Žene askete u drevnoj Indiji

Pre nekako prevodim Gabbhinī suttu (Udāna 2:6), koja počinje sasvim standardno:, kao i stotine drugih: „Ovako sam čuo. Jednom je prilikom Blaženi boravio kraj Sāvatthija, u Đetinom gaju, u manastiru koji je podigao Anāthapiṇḍika.“ Odlično, idemo dalje… Ali ne lezi vraže! Već u sledećoj rečenici lepo stoji: „A u to vreme mlada žena nekog lutalice bila je trudna, pred porođajem“. Zastanem i zamislim se: „Čekaj, šta je ovo!? Žena nekog lutalice? Zar duhovni beskućnici imaju žene!? I decu!?“ Pogledam još jednom u PTS Pali-engleski rečnik, a u njemu lepo piše: „Paribbāđka [fr. pari+vraj] lutalica, religijski prosjak bez stalnog boravišta, ne nužno budistički. Ženski rod paribbāđikā.” Aha! Nije bilo samo asketa, već izgleda i asketkinja! I stvarno, nedelju dana kasnije opet ja prevodim, a šta bih drugo u ovo korona nevreme, ovoga puta Sundarī suttu (Udāna 4:8), kad tamo glavom i (poslovičnom) bradom još jedna žena-lutalica. Eto ga, još bolje! Elem, u mom bezgraničnom neznanju, bilo mi je jasno da su u Indiji Budinog vremena postojali muškarci koji su se okrenuli od društva i eksperimentisali sa različitim duhovnim putevima. Ali nisam nekako imao u vidu da je među njima bilo i žena-lutalica. Nema sumnje, moje rodno ograničeno gledanje na indijsku guru scenu bilo je manjkavo. Čovek se uči dok je živ (i opet u neznanju umre, dodao bi cinik). I tako se zainteresovah da malo više saznam o tim ženama, duhovnim putnicama?

Jedan ogranak tog puta činile su naravno budističke monahinje. Još za Budina života osnovan je red monahinja, na čijem čelu je bila njegova tetka Mahāpađāpatī Gotamī. Ona ga je othranila, pošto mu je majka umrla na porođaju. Priča o nastanku reda monahinja je ispričana u Pali kanonu i dobro je poznata. Posle početnog Učiteljevog oklevanja, Budin lični pratilac Ānanda uspeo je da ga ubedi da usliši molbu svoje pomajke i zaredi nju i grupu njezinih saputnica. Ključna stvar u donošenju takve odluke bila je, čini se, činjenica koju je potvrdio sam Buda, da žene imaju potpuno isti kapacitet za probuđenje kao i muškarci. Svoje oklevanje Buda je potom objasnio predskazanjem (koje se očigledno ispostavilo netačnim) da će zbog ovoga njegovo učenje potrajati svega narednih petsto godina i potom biti zaboravljeno.

Druga grana ovog ženskog monaškog stabla širi se na đainsku zajednicu, koja takođe zna za monahinje. Ali tu postoji mala začkoljica. Naime đaini su se posle Mahavirine smrti podelili na dve tradicije: digambara (“u nebo obučeni”, tj. nagi askete) i švetambara (“u belo obučeni”), a monahinje postoje samo u ovoj drugoj. Digambare, naime, nisu smatrale da su žene sposobne za probuđenje. Za razliku od budističkih monahinja, koje treba da se pridržavaju više pravila nego monasi, u đainskom taboru nema takvih razlika, ali ima drugih, koje govore da status ipak nije bio jednak. Naime, monahinja, da bi mogla da postane upādhyāya, ona koja vodi ceremoniju zaređenja, morala je biti zaređena najmanje 30 godina. A da bi stekla titulu učitelja (āćārya) punih 60 godina! Dakle, morala je da bude baš dugovečna za tadašnje standarde. Sa druge strane, za đainske monahe taj je kriterijum 3 i 5 godina. A jel!? Baš zanimljivo.

Ali, mora da je u staroj i tako velikoj Indiji bilo još prostora za žene, mimo ove dve religije. Tu pre svega mislim na druge zajednice lutajućih asketa Budinog vremena, o kojima često čitamo i u Pali kanonu, jer je Učitelj sa njima povremeno učestvovao u omiljenom sportu tog vremena, a to su debate. Tako u suttama pred nama defiluju āđivake, ćārvāke (materijalisti), nihilisti, skeptici i ini, a među njima je sigurno moralo biti i žena. Sa druge strane, ako se od onih koji su negirali autoritet Veda, okrenemo ka svetim ljudima za koje su one bile božanska reč, među autorima vedskih himni nailazimo na preko dvadeset žena-mudraca, takozvanih brahmavadini, one koje teže najvišem filozofskom znanju o Brahmi, Vrhovnom. One su: Ghoša, Godha, Višvara, Apala, Brahmađaya, Aditi, Indrani, Sarma, Romša, Urvaši, Lopamudra, Jami, Šašvati, Sri, Lokša i druge. Jedna od njih, Maitreyi, supruga je vedskog mudaca Jađnjavalkje, sa kojim je umesto porodičnih, čini se više volela da razgovara o filozofskim temama. Njoj se recimo pripisuje autorstvo desetak himni iz Rig vede. Druge dve sastavila je Ghoša, u slavu Ašvina, dvojice vedskih božanstava zdravlja, koji su joj pomogli da se izleči od lepre. Međutim, da ne bismo pomislili kako je slika žene u vedska vremena bila idealna, treba se podsetiti da već u istoj toj Rig vedi nailazimo na mesta na kojima se kaže kako žene imaju um koji je nemoguće kontrolisati (RV 8.33.17) i da imaju srce hijene (RV 10.95.15). Hvala, takođe 🙂

Sledeći trag ženskih duhovnih puteva daje nam Dharmasutra, čiji autor Hārīta kaže da postoji dva tipa devojaka: one koje se posvete proučavanju veda (brahmavādinī) i one koje se odmah udaju (sadyovadhu). Prve će proći obred inicijacije, održavati svetu vatru, proučavati vede i prositi hranu u sopstvenoj kući. Isto tako, u Bṛhadāraṇyaka upanišadi (3:6 i 3:8) nailazimo na mudru učiteljicu Gārgī Vāćaknavī, koja se upušta u nadmetanje u znanju sa već pomenutim mudracem Jađnjavalkjom (kojeg neki nazivaju i jednim od prvih filozofa u ljudskoj istoriji). Gārgī ga, dakle, ispituje o kosmološkom ustrojstvu ovoga sveta i njen sagovornik nabraja sve više i više svetove na kojima počiva onaj prethodni, sve dok ne stigne do svetova Brahmana. Kada Gārgī želi da nastavi dalje i pita ga: „A na čemu počivaju svetovi Brahmana?“, siroti Jađnjavalkja gubi strpljenje i prekraćuje sebi muke:

„Ne postavljaj previše pitanja, Gārgī, ili će ti glava eksplodirati u paramparčad! Postavljaš previše pitanja o božanstvu o kojem to ne bi trebalo činiti.“

I jadna Gārgi, šta će kud će, ostade nema. Doduše za kratko, jer dva poglavlja kasnije evo opet nje sa još dva pitanja. Na njih Jađnjavalkja daje za nju toliko zadovoljavajuće odgovore da ga na kraju proglašava nepobedivim u teološkim debatama.

U nešto kasnijim tekstovima se takođe pominju žene koje slušaju pouke gurua i ovladavaju barem jednim delom vedskog znanja, ali tendencija ka muškoj dominaciji će učiniti svoje. Tako do početka naše ere brahmani uspostavljaju monopol na vedsko znanje i postoji zabrana za žene i za sve ne-brahmane da proučavaju vedske tekstove i izvode vedske rituale. Tako ženama ostaju jedino nevedske, asketske tradicije đainizma i budizma kao šansa za duhovno usavršavanje.

Ali pre nego što zaključimo temu vredi još zabeležiti da je koji vek pre tog vremena nastala jedna zanimljiva rasprava o veštini vladanja nazvana Arthaśāstra, čiji autor Kautiḷya na jednom mestu raspravlja o regrutovanju doušnika i špijuna koji rade za kralja. Zanimljivo je da on među pogodnim kategorijama za taj posao vidi i žene-askete:

Takva lutajuća monahinja može biti brahmanka (parivrāđika) ili iz neke druge tradicije (vriśala obrijane glave). Agenti se mogu regrutovati i među siromašnim, ali odvažnim udovicama, koje moraju same da zarađuju za život. Sa regrutovanima će se na dvoru postupati sa poštovanjem, tako da mogu slobodno da odlaze u kuće visokih dužnosnika.

Predlog da se za špijune koriste lutajuće žene-askete jasno nam pokazuje da one u Indiji toga doba (IV-III vek pre n. e.) nisu predstavljale nekakvu retkost i kuriozitet, dakle nisu privlačile posebnu pažnju, što je vrlo važno za obavljanje zadatka koji im je poveren. Takođe je vrlo, vrlo zanimljivo da se eksplicitno kaže kako su neke od tih žena brahmanke, jer su kao što smo pomenuli kasnije brahmani mogli biti samo muškarci i u svešteničkoj ulozi su ih nasleđivali isključivo sinovi, a nikako kćeri.

Biće da smo ovde još u vremenu kada je stara brahmanska tradicija aśrama obuhvatala i žene. Naime, brahmanizam je video četiri odvojena i legitimna religijska puta, vezana za životnu dob čovekovu: učenik koji živi u celibatu, oženjeni domaćin, asketa u šumi i onaj ko je odbacio čitav svet. Brahmanska teologija je ove četiri aśrame videla kao konstitutivne i međusobno povezane delove jedne organske celine i svaki od njih se odvija prema posebnim pravilima (dharmā) koja regulišu čovekovo ponašanje. No u ovom sistemu žena najčešće učestvuje u aśrami svoga muža. Tako, ako se on u drugoj polovini svog života odluči za život askete u šumi, može sa sobom povesti i svoju ženu ili je ostaviti u kući pod zaštitom sinova. Ako mu se pridruži, ona će učestvovati u religijskim dužnostima svoga muža i podražavati njegov način življenja. Ako on ranije umre, moguće je da su se neke od njih odlučivale da nastave da žive kao i do tada.

Na kraju, u klasičnom periodu, Mahabharata sadrži više referenci na ženske askete i pustinjake i to u okviru brahmanske tradicije. Najpoznatija među njima je Sulabha, koja se upustila u raspravu o superiornosti asketskog života nad domaćinskim sa slavnim kraljem Đanakom (MBh 12.308). Tu je zatim priča o Ambi, koju su napustili i njen nesuđeni muž Salva i otmičar Bhisma. Tako ona odlučuje da živi kao isposnica, podvrgava se asketskim vežbama. Odlazi do mesta gde žive isposnici i moli ih da je prime: „Želim da postanem beskućnica. Podvrgnuću se strogoj askezi“, kaže. Ono što je ovde zanimljivo je da se ovde radi o njenoj ličnoj odluci, o zahtevu da bude prihvaćena kao žena koja je sama, a ne kao supruga muškarca koji želi da bude asketa, kao što je to bilo u prethodno opisanom slučaju. Još jedna žena-asketa Šabari se hvali u Ramajani (1.1.46; 3.69-70), kao istaknuta učenica mudraca Matange.

Naravno, neko bi mogao reći da sve ove književne reference ne dokazuju nužno istorijsku realnost postojanja ovakvih žena-asketa. Ali ono što pokazuju jeste da je unutar barem nekih segmenata brahmanske tradicije ženski asketicizam bio priznat kao nešto legitimno i hvale vredno. Naime, sve do trenutka kada želja za moći nije pomračila razum i privrženost istini, povlačeći neprobojnu granicu među polovima.

Zmijski rep

Mi ljudi ne želimo da patimo. Ne želimo ništa drugo sem zadovoljstva. A zadovoljstvo je tek suptilan oblik patnje. Sa druge strane, bol je otvorena patnja. Jednostavno rečeno, patnja i zadovoljstvo su nalik zmiji. Njena glava jeste patnja; njezin rep je zadovoljstvo. Glava joj sadrži otrov. U ustima je otrov. I ako se približiš toj glavi, ona će te ugristi. Ako je uhvatiš za rep, čini ti se da je to bezbedno, ali ako ga čvrsto držiš i ne puštaš, zmija će se izviti i isto tako te ugristi. Zato što i glava i
rep pripadaju jednoj istoj zmiji.

I sreća i tuga dolaze od istih roditelja: žudnje i obmane. Zato ima trenutaka kad si srećan, ali ipak osećaš nemir i nelagodu – čak i kad ti sve ide potaman u pogledu imetka, statusa i pohvala. Kada dobiješ sve te stvari, srećan si, ali tvoj um nije istinski miran zato što negde crv sumnje kaže da isto tako možeš i da ih izgubiš. Bojiš se da će te stvari nestati. Taj strah je ono što ti ne da mira. Ponekad izgubiš te stvari i tada zaista patiš. To znači da iako su stvari prijatne, u zadovoljstvu klija i klica patnje. Samo je nismo svesni. Isto kao kada uhvatimo i držimo zmiju: makar je uhvatili za rep, ako nastavimo da je držimo, ona može da se okrene i ugrize nas.

Tako zmijska glava i zmijski rep, odnosno dobro i loše, čine krug koji se neprekidno okreće. I upravo zato zadovoljstvo i bol, dobro i loše, nisu pravi put.

Ađan Ča


Kako neznanje stvara napetost

Neznanje je neophodan faktor za nastanak žudnje i besa. Ali neznanje samo po sebi može da izazove i patnju na više drugih načina. Jedan takav slučaj je ovde opisan.

Osoba kojoj je stalo do sopstvene bezbednosti hoda putem. Kada vidi kamenje, trnje, i rupe na putu, ona ih izbegava. Vid joj pomaže da prepozna bilo kakvu opasnost. Kada vidi travu ili meki pesak, ona ide tim putem i uživa u njihovom dodiru. Tako je izbegla svaku povredu tokom šetnje.

Sledeći elementi su joj pomogli da bude bezbedan:

1. razumevanje da je zato što ima fizičko telo podložna povredi
2. dobar i neoštećen vid
3. korišćenje tog vida u prepoznavanju opasnih i bezbednih predela
4. veština u izbegavanju opasnih puteva i držanja onih bezbednih

Isti princip se primenjuje kod ublažavanja napetosti. Faktori koje treba primenjivati kao zaštitu od napetosti su:

1. razumevanje da imam um podložan napetosti izazvanoj mentalnim nečistoćama
2. obraćanje pažnje na misli
3. korišćenje pažnje u prepoznavanju čistih i nečistih misli
4. veština u izbegavanju mentalnih nečistoća i negovanju čistih misli

I onda kada su mentalne nečistoće postepeno oslabile, a zatim potpuno odstranjene iz uma, takav čovek:

1. pošto ne može da ubije bez mržnje, prestaje da ubija
2. pošto ne može da krade bez žudnje, prestaje da krade
3. pošto ne može da počini preljubu bez žudnje, prestaje da čini preljubu

Ono što čini mislim, govorom i telom postaje besopasno po druge. Tada, šta god da učini, to donosi sreću i spokoj i njemu i drugima. Tada on voli svakoga, bez ikakve vezanosti. Tada njegova ljubav postaje sveopšta ljubav. On prima i pušta sve što se dogodi bez formiranja stava sviđanja ili nesviđanja. Dakle, u njemu se ne stvara bilo kakva patnja.

Bhikkhu Sumedha


Put do sreće

Um je preteča svih stvari,
on ih stvara i njima rukovodi.
Ko sa ispravnim naumom govori il’ radi,
tog sreća prati nerazdruživa kao sena.

Dhammapada 2

Za one koji su zaista čistog uma i srca, svaki postupak vodi ka sreći. Naša praksa sastoji su u tome da pročistimo svoj um i srce. Nekada na tom putu pročišćenja osetimo se kao da znamo šta treba da učinimo i potrebno je samo da prikupimo energiju kako bismo to i učinili. A onda naiđe vreme kada nismo baš sasvim sigurno šta bi valjalo učiniti. U tim prilikama ne-činjenje može biti ispravno postupanje – pažljivo čekanje, stajanje po strani, uz osećaj da ćemo svakog časa biti preplavljeni time što se događa. Ovaj put pročišćenja uma i srca zahteva veliko strpljenje i veliku agilnost.

Ađan Munindo


Jednu stvar je moguće znati, a to je stanje sopstvenog uma

Kada se ovde održava meditacijsko povlačenje, često neko od polaznika postavlja ovakvo pitanje: “Budizam je poznat kao religija nenasilja i kaže se da nijedan rat nije počeo zbog budizma.” Ali pogledajte Tibet i Kambodžu. Ljudi bivaju masakrirani. U Laosu monasi rade u polju. Jedan kambodžanski monah koji je boravio ovde pričao je da, u suštini, ljudi ne vežbaju i da odatle dolaze svi problemi.

Hm, zašto je svet takav kakav je? Zašto ubijaju milione Kambodžanaca? Čovek tu može svašta da spekuliše. Međutim jednu stvar je moguće znati, a to je stanje sopstvenog uma – pohlepa mržnja i obmana. Sve to opstaje u ovom svetu. I svet je onda pun ubistava, smrti, zločina i razaranja, jer mi to stalno radimo u našim umovima.

Šta ste radili pre no što ste se zamonašili, čak i posle toga? Nastojite da uništite mnogobrojne stvari u svome umu, zar ne? Primetite bes, ljubomoru, ružne misli i nastojite da ih uništite, jer mislite da na taj način rešavate problem. Uništavamo ono što smatramo uzrokom svoje patnje.

Eto, sada to primenite na zemlju kakva je Kambodža. Vlada crvenih Kmera je verovala da je srednja klasa sitnih veleposednika uzrok sve patnje – i zato ju je vlada uništila. To radi na istom principu.

Budističko učenje je nenasilje. Ne treba uništavati parazite, već razumeti da su čak i ti paraziti uma prolazna stvar, bez trajne suštine. Oni će nestati sami po sebi.

Mnoge stvari kojih se plašimo su u stvari naši najbolji prijatelji – kao što su slučaj sa samim strahom. Plašimo se nepoznatoga, a nepoznato je put do probuđenja. Neznanje unosi užas u živote ljudi. Mnogi ljudi većinu svoga života provedu tražeći sigurnost u ovom ili onom obliku, a sve zbog straha. Strah ih tera da nešto postanu ili da se nečega drže, da uštede golem novac, da tragaju za zadovoljstvom ili sigurnim mestom za život ili da nađu idealnu osobu za koju misle da će ih zauvek usrećiti. To je strah od samoće, strah od nepoznatog – od onoga što ne možemo da znamo. U meditaciji, pri punoj sabranosti pažnje, isti taj strah – sagledan tačno onakvim kakav jeste – vodi nas do besmrtnosti, do tišine. Pa ipak, strah je nešto na šta mi veoma burno reagujemo.

Dakle, ako ne možemo živeti u miru sa parazitima sopstvenog uma, kako onda možemo očekivati da vlada crvenih Kmera, ili bilo koja vlada na svetu bude imalo bolja. Nemamo pravo da okrivljujemo tako velike stvari kao što je društvo. Okriviti Ameriku – to je lako – Kamnodžu ili Tibet ili monahe zato što nisu vežbali dovoljno marljivo ili ljude u Kambodži zato što nisu dovoljno dobri budisti – ali to je zaista pomalo budalasto.

I šta onda da radimo? Ne mogu pomoći da se promeni bizarna politika Pola Pota. To kako je on nameravao da reši problem jeste idiotizam. Ali, ja sam video iste idiotluke i u sebi; želju da zbrišem iz uma sve što mi se ne sviđa ili sve za šta mislim da uzrokuje patnju u svetu ili u meni. Tu čovek može jasno videti odakle izviru problemi. Možemo reći: “Ah, monasi nisu dovoljno dobri”, ali to zaista nije fer.

Ja sam imao sreće da živim u blizini Ađahn Čaovoj i da vidim jedno veoma srećno, tolerantno i harmonično ljudsko biće. Naravno, mnogi od njegovih učenika ne shvataju to čemu ih on poučava. Ipak, on to učenje predstavlja na vrlo razumljiv način i stalno im pruža priliku da ga dožive u praksi i razumeju.

Kada govorimo o dukkhi (patnji), o prvoj plemenitoj istini, ne govorimo apstraktno o dukkhi “tamo negde”, koja postoji kao neka vrsta bezimene stvari. Govorimo o patnji evo ovde (pokazuje na sebe), kada se osećamo sasvim nesrećnim, razočaranim, zabrinutim, nezadovoljnim, nesigurnim ili kad nam je neugodno. Prvu plemenitu istinu osećamo u sebi.

Ne ukazujemo na dukkhu kao na neku neodređenu stvar koja lebdi iznad sveta. Ako pažljivo pogledamo u sopstveni um naći ćemo nezadovoljstvo, uznemirenost, brigu i strah. U sve to se sami možemo uveriti. Tu nema šta da se veruje. Bilo bi idiotski reći: “Ja verujem u prvu plemenitu istinu”, ili “Ne verujem u prvu plemenitu istinu. Ja verujem da je sve divno”. Nije to stvar verovanja ili neverovanja, već jednostavno zagledamo u sebe i upitamo se: “Da li se uvek osećam lepo i srećno? Je li život stalni izvor radosti i veselja? Ili ponekad osećam depresiju, sumnju, strah i slično?”
Jednostavno na osnovu ličnog iskustva, mogao sam dobro da uočim prvu plemenitu istinu. Ne radi se tu o tome da sam želeo da prihvatim nekakvu depresivniju ideologiju. Samo sam uvideo da u meni postoje strah, nesigurnost i nespokojstvo.

Ipak, prva plemenita istina nije doktrina. Ona ne kaže: “Život je patnja” nego samo kaže “Eto, to je tako.” Tako dolazi i odlazi. Patnja nastaje (druga plemenita istina), nestaje (treća plemenita istina) i iz tog razumevanja nastaje osmostruki put (četvrta plemenita istina), koje je jasan uvid u mogućnost prevazilaženja svega toga – kroz sabranost. Osmostruki put je jednostavno biti sabran u svakodnevnom životu.

Pa ipak ta sabranost nije pozitivan faktor.

Ne, ona je neutralna. Ne pripada nikome. Ona nije nešto što nekome nedostaje, niti je u ličnom posedu. Postoje pozitivni i negativni mentalni faktori i postoje faktori koji su uvek prisutni, poput sabranosti pažnje. Sabranost po svojoj suštini nije ni dobra ni loša.

Ona je svesnost o dobru i o zlu kao o nečemu što je promenljivo. Upotrebom faktora mudrosti kao diskriminativne budnosti (sati-pañña), vidimo stanja dobrog i lošeg kao nestalna i bez trajne suštine. Ovakva sabranost oslobađa čoveka od zabluda koje ta stanja obično donose.

Ađan Sumedho


Kada ono što je ispravno vidiš kao pogrešno, tada si osuđen na patnju

Buda je govorio da se bogat ili siromašan, mlad ili star, čovek ili životinja, da se nijedno biće na ovom svetu ne može zadržati dugo u jednom stanju, da je sve podložno promeni i propadanju. To je činjenica života koju ništa ne može izmeniti. Ali je Buda rekao i da nešto možemo učiniti — da posmatramo telo i um, vidimo da u njima nema neke trajne suštine, vidimo da nijedno od ta dva nije “ja” i “moje”. Oni imaju samo privid suštastvenosti. Poput ove kuće, koja je samo na papiru tvoja, ali je ne možeš nigde poneti sa sobom. Isto je sa tvojim bogatstvom, tvojim posedom i porodicom — oni su svi tvoji samo po formi, oni ti ne pripadaju istinski, oni ti ne pripadaju po prirodi stvari. Ova se istina naravno ne odnosi samo na tebe; svi su u istom položaju, čak i poštovani Buda i njegovi probuđeni učenici. Oni se od nas razlikuju samo u jednoj stvari, a to je u svom prihvatanju stvari kakve jesu; oni vide da ne može biti drugačije.

Zato nas je Buda učio da posmatramo i ispitujemo ovo naše telo, od glave do pete i natrag. Samo pogledaj to telo. Šta vidiš? Ima li bilo čega istinski čistog tu? Možeš li naći neku srž? Čitavo to telo postepeno propada i Buda nas je zato podučavao da ono nama ne pripada. Prirodno je za telo da tako bude, jer su svi uslovljeni fenomeni podložni promeni. Kako bi drugačije i moglo biti? Zapravo nema ničeg pogrešnog u načinu na koji telo jeste. Ne patiš ti zbog tela, već zbog pogrešne misli. Kada ono što je ispravno vidiš kao pogrešno, tada si osuđen na patnju.

To je poput vode u reci. Ona prirodno teče nizbrdo, nikada ne teče uzbrdo, jer je takva njena priroda. Ako neki čovek ode do obale reke i u njemu se, dok posmatra vodu kako brzo teče niz padinu, javi šašava želja da ona krene uz padinu, on će patiti. I šta god da uradi, pogrešna misao neće dati mira njegovom umu. Biće nesrećan zbog svog pogrešnog stava, razmišljanja protiv struje. Ako bi imao ispravan stav, uvideo bi da voda neizbežno teče niz padinu i sve dok ne shvati i prihvati tu činjenicu taj čovek će biti razdražljiv i uznemiren.

Ta reka što mora teći niz padinu je poput tvoga tela. Nekada mlado, tvoje telo sada je staro i ono sada meandrira prema smrti. Ne opterećuj se željom da bude drugačije, jer nemaš moć da to izmeniš. Buda nam je govorio da vidimo stvari onakve kakve one jesu i onda napustimo svoju vezanost za njih. Taj osećaj napuštanja uzmi kao svoje utočište.

Nastavi da meditiraš čak i onda kada se osećaš umorna i iscrpljena. Neka tvoj um prati disanje. Napravi nekoliko dubokih udaha i onda čvrsto veži svoj um uz dah koristeći mantru “Buddho”. Neka ti ta vežba pređe u naviku. Što se iscrpljenija osećaš, to suptilnija i usredsređenija tvoja koncentracija mora biti, kako bi se mogla nositi sa osećajem bola koji se javlja. Kada počneš da osećaš umor, tada potpuno zaustavi svoje misli, neka se um sabere i onda se okreni ka dahu. Ne prekidaj recitovanje u sebi: “Bud-dho, Bud-dho.”

Ađan Ča


Jedinstvo budizma

Nekome ko nije dobro upućen u budizam, njegove mnogobrojne škole i tradicije mogu se činiti toliko različitim da imaju vrlo malo ili nimalo sličnosti među sobom. Iako je tačno da neke manje sekte i kultovi identifikuju sebe kao budističke, iako to zapravo nisu, sve istinski budističke tradicije dele i slede određene zajedničke vrednosti. Godine 1967. održan je prvi Kongres svetske budističke monaške zajednice, na kojem su učestvovali predstavnici 25 zemalja i svih glavnih budističkih grana i tradicija. Oni su sačinili jedan ekumenski dokument, nazvan “Osnovne tačke koje ujedinjuju theravadu i mahayanu”. Ovaj dokument je koncizna verzija onih principa koje slede svi budisti i njega su jednoglasno potvrdili svi učesnici kongresa. On glasi:

1. Buda je jedini Učitelj i vodič.
2. Uzimamo utočište u Budi, Dhammi i Sanghi (Tri dragulja).
3. Mi ne verujemo da je ovaj svet stvorio i da njime upravlja Bog.
4. Smatramo da je cilj života razvijanje saosećanja za sva živa bića, bez razlike, i rad za njihovo dobro, sreću i mir; takođe, razvijanje mudrosti (pañña), koja vodi ka razumevanju krajnje Istine.
5. Mi prihvatamo četiri plemenite istine, a to su dukkha (patnja, bol, muka života), nastanak dukkhe, prestanak dukkhei put koji vodi do prestanka dukkhe; kao i zakon uzroka i posledice (patiććasamuppāda).
6. Sve uslovljene stvari (saṃkhāra) jesu prolazne (anićća) i bolne (dukkha), a sve uslovljene i neuslovljene stvari (dhamma) jesu bez trajnog sopstva (anatta).
7. Prihvatamo trideset sedam kvaliteta koji vode ka probuđenju (bodhipakkhiya dhamma) kao različite vidove puta ka probuđenju koji je Buda podučavao.
8. Postoje tri nivoa postizanja bodhi ili probuđenja: to su učenik (sāvaka), paććeka buddha (utihnuli buda) i samma sambuddha (savršeno i potpuno probuđeni Buda). Prihvatamo kao najviši, najplemenitiji i najherojskiji cilj sleđenje puta bodhisattve i postajanje samma sambuddha kako bi i drugi bili spašeni.
9. Prihvatamo da u različitim zemljama postoje razlike u pogledu budističkih verovanja i praksi. Te spoljašnje forme i izraze ne treba brkati sa suštinom Budinog učenja.
(U originalnom dokumentu za sve doktrinarne termine korišćen je sanskrit).


O svesnosti, još jednom

Toliko često ovde govorimo o “svesnosti”? I ko je noviji u svemu ovome, sigurno se ne jednom pitao: Šta se uopšte podrazumeva pod „svesnošću“? Jer, naravno da smo svi mi svesni. Da li smo?

Svesnost, najjednostavnije rečeno, jeste biti svestan sadašnjeg trenutka. To zvuči vrlo jednostavno, ali kada počnemo da gledamo u svoje umove, otkrivamo da je ogromna količina našeg vremena straćena na automatsko razmišljanje po već dobro uhodanim obrascima i razmišljanje o prošlosti i budućnosti. Vežbanje svesnosti je, otuda, obuka u tome kako da se vratimo onome što je ovde i onome što je sada. A to je prirodan kapacitet koji svi imamo, a budizam nam nudi i vežbe koje možemo koristiti da ojačamo i razvijemo taj kapacitet.

Ali pre prelaska na praksu, moguće je da se isti taj novajlija zapita: zašto bi neko uopšte želeo da bude u potpunosti u sadašnjosti? Čini se da je prilično korisno moći povezati sadašnjost sa prošlošću i budućnošću. Uvek razmišljam šta ću sledeće da uradim. Mogao bih da izletim pod auto da ne razmišljam malo o budućnosti.

Apsolutno. Naravno, moramo razmišljati o budućnosti i prošlosti. Ali ako malo bolje osmotrimo naše umove i šta oni zapravo rade iz trenutka u trenutak, shvatimo da je ogromna količina tog razmišljanja o prošlosti i budućnosti beskorisna: to je pre jedan mentalni balast, razmišljanje o stvarima koje su se desile, možda briga o stvarima koje vrlo izvesno neće ni desiti u budućnosti. Ono što svesnost čini jeste da nam omogućava da napustimo neke od tih veoma beskorisnih automatskih obrazaca razmišljanja i da se vratimo u sadašnjost. To oslobađa prostor i kapacitet za kreativnije i efikasnije razmišljanje o prošlosti i budućnosti. I ovo nije samo slutnja, zar ne? Postoje naučni dokazi koji podržavaju ideju da praktikovanje pažnje ima blagotvorne efekte na mentalno zdravlje. Da. Sada postoji oko 1.200 istraživačkih radova godišnje, na kraju krajeva, o sabranosti pažnje. Nemaju sva ta istraživanja isti nivo eksperimentalne rigoroznosti, kontrolnih grupa i tako dalje, ali postoji mnogo veoma dobrih dokaza o lekovitosti svesnosti, posebno kada je reč o jačanju otpornosti na depresiju i anksioznost ili o smanjenja stresa. Dakle, imamo zaista dobre dokaze da svesnost smanjuje nivoe stresa, a takođe povećava naš kapacitet za voljno usmeravanje pažnje tamo gde mi to želimo, umesto da nekontrolisano skače sa jedne na drugu stvar. Ovo je izuzetno važno u situaciji kakvu imamo danas, da smo bombardovani najrazličtijim informacijama, koje bi se dobrim delom mogle pre nazvati pokušajima mentalnog inženjeringa, pridobijanja “mrtvih duša” nego istinsko informisanje. Svesnost zaista trenira našu sposobnost da se fokusiramo na jednu po jednu stvar, da se na njima zadržimo, bolje ih osmotrimo i tako bolje procenimo. Takođe nam veoma mnogo pomaže u smanjenju naše reaktivnosti: omogućava nam da nas emocije kao važan okidač ponašanja ne pokreću na automatske obrasce reagovanja, već da smo zapravo u stanju da daleko mirnije i mudrije reagujemo u svakodnevnim situacijama.


Da li se stidiš?

Mi na Zapadu često patimo od osećaja stida, čiji su izvori mnogobrojni. A onda nas uhvati bes zbog toga što osećamo stid, jer mislimo da je to nešto loše, da robujemo kojekakvim stereotipima i da nismo dovoljno “slobodni”. Ali ako se okrenemo Budi i pitamo ga šta on o svemu tome misli, moguće je da će nam reći da stid nije nikakav problem. Upravo suprotno, radi se o nekoj vrsti zaštite nas kao bića. Hiri i otappa su čuvari ovoga sveta, govorio je Buda. Hiri znači stid koji osetimo kada uradimo nešto loše. Otappa znači strah koji osećamo kad pomislimo na posledice takvog lošeg dela. Dakle, hiri je na početku, a otappa na kraju svakog našeg svesnog postupka. I ako taj proces malo dublje razmotrimo, videćemo da stid u njemu ima ulogu čuvara, on nas štiti da ne učinimo nešto loše. Isto je i sa strahom, iako te dve emocije danas imaju izuzetno negativan PR. Ko uopšte želi da oseti stid i strah!? Ali kada nas one čuvaju da ne učinimo nedelo, to ima i mnogo širi efekat, jer je tada čitav ovaj svet zaštićen i bezbedan. A nama je lakše da vodimo jedan pristojan, poštovanja vredan život u iskrenosti i dobroj nameri. Zato nije čudo da je Buda toliko cenio te dve emocije, u formi kada one imaju tu etičku komponentu i regulišu naše postupke. Ako ostanemo svesni njihove uloge, bićemo sasvim bezbedni i umesto da sebe zbog njih kritikujemo, ispunjeni zahvalnošću, više ćemo pažnje obratiti na to čemu nas one mogu poučiti.