Budin put oslobođenja

Buda i njegovo učenje javili su se u vreme velikih socijalnih, ekonomskih i duhovnih previranja u istoriji Indije (VI-V vek), naročito njezinom severnom delu, u slivu reke Gang. Bilo je to vreme u kojem su tradicionalne, na srodstvu zasnovane zajednice morale da uzmaknu pred agresivnim napredovanjem centralizovanih, bolje organizovanih i vojno nadmoćnijih kraljevstava kakva su bila Kosala i Magadha. U isto vreme, ovo je epoha ogromnih socijalnih promena, brzog razvoja gradskih centara i tehnološkog napretka zahvaljujući osvajanju veštine oblikovanja gvožđa. Sa razvijanjem ekonomije zasnovane ne na robnoj razmeni, već na novcu, dolazi od uspona trgovačke klase i klase administratora. Prirodno, pogledna svet ove nove socijalne elite iz korena se promenio u odnosu na dotadašnja pretežno agrarna društva.

U isto vreme, velike promene dešavaju se i u religijskoj i duhovnoj sferi, gde su se u vreme Bude izdiferencirala dva suprotstavljena tabora. Jedan su predstavljali brahmani, nasledna kasta sveštenika, koji su poštovani apsolutni autoritet Veda. Oslanjajući se svoju pretpostavljenu superiornost stečenu samim činom rođenja u brahmansku kastu, prisvojili su za sebe ekskluzivno pravo obavljanja svetih rituaa, kao načina komunikacije sa bogovima i obezbeđivanja njihove naklonosti i pomoći za sebe i one koji su te rituale finansirali.

Na drugoj strani ovog duhovnog spektra drevne Indije nalazila se prilično heterogena grupa asketa (samana), koji su posle napuštanja društvenog života i svih obaveza koje on sobom nosi, živeli kao lutajući prosjaci. Vede po njima nisu sadržavale krajnju istinu i otuda su se okrneuli samostalnom istraživanju puteva ka oslobođenju. Tri metoda takvog istraživanja bila su dominantna među njima: praktikovanje strogih i često surovih asketskih praksi samomučenja tela, meditacija i filozofske debate. Takođe, kao što možemo videti iz Pali kanona, njihovi stavovi i učenja ne samo da su bili u suprotnosti sa brahmanskim, već su oni i međusobno vodili vrlo oštre debate. Tako su se njihove ideje kretale od fatalizma (ađīvake), preko materijalizma, pa do sketicizma.

Sam Buda je bio jedan od ovih asketa, ali je uspeo da pronađe sopstveni put kroz lavirint različitih praksi i teorijskih gledišta. To znači da se i sam suočio sa istim onim pitanjima sa kojima su se borili i askete i brahmani. Nezadovoljan ponuđenim odgovorima, odvažio se da njih sam odgovori. A kao i u nizu drugih kultura i tradicija kroz istoriju, jedno od ključnih religijskih pitanja u Indiji toga doba bilo je ono soteriološko: Kako u svetu neprekidne promene može čovek da izbegne patnju izazvanu tom promenom i postigne stanje strajne ravnoteže, permanentne sreće, u sebi i oko sebe. Na tu vrstu večne zagonetke Buda je dao sopstveni, mudar odgovor, u velikoj meri debatujući sa ostalim religijskim misliocima svog vremena, a posebno brahmanima.

Kao i u svakoj drugoj religiji, poverenje ili vera je tačka sa koje kreće Budin put oslobađanja. Ali on se tu i ne završava, za razliku od mnogih drugih religija. On dalje vodi ka sticanju znanja o stvarima kakve zaista jesu, a dalje od konfuzije i strepnje običnog, neukog ljudskog bića (puthuđđana). Otuda je naglasak na praksi, koja kroz direktno, lično iskustvo donosi znanje. Iz jednostavnog razloga što samo znanje, a ne slepa vera može doneti oslobađanje od permanentnog stanja dukkhe. Nažalost, umesto da sebe oslobode, mnogi ljudi bi radije da ih neko drugi oslobodi. Ali to je neka druga priča.

Elem, Budino glavno otrkiće je, između ostalog, bilo to da sloboda ne dolazi sa brahmanskim ritualima, koji su smatrani nekakvom vrstom mikrokosmosa koji nekako – magijski – korespondira sa postupcima i događajima koje onaj ko prinosi žrtvu očekuje da vidi i u makrokosmosu. Osloboženje , prema Budi, takođe ne dolazi agresijom prema sopstvenom telu, koje je navodno „tamnica duše“, a niti beskrajnim filozofskim polemikama, tako omiljenim u Indiji tog vremena, jer pobedniku obezbeđuje ugled i nove sledbenike. Sloboda od patnje dolazi jedino pročiđćavanjem uma od svih onih negativnosti koje ga uznemiravanju, a koje sve koren imaju u tri glavna „otrova“ (āsava): pohlepa, mržnja i obmanutost. Put koji vodi od njih ka drugoj obali, ka darežljivosti, prijateljskoj ljubavi i mudrosti svako mora da pređe sam za sebe. Ovo je odlična vest za svakoga ko želi da sam oblikuje i upravlja svojim životom, znajući da izbor između mirna i bure, sreće i frustracije leži samo u njegovim rukama.

Nevolja u svemu ovome je što individualna sloboda, u okviru Budinog sistema, ide ruku pod ruku sa socijalnom „slobodom“, a Buda ju je osvojio radikalnim činom okretanja od porodice i socijalnog života, time što je „iz doma otišao u beskućnike“, načinivši sebe nekom vrstom otpadnika od društva. Odatle izvire i njegova kritika čitavog učenja o klasama (varṇa) i centralne uloge brahmana kao garanta socijalne stabilnosti. Sa druge strane, on je savršeno dobro razumeo da njegov „plemeniti osmostruku put“ nije za svakoga i tokom druge učiteljske karijere često je podučavao i laike, domaćine. Ali te pouke uglavnom nisu išle dalje od savetovanja da čine ono što uglavnom podržava porodičnu i socijalnu harmoniju. U tom smislu, Buda nije bio antisocijalan, već realista koji savršeno dobro zna gde leži put oslobođenja i ko, zahvaljujući svojim kammičkim predispozicijama, društvenim obavezama i slobodnom izboru može njime da ide.

Nestanak budizma u Indiji

Za manje obaveštene, budizam je još uvek živ i zdrav na indijskom potkontinentu. Zato nije retkost naići na ljude koji se iznenade kada čuju da je u Indiji budizam davno nestao, pre punih osam vekova. Kada iznenađenje mine, neizbežno pitanje je: “Kako i zašto se to dogodilo?”

E na to pitanje ni mnogo upućenijima u istoriju budizma nije lako pronaći odgovor, verovatno zato što očekuju da pronađu jedan, glavni razlog. A zapravo priča o propasti ove religije u njezinoj postojbini je mnogo kompleksnija, jer je u igri više razloga. Radi se o kombinaciji faktora kakvi su, između ostalih, rast popularnosti hinduizma, muslimanske invazije tokom više vekova i unutrašnje slabljenje samog budizma. Ali da krenemo redom.

Što se tiče istorije nastanka hinduizma, druga polovine prvog milenijuma svedoči o dva naizgled međusobno suprotstavljena toka. Jedan je formiranje više velikih filozofskih sistema, formulisanih u stalnom dijalogu sa budizmom i đainizmom.  Ovaj proces se naziva brahmanskom kontrareformacijom. Drugi tok je nastanak velikih masovnih pokreta bhakti kultova, koji često eksplicitno odbacuju brahmansku ortodoksiju i monističku filozofiju, te se usmeravaju ka spasenju kroz čistu predanost ličnom božanstvu. Među šest klasičnih filozofskih sistema hinduizma, u tom pogledu su važni karma mimamsa, koja se bavi teorijom ispravnih postupaka i tehnikom rituala, i klasična sankhya, sa svojim postuliranjem dualnosti između uma i materije. No,  najuticajniji među tim sistemima je vedanta (kraj ili kulminacija, tj. anta, Veda), čiji je najveći sistematizator bio Šankara (788-820).  Šankarin životopis obiluje debatama sa budistima i đainima, za koje se kaže da ih je ubedljivo pobeđivao snagom svojih argumenata. Njegov doprinos eliminisanju budizma ogleda se u razvijanju kompleksnog filozofskog sistema, koji je sve ono čemu je podučavao budizam mogao da objasni na podjednako sistematičan način. U isto vreme, svojom teorijom “niže istine”, koja otelovljuje mnogostruku pojavnost ovoga sveta i implicira postojanje boga stvoritelja (ishvara), otvara prostor i za formu hinduizma prijemčivu za široke narodne mase. Ta forma je najvidljivija u bhakti pokretu, koji nastaje u VI veku u Tamil Nadu, da bi se vremenom proširio na čitavu Indiju. Nasuprot brahmanskom naglašavanju ispravnog postupka (karma-marga) i insistiranju filozofa na ispravnom znanju (đnana-marga), put ljubavi i devocije (bhakti-marga) u prvi plan ističe ponizno predavanje božanskoj volji

Sa usponom mahayane, i sam budizam se približava brahmanizmu, naročito kroz inkorporiranje različitih narodnih verovanja i korišćenje kipova, mantri i rituala. Taj proces se ubrzava u vremenu posle propasti Gupta dinastije (kraj VI veka), tokom čije vlasti budizam zauzima centralno mesto u indijskom društvu i uživa vladarsku potporu. Sa pojavom tantre ili ezoteričkog budizma, on se praktično izjednačava sa hinduizmom, kroz skoro potpunu asimilaciju šaivističkih bogova, boginja, mantri, magijskih iskaza (dharani) i mističkih praksi. Otuda se tantrički budizam naziva i mantrayana – mantra se smatra “vozilom” ili sredstvom duhovnog napredovanja. Jedna od najvažnijih je mantra od šest slogova, u tradiciji opisana kao hridaya (srce) Avalokiteshvare: Om mani padme hum. Om i hum su svetu zvukovi, dok mani padme doslovno znači “dragulj u lotosu”. Vremenom je razvijeno bogato simboličko tumačenje ove mantre, za koju se veruje da ima ogromnu potenciju. Tako je budizam sve više gubio svoj poseban identitet u odnosu na bezbrojne hunduističke kultove.

Na kraju, pomenimo činjenicu da se budizam našao na meti muslimanskih osvajača, koji nemilosrdno uništavaju jedan po jedan važne centre budističke učenosti, kakvi su bili univerziteti Taxila i Nalanda ili veliki manastiri poput Odantapurija. Bez imalo milosti, svi zatečeni monasi bivaju ubijani, a građevine i sveti spisi u njima spaljeni. Ovi centri, za razliku od hinduističkih hramova koji su razbacani po čitavoj teritoriji, zbog svoje koncentracije bivaju laka meta osvajača.

Dakle, kao što rekosmo na početku ovi i još nekoliko drugih faktora doprineli su da se na Budino učenje potpuno zaboravi u njegovoj postojbini i da ono poput potopljene Atlantide nestane narednih sedam vekova. Tek tada će britanski državni činovnici na službi u indijskoj koloniji, iz intelektualne radoznalosti i u slobodnom vremenu, početi da mukotrpno sklapaju jedan davno uništen mozaik. Tako će se Buda, makar kao istorijska ličnost, vratiti u svoju postojbinu.

nalanda

Ruševine Nalande