Sudbinska dilema: ići na kurs meditacije ili ne?

Niže je mejl koji su organizatori meditacijskih povlačenja Theravada budističke zajednice u Srbiji dobili od jedne potencijalne učesnice, sa listom pitanja i potpitanja. Posle tog sledi odgovor organizatora.

Pošto slična pitanja i muke imaju mnogi koji bi da se prijave na ova povlačenja, mislio da je korisno to ovde postaviti. Verujem da će se i drugi pronaći i dobiti odgovor na ono što ih muči. I naravno da će im to olakšati donošenje odluke da sebi podare jedno dragoceno iskustvo samoupoznavanja.

——————

Poštovani,

Razmišljam da se prijavim na kurs meditacije budući da već oko godinu dana aktivno pručavam teoriju, a kako mi je dostupna i literatura na engleskom jeziku imala sam i pristup brojnim knjigama koje mi drugačije ne bi ni bile dostupne. Kursevi koje Vaše društvo organizuje su jedini način da u Srbiji postignem ono što se preporučuje – da se pronađe neko ko je prošao kroz ono što mene kao početnika čeka i u poziciji je da usmerava… Vrlo malo sam se bavila praksom. Čekala sam da prođem neki vid obuke gde mogu da dobijem i razjašnjenja za ono što može da se dogodi tokom prakse. A koliko sam iz teorije shvatila, mnogo toga može da se desi, a ima i faza koje nisu mnogo prijatne, a mogu da budu i vrlo neprijatne.

Sve ovo je poduži uvod za par pitanja u vezi kursa.

Očigledno je da nemam iskustva, a definitvno nemam ni preteranu sklonost ka askezi. Pročitala sam pravila kursa i jasno mi je da me niko ne prisiljava da se prijavim, ali me prosto zanima da mi kažete da li je neki “civil” uspeo da izdrži tu vrstu zaokreta u dinamici života bez da je pre toga imao dugotrajne pripreme?

Takođe, zanima me da li postoji neki poseban razlog da pravila budu toliko stroga, odnosno potpuno ista kao pravila kojih se pridržavaju monasi? Postoji verovatno dobar razlog zašto je neko monah, a neko samo polaznik kursa. 🙂

Ovde ne mislim na “bahaćenje” bilo koje vrste – razmišljam o najbanalnijim stvarima. Ne dovodim u pitanje ni vegetarijansku ishranu, ali koliko je striktno i mora se poštovati da poslednji obrok bude do 12h? U slučaju kada nema zdravstvenih problema kao dobrog opravdanja? Da li je potpuno isključujući kriterijum za učestvovanje neka plazma, kikiriki ili bilo koja grickalica koja bi umanjila šok tolikog preokreta u životu? Ne uspevam da poverujem da kod nas postoji značajan broj ljudi kojima ovaj režim života ne predstavlja poveći zaokret i koji bi bez napora ostali potpuno funkcionalni i dovoljno “operativni” da mogu da isprate to zbog čega su došli.

Da li je poenta ovih restritivnih pravila da se ljudi iznure kako bi nešto određeno naučili ili pobegli? Ovo zapravo ozbiljno pitam. Da pokušam da razumem postoji li dobar razlog da se pravim da sam monahinja iako to nisam i za to nisam uvežbana ili je čisto folklora radi, oni to tako, pa hajde i mi…

Mislim da sam bila dovoljno bezobrazna i prevrnula gotovo svaki kamen koji me žulja, ali suština je da bih jako volela da prođem kurs, a uopše nisam sigurna da bih to mogla da izdržim, pa proveravam da li su tehnički izvodljive neke olakšice (u razumnim okvirima).

Pozdrav

————————-

Poštovana,

Hvala na poruci i iskrenom objašnjenju svojih stavova i pitanjima, koja nisu nova i ne muče samo Vas, već verovatno većinu ljudi koji prvi put dolaze na kurs. Ona lepo odslikavaju činjenicu koliko jednu istu situaciju različiti ljude vide različito i prema tom viđenju onda dalje grade svoje zaključke. Hoću da kažem da ono što se nama čini kao askeza ne mora uopšte takvo da bude i da je sve to vrlo relativno. Recimo, za nekog pušača je askeza da ne popuši cigaretu celo prepodne. Nepušač može samo da se osmehne na tu “askezu”. Ono što je bolja strategija je da na celu tu situaciju gledamo kao na dobrodošlu promenu našeg ustaljenog ritma, uhodanih navika i načina na koji sebi pribavljamo mala zadovoljstva kada smo nervozni, zbunjeni ili tužni. Kažem dobrodošla, zato što kada smo sa tim emocijama, jednostavno ih brže-bolje uklonimo nekom cigaretom, kafom, čokoladom, muzikom, TV-om itd., umesto da ih pogledamo i nešto naučimo od njih. Kako nas naredni put ne bi opet zatekle nespremne. Ili drugo poređenje, to je kao sportista koji se priprema za neko važno takmičenje i sebe podvrgne većem opterećenju, kako bi mu na samom takmičenju bilo što lakše. A za nas nema važnijeg “takmičenja” od samog života koji živimo. Ako bi taj sportista nastavio da živi uobičajenim ritmom, verovatno ništa ne bi postigao kada stigne vreme da se ogleda sa drugima.

Dakle, to bi bio glavni razlog za ta pravila koja Vam se čine toliko strogim, ali zapravo nisu. Recimo, neki ljudi se pre kursa plaše kako će da ne pričaju 6-7 dana. A onda na kraju kursa kažu kako im je to u stvari bio najbolji deo u svemu 🙂 Mi zaista ne možemo sebe da upoznamo dok ne dođemo u situaciju drugačiju od uobičajene. A cilj čitavog kursa i jeste da nešto naučimo o sebi, o načinu na koji razmišljamo, na koji reagujemo u raznim situacijam, i da onda uočimo koje su od tih reakcija toksične, povređuju i nas i druge, a koje nas leče i donose sreću unutrašnjeg mira.

Prošao sam sve kurseve koje smo do sada organizovali (preko 20) i posmatrao ljude sa iskustvom i one koji su prvi put na nekom kursu, a takvi su većina. Na osnovu takvog iskustva mogu sasvim odgovorno da kažem da je jedna jedina stvar koja je bitna to sa kakvim stavom dolazimo na kurs. Ako je to stav, “pa eto da probam, mada sumnjam da ja to mogu”, onda ćemo na prvoj uzbrdici odustati. Oni koji su razumeli da im je tako nešto zaista potrebno, mada nisu pre ni dan meditirali, dakle nisu tu iz znatiželje ili pomodarstva, takvi nemaju bilo kakav problem. I siguran sam da ćete i Vi biti jedna o takvih, jer vidim da ste ozbiljno zainteresovani (ko bi pisao toliki mejl iz pukog pomodarstva 🙂

Za kraj najbolja vest: Nismo mi tamo u nekom logoru, pa će da nas streljaju ako nešto ne uradimo po pravilima. Princip je da smo mi ti koji posmatramo sebe i to što radimo, kao odrasle, zrele osobe, a ne kao neka deca kojima treba vaspitačica da ih kontroliše. Dakle, kurs se odvija u duhu odgovornosti prema sebi i prema drugima koji su tu sa nama. U tom smislu naravno da nije nikakav problem da ponesete nešto što će Vam pomoći da pregurate krizu gladi ako se javi. Dakle plazma, grickalice ili tako nešto. Ali u duhu malopre pomenute odgovornosti prema drugima, poješćete to kad ste sami u sobi ili negde drugde, ne dovodeći druge u iskušenje. Ono što je vrlo važno je da kad god naiđe bilo kakva kriza ili jednostavno pitanja u vezi sa praksom ili učenjem, treba se obratiti učitelju koji vodi kurs i posavetovati se. On će nam pomoći da situaciju u kojoj smo vidimo iz drugog ugla i tako sebi otvorimo puteve rešenja koje do tada nismo uočavali.

I da zaključim. Samo opušteno, nema tu nikakve askeze, već samo jedan uzbudljiv eksperiment sa samom sobom, da bismo sebe bolje razumeli i nastavili da živimo sa tim razumevanjem, a ne da i dalje pipamo u mraku. Ljudi putuju u Indiju. Nepal ili ko zna već gde da bi sebi obezbedili ovako nešto, pa je šteta ne iskoristiti priliku koja nam se ukazuje u sopstvenom dvorištu, u koje dolazi više nego kvalifikovan učitelj da nas nečemo nauči.

Srdačan pozdrav i srećno na kursu 🙂