Ko je vredan darova?

Māgha sutta, Sn III.5

Ovako sam čuo. Jednom je Blaženi boravio kraj Rāđagahe, na Lešinarevoj hridi. Onda brahmanski učenik po imenu Māgha dođe do Blaženog i pozdravi se sa njim. Kada taj učtivi i prijateljski razgovor bi završen, sede on sa strane i reče Blaženom:

”Učitelju Gotama, ja sam darovatelj, majstor davanja, davalac obilja, posvećen darežljivosti. Svoj imetak stičem na ispravan način i pošto sam u tome uspeo, od tog imetka ispravno stečenog, ispravno sakupljenog, dajem jednom čoveku, dajem dvojici, trojici, četvorici, petorici, šestorici, sedmorici, osmorici, devetorici, desetorici. Dajem dvadesetorici, tridesetorici, četrdesetorici, pedesetorici. Dajem stotini ljudi, čak i više. Kada tako dam, učitelju Gotama, kada toliku žrtvu prinesem, stvaram li i mnogo zasluga za sebe?“

„Svakako, učeniče, kada tako daješ, kada toliku žrtvu prineseš, tada stvaraš mnogo zasluga i za sebe. Učeniče, onaj ko je darovatelj, majstor davanja, davalac obilja, posvećen darežljivosti, ko svoj imetak stiče na ispravan način i pošto je u tome uspeo, od tog imetka ispravno stečenog, ispravno sakupljenog, daje jednom čoveku… daje stotini ljudi, čak i više, stvara mnogo zasluga za sebe.“

Na to se brahmanski učenik Māgha obrati Blaženom u stihovima:

487. „Pitam učitelja Gotamu, velikodušnoga“,
(reče brahmanski učenik Māgha),
„koji žuti ogrtač nosi, luta kao beskućnik:
kada domaćin posvećen davanju, majstor davanja,
željan zasluga, u potrazi za zaslugama darove prinosi,
dajući hranu i piće drugima bez oklevanja,
kako ti njegovi darovi pročišćeni postaju?“

488. „Kada domaćin posvećen davanju, majstor davanja,“
(Māgha“, reče Blaženi),
„željan zasluga, u potrazi za zaslugama darove prinosi,
dajući hranu i piće drugima bez oklevanja:
ti darovi pročišćeni postaju ako ih dobiju oni vredni darivanja.“

489. „Kada kućedomaćin posvećen davanju, majstor davanja,“
(reče brahmanski učenik Māgha),
„željan zasluga, u potrazi za zaslugama darove prinosi,
dajući hranu i piće drugima bez oklevanja:
opiši, o Blaženi, one koji su takvog darivanja vredni.“

[Blaženi:]

490. „Onima koji lutaju ovim svetom, bez vezanosti,
ništa ne posedujući, potpuno usavršeni, obuzdani:
takvima bi brahman u potrazi za zaslugama,
kada dođe vreme, trebalo darove da ponudi.

491. Onima koji su raskinuli svaki okov i vezu,
ukroćenima, slobodnima, neuznemirenima, bez žudnji:
takvima bi brahman u potrazi za zaslugama,
kada dođe vreme, trebalo darove da ponudi.

492. Onima koji su se oslobodili svih okova i veza,
ukroćenima, slobodnima, neuznemirenima, bez žudnji:
takvima bi brahman u potrazi za zaslugama,
kada dođe vreme, trebalo darove da ponudi.

493. Onima koji su nadišli požudu, mržnju i konfuziju,
u kojima otrova nema, svetačkom životu predanima:
takvima bi brahman u potrazi za zaslugama,
kada dođe vreme, trebalo darove da ponudi.

494. Onima u kojima dvoličnosti, a ni zabluda nema,
bez pohlepe su, jer u njima osećaja za ‘moje‘ nema:
takvima bi brahman u potrazi za zaslugama,
kada dođe vreme, trebalo darove da ponudi.

495. Onima što plen žudnji postali nisu,
već na drugoj obali borave bez osećaja za ‘moje‘:
takvima bi brahman u potrazi za zaslugama,
kada dođe vreme, trebalo darove da ponudi.

496. Onima što ne žude za bilo čim na svetu ovom,
za preporađanjem ovde ili bilo gde drugde:
takvima bi brahman u potrazi za zaslugama,
kada dođe vreme, trebalo darove da ponudi.

497. Beskućnicima što zadovoljstva čula napustiše,
koji sobom ovladaše, pravi poput strele:
takvima bi brahman u potrazi za zaslugama,
kada dođe vreme, darove trebalo da ponudi.

498. Onima što ne znaju za požudu, izoštrenih čula,
slobodni kao mesec kada iz oblaka izroni:
takvima bi brahman u potrazi za zaslugama,
kada dođe vreme, trebalo darove da ponudi.

499. Ispunjenima mirom, onima što za požudu ne znaju,
krotkima i bez budućih odredišta, jer su ih sve napustili:
takvima bi brahman u potrazi za zaslugama,
kada dođe vreme, trebalo darove da ponudi.

500. Onima koji su umakli rođenjima i smrti,
koji su prevazišli zbunjenost svaku:
takvima bi brahman u potrazi za zaslugama,
kada dođe vreme, trebalo darove da ponudi.

501. Takvima što svetom hode, a sami su poput ostrva,
ne poseduju ništa, u svakom pogledu oslobođeni:
takvima bi brahman u potrazi za zaslugama,
kada dođe vreme, trebalo darove da ponudi.

502. Onima koji ovo znaju upravo onako kako jeste:
‘Ovo je poslednje rođenje, preporađanja više nema‘:
takvima bi brahman u potrazi za zaslugama,
kada dođe vreme, trebalo darove da ponudi.

503. Istinskom znalcu, ushićenom zadubljenjem, sabranom,
što do probuđenja stigao je, utočištu mnogima:
takvome bi brahman u potrazi za zaslugama,
kada dođe vreme, trebalo darove da ponudi.“

[Māgha:]

504. „Zaista moja pitanja nisu postavljena uzalud;
Blaženi mi je objasnio ko je vredan darivanja.
O učitelju, ti sve to znaš baš onako kako jeste,
jer Dhammu ovu si do kraja razumeo!

505. „Kada kućedomaćin posvećen davanju, majstor davanja,“
(reče brahmanski učenik Māgha),
„željan zasluga, u potrazi za zaslugama darove prinosi,
dajući hranu i piće drugima bez oklevanja,
opiši mi, o Blaženi, izvrsnost takvoga darivanja.

[Blaženi:]

506. Prinesi ponudu i dok je prinosiš,
(Māgha“, reče Blaženi),
„učini svoj um mirnim na svaki način.
Jer za onoga ko dar prinosi, darovanje je temelj:
čvrsto na njega oslonjen, takav slabosti odbacuje.

507. Ugasivši u sebi požudu, uklonivši mržnju,
neguje u umu bezmernu ljubav prijateljsku,
neprekidno pažljiv, iz dana u dan marljivo,
takav bezmernom ljubavlju zrači, na svaku stranu.

[Māgha:]

508. „Ko je pročišćen, slobodan, a ko sputan?
Na koji način se do sveta Brahme dolazi?
Pošto znanja nemam, odgovori mi, o muni.
Blaženi je Brahma što se pred mojim očima javi,
jer zaista za sve nas ti si Brahmi nalik.
Kako se neko u svetu Brahme preporodi, o Blistavi?“

[Blaženi:]

509. „Onaj ko prinese žrtvu tri puta izvrsnu,
(Māgha“, reče Blaženi),
takav treba to da učini sa onima dara vrednima.
Na taj način čineći, ko je istinski tome predan,
kažem da se preporađa u svetu Brahme.

Kada ovo bi izgovoreno, brahmanski učenik Māgha reče Blaženome: „Izvrsno, učitelju Gotama! Izvrsno, učitelju Gotama! Baš kao kad bi neko ispravio ono što je stajalo naglavce, otkrio skriveno, pokazao put zalutalome ili upalio svetiljku u tami, tako da oni koji imaju oči mogu da vide, isto tako je učitelj Gotama, na više različitih načina, razjasnio Dhammu. Uzimam učitelja Gotamu za utočište, njegovo učenje i zajednicu monaha za utočište. Neka me učitelj Gotama prihvati kao nezaređenog sledbenika koji, odsad pa do kraja života, pronađe svoje utočište.”


Komentar
Tema ove sutte slična je prethodnoj, ali sagovornik, brahmanski učenik Māgha, ne prilazi Budi s neprijateljstvom, već kao znatiželjni poštovalac. Njegovo pitanje, postavljeno u uvodnim strofama, jeste: „Za domaćina koji želi zasluge, ko je pravi primalac darova?“ Ovo pitanje u vezi je sa drevnim indijskim verovanjem da darivanje hrane i drugih stvari stvara duhovne zasluge, dobru kammu koja će rezultirati srećom u budućim životima, a veličina zasluga srazmerna je čestitosti onih koji darove primaju.

Buda odgovara opisom onih koji su pravo polje na kojem se žanju zasluge. On ne pominje konkretno sebe i svoje učenika, već generalnim terminima karakterističnim za sve arahante opisuje kvalitete idealnog primaoca. Nekoliko stihova ovde odgovaraju onima u prethodnoj sutti, a i njihov ton je identičan. Kada Māgha upita o najboljem načinu da prinese žrtvu, Buda objašnjava trostruku izvrsnost, što komentari objašnjavaju kao davanje smirenog uma pre, tokom i posle davanja dara. Međutim, ono na šta se mislilo u originalnom kontekstu možda je bila izvrsnost davaoca, primaoca i dara. Vredno je zapaziti da Māgha pita samo za način kako se preporoditi u svetu Brahme, a Buda odgovara na nivou pitanja, ne pokušavajući da detaljnije otkrije stazu uvida koja vodi do oslobođenja. Ovo ilustruje Budin pedagoški metod procenjivanja kapaciteta slušalaca i formulisanja učenja na način koji odgovara njihovim sposobnostima i sklonostima.


Sundarika Bhāradvāđa

Sundarikabhāradvāđa sutta, Sn III.4

Ovako sam čuo.1 Jednom je Blaženi boravio u zemlji Kosala, na obali reke Sundarike. A brahman po imenu Sundarikabhāradvāđa je takođe na obali reke Sundarike izvodio obred vatre i prinosio žrtvu paljenicu. Kada je brahman završio obred vatre i prineo žrtvu paljenicu, ustade on sa svog mesta i pogleda oko sebe, na sve četiri strane, pitajući se: „Kome bih mogao dati ostatke ove hrane koju sam prineo bogovima?”

Onda brahman Sundarikabhāradvāđa, nedaleko od sebe, spazi Blaženog kako sedi pod jednim drvetom, glave pokrivene ogrtačem. I tako s ponudama u levoj ruci i krčagom sa vodom u desnoj, otide on do Baženoga. Začuvši brahmanove korake, Blaženi otkri glavu. Na to brahman Sundarikabhāradvāđa pomisli: „Ovaj poštovani2 je obrijao glavu, ovaj poštovani je neki ćelavac!”3 i htede da se vrati natrag. Ali onda mu se javi ova misao: „Neki brahmani su ovde takođe obrijane glave. Bolje da odem do njega i pitam ga iz koje je kaste.”

Tako brahman Sundarikabhāradvāđa priđe Blaženom i reče: „Kojoj kasti poštovani pripada?” Na to se Blaženi obrati brahmanu u stihovima:

455. ”Ja nisam brahman, nisam ni plemić;
nisam ni zemljoradnik ili bilo šta slično tome.
Razumevši do kraja klan običnih ljudi,
bez imetka, promišljeno živim u svetu ovome.

456. Ogrnut ogrtačem svojim, lutam kao beskućnik,
obrijane glave, u sebi potpuno ohlađen.
Pošto za ljude ovde ničim vezan nisam,
ne priliči, brahmane, za klan moj da me pitaš.”

[Na to brahman Sundarikabhāradvāđa reče:] ”Ali gospodine, kada se sretnu, brahmani jedan drugoga pitaju: ‘Je li poštovani brahman?‘“

[Blaženi:]

457. „Ako ti kažeš da si brahman,
a isto tako tvrdiš da ja nisam,
onda te moram pitati za Sāvittī,
od tri stiha i dvadeset četiri sloga.”4

[Brahman:]

458. „Ali zašto su mudraci, obični ljudi, ratnici i brahmani,
u ovome svetu prinosili darove božanstvima?”

[Blaženi:]

„Ako usavršeni, znalac Veda, kod prinošenja žrtve
dobije dar od bilo koga, ona je, kažem, za darovatelja uspela.

[Brahman:]

459. ”Da, takav njegov dar mora biti uspešan”
[reče brahman],
„jer smo videli jasno takvoga znalca Veda.
Zato što ranije nismo sreli takve poput tebe,
neki drugi su jeli žrtvenu pogaču.“

[Blaženi:]

460. „Brahmane, pošto za dobrim tragaš,
dođi ovamo kraj mene i pitaj šta želiš.
Možda ovde možeš pronaći onoga ko je u miru,
bez ljutnje i nemira, bez žudnji i vrlo mudroga.”

[Brahman:]

461. „Učitelju Gotama, pošto rado prinosim žrtve,
žudim da to i dalje činim, ali sa razumevanjem.
Neka me dostojni sada uputi:
šta to jednu žrtvu čini uspelom?”

[Blaženi:]

„U tom slučaju, brahmane, dobro slušaj šta ću ti reći. Podučiću te Dhammi.

462. Ne pitaj za kastu, već pitaj za dela:
vatra se može zapaliti od svakog drveta.
Iako niskog porekla, istrajan muni,
obuzdan zazorom od nedela, plemenit postaje.

463. Onome ko istinom ukroćen je, trpeljiv,
ko znanjem Veda potpuno ovladao je,
onome ko je predan svetačkome životu:
takvome bi brahman u potrazi za zaslugama,
kada dođe vreme, darove trebalo da ponudi.

464. Beskućnicima što zadovoljstva čula napustiše,
koji sobom ovladaše, pravi poput strele:
takvima bi brahman u potrazi za zaslugama,
kada dođe vreme, darove trebalo da ponudi.

465. Onima što ne znaju za požudu, izoštrenih čula,
slobodni kao mesec kada iza oblaka izroni:
takvima bi brahman u potrazi za zaslugama,
kada dođe vreme, darove trebalo da ponudi.

466. Onima koji ovim svetom hode bez ikakvih veza,
uvek sabrani, napustivši stvari koje drugi zovu ‘moje‘:
takvima bi brahman u potrazi za zaslugama,
kada dođe vreme, darove trebalo da ponudi.

467. Okrenut od užitaka čula, korača pobednički,
on koji zna gde je kraj rađanju i umiranju,
do nibbāne stigao, ohlađen poput jezera u planini:
Tathāgata dostojan jeste žrtvene pogače.

468. Svim pravednicima ravan, od nepravednih daleko,
Tathāgatina je mudrost bez ikakvih granica;
neuprljan ni ovde, ni bilo gde drugde:
Tathāgata dostojan jeste žrtvene pogače.

469. U njemu dvoličnosti, a ni zabluda nema,
za pohlepu ne zna, osećaja za ‘moje‘ u njemu nema,
raspršivši bes, u sebi ga potpuno ohladivši,
taj brahman je izlečio boljku tugovanja:
Tathāgata dostojan jeste žrtvene pogače.

470. Napustio je uobičajena boravišta uma5
i bilo kakvog poseda on više nema,
nevezan bilo čime na svetu ovom ili drugome:
Tathāgata dostojan jeste žrtvene pogače.

471. On koji je koncentrisan, bujicu prešao je
i najvišim pogledom Dhammu do kraja sagledao,
otrove uklonio je, u svom poslednjem telu živi:
Tathāgata dostojan jeste žrtvene pogače.

472. Otrov bivanja, kao i otrov zlih reči uspeo je
ukloniti, uništiti, tako da im više ni traga nema;
taj znalac Veda na svaki je način oslobođen:
Tathāgata dostojan jeste žrtvene pogače.

473. Svake se sputanosti lišio, više ih u njemu nema,
jasnoga vida među onima zaslepljenim neznanjem,
jasno razumevši patnju, njen uzrok i polje delovanja:
Tathāgata dostojan jeste žrtvene pogače.

474. Ne trči kud ga žudnje vode, življenju u osami sklon,
nadišavši sva gledišta što ih objaviše drugi,
u njemu uporišta za preporađanje nikakvog nema:
Tathāgata dostojan jeste žrtvene pogače.

475. Sve pojave je prozreo, bliske i daleke,
razorio, uništio, tako da im više ni traga nema,
spokojan, oslobođen presecanjem vezanosti:
Tathāgata dostojan jeste žrtvene pogače.

476. On koji je uočio razaranje,
kraj okovima i novim rođenjima,
koji je puteve požude potpuno izbrisao,
čist, neokaljan, pročišćen, bez mrlja:
Tathāgata dostojan jeste žrtvene pogače.

477. On koji sopstvo u sebi nigde ne vidi,
koncentrisan, ispravan, u sebi čvrst,
bez strasti, plodonosan, svake sumnje lišen:
Tathāgata dostojan jeste žrtvene pogače.

478. On u kojem nikakvih zabluda nema
i znanjem svojim proniče u pojavu svaku,
u ovom telu poslednji telesni život živi,
dosegao je probuđenje – blaženstvo nenadmašno,
tolika je čistota duha njegovoga:
Tathāgata dostojan jeste žrtvene pogače.“

[Brahman:]

479. „Neka moj dar bude istinski dar,
pošto sam našao pravoga znalca.
Sâm se veliki Brahma ukaza preda mnom:
neka Blaženi ovo od mene prihvati;
neka Blaženi uživa u mojoj žrtvenoj pogači.“

[Blaženi:]

480. „Što je dobijeno pevanjem stihova ja ne jedem;
to, brahmane, ne čine oni što ispravno vide.
Što je dobijeno pevanjem stihova Bude odbijaju;
to je njihovo pravilo, sve dokle Dhamma traje.

481. Drugu hranu i piće treba da poslužiš
usavršenome, velikome mudracu,
onom bez mentalnog taloga i mirne savesti;
on je polje zasluga za svakoga ko za njima traga.”

[Brahman:]

482. „Blaženog molim da mi rastumači,
ko treba da jede darove nekoga kao što sam ja,
koga da potražim kada vreme za darivanje dođe,
sada kada tvoje učenje saslušah.“

[Blaženi:]

483. „Onaj u kome neprijateljstva nema,
čiji um ostaje neuznemiren,
ko je od svake požude oslobođen
i tromost uma svoga prevladao je;

484. onaj ko sve granice uklonio je,
vešt u razumevanju rođenja i smrti,
muni što sve odlike utihnuli mudraca ima,
taj je dostojan ponuda tvojih.

485. Uklonivši svaku oholost u sebi,
takvome bi trebalo da se pokloniš.
S poštovanjem ga ponudi hranom i pićem:
samo tako će dar tvoj blagosloven biti.”

[Brahman:]

486. „Blaženi je vredan žrtvene pogače,
jer on je nenadmašno polje zasluga,
primalac darova za čitav ovaj svet:
sve što je dostojnome prineto, ogroman plod nosi.”

Zatim Sundarikabhāradvāđa reče Blaženom: „Izvrsno, učitelju Gotama! Izvrsno, učitelju Gotama! Baš kao kad bi neko ispravio ono što je stajalo naglavce, otkrio skriveno, pokazao put zalutalome ili upalio svetiljku u tami, tako da oni koji imaju oči mogu da vide, isto tako je učitelj Gotama, na više različitih načina, razjasnio Dhammu. Uzimam Blaženoga za utočište, njegovo učenje i zajednicu monaha za utočište. Neka me Blaženi prihvati kao svog zaređenog sledbenika i neka mi dâ puno zaređenje.”

Tako u prisustvu Blaženoga brahman Sundarikabhāradvāđa postade iskušenik, a potom primi i potpuno zaređenje. I ne zadugo posle potpunog zaređenja, boraveći u osami, povučen, marljiv, predan i odlučan, poštovani Sundarikabhāradvāđa, stekavši neposredno znanje, ovde i sada dostiže i ostade na krajnjem cilju svetačkog života, radi kojeg sinovi dobrih porodica napuštaju dom i odlaze u beskućnike. Neposredno je znao: „Ovo je poslednje rođenje, proživljen je svetački život, učinjeno ono što je trebalo učiniti, nema više preporađanja u bilo koji oblik bivanja”. I poštovani Sundarikabhāradvāđa postade jedan od arahanata.


Komentar
Ovaj govor – poznat i kao Pūraḷāsa sutta, „Žrtvena pogača“ – ima delimičnu paralelu u Saṃyutta nikāyi (SN 7:9). U obe je sagovornik brahman Sundarikabhāradvāđa. Obe takođe imaju isti prozni uvod i dele nekoliko strofa (46263, 48081), ali inače idu u sasvim različitim pravcima. To pokazuje kako su sastavljači ovih tekstova možda odabirali različite skupove stihova koji su cirkulisali među zajednicama recitatora i onda im stvarali određeni prozni okvir, iako je nemoguće da su dva različita govora mogla biti održana u istoj prilici i pod istim okolnostima.

U ovoj sutti čini se da je pobrkan redosled strofa, pa čak nije sigurno da li bi izvesne redove (između 456 i 461) trebalo razumeti kao prozne umetke ili dodatke u slobodnom stihu. Komentar pokušava da razmrsi ovu konfuziju, ali čini se da je sam tekst ispreturan.

I ova sutta, kao nekoliko onih koje smo do sada sreli, stavlja Budu nasuprot brahmanu, ovog puta oko pitanja ko je vredan da primi darove. Brahman, spazivši osobu u ogrtaču kako sedi blizu mesta gde je on obavljao svoj vedski ritual, namerava da njoj ponudi komad žrtvene pogače, ali kada vidi da nameravani primalac nije brahman, već asketa, trgne se i hoće da povuče ponudu. Buda, međutim, dovodi u pitanje brahmanovu pretpostavku. Prvo sebe potpuno odvaja od pripadništva bilo kakvoj kasti, poričući (u 455) čak i da je plemić; umesto toga sebe definiše kao pravog „čoveka bez svojstava“: „Ja nisam brahman, nisam ni plemić; nisam ni zemljoradnik ili bilo šta slično tome“. Poriče da je vrednost prinetog dara određena poreklom primaoca i insistira da ona zavisi isključivo od njegovih moralnih i duhovnih kvaliteta. Neko ko je niskog porekla može biti „istrajan muni“ i tako neko ko je najzaslužniji da dar primi (462).

U strofama 46366 Buda opštim terminima opisuje one koji zaslužuju da im se prinese dar. To su svi koji su se odrekli zadovoljstava čula, nemaju u sebi požudu, ovim svetom idu slobodno, bez vezanosti, i na stvari više ne gledaju kao na „moje“. Svaka strofa završava se refrenom: „takvome bi brahman u potrazi za zaslugama, kada dođe vreme, darove trebalo da ponudi“. Ali sa 467 on menja ton i započinje himnu pohvale samome sebi, koja se nastavlja narednih jedanaest strofa i svaka se završava refrenom: „Tathāgata dostojan jeste žrtvene pogače“. Skoro svi termini upotrebljeni u ovoj himni mogli bi se primeniti na svakog arahanta i otuda ukazuju na budizam u njegovoj ranoj fazi, pre nego što je uvedena stroga distinkcija koja je Budu izdigla iznad svih njegovih probuđenih učenika. Zahvaljujući snazi Budinog argumenta, brahman menja stav i izražava želju da prinese dar Budi. Buda, međutim, odbija dar. Ovde nailazimo na strofe koje su se javljale ranije (8182), kada je Buda odbio dar s obrazloženjem da „što je dobijeno pevanjem stihova ja ne jedem“. Pre u ovom kontekstu nego u prethodnom ovo odbijanje ima smisla, jer je ovde hrana prethodno bila predmet brahmanskog rituala, osvećena recitovanjem brahmanskih stihova.

Prozni deo koji zaključuje ovu suttu završava se na dobro poznat način. Brahman napušta svoju rezervisanost, uzima utočište i zamoli da ga Buda zaredi, da bi na kraju dosegao stanje arahanta.


Beleške
1 Bhāradvāđa je ime jednog od drevnih brahmanskih klanova, a dvadesetak njegovih pripadnika se pojavljuju na različitim mestima u Pali kanonu. Čak i dan danas se u severnom delu Indije sreću ljudi čije je prezime Bhāradvāđa, obično napisano kao Bharadwađ.
2 Bhavaṃ, ovako se generalno među brahmanima oslovljavaju oni koji su isti po rangu među sobom, obično vokativom bho (dobri gospodine!).
3 Muṇḍaka, podsmešljiv naziv među brahmanima za budističke i ostale askete.
4 Sāvittī (skt. Sāvitrī) jeste himna ili molitva upućena suncu, naročito ona čuvena iz Ṛgvede, III, 62.10. Smatrana je najvažnijom i najmoćnijom vedskom mantrom. U brahmanizmu i kasnije u hinduizmu poznata kao Gāyatrī mantra.
5 Opsednutost zadovoljstvima čula i gledištima.


Dobro izrečeno

Subhāsita sutta, Sn III.3

Ovako sam čuo. Jednom je Blaženi boravio kraj Sāvatthīja, u Đetinom gaju, u manastiru koji je podigao Anāthapiṇḍika. Tu se on ovako obrati monasima: „Monasi“.

„Da, poštovani gospodine“, odgovoriše oni. A Blaženi ovako nastavi:

”Monasi, kada govor ima četiri obeležja, on je dobro izrečen, a ne loše izrečen, besprekoran i mudri mu ne mogu ništa prigovoriti. A koje su to četiri karakteristike? Tako monah govori samo ono što je dobro izrečeno, ali ne i ono što je loše izrečeno. On govori samo samo ono što je Dhamma, ali ne i ono što nije Dhamma. On govori samo ono što je dobronamerno, ali ne i ono što je zlonamerno. On govori samo ono što je istinito, ali ne i ono što je laž. Kada govor ima ova četiri obeležja, on je dobro izrečen, a ne loše izrečen, besprekoran i mudri mu ne mogu ništa prigovoriti.”

Tako je rekao Blaženi. A kada je to izgovorio, Srećni, Učitelj i ovo reče:

450. Dobro izrečena reč je najbolja, kažu dobri;
govoriti Dhammu, a ne ne-Dhammu – to je drugo.
Zboriti dobronamerno, ne zlonamerno – to je treće;
izreći istinu, a ne laži – to je četvrto.“

Na to poštovani Vaṅgīsa ustade sa svog mesta, pa pošto je prebacio ogrtač preko jednog ramena, sklopljenih ruku se obrati Blaženom: „Javilo mi se nadahnuće, Blaženi! Javilo mi se nadahnuće, o Srećni!”

A Blaženi reče: „Onda izrazi svoje nadahnuće, Vaṅgīsa.“

Tada Vaṅgīsa ovim prigodnim stihovima pohvali Blaženog u njegovom prisustvu:

451. „Govoriti treba samo one reči
kojima taj što govori niti sebe muči,
niti njima drugoga povređuje:
takve su reči zaista dobro izrečene.

452. Govoriti treba samo blage reči,
koje drugi sa radošću dočekuju.
Ne treba izgovoriti ništa što loše donosi,
već [govor] koji drugima prijatan jeste.

453. Istinite reči su zaista besmrtne,
takav je zakon od davnina.
Dobro i Dhamma, dobri ljudi kažu,
u istini svoj čvrst koren imaju.

454. Reči koje Budni izgovara
radi dostizanja nibbāne, sigurnosti,
radi dokončanja ovog okeana patnje:
to je govor kojem premca nema.


Komentar
Ova kratka sutta u prozi i stihu ponovo pruža priliku Vaṅgīsi da pokaže svoju pesničku veštinu, ovoga puta na temu dobro izgovorenih reči. U proznom delu Buda nabraja četiri elementa dobro izgovorene reči, među kojima je, zbunjujuće, i „dobro izgovorena reč“. Pošto isto ponovi u stihu, Vaṅgīsa zamoli za saglasnost da i on govori i kada je dobije, recituje stihove koji objašnjavaju njegovo razumevanje dobro izgovorene reči kao one koja ne povređuje ni sebe ni drugoga. Zatim ide korak dalje i objavljuje da je istina dhammo sanantano – drevni princip na kojem su i dobro i Dhamma zasnovani. Pošto vodi ka nibbāni, najvišem dobru, Vaṅgīsa hvali Budinu reč kao “govor kojem premca nema”.


Velika bitka

Padhāna sutta, Sn III.2

425. „Kada sam odlučan u naporu
otišao na obalu reke Nerađare
i ulažući veliki napor meditirao
da dostignem slobodu od okova,

426. dođe do mene Namucī,1
govoreći mi reči saosećanja:
‘Ah, tako si mršav, tako bled,
stigao si na ivicu smrti.

427. Hiljadu delova već pripada smrti,
tek jedan deo života tvog još ostaje.
Živi, dobri gospodine! Bolji je život.
Jer samo živ možeš činiti dobra dela.

428. Živeći svetačkim životom
i prinoseći žrtvu u vatru,
mnogo više zasluga sakupićeš.
Kakva je korist od ovog napora?

429. Teško je slediti taj put napora,
teško njime ići i teško na njemu ostati.‘
Izgovorivši stihove ove, Māra stade
tik kraj boka Probuđenoga.

430. Pošto je Māra tako zborio,
Blaženi mu ove reči uputi:
”Srodniku nepažljivih, Zli,
s razlogom ovamo došao si.

431. Od želje za zaslugama
u meni ni najmanjeg traga nema.
Bolje je Māra da o zaslugama pričaš
onima kojima te zasluge trebaju.

432. U meni su poverenje i snaga,
isto tako je mudrost u meni.
Kad sam toliko odlučan,
zašto me sada moliš da živim?

433. Ovaj vetar bi mogao
čak i čitave reke isušiti,
pa zašto ne bi i krv u žilama
meni ovako nepokolebljivom?

434. Kada mi se krv sasušuje,
tada mi se i žuč i sluz suše.
Mišice moje možda kopne,
ali mi um sve bistriji postaje;
svesnost moja i mudrost
i koncentracija sve čvršći bivaju.

435. Ostajući na tom putu,
doživeo sam najveće bolove,
a ipak um se užicima čula ne okrenu,
pogledaj tu čistotu bića!

436. Zadovoljstva čula su tvoja prva armija,
drugom se nezadovoljstvo naziva.
Treća armija su ti glad i žeđ,
a četvrta ti se žudnja zove.

437. Peta su lenjost i tromost,
a šestoj strah je pravo ime.
Armija sedma ti je sumnja,
klevetanje i gordost armija osma.

438. Dobitak, ugled i počast
kao i nezasluženo stečena slava [su deveta];
[deseta je kad] neko sebe uzdiže,
a u isto vreme prezire druge.

439. To je, Namuci, armija tvoja,
crni zapovedniče vojske još crnje.
Kukavica je pobediti ne može,
ali onaj ko pobedi, blaženstvo stiče.

440. Treba li munđa travu da nosim?2
Jadan bi tada bio život moj.
Bolja bi bila smrt u bici za mene,
no da živim tako poražen.

441. Neki askete i brahmani,
iz bitke ove ne vraćaju se,
jer ne znaju put kojim oni
što ispravno vežbaju sigurno hode.

442. Osmotrivši vojsku sa barjacima unaokolo,
crne trupe i Māru na leđima slona bojnoga,
u bitku krećem, njemu u susret pravo:
neka me sa moga mesta ne pomeri!

443. Iako ovaj svet i sva božanstva,
tu armiju tvoju pobediti ne mogu,
ja ću je mudrošću smrskati,
kao bačenim kamenom krčag glineni.

444. Ovladavši mislima svojim,
sabranost dobro ustalivši,
iz kraljevstva u kraljevstvo ići ću,
mnoge učenike podučavajući.

445. A oni pažljivi, odlučni da
slede to što ih podučavam,
uprkos željama tvojim otići će
tamo gde ni za čim više žaliti neće.”

446. „Sedam godina pratih Blaženoga,
[idući za njim] u stopu,
ali ne uspeh pukotinu da pronađem
u Probuđenome, koji je sabran.

447. Beše neki gavran što kružio je
oko kamena što na komad loja ličio je:
‘Možda ću pronaći nešto jestivo ovde,
možda bi moglo nešto ukusno biti?

448. Ali ne našavši ništa ukusno tu,
gavran odlete dalje od mesta tog.
Baš kao gavran što kamen napade,
napuštam Gotamu s razočarenjem.”

449. Kao što bi neko, savladan tugom,
sviralu svoju za pojas zadenuo,
tako i zloduh žalosti pun,
sa toga mesta u trenu nestade.


Komentar

Iako se Pabbađđā sutta završava Budinim rečima „u veliku bitku sada ja ću poći“, događaji iz Padhāna sutte, na temu ulaganja napora, nisu se mogli dogoditi odmah posle toga. Sutta opisuje Budine napore tokom perioda ekstremne askeze. Ako prihvatimo ono što se tvrdi u nikāyama, naročitu u MN 36:12-16, pre nego što se podvrgao izuzetno surovim asketskim vežbama, bio je ovlada meditativnim stanjima pod vođstvom Āḷāra Kālāme i Uddaka Rāmaputte. Tek kada ih je napustio, podvrgao se samomučenju. To znači da su događaji ispričani u ove dve sutte Suttanipāte razdvojeni određenim vremenskim periodom. Padhāna sutta se takođe razlikuje od svoje prethodnice po tonu. Dok je Pabbađđā sutta jednostavna i realistična, Padhāna sutta uvodi mit i personifikaciju, kroz kratki ep o duhovnom heroju koji se bori protiv sila metafizičkog zla, ovde predstavljenih Mārom.

U vreme kada se priča događa, Buda još nije zauzeo mesto pod drvetom probuđenja, odlučan u nameri da upravo tog dana dostigne savršeno probuđenje. Još uvek je zaokupljen asketskim praksama, u nameri da istraži njihove granice. Tako Mārin dijalog sa Budom prethodi napadu u koji će krenuti u trenutku kada Buda bude trebalo da otkrije srednji put, povrati fizičku snagu i uloži veliki napor.

Ova sutta nam donosi moćnu dramu u kojoj Māra na sebe stavlja plašt saosećajne brige, ne bi li uspeo da nagovori Budu da odustane od svojih nastojanja i umesto toga nastavi da sakuplja zasluge kao domaćin. Buda odlučno odbija takav predlog i rasteruje deset „armija Māre“. Ovo treba shvatiti metaforično, ali u kasnijim legendama o Mari te armije postaju stvarne trupe demona, koje Māra neprekidno podstiče da budućeg Budu oteraju sa mesta pod bodhi drvetom. Među ovih deset armija su čulnost, nezadovoljstvo i žudnja, koje bivaju personifikovane kao tri kćeri Mārine i bezuspešno pokušavaju da zavedu Budu (videti SN 4:25).

Vremenski jaz u Budinom životu deli poslednje četiri strofe pesme, 44649, od prethodnih. Čini se da su te strofe naknadno dodate originalnoj sutti, koja bi bila zaokružena i da se završila strofom 445. Pošto ovde Māra kaže da je sedam godina pratio Budu, to bi ove reči smestilo u vreme godinu dana posle probuđenja. Stih 446 je svoj put u ovu pesmu našao možda preuzimanjem iz mase usmenih stihova koji su kružili unaokolo, a opisuju različite događaje iz Budinog života. Strofe 44748 se mogu naći i na drugom mestu (u SN 4:24), kao i 449, koja se čini van konteksta u SN 4:23. Ti su stihovi možda „pozajmljeni“ od svojih originalnih izvora i umetnuti ovde da bi se prikazalo kako je Buda u svojoj borbi sa Mārom na kraju ipak pobedio.


Beleške
1 Drugo ime za Māru, personifikaciju zla i smrti.
2 Munđa trava je u staroj Indiji bila ekvivalent za belu zastavu. Ratnik koji je pomišljao da će se u toku bitke možda predati poneo bi sa sobom svežanj munđa trave. Ako bi se na to odlučio, legao bi na tlo sa munđa travom u ustima. Buda, postavljajući ovo retoričko pitanje, kazuje da on nije ta vrsta ratnika. Ukoliko bi bio poražen, radije bi umro, nego da se preda.

Bekstvo

Pabbađđā sutta, Sn III.1

405. Beg u beskućnike opevaću,
kada se Vidilac od sveta odvrati,
i kako se, pomno istražujući,
prikloni on beskućništvu.

406. „Domaćinski život je zatvoru nalik,
jedna velika gomila đubreta.
Beskućništvo je širokom polju nalik,“
tako uvidevši, on pobeže.

407. Postavši beskućnik, klonio se
loših dela telom počinjenih.
Reči grube sasvim uklonio je,
svoje življenje do kraja pročistio.

408. Tako u Rāđagahu otide Budni,
u brdima okruženu prestonicu Magadhe.
I krenu tamo da hranu sebi isprosi,
divnim obeležjima ukrašen mnogim.1

409. Tu ga kralj Bimbisāra spazi,
stojeći visoko u palati svojoj.
Videvši kakva obeležja poseduje,
ovako objavi onima oko sebe:

410. „Dobro ga pogledajte, gospodo,
kako je naočit, dostojanstven, blistav!
Savršeno ponašanje ga krasi,
pogleda samo preda se usmerena.

411. Ko ide tako očiju oborenih, sabran,
taj niskoga roda nikako nije.
Neka ne oklevaju glasnici moji,
otkrijte kuda se zaputi monah taj.

412. Glasnici koje kralj otposla,
u stopu pratiše nepoznatoga,
[misleći]: „Kuda to ide monah ovaj?
Gde li je boravište njegovo?“

413. Hranu je prosio od kuće do kuće,
na čula motreći, dobro obuzdan;
jasno razumevajući i do kraja sabran,
brzo je prosjačku zdelu svoju napunio.

414. A kada je prošnju okončao,
grad je muni sasvim napustio.
Na brdo Paṇḍava ispeo se,
[misleći]: „Na mestu ovom boraviću“.

415. Videvši gde će asketa boraviti,
glasnici potom priđoše bliže;
a jedan od njih se udalji,
kako bi kralju vest preneo.

416. „Onaj monah zastade, veliki kralju,
na istočnoj strani brda Paṇḍava.
Tamo u planini, u pećini sedi,
tigru nalik, biku predvodniku ili lavu.“

417. Kada je glasnikov izveštaj čuo,
plemeniti se na kraljevsku kočiju pope.
Žurno se iz palate svoje izveze,
pravo ka onome brdu Paṇḍava.

418. Odvezao se dokle je bilo moguće,
a onda plemeniti sa kočije siđe.
Idući peške, cilju se svome približio,
pa kad do pećine stiže, unutra uđe.

419. Radostan kralj pred asketu sede,
učtiv razgovor sa njime zapodenu.
Kada se ovaj učtiv razgovor završi,
ovakvim se rečima on asketi obrati:

420. „Mlad si i tanane građe,
u naponu mladalačke snage,
lepotom i stasom si obdaren,
nalik ratniku plemenitoga roda.

421. Bogatstvom ću te obasuti, uživaj,
blistajući kao predvodnik vojske moje
i praćen odredom slonova predvodnika.
Ali pre toga, o poreklu mi tvome kaži.“

422. „Postoji zemlja, o veliki kralju,
tamo na obroncima Himalaja,
blagoslovena obiljem bogatstva i moći,
vladar je njen iz naroda Kosala.

423. A ja sam iz klana Ādićća zvanom,2
plemenu Sakya pripadam po rođenju.
Tu sam, o kralju, svoj dom napustio,
ne žudeći ni za jednim zadovoljstvom čula.

424. Razumevši opasnost što užitak čula krije,
u obuzdavanju ugledavši istinsku sigurnost,
u veliku bitku sada ja ću poći,
tome se um moj zaista raduje!“


Komentar
Pabbađđā sutta i njen nastavak Padhāna sutta, uz uvodne strofe Nālaka sutte, predstavljaju najranije pokušaje da se u stihovima ispričaju glavni događaji iz Budinog života. Pošto svaka od njih govori o posebnom događaju, bilo bi preterano reći da čine prvu biografiju Budinu, ali svakako da obezbeđuju materijal za stvaranje jedne takve biografije.

Uvodne strofe Pabbađđā sutte, prema komentaru, izgovorio je Ānanda, ali njen glavni deo čini sustret budućeg Bude i kralja Bimbisāre na brdu Pāṇḍava, kraj Rāđagahe. Prema komentaru, Buda je u Rāđagahu došao ubrzo pošto je napustio dom. Komentar za Đātake (I 65,29-30) kaže da pošto je stigao u mesto Anupiya, istočno od svog rodnog grada, prvo tu proveo nedelju dana uživajući u blaženstvu beskućničkog života i potom produžio ka Rāđagahi. Iz toga proizlazi da se Budin susret sa Bimbisārom dogodio pre nego što je postao učenik Āḷāre Kālāme, kako je to bilo opisano u MN 26:14-15.

Stil Pabbađđā sutte je jednostavan i nimalo kićen, bez mnogo stilskih ukrašavanja i suvišnih detalja. Buda se pominje kao „Budni“, iako se događaji iz sutte dešavaju pre njegovog probuđenja. Uobičajeno bi bilo da je označen kao bodhisatta, „biće koje ide ka probuđenju“. Nekoliko puta Buda je pomenut kao „monah“ (411d, 412c, 416a) i jednom kao muni (414b). Upitan za poreklo, on sebe ne opisuje kao kraljevog sina, kako to za njega tvrdi kasnija legenda, već kaže da je teritorija na kojoj živi njegovo pleme Sakya pod protektoratom susedne Kosale.

Postoji paralela Pabbađđā sutti u sanskritskom delu Mahāvastu i još jedna na kineskom u četvorodelnoj Vinayi dharmaguptaka škole (T XXII no. 1428). Ovo nam govori da su priču o susretu Bude i Bimbisāre delile različite škole ranog budizma. No, ova priča nije zabeležena nigde drugde u nikāyama, ali jeste ispričana u komentaru za Đatake (I 66), gde se pominje i Pabbađđā sutta. Njih dvojica su se srela i pošto je Buda započeo svoju misiju učitelja (u Vin I 37). Tom prilikom Buda je podučio Dhammi Bimbisāru i njegovu svitu, posle čega su svi oni dostigli stupanj ulaska u tok.


Beleške
1 U skladu sa drevnom indijskom tradicijom, misli se na 32 telesna obeležja velikog čoveka, koji ili postaje veliki vladar ili, ako krene duhovnim putem, veliku učitelj. Videti Lakkhana sutta (DN 30).
2 Vedski: āditya, sunce. Otuda se Buda i njegovi saplemenici nekada nazivaju potomcima sunca.


Monah i nezaređeni

Dhammika sutta, Sn II.14

Ovako sam čuo. Jednom je prilikom Blaženi boravio kraj Sāvatthīja, u Đetinom gaju, u manastiru koji je podigao Anāthapiṇḍika. Tada nezaređeni sledbenik Dhammika, praćen sa pet stotina drugih nezaređenih sledbenika, dođe do Blaženog, pokloni mu se i sedne sa strane. Sedeći tako, nezaređeni sledbenik Dhammika obrati se Blaženom u stihovima:

376. „Pitam Gotamu, Premudroga:
Kako dobar učenik treba da postupa,
onaj što dom svoj napustio je,
a kako nezaređeni što u kući živi?

377. Jer jasno razumeš smer i odredište
sveta ovoga, sa njegovim božanstvima.
Nema ti ravnog u otkrivanju skrivenog značenja,
s pravom te izvanrednim Budom nazivaju.

378. Neposredno iskusivši svako znanje,
iz milosrđa prema živim bićima otkrivaš Dhammu.
Sve zastore si raskrilio, svevidećim okom postao
i tako pročišćen, čitav ovaj svet obasjavaš.

379. Erāvaṇa, nāga kralj, došao je pred tebe
kad čuo je da te ‘Pobednikom’ zovu.
Kad se s tobom posavetovao, udaljio se [govoreći]
”Izvanredno”, ushićen onime što čuo je.

380. Kralj Vessavaṇa Kuvera takođe došao je,
sa mnogobrojnim pitanjima o Dhammi.
Postavio ih je i na svako odgovorio si, o mudrače,
saslušavši te do kraja, i on ushićen bio je.

381. Sledbenici drugih tradicija skloni debatama,
bilo da su āđīvike ili pak nigaṇṭhe,
ne uspevaju da te u mudrosti nadmaše,
k’o što i onaj što sedi ne pretiče drugog koji korača.

382. Svi ti brahmani skloni debatama,
kao i neki drugi, stariji brahmani,
svi od tebe tumačenje značenja očekuju,
isto kao i drugi što sebe veštim u debati smatraju.

383. Jer ovu Dhammu, suptilnu i okrepljujuću,
na tako divan način objavio si, o Blaženi.
Svako samo nju želi da čuje: zato te molimo,
izloži nam je, najviši Budo!

384. Svi ovi monasi što sede unaokolo
i nezaređeni takođe [žele] da je čuju.
Dhammu u koju proniknu prečisti neka čuju,
baš kao i bogovi Vāsavine dobro izgovorene reči.”1

385. „Saslušajte me, monasi, i dobro zapamtite
jer Dhammu koja pročišćuje objaviću vam.
Promišljena osoba, koja vidi šta je dobro,
nek uvek postupa kako monahu dolikuje.

386. Monah neka ne luta kad mu vreme nije;
a kada jeste, nek isprosi hranu u najbližem selu.
Onaj ko u nevreme luta lako vezanosti stvara
i zato bude ne idu naokolo kad tome vreme nije.

387. Oblici i zvukovi, ukusi i mirisi,
kao i dodiri, znaju da bića u ludilo povedu.
Uklonivši žudnju za svim tim stvarima,
u pravo vreme u selo ulazi radi obroka jutarnjeg.

388. A onda, pošto je hranu za taj dan isprosio,
vrativši se u boravište svoje, nek sedne u osami.
Udubivši se u sebe, neka ne dozvoli da um njegov
na sve strane luta, nastoji da bude zaista sabran.

389. Ako bi razgovarao sa učenikom,
sa bilo kim drugim, s drugim monahom možda,
neka govori tada o uzvišenoj Dhammi;
nek se ne upušta u spletke i kritikovanje drugih.

390. Ima onih koji se u raspravama nadmeću,
ali ovde ne hvalimo takve što mudrosti im manjka.
Vezanosti nastale sad tu sad tamo u njima bujaju,
jer umovi njihovi sve dalje i dalje putuju.

391. Isprošena hrana, ležaj i mesto da sedne,
kao i vedro vode da prljavštinu sa ogrtača spere:
saslušavši istinu koju je Srećni podučavao,
neka učenik onoga ko najvišu mudrost ima
sve to što dobije sa dobrom merom koristi.

392. Jer u pogledu hrane isprošene, boravišta
i vedra vode da prljavštinu sa ogrtača spere,
monah za sve te stvari prianjati neće,
isto onako kao ni kap vode za list lotosov.

393. A sad da izložim dužnosti domaćinove,
šta treba da čini kako bi dobar učenik bio.
Jer sve dužnosti jednoga monaha
ne može slediti onaj ko imetka ima.

394. Odloživši batinu pred svakim bićem,
pred snažnima i slabima na svetu ovome,
neka ne ubija život i ne bude razlog ubijanju,
neka isto tako ne hvali ikog drugog ko ubija.

395. Dalje, učenik ne treba da svesno
uzima bilo šta što mu nije dato.
Nek ne bude uzrok krađi, niti je odobrava;
ništa što mu ponuđeno nije neka ne uzima .

396. Mudar čovek se kloni nečistog dela,
isto kao što neko beži od užarenog ugljevlja.
Iako nije u stanju da život proživi u celibatu,
neka barem sa tuđom ženom ne pogreši.

397. Našavši se na sudu ili pred grupom ljudi,
bilo kakvu laž ne bi trebalo da izgovori.
Neka laganje ne odobrava, niti druge nagovara.
Potpuno neka izbegava ono što istinito nije.

398. Domaćin koji se ovakvom učenju priklonio,
ne treba da bilo kakav alkohol pije.
Opijanje ne odobrava, niti druge nagovara,
razumevši da ono uvek ludilom okončava.

399. Kad im piće razum oduzme, budale loše stvari čine,
druge lakomislene ljude podstiču da rade isto.
Zato ovakve puteve u propast, drage samo glupanima,
izbegavati treba, jer ludilom i obmanom okončaju.

400. Ne ubij nijedno živo biće, ne uzimaj što ti dato nije;
nijednu laž ne izgovori, niti za alkoholom poseži.
Odustani od snošaja, kao i od dêla koja te prljaju,
ne jedi hranu noću ili van vremena propisanog za to.

401. Ne kiti se đinđuvama, niti mirišljavim sebe čini;
ležaj nek ti na krevetu niskom ili na prostirci bude.
Jer to je, kažu, osam pravila za dan predanosti,
koje podučava Budni, što je na kraj patnje stigao.

402. I tako, uma ispunjenog poverenjem,
držeći se pravila ovih, što osam ih je na broju,
živi po njima u dane predanosti, četrnaesti,
petnaesti i osmi dan mesečevog kruga,

403. a ujutro, mudar čovek što držao se
ovih pravila za dane istinske predanosti,
obradovan čistom savešću svojom,
neka hranom i pićem s radošću daruje
monašku sanghu onako kako dolikuje.

404. Dužnost mu je još da pomaže majku i oca,
kao i da se posveti samo poslovima časnim.
Predani laik što se ovih dobronamernih saveta drži
na kraju se među bogovima nađe što ih ‘blistavi’ zovu.”


Komentar
Naslov ove sutte opet sugeriše da je nekoliko sutta sa dhamma ili dhammika u naslovu okupljeno u jedno poglavlje. Sa dvadeset devet strofa, ovo je druga najduža sutta u ovom poglavlju. Naziv je dobila po laičkom sledbeniku Dhammiki, koji se izuzetno hvali u Pđ II kao nepovratnik, zaista uzornog ponašanja, dobro upućenog u Tipiṭaku (što je čisti anahronizam) i sa psihičkim moćima. On je na čelu grupe od pet stotina sledbenika, a to sugeriše da se radi o uticajnom čoveku. Međutim, on se ne pominje nigde drugde u nikāyama.

U svojoj uvodnoj strofi (376) on pita Budu o ponašanju dve vrste učenika, isposnika i laika. Za ovim sledi serija nadahnutih strofa u kojim se hvali Buda, uz aluzije na događaje koji su zabeleženi na drugim mestima: poseta nāga kralja Erāvaṇe i božanstva Vessavaṇa Kuvere, kao i Budine pobede u debati sa drugim asketama i brahmanima. Stihovi tako pokazuju umetničku veštinu, uz pretpostavku da onaj koji ih sluša poznaje tradicionalna predanja o Budi.

Budin odgovor može se podeliti na dva dela. Prvi se tiče valjanog ponašanja monaha (38592), a drugi dužnosti domaćina (393404). Prva strofa odgovora se ne obraća Dhammiki, onome ko pita, već monasima, što sugeriše na određene „šavove“ u stvaranju ovog dela. Instrukcije za monaha obuhvataju dobro držanje, ispravno ponašanje prilikom prošenja hrane, obuzdanost i obazrivost u govoru i korišćenje potrepština na racionalan način. Naglasak je ovde upadljivo drugačiji on onoga u Muni sutti ili u Sammāparibbāđaniya sutti, gde su asketski i kontemplativni elementi mnogo istaknutiji. Čini se da su instrukcije ovde više prilagođene monahu koji je na početku vežbanja.

Deo o dužnostima domaćina počinje konstatacijom da se od nezaređene osobe ne može očekivati da potpuno podražava praksu isposnika. Prvih šest strofa saveta (39499) izlažu pet pravila vrline. Strofa o trećem pravilu preporučuje potpuno uzdržavanje od seksualnih odnosa kao idealno, a seks unutar bračne zajednice kao drugo najbolje rešenje. I dok su prva četiri pravila dobila po jednu strofu, odustajanju od alkohola su posvećene dve. Strofe 400402 govore o obeležavanju uposatha praznika, 403 o dužnosti nezaređene osobe da hrani Sangu, a 404 o drugim dužnostima domaćina, kao što je pomoć roditeljima i ispravno zarađivanje za život. Ovaj govor očigledno odslikava onaj period u kojem je već postojala znatna grupa sledbenika oko Bude i bilo je neophodno da on objasni specifične dužnosti i zaređenih i nezaređenih, kako svakog u svom domenu, tako i u međusobnim odnosima.


Beleška
1 Vāsava je još jedno ime za Sakku, vladara među božanstvima.


Pravo beskućništvo

Sammāparibbāđanīya sutta, Sn II.13

359. „Pitam munija, posednika velike mudrosti,
koji je na drugu obalu stigao, nibbānudosegao, čvrst:
kad dom svoj napusti, užitke čula za sobom ostavi,
kako monah u svetu ovom da živi pravo beskućništvo?

360. „Za koga su sva znamenja bez značaja”,
(reče Blaženi),
”čudesa razna, snovi ili pak neki drugi znaci,1
kad ukloni sve što sa takvim praznoverjem ide,
tek tada monah živi pravo beskućništvo.

361. Neka napusti strast za užicima čula,
kako ovozemaljskim, tako i nebeskim;
nadišavši ovaj život i proniknuvši u Učenje;
tek tada on živi pravo beskućništvo.

362. Nek iza sebe ostavi reči što ljude dele,
neka od sebe odbaci bes i tvrdičluk;
kada napusti svaku privlačnost i odbojnost,
tek tada on živi pravo beskućništvo.

363. Okrenuvši se od prijatnog i neprijatnog,
ne poseže ni za jednim, ne zavisi od bilo čega,
potpuno oslobođen od stvari koje sputavaju,
tek tada on živi pravo beskućništvo.

364. Ne vidi ništa vredno u sticanju,
a strast za posedovanjem uklonio je;
ne zaviseći od bilo čega, nit‘ vođen drugima,
tek tada on živi pravo beskućništvo.

365. Ni sa kim u sukobu, rečju, mišlju ili delom,
na pravi način razumevši Dhammu,
ispunjen težnjom da dosegne stanje nibbāne,
tek tada on živi pravo beskućništvo.

366. Monah nek ne bude gord, misleći: „Poštuju me”,
a ako ako ga uvrede nečim, nek ogorčenje ne gaji;
primivši hranu od drugih, ne biva njome ushićen:
tek tada on živi pravo beskućništvo.

367. Kad napusti žeđ za rođenjima novim,
monah je uzdržan da ne naudi bilo kome,
nadišao je sumnju, sve strele iščupao,
tek tada on živi pravo beskućništvo.

368. Znajući šta je za njega primereno,
monah nikog na svetu povredio ne bi;
razumevši Dhammu onako kakva zaista jeste,
tek tada on živi pravo beskućništvo.

369. Kad nema u njemu skrivenih sklonosti
i korenje svega lošeg u sebi je počupao,
ničega željan, bez očekivanja bilo kakvih,
tek tada on živi pravo beskućništvo.

370. U njemu otrova nema, obmana napuštena,
sasvim nadišavši čitavu tu gomilu žudnji,
ukroćen, ohlađen, u sebi zaista čvrst,
tek tada on živi pravo beskućništvo.

371. Pun poverenja, znanja, put jasno vidi,
mudrac što u sporovima drugih ne bira stranu;
uklonivši pohlepu, mržnju i ogorčenje u sebi,
tek tada on živi pravo beskućništvo.

372. Istinski pobednik što raskrilio je velove,
usavršen u Učenju, na drugoj obali, bez strasti,
vešt da uoči prestanak svake uslovljene stvari,
tek tada on živi pravo beskućništvo.

373. Nadišavši ideje o stvarima prošlim i budućim
i dobro znajući šta jeste prava čistota,
neuznemiren onim što mu čula donose,
tek tada on živi pravo beskućništvo.

374. Znajući dobro svoje mesto, razumevši nauk,
sagledavši jasno kako se čisti talog uma
uklanjanjem baš svake vezanosti,
tek tada on živi pravo beskućništvo.”

375. „Sigurno, Blaženi, da jeste upravo tako:
onaj ko na taj način živi, ukroćeni monah jeste;
prevazišavši sve ono što je u svetu ovom okov,
tek tada on živi pravo beskućništvo.”


Komentar
Prema komentaru, ova sutta je izgovorena na velikom okupljanju (mahāsamaya), kao odgovor na pitanja koja je postavio umom stvoreni buda. Veliko okupljanje dogodilo se kada su pet stotina Budinih rođaka, koji su se zamonašili, postali arahanti. Polovina njih su mu bili sa očeve, a polovina sa majčine strane. Jedan po jedan su dolazili da u noći punog meseca objave svoje postignuće. Dok je Buda sedeo među njima, okružen sa petsto tek probuđenih arahanta, nebrojena božanstva iz deset hiljada drugih svetova došla su da posete tu grupu, nadajući se da će čuti govor.

Buda je shvatio da bi način pouke koji bi najviše odgovarao božanstvima bio onaj dat kao odgovor na pitanja. Međutim, takođe je video da niko od prisutnih nije u stanju da postavi takva pitanja. Zato je uz pomoć svojih psihičkih moći stvorio svog dvojnika. Dvojnik je postavljao pitanja, a on sam je odgovarao.

Prema komentaru, ovom prilikom je Buda održao šest govora u obliku pitanja i odgovora; svaki od njih bio je namenjen božanstvima drugačijeg temperamenta. Pet njih su uključeni u Aṭṭhakavaggu (pogl. IV). Govor o pravom beskućništvu, namenjen onima čiji temperament obeležava požuda, iz nekog razloga je uvršten u Ćūḷavaggu.

Sama tema govora otkriva se kroz pitanje postavljeno u uvodnoj strofi: „Kad dom svoj napusti, zadovoljstva čula za sobom ostavi, kako monah u svetu ovom da živi pravo beskućništvo?“ Budin odgovor, kaže komentar, objašnjava praksu arahanta sve do krajnjeg cilja. Čini se da se strofe protežu kroz dve faze razvoja, put i postignuće. Faza puta označava vežbanje učenika kako bi stigao do svog cilja. Na ovu fazu ukazuje upotreba glagola u optativu, kao što je „neka napusti strast“ (rāgaṃ vinayetha) u 361a, “neka od sebe odbaci bes i tvrdičluk“ (kodhaṃ kadariyaṃ đaheyya) u 362b, kao i “nek ne bude gord” (na uṇṇameyya) u 366a. Faza vežbanja je takođe označena izrazom „teži da dosegne stanje nibbāne“ (nibbānapadābhipatthayāno) in 365c. Fazu postignuća dostiže arahant, opisan izrazima kao što su „prevazišavši sve ono što je u svetu ovom okov“, „kad nema u njemu skrive “, „u njemu otrova nema“ i „istinski pobednik što raskrilio je velove“. Upadljivo je da se reč muni ne javlja samom izlaganju, već samo u uvodnom obraćanju Budi.


Beleška
1 Buda je sva verovanja u dobra i loša znamenja smatrao sujeverjem i potpuno irelevantnim za našu sreću. Tu spadaju i sva astrološka izračunavanja „povoljnih” dana u skladu sa kretanjem nebeskih tela. Ono što nam sigurno donosi sreću jedino su naša dobra dela u prošlosti i sadašnjosti.


Koji je učiteljev put?

Vaṅgīsa sutta, Sn II.12

Ovako sam čuo. Jednom je prilikom Blaženi boravio u okolini Āḷavīja, kraj Aggāḷava svetilišta. A poštovani Nigrodhakappa, učitelj poštovanog Vaṅgīse, upravo je malo pre toga bio dostigao konačno oslobođenje. Tako se poštovanom Vaṅgīsi, dok je meditirao u osami, u umu pojavi ovakva misao: „Je li moj učitelj dosegao konačno oslobođenje ili nije?”

Onda uveče poštovani Vaṅgīsa izađe iz osame, te otide do Blaženog. Kad je stigao, pokloni se on Blaženom, pa sede sa strane. Sedeći tako sa strane, poštovani Vaṅgīsa ovako reče Blaženom: ”Poštovani gospodine, dok sam meditirao u osami, u umu mi se pojavi ovakva misao: ’Je li moj učitelj dosegao konačno oslobođenje ili nije?’”1 Zatim on ustade sa svog mesta, pa pošto je prebacio ogrtač preko jednog ramena, sklopljenih ruku se obrati Blaženom u stihovima:

343. „Pitamo učitelja nenadmašne mudrosti,
uništitelja sumnje još u ovom životu:
u Aggāḷavi je umro monah,
nadaleko znan i čuven, potpuno ugašen.

344. Nigrodakappa beše njegovo ime,
koje Blaženi dade tome brahmanu.
Energičan, živeo je s oslobođenjem kao ciljem,
predan Tebi koji ukazuješ na stanje nepromenljivo.2

345. O Sakyanine, svi mi želimo da saznamo
o tome učeniku tvom, o Svevideći.
Naše uši su spremne, pažnja izoštrena,
učitelju naš, u znanju nenadmašni.

346. Odagnaj nam sumnju, Premudri,
da li on dosegnu nibbānu, reci nam.
Kaži kakvo je mišljenje tvoje, o Svevideći,
ti koji si kao svevideći Sakka među bogovima.

347. Kakvi god da su okovi, putevi obmane,
slojevi neznanja što plodno tlo su za sumnju,
kad Tathagati priđemo, sve to nestaje,
jer njegov pogled najoštriji je među ljudima.

348. Ako niko ne razveje naslage nečistoća,
kao što vetar razveje guste oblake,
čitav svet u potpunu tamu zavijen ostao bi,
čak i najmudriji među ljudima zablistali ne bi.

349. Ali mudraci su ti koji svetlo donose.
I ja upravo tebe, o Heroju, za takvoga smatram.
Znajući to, dođosmo do onoga ko vidi i zna,
da nam otkrije kakva je Kappina sudbina.

350. Pusti svoj umilni glas bez oklevanja,
kao što labud ispruži vrat i oglasi se.
Nežno i milozvučno i ti se oglasi,
svi ćemo pažljivo saslušati reči tvoje!

351. Onog ko je prevazišao sasvim rođenje i smrt,
zamolivši Čistoga, navešću ga da istinu objavi.
Običnim ljudima sopstvene namere skrivene ostaju,
al‘ Tathāgatini postupci su uvek razumevanjem vođeni.

352. Tvoje izvrsno objašnjenje prihvatamo
kao ono što dade neko ko je savršene mudrosti.
Poslednju molbu ti smerno upućujemo:
ti koji znaš, ne drži nas u neznanju, o mudrače!

353. Razumevajući plemenito učenje od vrha do dna,
ti koji znaš, ne drži nas u neznanju, o ti neiscrpne energije.
Kao što putnik u vreli letnji dan za vodom očajnički žudi,
tako i ja žudim za rečju tvojom: neka me zapljusne glas tvoj.

354. Pošto je živeo strogom asketskom stegom,
sigurno život Kappin ne beše uzalud.
Dostignu li on potpuno utrnuće ili još nešto ostade?
Kako je oslobođen, to žudimo da čujemo.”

355. „Presekao je žudnju za svakim imenom i oblikom ovde”,
[reče Blaženi],
”bujicu strasti Mračnoga3 što dugo je u njemu tekla.
Zaista otišao je na mesto izvan rođenja i smrti.”
Tako reče Blaženi, prvi među petoricom.4

356. „Pažljivo saslušavši tvoje reči,
o najveći među mudracima, zadovoljan sam.
Pitanje moje uistinu ne beše uzalud,
jer ovaj brahman mene obmanuo ne bi.

357. Učenik Budnoga bio je od onih koji
kako su govorili, tako su i postupali.
Tako je raskinuo čvrstu mrežu Smrti
što je Obmanjivač razape nadaleko.

358. Kappiya, O Blaženi,
uočio je izvor vezivanja.
Kappāyana umače van domašaja smrti,
na mesto na koje se tako teško stiže.


Komentar
Vaṅgīsu je Buda označio kao monaha najistaknutijeg po sposobnosti da probudi nadahnuće (paṭibhāna). Njegova specijalnost bilo je stvaranje poezije. U Vaṅgīsasaṃyutti (SN pogl. 8) pokazuje svoju veštinu improvizacije. On takođe ima sedamdeset i jednu strofu u Theragāthi, što je najveći broj od svih koji su zastupljeni u toj zbirci. Među tim strofama su i one iz ove sutte. Prozni uvod u ovu suttu objašnjava kako je posle smrti svog učitelja Nigrodhakappe, Vaṅgīsa bio zaokupljen sumnjom da li je ovaj dostigao krajnju nibbānu ili nije. Da bi je odagnao, otišao je do Bude i kao pesnik, stihovima zamolio za odgovor. Izgleda da je bilo prisutno još monaha, jer pominje i druge koji bi želeli da čuju. Njegovi stihovi pokazuju visok stepen poetske rafiniranosti, što ih stavlja nasuprot ne suviše kićenog stila većeg dela rane budističke poezije. Vaṅgīsa se obratio Budi uzvišenim epitetima. Naziva ga svevidećim, premudrim, najoštrijeg pogleda među ljudima, savršenog znanja i tako dalje. On takođe koristi metafore i poređenja: Buda je poput Sakke među devama (346d), nalik vetru što razgoni oblake; njegov glas je umilan poput pesme labuda (350b); sam je nalik čoveku iscrpljenom vrućinom, a Budine reči su poput obilnog pljuska (353cd). Na kraju, posle duge molbe za objašnjenje, Buda kratko objavljuje da je Nigrodhakappa zaista „otišao na mesto izvan rođenja i smrti“ (355). To je bio odgovor za kojim je Vaṅgīsa toliko čeznuo da ga čuje i dočekao ga je sa radošću (35658).


Beleške
1 Particip parinibbuta je ovde upotrebljen da označi dve stvari, onoga ko je dostigao nibbānu i onoga ko je umro kao arahant. Tako kada tekst kaže nigrodhakappo nāma thero… aćiraparinibbuto hoti, to znači da je Nigrodhakappa nedavno preminuo kao arahant. A kada kaže da se Vaṅgīsa pitao, parinibbuto nu kho me upađđhāyo udāhu no parinibbuto, to ne znači da Vaṅgīsa nije siguran je li njegov učitelj umro, već da li je umro kao arahant.

2 Nibbāna.

3 Drugo ime za Māru, personifikaciju smrti.

4 Buda se smatra učiteljem i vođom grupe od pet učenika, koji su saslušali njegovu prvu propoved. Drugo tumačenje pojma pañćaseṭṭho, „prvi među pet“, jeste da je on potpuni gospodar svojih pet čula.


Kratak opis puta

Rāhula sutta, II.11

[Uvodni stihovi] 1

335. Pitam se, jel i ti mrzak mudri,
zato što stalno živiš sa njim?
Poštuješ li onoga koji je
lučonoša ljudskim bićima.

336. Nije mi mrzak mudri,
zato što stalno živim sa njim.
Poštujem onoga koji je
lučonoša ljudskim bićima.

[Pouka] 2

337. Napustivši petostruka zadovoljstva čula,
umu tako prijatna i zavodljiva,
ispunjen poverenjem, ostavivši dom,
budi onaj što će na kraj patnje stići.

338. Druži se sa vrlim prijateljima
i odaberi za sebe udaljeno boravište,
mesto osamljeno, sa malo buke;
u jelu nastoj da umeren budeš.3

339. Ne žudi za stvarima takvim
kao što su ogrtač i hrana isprošena,
potrepštine razne i sklonište;
ne vraćaj se ponovo u ovaj svet.

340. Obuzdan monaškim pravilima budi
i dobro pazi na svih pet čula.
Pažnju svoju uvek na telo saberi,
pun ravnodušnosti4 [nad ovim svetom].

341. Izbegavaj obeležja [objekata čula],
koja su privlačna i sa žudnjom povezana.
istrajno meditiraj o odbojnom,5
um načini fokusiranim, koncentrisanim.

342. Meditiraj o bezobličnom6
skrivenu sklonost ka obmani odbaci.
A onda, potpuno prozrevši tu obmanu ,
živećeš u najvišem miru.”

Ovako je Blaženi stihovima često savetovao poštovanog Rahulu.


Komentar
Ova sutta obraća se Budinom sinu Rāhuli, koji je postao iskušenik prilikom očeve prve posete domu, godinu dana posle probuđenja. Pali kanon sadrži još tri govora upućena Rāhuli, ali ovo je jedini u celosti u stihu. Rečenica na kraju sutte, očigledno su je dodali redaktori, kaže: „Ovako je Blaženi stihovima često savetovao poštovanog Rahulu“. To ukazuje da ovi stihovi nisu bili recitovani samo jednom, već su ponavljani tokom Rāhuline obuke.

Sutta počinje sa dve uvodne strofe (33536). Prema komentaru, prva je Budino obraćanje Rāhuli, a druga njegov odgovor. Izraz „lučonoša ljudskim bićima“ (ukkādhāro manussānaṃ) u prvoj strofi podstiče sumnju da to nisu Budine reči, već nekog drugog. I dok komentar kaže da je Buda upotrebio taj izraz misleći na Sāriputtu, takav naziv bi čini se bolje pristajao samom Budi, koji je na drugim mestima upoređivan sa čovekom koji unosi lampu u mračnu sobu, tako da ljudi koji su u njoj mogu da vide.

Narednih šest strofa pouke, sa izuzetnom konciznošću i elegancijom, pokrivaju čitav spektar monaškog treninga, od prvih koraka do konačnog cilja. Strofa 337 podseća Rāhulu na značenje njegovog čina napuštanja doma, što je učinjeno iz poverenja i sa ciljem da se okonča patnja. Strofa 338 naglašava važnost dobrog prijateljstva, osamljivanja i umerenosti u jelu; 33940ab pokriva ostale aspekte negovanja vrline; 340cd-341 upućuju Rāhulu ka meditaciji o neprivlačnoj prirodi tela, koja snaži osećaj otrežnjenja od obmane i donosi snažnu koncentraciju. Strofa 342a pominje „stanje bez obeležja“ (animitta), koncentraciju znanja stečenog uvidom, i kulminira stupanjem na put koji vodi ka nadilaženju ovoga sveta; 342b govori o prikrivenoj sklonosti ka obmani, suptilnoj nečistoći koja opstaje čak i u nepovratniku; a 342cd kaže da kada eliminišemo obmanu, „živimo u najvišem miru“, poput arahanta koji je okončao patnju.


Beleške
1 Prema Komentaru, u ovom govoru Buda razgovara sa svojim sinom, koji se pridružio monaškom redu kao iskušenik kada je imao svega sedam godina. Razgovor je započeo pitanjem kako se Rahula slaže sa svojim neposrednim učiteljem, poštovanim Sāriputtom.

2 Ovo što sledi je u stvari skica za trening budističkog monaha i moguće je da je u tu svrhu ovaj govor bio i korišćen. Prvi savet tiče se napuštanja žudnje za zadovoljstvima pet čula, koja nas obično zarobe i vežu za svetovni život, a donose nam ih oblici, zvukovi, mirisi, ukusi i dodiri. Iako nam pružaju određeni stepen zadovoljstva, ona nisu trajna, nisu dovoljna da nas učine do kraja zadovoljima. Umesto smirenja, donose nam još veću glad za sve novim čulnim zadovoljstvima i tako se krećemo u začaranom krugu žudnje, privremenog zadovoljenja i potom nove žudnje i grozničavog traganja za novim zadovoljstvom. Istinski mir može nam doneti samo to da iskoračimo iz tog kruga i uvidimo da iza područja čulnog postoji jedna druga, mnogo dublja i potpunija vrsta sreće, sreća smirenja i slobode od uslovljenog zasnovana na uvidu, na mudrosti.

3 Zanimljivo je da Buda ne savetuje da odemo i meditiramo sami, već da potražimo društvo iskusnijih, plemenitih prijatelja. Ovo je u skladu sa čuvenom epizodom iz Kanona, kada ispravlja Ānandu i kaže mu da boravak uz duhovne prijatelje ne čini tek polovinu, već čitav duhovni život, jer on na toj vezi počiva. Bez toga ne bismo ni znali kako treba vežbati. Isto tako, vrli prijatelji kojima smo okruženi su nam dobro ogledalo za sopstvena dela, pouzdan korektiv i ohrabrenje u situacijama kada pogrešimo.

4 „Ravnodušnost” je ovde prevod jednog od važnih budističkih pojmova nibbidā, koji se nekada prevodi i kao „odvraćenost, zasićenost“, pa čak i kao „gađenje“. Reč je o imenici nastaloj na osnovu glagola nibbindati, složenice od nis + vindati. Vindati = znati, ustanoviti, a prefiks nis daje značenje „iz, od“, pa tako dolazimo do „iz-naći, otkriti“. U suštini, nibbidā označava reakciju koju imamo kada otkrijemo pravu prirodu stvari oko nas i u nama, kada prestane ona opčinjenost, očaranost pojavnim, iluzijom koju o stvarima sami gradimo, kad postanemo „raz-očarani“. Tada svet gubi svoju prethodnu privlačnost i zavodljivost nepresušnog izvora užitaka i uviđamo njegovu prolaznost, nedovoljnost i prazninu.

5 „Meditacija o odbojnom” ili asubha-kammaṭṭhāna odnosi se na praksu kontempliranja trideset dva dela tela, kao i na kontemplaciju tela u njegovim različitim stupnjevima raspadanja. Ovo služi kao sredstvo uklanjanja opsednutosti telom, smanjivanja vezanosti za njegovu lepotu i smirivanja pre svega seksualne želje.

6 Bezoblično (animitta) jeste jedno od tri izbavljenja (vimokkha), tri stanja svesti uz pomoć kojih se bića oslobađaju iz ovoga sveta. Ostala dva su smirivanje želja (appaṇihita) i praznina (suññatā). Bezoblično je povezano sa idejom prolaznosti svih uslovljenih stvari (videti Visuddhimagga, XXI 67 i dalje).


Diži se!

Uṭṭhāna sutta, Sn II.10

331. Diži se! Ustani!
Kakvog dobra ima u spavanju?
Za ranjenoga, probodenog strelom,
kakvoga sna uopšte može biti?

332. Diži se! Ustani!
Uporno sebe vežbaj smirenja radi.
Neka te kralj smrti, tako nesmotrenog,
ne zavede i učini svojim robom.

333. Odbaci tu vezanost
koja i bogove i ljude,
prepune žudnji, drži okovane.
Ne protraći priliku koju imaš;
jer oni koji su je propustili,
nariču kad jednom u paklu se nađu.

334. Nepažnja je pogibelj uvek,
pogibelj je nepažnji pratilac verni.
Uz pomoć pažljivosti i jasnog znanja,
iščupaj iz sebe tu strelu otrovnu.”


Komentar

Ova kratka sutta od četiri strofe upućuje snažan poziv na istrajan napor. Komentar objašnjava da su ovi stihovi izgovoreni u vezi sa incidentom opisanom u SN 51:14. U to vreme jedan broj mladih monaha koji su živeli u prizemlju Migāramātine palate bili su nemarni. Buda je zamolio Mahāmoggallānu da u njima probudi osećaj neodložnosti, što je on i učinio tako što je svojim psihičkim moćima učinio da se palata „ljulja, trese i drhti“ kada ju je dodirnuo nožnim palcem. Kada su monasi izjurili, u šoku i prestravljeni, Buda im je izgovorio ove stihove, kako bi ih podstakao da ulože više napora u svoju praksu.