoj većini veruju da Isus jeste istorijska ličnost.

Ali da se vratimo na Novi zavet i priče o Isusovom životu. Novi zavet sadrži ukupno 27 tekstova: jevanđelja, povest, poslanice i na kraju otkrovenje. U toj je formi on stigao do nas. Ali suprotno mom naivnom i samopodrazumevajućem uverenju da je tako bilo od samog početka, činjenica je da su različite rane hrišćanske zajednice imale sopstvene zbirke svetih tekstova koje su smatrale kanonom ili „merilom“ Učiteljeve nauke. Štaviše, na osnovu sačuvanih rukopisa, očigledno je da su te zajednice imale ne samo različite kanone, već i različite verzije istih dela unutar tog kanona. Kako to? Pre izuma štampe, tekstovi su naravno umnožavani rukom, a ljudi su, treba li na to podsećati, grešna bića. Tako prepis kopijine kopije kopije nikada nije bio isti kao original. Te razlike su nekada bile slovne, nekada u ponekoj reči, ali nekada i suštinske. Onda kada se recimo prepisivaču učinilo da je neka rečenica nedovoljno jasna, pa bi ubacio reč ili rečenicu, ne bi li nejasno mesto rastumačio onako kako je mislio da treba. Ili jedan zaista kapitalan primer.

Jevanđelje po Marku se završava tako što treći dan posle Isusovog raspeća i stavljanja u grobnicu, nekoliko žena dolazi da mu telo premažu mirisnim uljem. Međutim, nađu praznu grobnicu, a u njoj sedi neki mladić u belom. On im reče da prenesu poruku učenicima Isusovim da idu u Galileju, gde će sresti vaskrslog učitelja. Ali žene „izišavši pobjegoše od groba, jer ih uhvati drhat i strah, i nikom ništa ne kazaše, jer se bojahu“. I tu je kraj Jevanđelju po Marku! Ali on je više nego iznenađujući, jer te žene mora da su vest saopštile nekom. Na kraju krajeva, vest o vaskrsnuću se proširila. Kako? U drugim jevanđeljima se nastavlja i priča kako se Isus ipak pojavio svojim učenicima. Koliko smo mi zbunjeni, još su više bili zbunjeni drevni prepisivači. I jedan od njih, ne budi lenj, reši da dopiše još 12 stihova i opiše šta se, po njegovom mišljenju, moralo dogoditi, a to je da je Isus dao poslednje savete učenicima, pre nego što se uspeo u nebo. Nažalost, ovaj dodatak se ne pojavljuje u najstarijim rukopisima jevanđelja koji imamo, ali se izgleda mnogima dopao i tako je ta „obogaćena“ verzija nastavila da figurira kao zvanična, mada se u modernim prevodima Biblije, ti stihovi stavljaju u zagradu.

Sve u svemu, zanimljiva je činjenica da je tek 367. godine, dakle više od dva i po veka posle nastanka poslednjeg teksta uključenog u Novi zavet, po prvi put 27 „knjiga“ koje danas imamo navedeno kao zvanični kanon. Autor te liste je Atanasije, moćni arhiepiskop iz Aleksandrije, u Egiptu, poznat po svojoj borbi protiv jeretika, što znači drugih hrišćana koji su imali tu sreću da im do ruku dođe neka kopijina kopija originala druga čija od Atanasijeve. Zanimljivo je da neki naučnici spekulišu kako je upravo ova njegova proklamacija šta je crkveni kanon, a koji su tekstovi mimo njih zapravo jeres, navela monahe iz jednog manastira uzvodno uz Nil da duboko zakopaju gnostičke tekstove iz manastirske biblioteke, kako ne bi bili optuženi za jeres. A onda je upravo te stare kodekse skoro 1600 godina kasnije pronašao jedan beduin blizu današnjeg mesta Nag Hammadi i to je, uz svitke sa Mrtvog mora, bilo najveće otkriće XX veka, bar što se ranog hrišćanstva tiče.

Sem tekstualnim, kasnije generacija hrišćana, a pogotovo hrišćanskih teologa bile su zaokupljene jednim važnim teološkim pitanjem. Naime, u Jevanđelju po Marku čitamo o Isusu kojeg Jovan Krstitelj krštava u reci Jordan. Istog trenutka se otvara nebo, sa njega u vidu goluba silazi sveti Duh i ulazi u Isusa, dok Bog na nebu objavljuje: „Ti si sin moj ljubazni koji je po mojoj volji“. Scena u kojoj imamo tri glavna elementa: Isusa, sveti Duh i Boga. Ali kakav je odnos između njih? Jesu li oni jedno ili tri različite stvari? Je li Isus običan čovek kojeg je nadahnuo od Boga poslat sveti Duh ili je on bog koji je u ljudskom obliku sišao na zemlju? Ako jeste bog, kakav je njegov odnos prema „glavnom“ Bogu. Jesu li jednaki, jesu li jedno isto ili postoji hijerarhija? Oko ovoga su se vodile velike bitke, bogami i životi gubili, da bi na kraju je pobedila struja koja je zagovarala sveto trojstvo, dakle da su sva tri elementa jedno. I sve bi bilo u redu da nije činjenice kako takvo učenje uopšte nije eksplicitno formulisano ni u jevanđeljima, ni u čitavom Novom zavetu. A to je za tako jedno važno pitanje, mora se priznati, malo čudno. Doduše, formulaciju možemo naći u Prvoj poslanici Jovanovoj (5:7-8), ali i tu postoji jedna nemala začkoljica. Tokom srednjega veka se smatralo da tekst u ovoj glavi glasi: „Troje je što svedoči na nebu: Otac, Reč i sveti Duh; i ovo je troje jedno.“ To je to! Učenje o trojstvu. Ali ove reči je moguće naći samo u kasnijim verzijama Novog zaveta na latinskom, ali ne i u ranijim verzijama na grčkom (osim verzija nastalih od XVI veka nadalje, koje su ove reči mogle preuzeti iz latinske verzije).

Kada je slavni i učeni Erazmo Roterdamski pripremao prvo štampano izdanje grčkog Novog zaveta 1516, on u njega nije uključio gore citirani stih, što je izazvalo buru gneva njegovih teoloških neprijatelja, koji su tvrdili da je iz puke zle namere uklonio sveto trojstvo iz Biblije. Erazmo im je odgovorio da on taj odlomak jednostavno nije našao ni u jednom grčkom rukopisu za koji je znao. A onda je, kaže izveštaj, neoprezno izneo jedan izazov svojim protivnicima: rekao im je da ako mogu da mu stave na uvid grčki rukopis sa tim odlomkom, on će ga uključiti u sledeće izdanje Novog zaveta. Suprotni tabor mu je sa zadovoljstvom stavio na uvid takav rukopis – onaj koji su sami ispisali! Neko je prepisao Prvu poslanicu Jovanovu i dodao kontroverzne stihove. Veran svom obećanju, Erazmo je ovu novu verziju uključio u drugo izdanje, koje je poslužilo kao osnova za prevode na mnoge evropske jezike. Tako su se ovi stihovi verovatno našli i u srpskom prevodu.

Ko se zagleda u biblijski bunar, vidi jedan bezdani ambis, nepregledno polje tekstova, tumačenja, teoloških dogmi i istorijskih fakata. Ja ovde nisam zagrebao ni površinu, ali sam svejedno uživao upoznajući proteklih nekoliko meseci jednu za mene potpuno novu i nepoznatu teritoriju. Tako sam otvarao sebi vidike, pre svega o istorijskim činjenicama vezanim za jevanđelja. Naravno, kao budistu, to je ono što me je najviše zanimalo, više od u njima sadržanih teoloških stavova, koji mi nisu bliski. Ali treba upoznati i ono što nam nije blisko, upravo zato što nam nije blisko. I zato što to daju dubinu i onim stvarima koje mislimo da bolje znamo i koje nam jesu bliske. Mene je ovde pre svega zanimao istorijski aspekt jednog važnog, najvažnijeg teksta naše, zapadne civilizacije. Ljude koje Sveto pismo zanima kao izvor religijskih uverenja i tako mu prilaze, sigurno će zanimati sasvim druge stvari, ali ja o njima sigurno niti sam kvalifikovan, niti bi trebalo da govorim.

Pitanja mladog brahmana Hemake

Hemakamāṇavapuććhā, Sn V.8

1084. „Oni koji su mi u prošlosti objašnjavali,“
(reče poštovani Hemaka),
„pre nego što susretoh Gotamino učenje,
govoreći: ‘Tako je bilo, tako će biti‘,
sve su to bila nagađanja, gomila mišljenja,
i sve me to nije nimalo zadovoljilo.

1085. Objavi mi istinu, o muni,
onu o uništenju žudnje;
ko to razume i živi sa pažnjom,
vezanost za ovaj svet može prevladati.“

1086. „Odagnati žeđ i strast, Hemaka,
za stvarima koje vidiš, čuješ, osetiš i spoznaš –
za svime čija je priroda zadovoljstvo čula
– to je stanje nibbāne, neprolaznog.

1087. Ovo razumevši, oni koji su mudri
dogore još u ovome životu.
Uvek mirni, takvi su prevladali
svaku vezanost za ovaj svet.“