Beleške o Abhidhammi (5)

1.1.3 Svest ukorenjena u neznanju (moha-mūla ćitta)

I ovde imamo dva tipa ćitta ukorenjenih u moha (neznanje ili obmanutost). Njihovi simboli i nazivi su sledeći:

1. Upekkhā-sahagataṃ vićikiććhā-sampayuttaṃ ekaṃ
2. Upekkhā-sahagataṃ uddhaćća-sampayuttaṃ ekaṃ

Značenje i primena
vićikiććhā = skeptična sumnja u Budu, Dhammu, Saṃghu i put vežbanja
uddhaćća = nemir

Značenje dve moha-mūla ćitte je:
1. Jedna svest, praćena neutralnim osećajem i povezana sa skeptičnom sumnjom.
2. Jedna svest, praćena neutralnim osećajem i povezana sa skeptičnom nemirom.

Pošto su ove dve ćitte jednake snage, nijedna nije spontanija od druge, one se ne diferenciraju kao asaṅkhārika i sasaṅkhārika.

Vežba 1: Osoba koja ima sumnje u vezi sa kammom i njezinim efektom imaće moha-mūla ćittu po imenu?

Odgovor: upekkhā-sahagataṃ vićikiććha-sampayutta moha-mūla ćitta.

Vežba 2: Osoba koja sluša predavanje, ali ne razume nijednu reč zato što joj je um obuzet nemirom. Koja je ćitta stanje njene svesti?

Odgovor: upekkhā-sahagataṃ uddhaćća-sampayutta moha-mūla ćitta.

Odmeravanje
Iako nemoralnih vrsta svesti ima svega 12 vrsta, one se u nama tokom dana dešavaju mnogo češće nego moralna svest. Razlog za to je što je naš um veći deo vremena pod uticajem pohlepe, besa i neznanja. Ta tri nemoralna mentalna faktora su poznata kao koren svega nemoralnog.

Zbog neznanja i pohlepe u nama, želimo da uživamo u zadovoljstvima sve vreme i tokom tog uživanja, svet ukorenjena u pohlepi pojavljivaće se brzinom o više miliona puta u sekundi. U vreme kada se oblačimo sa uživanjem, u vreme kada uživamo u hrani i piću, u vreme kada slušamo muziku koju volimo ili gledamo TV, u vreme kada čitamo neki uzbudljiv roman, u vreme kada mislimo o svojim primanjima i imovini, lobha-mūla ćitte nastaju velikom brzinom.

Kada nismo zadovoljni onim što vidimo, čujemo, okusimo, omirišemo, dodirnemo, svet ukorenjena u besu će nastajati ponovo više miliona puta u sekundi. Nekada kada naša čula nisu dovoljno stimulisana, osećamo indiferentan i rastresen um. I tada nastaje svest ukorenjena u neznanju.

Zato, ako pobrojimo moralnu svest i nemoralnu svest tokom dana, ona nemoralna će nadmašiti moralnu više miliona puta. Pošto nemoralne ćitte ostavljaju za sobom štetne kamme koja će potom doneti nepovoljne rezultate i nesrećna stanja ili preporađanje u teškim okolnostima, nije baš mudro pustiti da naš um pluta poput čamca koji nose vetrovi tamo-amo. Posmatrajući i uočavajući kada se javljaju moralne, a kada nemoralne ćitte, možemo to znanje iskoristiti na sopstvenu korist.

1.2 Svest bez korena (ahetuka ćitta)

Hetu : mula = uzrok ili koren
akusala-hetu = nemoralni koreni (lobha, dosa, moha)
kusala-hetu = moralni koreni (alobha, adosa, amoha)

Svest bez korena poznata je kao ahetuka ćitte, a svest sa korenom se zove sahetuka ćitte.

Postoji 18 ahetuka ćitta. Moguće ih je klasifikovati u ove tri grupe:

1. Akusala-vipāka ćitte = 7
Nemoralna rezultujuća svest nastala kao neizbežni rezultat prošlih nemoralnih kamma.

2. Ahetuka kusala-vipāka ćitte = 8
Moralna rezultujuća svest bez korena, koja nastaje kao neizbežni rezultat prošli moralnih kamma.

3. Ahetuka kiriya ćitte = 3
Funkcionalne svesti bez korena

Napomena:
vipāka = rezultat kamme
kiriya ili kriya = funkcionalno

Vipāka ćitte i kiriya ćitte su kammički neutralne svesti, koje su otuda bez kammičkog efekta, tj. ne proizvode kammički rezultat.

1.2.1 Nemoralna rezultujuća svest (akusala-vipāka ćitte)

Sedam akusala-vipāka ćitta se mogu označiti sledećim simbolima:

1. Upekkhā-sahagataṃ ćakkhuviññāṇaṃ
svest o viđenom praćena neutralnim osećajem

2. Upekkhā-sahagataṃ sotaviññāṇaṃ
svest o čutom praćena neutralnim osećajem

3. Upekkhā-sahagataṃ ghānaviññāṇaṃ
svest o omirisanom praćena neutralnim osećajem

4. Upekkhā-sahagataṃ đivhāviññāṇaṃ
svet o ukusu praćena neutralnim osećajem

5. Dukkhā-sahagataṃ kāyaviññāṇaṃ
svest o dodirnutom praćena bolnim osećajem

6. Upekkhā-sahagataṃ sampaṭiććhana-ćittaṃ
primajuća svest praćena neutralnim osećajem

7. Upekkhā-sahagataṃ santiraṇa-ćittaṃ
istražujuća svest praćena neutralnim osećajem

Od ovih sedam ćitta, prvih pet je poznato kao pañća-viññāna, tj. pet vrsta svesti o onome što nam dolazi kroz čula. Poslednje dve, predstavljaju dva povezujuća stupnja u procesu kognicije (prepoznavanja nekog objekta). Na primer, Kada se vidljivi objekat pojavi pred okom, mora se javiti i nestati serija svesti kako bismo videli taj objekat. Prvo pañća-dvārāvađđana (usmeravajuća svest za pet vrata čula) usmerava tok svesti ka objektu. Potom ćakkhuviññāna (svest o viđenom) vidi objekat i prenosi ga narednoj svesti. Zatim sampaṭiććhana (primajuća svest) prima taj objekat čula. Za njom santiraṇa (istražujuća svest) istražuje taj objekat. Zatim mano-dvārāvađđana (usmeravajuća svest za um kao vrata čula) određuje je li taj objekat dobar ili loš. Mi postajemo svesni objekat otprilike na tom stupnju.

Slično tome, kada neki čujni zvuk zatreperi bubnu opnu, serija svesti, tj. pañća-dvārāvađđana, sotaviññāna, sampaṭiććhana, santiraṇa, mano-dvārāvađđana itd. moraju da nastanu i nestanu pre nego što mi čujemo taj zvuk.

Tako, sampaṭiććhana ćitta, santiraṇa ćitta, zajedno sa pañća-dvārāvađđana ćitta i mano-dvārāvađđana ćitta su ključne za kogniciju podražaja na pet vrata čula (oko, uho, nos, jezik i telo).

Beleške o Abhidhammi (4)

Dobro, ovo je bio uvod i generalni pregled abhidhamma učenja. Sada bi trebalo da uđemo u čitavu ovu konstrukciju dublje i razmotrimo stvari podrobnije. To neće biti jednostavno, jer što bi rekli mudri ljudi, “đavo je u detaljima”. Hoću da kažem da je ovo učenje toliko razuđeno i široko, da podseća na ogroman lavirint. Zato, naoružajmo se strpljenjem svi zajedno i da krenemo. Pa dokle stignemo. Ako ništa, biće makar malo dalje nego što smo sada, što znači znaćemo ipak malo više.

Dakle, već smo ranije naveli da postoje četiri krajnja realiteta. Krećemo od prvog.

SVEST (ćitta)

Četiri klase svesti

“Ćitta” se definiše kao “svest”, što znači biti svestan nekog objekta čula. Sva stanja svesti mogu se grupisati u četiri klase, u skladu sa četiri nivoa egzistencije u kojima obitavaju bića, odnosno četiri područja (bhūmi) ili sfere (avaćara).

1. Svest koja se najčešće doživljava u čulnoj sferi (kāma-loka) i to su kāmāvaćara ćitte.
2. Svest koja se najčešće doživljava u sferi suptilne materije (rūpa-loka) i to su rūpāvaćara ćitte.
3. Svest koja se najčešće doživljava u nematerijalnoj sferi (arūpa-loka) i tu arūpavaćara ćitte.
4. Svest koja se doživljava na transcendentnom nivou i to su lokuttara ćitte.

Gornje četiri klase ćitta se skraćeno mogu nazvati kāma ćitte, rūpa ćitte, ārūpa ćitte i lokuttara ćitte.

Kāmāvaćara ćitte se doživljavaju ne samo u čulnoj sferi, već i u drugim. Isto važi i za ćitte iz druge i treće kategorije. Inače, čulna sfera prema budističkoj kosmologiji obuhvata četiri sveta patnje, svet ljudi i šest svetova deva ili božanstava. U svakom od tih svetova je dominantna čulna želja i ona je najjači mamac u kojem bića traže zadovoljenje.

Sfera suptilne materije odnosi se na šesnaest svetova koje nastanjuju rūpa-brahme, tj. bića koja imaju formu, odnosno telo. Reč je o jednoj vrsti božanstava ili bića po nekim svojim sposobnostima superiornih ljudima koja nazivamo brahme i ona se razlikuju od deva po tome što su moćniji od njih i duže žive.

Nematerijalna sfera obuhvata četiri sveta koja nastanjuju arūpa-brahme, tj. brahme bez oblike ili tela.

1. Svest u čulnoj sferi (kāmāvaćara ćitte)

Postoje 54 kāmāvaćara ćitte, koje možemo podeliti u tri klase:

1. nemoralna svest (akusala ćitte) i ima ih 12
2. svest bez korena (ahetuka ćitte) i ima ih 18
3. lepa svest čulne sfere (kāma-sobhaṇa-ćitte) i ima ih 24.

Tako izlazi da je ukupan broj kāmāvaćara ćitta 12 + 18 + 24 = 54. Njih ćemo podrobnije opisati i objasniti kasnije.

Možda vas malo smaraju ovi pali nazivi koje uporno stavljam, ali su oni vrlo važni radi jasnog razumevanja onoga o čemu je reč. Kao što su u medicini važni latinski nazivi bolesti, pa se lekari međusobno odmah razumeju. Problem sa prevođenjem je što isti termin različiti ljudi mogu prevesti različito i onda nastaje zbrka. Zato bi bilo dobro da vremenom usvojite ove pali nazive i tako postanete doktor za abhidhammu! Doduše, bez postavljanja dijagnoze, za sada, ali možda i to dođe na red 🙂

1.1 Nemoralna svest (akusala ćitta)

Akusala” znači “nemoralno”, “štetno”, “loše”. Ljudi obično čine rđava dela, tj. nedela sa akusala ćittama. I naravno akusala ćitte donose loš rezultat. A jedan postupak je nemoralan ako povredi bilo koje živo biće i ima negativan efekat za nas i za druge.

Ovih 12 akusala ćitta mogu se dalje klasifikovati u tri klase:

1. svest ukorenjena u pohlepi (lobha-mūla ćitte) i ima ih 8
2. svest ukorenjena u besu (dosa-mūla ćitte) i ima ih 2
3. svest ukorenjena u neznanju (moha-mūla ćitte) i ima ih 2.

1.1.1 Svest ukorenjena u pohlepi (lobha-mūla ćitte)

Osam svesti ukorenjenih u pohlepi možemo predstaviti shematski na sledeći način, kako bismo lakše zapamtili njihova imena

Znak + označava somanassa-sahagataṁ.
Znak – označava upekkha-sahagataṁ.

1. Somanassa-sahagataṁ diṭṭhigata-sampayuttaṁ asaṅkhārikam ekaṁ
2. Somanassa-sahagataṁ diṭṭhigata-sampayuttaṁ sasaṅkhārikam ekaṁ
3. Somanassa-sahagataṁ diṭṭhigata-vippayuttaṁ asaṅkhārikam ekaṁ
4. Somanassa-sahagataṁ diṭṭhigata-vippayuttaṁ sasaṅkhārikam ekaṁ
5. Upekkhā-sahagataṁ diṭṭhigata-sampayuttaṁ asaṅkhārikam ekaṁ
6. Upekkhā-sahagataṁ diṭṭhigata-sampayuttaṁ sasaṅkhārikam ekaṁ
7. Upekkhā-sahagataṁ diṭṭhigata-vippayuttaṁ asaṅkhārikam ekaṁ
8. Upekkhā-sahagataṁ diṭṭhigata-vippayuttaṁ sasaṅkhārikam ekaṁ.

Značenje pali temina u ovim nazivima je sledeće:

somanassa = prijatan mentalni osećaj, radost
sahagataṁ = zajedno sa, praćeno (nečim)
diṭṭhi = pogrešno gledište da kamma i njezin efekat ne postoje
sampayuttaṁ = povezano sa (nečim)
vippayuttaṁ = razdruženo od
asaṅkhārikam = spontano, nepodstaknuto, voljno aktivno
sasaṅkhārikam = podstaknuto sobom ili nečim drugim, voljno neaktivno
upekkhā = neutralan osećaj
ekaṁ = jedna svest

Sada smo spremni da osam lobha-mūla ćitta prevedemo na sledeći način:

1. jedna svest, nepodstaknuta, praćena prijatnim mentalnim osećajem i povezana sa pogrešnim gledištem.
2. jedna svest, podstaknuta, praćena prijatnim mentalnim osećajem i povezana sa pogrešnim gledištem.
3. jedna svest, nepodstaknuta, praćena prijatnim mentalnim osećajem i razdružena od pogrešnog gledišta.
4. jedna svest, podstaknuta, praćena prijatnim mentalnim osećajem i razdružena od pogrešnog gledišta.
5. jedna svest, nepodstaknuta, praćena neutralnim osećajem i povezana sa pogrešnim gledištem.
6. jedna svest, podstaknuta, praćena neutralnim osećajem i povezana sa pogrešnim gledištem.
7. jedna svest, nepodstaknuta, praćena neutralnim osećajem i razdružena od pogrešnog gledišta.
8. jedna svest, podstaknuta, praćena neutralnim osećajem i razdružena od pogrešnog gledišta.

Eto. vrlo jednostavno 🙂

Da vidimo šta to praktično znači, kroz primer za svako od ovih stanja svesti. Od trenutka kad se probudimo, pa dok ne zaspimo, mi smo neprekidno u kontaktu sa svojih pet čula i njihovim objektima (vidljivi predmet, zvuk, miris, ukus, dodir), kao i sa našim mislim. Ako je objekat ili misao dobra, mi je želimo, osećamo se vezanim za nju i želimo da još više u njoj uživamo. U tom se trenutku lobha (pohlepa, vezanost ili žudnja) rađa u našem umu i za njom slede lobha-mūla ćitte.

Ako se u isto vreme osećamo radosni i drago nam je, tada će lobha-mūla ćitte biti somanassa-sahagataṁ. Ako se pri tome osećamo indiferentno, ćitte će biti upekkha-sahagataṁ. Ako nismo svesni činjenice da se nemoralne misli javljaju i da će doneti loš rezultat, tada će naše lobha-mūla ćitte biti diṭṭhigata-sampayuttaṁ. Sa druge strane, ako smo svesni da se rađaju nemoralne misli i da će doneti loš rezultat, tada su naše lobha-mūla ćitte biti diṭṭhigata-vippayuttaṁ.

Isto tako, ako žudimo za nekim objektom čula bez toga da smo sami sebe ili nas je neko drugi na to podstakao, tada će naše lobha-mūla ćitte biti asaṅkhārikam. Ako žudimo tek pošto nas je neko na to podstakao, tada naše lobha-mūla ćitte jesu sasaṅkhārikam. Asaṅkhārikam ćitta je snažnija nego sasaṅkhārikam i ona nastaje spontano.

Kontrolno pitanje 1: Kako se naziva ćitta koja nastaje u osobi koja sluša muziku sa radošću, bez ikakve misli o kammi i njezinom efektu?

Odgovor: Somanassa-sahagataṁ diṭṭhigata-sampayuttaṁ asaṅkhārikam lobha-mūla ćitta.

Kontrolno pitanje 2: Čovek krade nečiju tašno pošto je dugo sebe ubeđivao da to uradi, zato što je svestan nemoralne kamme i njezinog lošeg efekta. Kakva je njegova ćitta?

Odgovor: Upekkhā-sahagataṁ diṭṭhigata-vippayuttaṁ sasaṅkhārikam lobha-mūla ćitta.

A evo sada i primera za svako nabrojano stanje svesti:

1. Osoba uživa u hrani koju jede i piću, ne obraćajući pažnju na kammu.
2. Osoba, pošto ju je ubedio prijatelj, gleda film sa radošću, ne obraćajući pažnju na kammu.
3. Dama sa ushićenjem oblači novu haljinu, ali je svesna da vezivanje za nju podstiče nastanak nemoralnih stanja svesti.
4. Devojka je svesna kamme i njezinog ploda, ali pod uticajem prijateljice gleda film sa radošću.
5. Dečak jede jelo sa izvesnim vezivanjem, ali bez radosti i znanja o kammi.
6. Devojka je zahvalna za novu haljinu, pošto joj je majka objasnila koliko je ta haljina lepa. Ali ima neutralan osećaj i nema znanja o kammi.
7. Razmišljajući o kammi, piješ kafu sa neutralnim osećajem, ali i nemaš ništa protiv njezinog ukusa.
8. Dama zna za zakon kamme. Ali posle mnogo ubeđivanja prodavačice, s oklevanjem kupuje novu haljinu.

Toliko za ovaj put, pa sledeći nastavljamo sa svesti koja je ukorenjena u besu.

Beleške o Abhidhammi (2)

Abhidhamma opisuje četiri klase krajnjih realiteta.

1. Svest (ćitta)
To je svest o postojanju nekog objekta čula ili svesnost nekog objekta čula. Sva svesna bića, uključujući insekte kao što su recimo mravi, poseduju “svest”, pošto su svesni objekata čula, tj. vidljivih predmeta, zvuka, mirisa, ukusa i opipljivih objekata.

Ćitta, ćeta, ćittuppāda, mana, mano, viññāṇā su sinonimi.

2. Mentalni faktori (ćetasika)
Menalni faktori su pratioci svesti; oni se javljaju zajedno sa njom i rastvaraju zajedno sa njom. Njihov nastanak zavisi od svesti, pomažu svesti u ukupnom činu kognicije, raspoznavanja svakog objekta čula i isto tako utiču na svest na nekoliko načina. . Postoji 52 vrste mentalnih faktora.

Ono što mi zovemo “um” jeste kombinacija svesti i mentalnih faktora. Postoji 121 moguća kombinacija svesi mentalnih faktora i one predstavljaju različita mentalna stanja. Ni svest ni mentalni faktori ne mogu nastati nezavisno. Svest i mentalni faktori se zajednički nazivaju “mentalno” (nāma).

Ovde je navedeno šest važnih mentalnih faktora:

lobha = pohlepa, požuda, vezanost
dosa = bes, mržnja, zlovolja
moha = neznanje, obmanutost
alobha = odsustvo pohlepe, nevezanost, velikodušnost
adosa = odsustvo mržnje, dobronamernost, tolerancija, prijateljska ljubav
amoha = mudrost, znanje

Prva tri faktora – pohlepa, bes, neznanje – jesu nemoralni koreni, koreni nemoralnih misli i glavni uzrok svih loših postupaka, kao i patnje u ovome svetu.

Sledeća tri – odsustvo pohlepe, odsustvo mržnje, mudrost – jesu moralni koreni, koreni vrline, moralnih misli i glavni uzrok svih dobrih postupaka i sreće u ovome svetu.

3. Materijalno (rūpa)
Definisano je kao ono što menja oblik, boju i stanje zahvaljujući suprotnim fizičkim stanjima kao što su recimo hladnoća i toplina. Abhidhamma nabraja 28 tipova materijalnog, koji obuhvataju četiri osnovna elementa i 24 tipa iz njih izvedenog materijalnog.

Četiri primarna elementa su elemenat čvrstoće (pathavī), sa karakteristikom tvrdoće i mekoće; zatim element tečnosti (āpo), sa karakteristikom kohezije i fluidnosti; zatim elemenat toplote (teđo), sa karakteristikom topline i hladnoće; i na kraju elemenat kretanja (vāyo), sa karakteristikom guranja i podržavanja. Baš kao energija, i oni su bez oblika. Materija i energija se mogu pretvarati jedna u drugu i otuda su identične.

Ovih 28 tipova materijalnog odgovaraju svakom esencijalnom obliku materije i energije koji je poznat nauci. Pošto nauka zna samo za materiju i energiju, ali ne i za um, ona je u stanju da objašnjava samo materijalne fenomene, dok abhidhamma može da objasni do detalja sve psihofizičke fenomene.

To je razlog zašto je veliki naučnik Albert Ajnštajn rekao: “Nauka je slepa bez religije, a religija hramlje bez nauke.”

Budizam, međutim, nije ni slep ni hrom, jer je Albert Ajnštajn dodao i ovo: “Ako postoji bilo koja religija koće bi mogla da se nosi sa savremenim naučnim potrebama, onda je to budizam.”

4. Nibbāna – trajan mir i jedinstveno blaženstvo
Trajan mir i jedinstveno blaženstvo je ono što se postiže kada se potpuno iskorene uzroci svake patnje i ugase “vatre” pohlepe, mržnje i obmane.

Nibbāna je transcendentna: ona je izvan sfere mentalnog i materijalnog, a to je ovaj svet patnje. Nibbāna se ostvaruje zahvaljujući znanju o četvorostrukoj mudrosti Puta i četvorostrukoj mudrosti Ploda. Moguće ju je ostvariti upravo u ovom životu, ukoliko uspešno praktikujemo trostruko plemenito vežbanje u vrlini, koncentraciji i mudrosti, dakle plemeniti osmostruki put.

Nibbāna uvek prirodno postoji, ali je mi ne možemo videti, jer je naš um zaslepljen neznanjem, pohlepom i besom. Ta stana se nazivaju mentalnim nečistoćama (kilesa), jer prljaju i razaraju naš um. Nibbāna je poput punog meseca. Iako mesec zasigurno postoji na nebu, ne možemo da ga vidimo ako se iza gustih oblaka. Kada snažni vetrovi oduvaju te oblake, mesec istog trena postaje vidljiv.

Na sličan način nismo u stanju da vidimo nibbānu, jer nas zaslepljuju nečistoće. Kada su nečistoće sasvim uklonjene zahvaljujući četvorostruko mudrosti Puta, nibbāna postaje jasno vidljiva.

Dve vrste istine

1. Konvencionalna istina (samuti saćća)
Ova istina smatra d konvencionalni realiteti zaista postoje i govori u okvirima tih konvencionalnih realiteta. Svaki iskaz ili izraz koji koristi nazive živih bića ili stvari na način na koji su oni konvencionalno prihvaćeni, bez namere laganja, naziva se konvencionalna istina.

U svakodnevnom životu koristimo konvencionalne nazive i reči da izrazimo ono što želimo da kažemo. Prihvatamo konvencionalnu istinu i računamo kao da “muškarac, žena, otac, majka, sin, kćerka, učitelj, učenik, ispravna osoba, loša osoba, ja, ti, ono” zaista postoje.

Tako, ako neko ubije drugog čoveka ili ukrade njegovu imovinu, to je zločin. Ako roditelji ne odgoje svoje dete kako valja, to je izneveravanje roditeljske dužnosti. Ako sin i kćerka ne brinu o svojim ostarelim roditeljima, to je izneveravanje dužnosti koju deca imaju. Dakle, neophodno je da u svakodnevnom životu prihvatimo i poštujemo konvencionalne istine. Moramo poštovati svoje roditelje, učitelje i starije. Moramo razvijati prijateljsku ljubav prema svim bićima, saosećanje i radost zbog sreće drugih. Ne smemo ih zapostavljati, već poštovati kao što to zaslužuje svako živo biće.

Isto je tako u nauci. Iako u krajnjem smislu postoje jedino elektroni, protoni, neutroni i energija, ne možemo zanemarivati postojanje atoma i molekula, formiranih kao kombinacija subatomskih čestica, kao i postojanje ćelija, organa, živih bića, stvari formiranih od tih atoma i molekula. Ali kada objašnjavamo prirodu svih stvari i svih pojava, moramo imati na umu karakteristike krajnjih, fundamentalnih entiteta nazvanih kranji realiteti, jer nam to pomaže da razumemo prirodu tih stvari i pojava.

2. Krajnja istina (paramattha saćća)
Ona uzima kao činjenicu da konvencionalni realiteti ne postoje u krajnjem smislu i smatra da kao takvi postoje jedino krajnji realiteti. Reći da “muškarac, žena, ja i ti” postoje je istina u skladu sa konvencionalnom istinom, ali pogrešno u odnosu na krajnju istinu. Reći da “samo svest, mentalni faktori i materijalno postoje u čitavom univerzumu” jeste istina u skladu sa krajnjom istinom.

Svaki princip i prirodni zakon koji se ne menja u zavisnosti od vremena i situacije i koji uvek ostaje istinit jeste krajnja istina. Budina učenja koja se odnose na neki prirodni fenomen kao što je “zakon svesti” (ćitta-niyāma), “zakon kamme” (kamma-niyāma), “učenje o uslovljenom nastanku” (paṭiććasamuppāda), “četiri plemenite istine” (ariya saćća) itd. jesu krajnje istine.

3. Svet privida i stvarni svet
Obična ljudska bića, sa mnogo mentalnih nečistoća, nazivaju se “svetovnjaci” (putthuđđana). Nama kao svetovnjacima um je zaslepljen nečistoćama (kilesā) i nismo u stanju da vidimo pravu prirodu objekata koje registrujemo čulima. I tako, vidimo živa bića i stvari da zaista postoje i smatramo ih nečim trajnim, prijatnim, osobama i stvarima, divnim i poželjnim. Kada prijatan objekat čula dođe u kontakt čulnim organom – oko, uho, nos, jezik i telo – javlja se prijatan osećaj. Uživamo u tom osećaju, ispunjeni radošću i srećom. Čak smatramo da je taj užitak u čulnom zadovoljstvu stvarna sreća u životu. I zato naporno radimo čitavog života da zaradimo što više para i onda uživamo u čulnom zadovoljstvu što je moguće više.

Međutim, nismo svesni da je to čulno zadovoljstvo nestalno i privremeno. Nestaje ubrzo pošto se pojavi, ostavljajući za sobom glad, žeđ i žudnju za novim užitkom. Tako je čulno zadovoljstvo jedan oblik patnje, koji je Buda označio kao “patnju zbog promene uslova” (viparināma dukkha). Romeo i Julija su bili presrećni kada su se zaljubili i verovali su da je “ljubav jedna tako divna stvar”. i kada su ih roditelji razdvojili, sve se to pretvorilo u nesreću, koja s ena kraju završila samoubistvom. Mnogo je u ljubav razočaranih koji su počinili samoubistvo. Mnogo je milionera počinilo samoubistvo tokom ekonomske krize, jer su preko noći izgubili sve svoje bogatstvo, ali je ostala njihova vezanost za novac.

Zapravo pohlepa je ta, a ne mi, koja žudi za čulnim zadovoljstvom. A kada je ta pohlepa zadovoljena, osećamo se srećnim zbog iluzije da smo dobili ono što želimo. No, pohlepa nikada ne gubi svoju karakteristiku žudnje: što više dobije, to više žudi. I otuda nikada nećemo biti istinski srećni, jer nezadovoljene želje znače patnju. Sem toga, uživamo u čulnom zadovoljstvu sa umom koji je ukorenjen u pohlepi (lobha) i neznanju (moha), a to su najvrelije vatre nečistoća (kilesā) i glavni uzrok patnji ovoga sveta. One stvaraju svet privida i užitka u čulnom zadovoljstvu, ali na i posle smrti šalju na bolno mesto na kojem ćemo se preporoditi.

U stvarnosti sva živa bića su sačinjena od svesti (ćitta), mentalnih faktora (ćetasika) i materijalnog (rūpa). Stvari su načinjene samo od materijalnog. Svi ti krajnji realiteti su bezoblični, bez forme, i nastaju i nestaju velikom brzinom i bez prekida. Zato su oni zaista nepostojani (anićća). Ono što nije postojano je “nezadovoljavajuće”, a biti neprekidno mučen rastvaranjem mentalnog (svest i mentalni faktori) i materijalnog nije ništa drugo nego “patnja” (dukkha). Štaviše, pošto mentalno-materijalno (nāma-rūpa) nema svoj oblik i pošto nastaje i nestaje izuzetno brzo i bez prekida, “osoba”, “sopstvo”, “duša”, “ego”, “đīva”, “atta”, “stvoritelj” niti bilo koji trajni entitet u istinu ne postoji. Ovaj fenomen se naziva “nepostojanje sopstva” (anatta).

(Nastaviće se)

Beleške o Abhidhammi (1)

Budistički Pali kanon okupio je sva učenja koja je tokom 45 godina podučavanja Buda izložio u najrazličitijim prilikama. Tako su govori (sutta) sakupljeni u ogromnu zbirku nazvanu Sutta piṭāka (Košara govora), a pravila življenja za monahe i monahinje u zbirku nazvanu Vinaya piṭāka. Treći deo kanona čini precizna i izuzetno razrađena analiza i sistematizacija Budinog učenja, kojom su se tokom nekoliko vekova posle učiteljeve smrti bavili najumniji među njegovim sledbenicima, a čiji počeci mogu da se uoče već u nekim govorima iz Sutta piṭāke. Doduše, theravada tradicija tvrdi da je i abhidhamma u formi kakvu je danas imamo Budino delo, ali se sa tim baš ne slaže savremena nauka.

No, kako god da je nastala, Abhidhamma piṭāka (Košara razarađenog učenja) obuhvata sedam knjiga. Prva, Dhammasaṅgaṇī, daje pregled prirode, svojstava i funkcija svih postojećih, kako fizičkih, tako i mentalnih fenomena (dhamma), grupisnih u odeljke sa po dva ili tri člana. Posle ovog generalnog pregleda, naredne dve knjige, Vibhaṅga i Dhātukathā daju vrlo detaljnu analizu najvažnijih kategorija (na primer, khandha, āyatana, dhātu, saćća, indriya itd.), njihove konstitutivne delove i odnose sa drugim fenomenima. Sledi Puggalapaññatti, analiza tipova ljudi izloženih u 10 poglavlja, zatim Kathāvatthu ili “predmeti diskusije”, gde se razmatraju različita pogrešna gledišta. Delo je verovatno nastalo iz potrebe da se zauzme jasan stav u odnosu na različita gledišta u okviru 18 ranih budističkih škola. Pretposlednja “knjiga parova” ili Yāmaka analizira odnos između dhamma (elemenata egzistencije) i puggala (individua ili sopstva). Poslednja knjiga Paṭṭhāna (“sistem odnosa”), zajedno sa prvom knjigom, čini najvažniji deo Abhidhamma piṭāke. U njoj se prezentuje čitav sistem uslovljene stvarnosti, objašnjava sistem “uslovljenog nastanka” (patićća-samuppāda) i međuodnos različitih elemenata stvarnosti.

Generalno uzevši, može se reći da su predmet abhidhamme četiri krajnja realiteta (paramattha) i uzročni odnosi među njima. Pristup je krajnje tehnički i izuzetno sistematičan, dakle ne baš lak za početnika ili za samostalan rad. Otuda je korisno prvo proučiti raspravu nazvanu Abhidhammattha saṅgaha, kao najbolji uvod u proučavanje Abhidhamme. Njen autor je Anuruddha Thera, koji je na vrlo sistematičan način sumirao sve najvažnije tačke abhidhamme. U Mjanmaru je ova rasprava deo obavezne literature u obrazovanju monaha i na ispitu iz abhidhamme, koji svake godine organizuje ministratsvo vera. Ovo znanje se smatra izuzetno korisnim za svakoga u odbacivanju pogrešnih gledišta i stizanju do ispravnog razumevanja kao glavne poluge oslobođenja od svake patnje.

Dve vrste realiteta

1. Konvencionalni realiteti ili koncepti (paññatti)
Sva živa bića, nežive stvari, kao i imena kojima su nazvani predstavljaju konvencionalne realitete. Živa bića i stvari nam se na osnovu našeg čulnog opažanja čine kao da zaista postoje. Možemo da ih vidimo, čak dodirnemo. Dajemo im imena, tako da možemo da o njima razgovaramo u svakodnevnoj komunikaciji.

Kada u razgovoru koristimo takva imena, kao što su “čovek, žena, ja, ti, on, ona, pas, mačka, kuća, sto, drvo”, sigurni smo da stvari o kojima govorimo nedvosmisleno postoje. Međutim, te stvari ne postoje same po sebi kao realiteti koje nije moguće dalje redukovati. Njihov način postojanja je konceptualan, ne stvaran. Oni su produkt mentalnog konstruisanja, a ne realiteti koji egzistiraju na osnovu sopstvene unutrašnje prirode. Kada ih razmatramo analitički, sa mudrošću, oni nestaju. Na primer “sto” nije realitet i on u suštini ne postoji, zato što kada razdvojimo drvene delove koji ga čine, i taj sto nestaje.

Slično je sa “kućom”, koja nije realitet, ne postoji zapravo, zato što nestane kada sklonimo krov i zidove razdvojimo na sastavne delove.

Isto je sa “čovekom”, “ženom”, “psom”, “mačkom”, jer nestanu kada ih razdvojimo na kosu, malje, nokte, zube, kožu, mišiće, krv, kosti, krv, jetru, pluća, creva itd. Sa druge strane, ni ti sastavni delovi istinski ne postoje, jer kada se recimo spale, oni se pretvore u pepeo.

“Imena”, takođe istinski ne postoje na osnovu svoje unutrašnje prirode, jer osoba može odabrati koje god ime želi, baš kao što se za istu stvar u različitim jezicim koriste različiti nazivi.

Sve u svemu, živa bića, stvari i njihovi nazivi su konvencionalni realiteti ili koncepti (paññatti). Čini se da postoje, ali zapravo ne postoje sami po sebi kao nekakvi dalje nesvodivi i nepromenljivi realiteti.

Ima jedan zanimljiv razgovor u Pali kanonu između dve mudre osobe – Kralja Milinde i poštovanog Nagasene. Tako kralj pita: “Kojim imenom da Vas zovem, poštovani gospodine?”

A Nagasena odgovara: “Prijatelji me zovu Nagasena. Ali ni ime ni osoba na koju se to ime odnosi zapravo ne postoje.”

Na to kralj prokomentariše: “Ako Nagasena i ta osoba ne postoje, kome to onda ljudi daju hranu i ko prima njihove darove? Pošto ih vi primate, sigurno i da postojite. Zašto govorite laži uprkos svom plemenitom statusu?”

Na to ga Nagasena upita: “Vaše visočanstvo, da li ste do ovog manastira došli peške ili kočijom?”

Kralj odgovori: “Došao sam kočijom”.

Poštovani Nagasena nastavi sa propitivanjem: “Dobro, molim Vas onda pokažite mi svoju kočiju? Je li konj ta kočija? Je li točak ta kočija? Je li glavčina točka ta kočija? Je li ruda ta kočija?”

Kralj na svako do tih pitanja odgovori sa “ne”.

Na to Nagasena upita: “Postoji li kočija izvan tog konja, točka, glavčine, rude itd.?”

I na to kralj reče: “Ne”.

Onda Nagasena uzvrati: “Vaše visočanstvo, rekli ste da ste došli kočijom; pa ipak niste u stanju da mi je pokažete! Zašto govorite laži uprkos svom plemenitom statusu?”

Kralj se saglasi sa time: “Ne postoji kočija izvan tog konja, točka, glavčine, rude. Samo je kombinacija tih stvari nazvana kočijom.”

Na to Nagasena primeti: “Vrlo dobro, vaše visočanstvo; trebalo bi i Nagasenu da razumete na isti način na koji razumete kočiju.”

2. Krajnji realiteti (paramattha)
Nasuprot konvencionalnim realitetima, krajnji realiteti su stvari koje zaista postoje, na osnovu svoje unutrašnje prirode. To su dhamme, krajnje i dalje nesvodive komponente egzistencije, finalni entiteti do kojih se dolazi korektno izvedenom analizom svih živih bića i stvari. Krajnji realiteti su krajnje komponente živih bića i stvari; oni zaista postoje, ali ne mogu biti viđeni.

Ti krajnji realiteti koji se ne mogu dalje razlagati nazivaju se “paramattha”: ova reč je složenica od “parama” = krajnje, finalno i “attha” = stvarnost, ono što jeste.

Dakle, pod “krajnjom stvarnošću” se podrazumeva nešto što se ne može razložiti na druge stvari. Nešto što čovek niti može stvoriti, niti uništiti. Nešto što zaista postoji u prirodi i zadržava svoje karakteristike sve dok ne nestane. I u stanju je da izdrži test istraživanja bilo kojim metodom, a u vezi sa svojom realnošću i stvarnim postojanjem.

Abhidhamma teorija opisuje četiri klase krajnjih realiteta. Ali o tome u narednom nastavku…

Ćattāri ariya-saććāni

U prvom govoru posle probuđenja, Buda je svoje učenje na pali jeziku (kojim je možda sam govorio ili je na njemu njegovo učenje kasnije zapisano) sažeo u jednu jedinu sintagmu: ćattāri ariya-saććāni. Šta bi to moglo da znači?

Ove dobro poznate reči se redovno prevode kao “četiri plemenite istine”. Očigledno ćattari je srodno našem „četiri“ i tu nema nekih većih problema. Dalje sledi složenica ariya-saććani, koja je sastavljena od ariya = „plemenit“ i saćća = „istina“, s tim što ovaj nastavak „-āni“ označava da se radi o množini imenice srednjeg roda. Dakle, kad sve sklopimo, više je nego očigledno da Buda govori o “četiri plemenite istine”, zar ne? Ne.

Tačnije, nije baš tako sigurno kao što se nama čini. Veliki pāli filolog K. R. Norman kaže da bi to zapravo bilo „najmanje verovatno“ značenje. Kao argument, navodi tumačenja ove sintagme u komentarima, gde se daje nekoliko mogućih značenja, a kao poslednje i otuda najmanje verovatno dato je upravo ovo koje mi redovno koristimo „plemenita istina“. Pre toga, kažu komentatori, sintagma može značiti: „istina plemenitog“, zatim „istina plemenitih“, pa „istina za plemenitog“, tj. istina koja će nekog učiniti plemenitim itd.

Da bismo se približili razumevanju, a pošto se radi o složenici, jasno je da moramo prvo raspakovati značenje svake od dve reči koje je čine, a onda utvrditi njihov međusobni odnos, kako bismo došli do najverovatnijeg značenja koje ovaj spoj ima. Pojam saćća (sansk. satya) u Kanonu se koristi u značenju „istina“, ali isto tako i kao „stvarnost“, ono što realno postoji. U nekim od upanišada koje su nastale pre Bude, kao što je recimo Bṛhadāraṇyaka (2.3), govori se o dva oblika Brahmana: sat, koji je smrtan, i tyam, koji je besmrtan. U daljem tekstu se implicira da je ovaj drugi ono „stvarno iza stvarnog (sayasya satyam iti), to jest da satya obuhvata čitavu stvarnost, koja je dvostruka po svojoj prirodi. Ovde takođe postoji veza sa sat, u značenju egzistencije.

Što se tiče značenja našeg pojma (ariya-) saćća iz Budinog prvog govora, više je razloga zašto je malo verovatno da on ovde znači „istina“. Prvo, u govoru je jasno rečeno da drugu ariya-saćća treba napustiti. Svakako da ne bismo želeli da napustimo „istinu“, ali bismo mogli poželeti da napustimo problematičnu „stvarnost“ ili „činjenicu“. Drugo, rečeno je da je Buda razumeo: „Ovo je dukkha ariya-saćća“, a ne „Ariya-saćća je: ‘Ovo je dukkha’“, što bi bila verovatnija formulacija da se na saćća misli kao na istinu, čiji je sadržaj izražen rečima koje su pod jednostrukim navodnicima. Dalje, jedina stvar koja može biti „istina“ jeste neki iskaz, tvrdnja, nešto izraženo rečima. Nešto što je rečeno o dukkha, makar samo „ovo je dukkha“, može biti istinito ili ne, ali dukkha sama po sebi može biti jedino istinska, verodostojna stvarnost ili činjenica. I to bio najbolji prevod za termin saćća.

Ostaje nam na kraju prvi deo složenice: arya. Kao imenica, on označava nekog ko je plemenit. U brahmanizmu je bio rezervisan za članove prve tri od ukupno četiri društvene klase i odnosio se na čistotu porekla i socijalnu superiornost. U budizmu ovaj pojam menja značenje i ukazuje na duhovnu pročišćenost od loših sadržaja uma kao što su zavist, mržnja, bes itd. Tako je Buda „plemenit“, kao i svi oni koju su postali delom ili potpuno probuđeni za činjenice života. Dakle, biti plemenit u budizmu postaje nešto što postižemo svojim trudom i istrajnošću, a ne pukim činom rođenja u određenoj klasi, kao u brahmanizmu. Dalje, kao pridev, ariya znači „plemenit“. Otuda se i za Budin put prakse, koji od običnih ljudi stvara plemenite, kaže da je i sam „plemenit“. I dok „istina“ može biti „plemenita“, situacija se menja kada saćća znači „činjenicu“ ili „realnost“. Jedna od ariya-saćća je i ona druga, koja govori o izvoru dukkhe. Buda kaže da njega treba napustiti, što naravno teško može biti „plemenito“. Na osnovu svega da se zaključiti da arya u ovom kontekstu najverovatnije označava nekog ko je „duhovno oplemenjen“, a ne da je saćća plemenita. Iz toga se nameće zaključak da bi sintagmu ariya-saćća bilo najpreciznije prevesti sa „istinska stvarnost za duhovno oplemenjenog“. Tako su četiri ariya-saćća najvažnije kategorije egzistencije, čiju punu važnost razume samo duhovno oplemenjena osoba. Naravno, ovo je jedan od mogućih gledanja na stvari, ali siguran sam da i “četiri plemenite istine” ostati i dalje u opticaju.

Ključni budistički pojmovi: sati

Pojam sati (sansk. smṛti) ima kao engleske ekvivalente obično mindfulness ili awareness, dok ga na srpski možemo prevesti sa svesnost, pažljivost, prisutnost. Reč je o kvalitetu uma koji u ranom budizmu ima ključnu ulogu u razumevanju, a onda i primeni Budinog puta oslobađanja od patnje. Otuda je veoma važno da do kraja razumemo njegovo kompleksno značenje, kao i relacije prema drugim mentalnim kvalitetima, jer samo tada će i naša praksa ići u pravom smeru.

Ako krenemo od etimologije, možemo reći da je imenica sati u vezi sa glagolom sarati, “setiti se”. Na tu vezu nas upućuje i način na koji se sati opisuje u govorima. Tako se za učenika koji je odmakao na duhovnom putu kaže:

“Ima svesnost; poseduje najvišu svesnost i veštinu; seća se i zna šta je radio nekad davno i šta je govorio nekad davno.” (Satimā hoti, paramena satinepakkena samannāgato, ćirakatampi ćirabhāsitampi saritā anussaritā.) (MN 53:16)

Ovaj opis nas podseća na jednog od najistaknutijih Budinih učenika, koji su ovaj kvalitet razvio do savršenstva. To je bio njegov lični pratilac Ānanda, za kojeg se tvrdi da je zapamtio svaki govor koji je Buda u njegovom prisustvu izgovorio. Kasnije je ih je i odrecitovao na prvom budističkom saboru, tri meseca posle Budine smrti.

Ovakva konotacija pojma sati naročito dolazi do izražaja u određenom tipu budističke meditacije, a to je podsećanje (anussati), što bismo drugačije mogli prevesti kao kontemplacija. Reč je o vežbi kad se podsećamo određenih stvari koje će nas nadahnuti i usmeriti naše postupke. U Pali kanonu se obično navodi šest takvih stvari: Buda (buddhanussati), Dhamma, Sangha, naša dobra dela, naša darežljivost i božanstva. (AN 6:10)

Odnos između ova dva aspekta pojma sati – sećanje i svesnost – može se formulisati ovako: pomna pažljivost u odnosu na sadržaje iskustva uslov je da se kasnije precizno setimo onoga što je bilo. I to nam je svima očigledno i svakodnevnog iskustva. Događaji u kojima je naša pažnja izoštrena, recimo u nekom opasnoj situaciji, urezani su duboko u naše pamćenje.

U kontekstu meditacije svesnosti (satipaṭṭhana) sati naravno nema ulogu prisećanja prošlih događaja, već svesnosti sadašnjeg trenutka. Ali i tu je vidljiva veza sa sećanjem, jer samo zahvaljujući prisustvu sati meditant uspeva da ne zaboravi na ono što je tako lako zaboraviti, a to je – sadašnji trenutak.

U analizi značenja pojma sati može nam pomoći i ako razmotrimo njegovu poziciju u različitim listama glavnih tehničkih pojmova Dhamme. Naravno, znamo da je sati pretposlednji član plemenitog osmostrukog puta i to kao sammā sati, ispravna svesnost. Prethodi joj ispravan napor (sammā vāyāma), a sledi ispravna koncentracija (sammā samādhi). Na tom mestu, ona zapravo blisko sarađuje sa svojim prethodnikom, naporom ili energijom, jer jedan od važnih metoda ispravnog napora jeste i stražarenje na vratima čula (indriya saṃvara), kako um ne bi bio zaveden onim što do njega stiže kroz čula. A ko je stražar? Pa upravo sati. Tako svesnost pomaže da ne nastanu nepovoljna stanja uma, baš kao što u vezi sa ispravnom koncentracijom stabilna svesnost predstavlja čvrstu osnovu za dostizanje dubljih nivoa fokusiranosti uma (đhāna). Ono što ih razlikuje jeste širina ugla posmatranja. Tako koncentracija predstavlja unapređivanje selektivne funkcije uma, tako što se sužava polje pažnje, dok sati sa svoje strane predstavlja unapređivanje sposobnosti održavanja pažnje, kroz širenje njenog polja. Kako to kaže Bhante Gunarata: „Koncentracija je isključujuća. Ona uzima neki predmet i ignoriše sve drugo. Svesnost je uključujuća. Ona iskoračuje dalje od fokusa pažnje i posmatra iz šireg ugla.“ Zanimljivo je da su neurolozi povezali ova dva tipa mentalnog rada sa dva različita kortikalna kontrolna mehanizma u našem mozgu.

Naredna lista (zapravo dve, identične) koju možemo iskoristiti jeste ona pet sposobnosti (indriya), odnosno pet snaga (bāla). Ovde sati zauzima centralno mesto, jer ima ulogu da nadgleda i balansira ostale elemente, tako što će na vreme signalizirati njihov prevelik ili premali intenzitet. Ova središnja pozicija između energije (ili napora) i koncentracije nas podseća na prethodnu listu. Tu sati takođe ima središnje mesto među poslednja tri elementa puta, a koji se direktno tiču mentalnog vežbanja. Šira primena svesnosti naravno obuhvata i ostale delove osmostrukog puta, a ne samo ove poslednje, jer je svakom od njih neophodna njena posmatračka funkcija. Pomenimo da se ovi odnosi zadržavaju i u „refrenu“ ključnog Budinog govora o negovanju svesnosti, u Satipaṭṭhāna sutti. Tamo Učitelj kaže: „Tako, monasi, monah boravi kontemplirajući telo kao telo, marljiv (ātāpī), s jasnim razumevanjem (sampađāno) i svestan (satimā), odloživši sa strane gramzivost i odbojnost prema ovom svetu.“ I ovde vidimo da je svesnost smeštena između energije, tj. marljivosti, s jedne strane, i koncentracije, u ovom slučaju u značenju stabilnosti, sa druge, koja je predstavljena sintagmom o odsustvu gramzivosti i odbojnosti. Sve to nam ukazuje na prirodan proces razvijanja svesnosti ,koja u početku zahteva određen stepen energije, kako bi se oduprla nečistoćama uma. Kada jednom osnaži i nečistoće je više ne remete u znatnijoj meri, sati prirodno vodi do stanja povećanje koncentracije i stabilnosti uma.

Isto tako, instrukcije date u Satipaṭṭhāna sutti nikada ne upu’uju meditanta da se aktivno upliće u ono što se događa u umu. Ako se mentalna prepreka javi, zadatak satipaṭṭhāna kontemplacije je da zna da se ta prepreka pojavila, da uoči šta je dovelo do njezinog javljanja i isto tako da proceni šta će dovesti do njezinog nestanka. Posle toga, aktivna intervencija nije više domen satipaṭṭhāne, već se pre nalazi u domenu ispravnog napora (sammā vāyāma). Upravo ovaj preliminarni korak mirne procene situacije, bez momentalne reakcije, omogućuje nam da načinimo ispravan, a ne pogrešan korak. Nekada, samo ovo tiho i nereaktivno posmatranje je dovoljno da se nečistoća uma umiri. Ali ono što je ovde važno zapamtiti jeste da sati nema ulogu da menja iskustvo, već da ga produbi.

I na kraju, pomenimo i treću listu u kojoj figurira svesnost, a to je sedam elemenata probuđenja. Ovde ona zauzima početnu poziciju, što ne iznenađuje ako znamo da je svesnost osnova svih ostalih kvaliteta uma koji donose probuđenje. Kako nam kaže Ānāpānasati sutta, elementi probuđenja nastaju jedan na osnovu drugog, pa tako istraživanje pojava može nastati jedino kada prethodno postoji čvrsto uspostavljena svesnost: „Monasi, kada god monah praktikuje kontemplaciju tela kao tela, marljiv, s jasnim razumevanjem i svestan, odloživši sa strane gramzivost i odbojnost prema ovom svetu – tada se u njemu ustaljuje nepomućena svesnost. A kada god je u njemu ustaljena nepomućena svesnost – tada se u monahu začinje svesnost kao element probuđenja… Živeći svestan na taj način, monah ispituje, istražuje i proučava to stanje uz pomoć mudrosti, nastoji da ga potpuno upozna. A kad god, živeći tako svestan, monah istražuje i proučava to stanje pomoću mudrosti, nastoji da ga potpuno upozna – tada se u monahu začinje istraživanje pojava kao element probuđenja; onda monah taj element razvija i razvijajući ga stiže do njegovog savršenstva.“

Na kraju, možemo zaključiti da kao i u slučaju niza drugih ključnih budističkih termina kao što su dhamma, kamma ili dukkha, odabrani pojam „svesnost“ nikako ne pokriva širok spektar značenja koje sati u Budinom vokabularu ima. Jednostavan razlog za to je da taj spektar jednostavno nije moguće pokriti jednom rečju, već samo nizom referenci koje bi u upućenom čitaocu odabrani prevod trebalo da asocira. A da bi nas asocirao, naravno moramo dublje proučavati ono što je sadržano u suttama, ali i u našem direktnom iskustvu oplemenjivanja uma.