Dva lica Dhamme: Istok / Zapad (1)

Od njegovog nastanka, budizam je karakterisala velika sposobnost prilagođavanja različitim socijalnim sredinama, sistemima vrednosti i tradicijama. Tokom prvog milenijuma postojanja i polazeći od mesta nastanka na indijskom potkontinentu, budizam se postepeno širio na Šri Lanku, jugoistočnu Aziju i Kinu. Kasnije je uhvatio koren na Tibetu, u Mongoliji, Koreji i Japanu. Na tom trijumfalnom pohodu, zadržavajući svoje temeljne elemente, učenje se lagano adaptiralo na nova društva i njihova nova istorijska, psihološka i duhovna obeležja. Na primer, budističke ideje kombinovane su sa pučkim kultovima duhova, mešane sa konfučijanizmom, stapale se sa šinto religijom, elementima taoizma ili sa mongolskom šamanskom tradicijom. Otuda danas možemo govoriti o izuzetnoj šarolikosti budističkih učenja, u kojima su različiti izvorni elementi dobili nova tumačenja i relativni nivo značaja, pored naravno novouspostavljenih gledišta i verovanja.

Pri svemu tome, način širenja budizma u Aziji bio je najčešće od vrha nadole, tako što bi kralj ili vladar postao sam budista, a onda tu novu religiju nametnuo svojim podanicima kao novu religijsku paradigmu u vidu državne religije. Ubrzo bi počeli da niču od države sponzorisani manastiri i centri obrazovanja, odakle se širio snažan uticaj nove, prihvaćene kulture, koja je smatrana superiornom, a to znači efikasnijom u obezbeđivanju individualne i socijalne harmonije, u odnosu na lokalnu religiju. Ipak, da bi zaista pridobilo srca običnih ljudi, novo učenje trebalo je kombinovati sa raširenom narodnom tradicijom, ritualima i verovanjima. Otuda u savremenom budizmu u Aziji uočavamo čudnu mešavinu Dhamme i animizma, magije i spiritizma. Među vidljivim izrazima tog fenomena jesu snažna vera u moć nat, lokalnih duhova, u Mjanmaru ili verovanje u zaštitnu moć amajlija tako popularnih među tajlandskim budistima.

Sličan, ali noviji proces širenja budizma na zapad je podjednako zanimljiva i kompleksna priča, koji ovde nije moguće detaljnije izložiti. Ali jeste moguće navesti neke od faktora važnih za ovaj istorijski fenomen, koji označava početak čitave jedne ere. Ograničivši se na poslednjih vek i po, može se reći da je Budino učenje u Evropu stiglo najviše zahvaljujući britanskim kolonijalnim službenicima koji su se, sledeći interes za tu čudnu zemlju u kojoj su se obreli, pretvorili u proučavaoce arheoloških iskopina i pisce gramatika novih, do tada slabo znanih jezika. Među njima svakako najistaknutije mesto zauzimaju, između ostalih, Alexander Cunningham, Edwin Arnold ili Thomas Rhys-Davids. Ovaj novi soj orijentalista uložio je ogroman napor u sakupljanje i prevođenje budističkih tekstova, kao i u njihovo naučno tumačenje. Otuda nije ni čudo da je znanje o budizmu početkom XX veka bilo uglavnom ograničeno na naučnike uronjene u analizu sofisticiranih lingvističkih i filozofskih pitanja koja su novootkriveni tekstovi postavljali. Tako je budizam bio viđen pre kao objekat filozofskog i filološkog istraživanja nego kao živa religija.

Prvi uspešniji pokušaji da se Učenje izmesti iz uskog kruga proučavalaca u širu, javnu arenu dolaze sa teozofskim pokretom i njegovim osnivačima Henry S. Olcottom i Helenom P. Blavatskom.

“Jedna od fundamentalnih premisa ovog pokreta bila je da ispod raznolikosti svetskih religija leži primordijalna ezoterička tradicija, koja je zapravo izvor svih drugih, vidljivih. Budizam je, verovali su Olcott i Blavatska, najbolji predstavnik te tradicije… Kao i orijentalisti, i njih dvoje nisu obraćali mnogo pažnje na žive budističke tradicije, sem da izraze svoju odbojnost prema njima i pokušaju da ih reformišu. Tako je Olcott u svojim spisima bio dovoljno pažljiv da pravi razliku između ‘istinskog budizma‘ I navodno izopačenog budizma masa.”

D. L. McMahan: Making of Buddhist Modernism.

Što se tiče Amerike, veoma važan događaj tog perioda bio je Svetski parlament religija, održan u Čikagu 1893, smatran „najobuhvatnijim međureligijskim skupom u istoriji“, jer su na njemu bili predstavnici čak deset različitih religijskih tradicija. Budistički delegati kao što su Anagarika Dharmapala ili rinzai zen sveštenik Shaku Soyen privukli su znatnu pažnju i tako stvorili osnovu za narednu fazu ukorenjivanja budzma na američkom kontinentu. Ona je došla pola veka kasnije, sa onim što je nazvano „zen bum“:

„Dve ličnosti, D. T. Suzuki, nezaređeni učenik Shaku Soyena, i Alan Watts, anglikanski sveštenik i popularizator istočnih religija, bile su ključne za širenje budizma, a zen tradicije posebno, u Sjedinjenim Državama. Zajedno sa bitnicima, oni su pomogli da se budizam priključi glavnom toku američke kulture.”

R.H. Seager: Buddhism in America

Ovaj trend dostigao je nove visine sa kontrakulturnim pokretom sredino 60-tih, koji je eksplodirao na obe strane Atlantika, dovodeći u pitanje mnoge društvene tabue. Mladim buntovnicima bio je potreban novi identitet i vrednosni sistem, a neki od njih su ih našli u Budinom učenju. Tako je budizam, zajedno sa hinduizmom i nizom drugih duhovnih tradicija, postao važan sastojak čitave lepeze novih životnih stilova i strategija usmerenih protiv konformizma i duboko ukorenjenog postojećeg poretka stvari. Dve decenije kasnije, ovakav „revolucionarni“ pristup Dhammi naći će i svoj formalni izraz u difuznom pokretu koji sebe naziva angažovani budizam, a nastao je na dugoj istoriji političkog aktivizma i služenja društvu. Sve ovo je naravno imalo svoje implikacije na tip organizacione strukture i način funkcionisanja budističkih institucija na Zapadu, u kojima su nezaređeni dobili nove uloge i smanjen je jaz između monaha i običnih sledbenika.

Paralelno sa ovim nizom istorijskih događaja, budizam je u Evropu stizao i sa imigrantima iz britanskih kolonija jugoistočne Azije, a u Ameriku sa imigrantima iz Kine i Japana. Oni su na zapadnu obalu kontinenta počeli da pristižu već oko 1840. i vremenom počeli da formiraju svoje verske zajednice. Već oko 1890. je kinesko prisustvo u Americi bilo sasvim vidljivo, dok je japanska populacija u to vreme brojala jedna dve hiljade. Zato se vidljivost Japanaca razvijala znatno sporije, ali su oni kasnije imali znatno veći uticaj na budističku topografiju zemlje u koju su se naselili.
Ova dva kanala prenošenja Učenja ostavila su trag i na polarizaciju članova budističkih zajednica, podelivši ih na sledbenike imigrante i na zapadne konvertite.
U celini, širenje budizma na Zapadu bilo je potpuno drugačije nego u Aziji, jer nove ideje nisu nametane odozgo, kao državna religija, već su uvođene od od dole nagore. U početku su ih prihvatale socijalno marginalizovane grupe mladih buntovnika, duhovnih avanturista ili umetnika. Tek potom je budizam postajao deo opšteg religijskog miljea. U tom svom napredovanju, daleko od azijskog ritualizma i mnoštva verovanja koja bismo svrstali u sujeverje, budizam je na Zapadu hvaljen zbog svog racionalizma i velike sličnosti sa naukom, a što je jako doprinelo da bude prihvaćen. Zato ne iznenađuje da su neki delovi Učenja dobili vrlo istaknuto mesto, oni gde Buda deluje kao savremeni filozof ili psiholog, pre nego religijski lider. Tako će se tipični uvod u budizam na Zapadu fokusirati na istorijske ili psihološke aspekte Budine poruke, a ne na kosmologiju i bezbrojna bića koja nastanjuju nebeske svetove.

Druga razlika između budizma u Aziji i na Zapadu jeste da su različite budističke tradicije u Aziji, pripadajući udaljenim geografskim i kulturnim zonama, održavale nepromenjenim svoja specifična obeležja i jasne granice jedna prema drugoj. Svaka od azijskih država prihvatila je jednu od tri glavne tradicije: theravada, mahayana i vađrayana, i smatraju ih delom svog nacionalnog identiteta. Tako te tri tradicije istorijski nisu imale mnogo dodira i međusobnog dijaloga. Nasuprot tome, iste te tri tradicije moraju na Zapadu da žive jedna sa drugom, u istoj zemlji, čak u istom gradu, i da s euključe u širu tradiciju međureligijskog dijaloga. Tako su tradicije odvojene hiljadama kilometara u Aziji, postale najbliži susedi na Zapadu i započele važan proces međusobnog priznavanja i saradnje. Ovakvo brisanje jasnih granica između različitih budističkih tradicija uticalo je i na religijski identitet njihovih sledbenika, koji često sebe ne definišu na isti način kao tradicionalni sledbenici u Aziji. Tako danas imamo milione ljudi koji sebe smatraju budistima, praktikuju meditaciju, ali se ne osećaju pripadnicima nijednog konkretnog budističkog centra ili organizacije.

Radikalna transformacija jedne drevne tradicije na njenom putu ka Zapadu rađa niz pitanja u vezi sa samim definisanjem religijskog identiteta, pošto tradicionalna dihotomija na sledbenike i ne-sledbenike očigledno nije više dovoljna. Potrebni su dodatni kriterijumi da bismo realističnije opisali budistički identitet na Zapadu. Tako bi tradicionalne budiste imigrante trebalo razlučiti od simpatizera, onih koji se tek „zanimaju“ za budizam. Dakle, razjasniti ko je budista na Zapadu prestaje da bude lak posao. Ako je kriterijum to ko prihvata i primenjuje budističke norme, ko je posetilac lokalnog budističkog hrama i učestvuje u tamošnjim ritualima klanjanja i recitovanja, na taj način izvan ostaje velik broj onih koji, iako se drže podalje od takvih aktivnosti, jednostavno sami sebe definišu kao budiste. Da bi slika bila još komplikovanija, među budistima na Zapadu ima i onih koji nisu sami sa sobom razjasnili svoj religijski identitet. Takvi mogu sebe smatrati budistima, ali u isto vreme se rukovoditi i principima koje zastupaju hrišćanstvo, islam ili taoizam.

(nastavak sledi)

Odgovornost

PUN MESEC, ponedeljak, 11. novembar 2019

Odgovornost

Kao što rđa od gvožđa nastala
izjeda samo to gvožđe,
isto tako i neumerenoga
sopstvena dela do propasti dovode.

Dhammapada, 240

Suprotno onome što možda očekujemo, svest o ulozi koju imamo u određivanju kvaliteta našeg življenja može biti vrlo podsticajna. Ako vrlo rano u životu nismo podučeni zakonu kamme, vrlo lako usvojimo gledište da su drugi ti koji definišu kvalitet našeg života. Tako pretpostavimo kako je neophodno da drugi postupaju i govore na način koji za nas neće biti uvredljiv. Budino učenje, pak, govori nam da u suštini to da li smo uznemireni ili zadovoljni jeste rezultat naših postupaka. Naravno, svet oko nas ćemo uvek doživljavati kao prijatan ili neprijatan. Ali da li to iskustvo pojačavamo ili ne tako što se prepuštamo sviđanju i nesviđanju, to je samo naš izbor.

S ljubavlju
monah Munindo

Različiti putevi vipassane

Tri najraširenija metoda vežbanja meditacije uvida (vipassana) u okviru budističke theravada tradicije danas, u Mjanmaru svakako, ali rekao bih i globalno, jesu oni koje su podučavala tri velika učitelja: Mahasi Sayadaw, S. N. Goenka i Pa Auk Sayadaw.

Među njima, prvi metod koji je imao vidljiv uticaj na praktikovanje meditacije u Aziji, a potom i na Zapadu, jeste onaj koji je propagirao slavni burmanski monah Mahasi Sayadaw (pravo monaško ime mu je U Sobhana, 1904-1982). Karakteristično za Mahasijev metod je da je on napustio formalno praktikovanje meditacije smirenja (samatha), drugog aspekta budističke meditacije, što je izazvalo i još uvek izaziva žustre polemike oko toga da li je moguće stići do uvida u pravu prirodu stvari, a onda do probuđenja i mimo dostizanja posebnih stanja koncentrisanog uma (đhāna) ili nije. Očigledno, Mahasi je mislio da jeste i taj metod je dobio naziv „suva vipassana“, jer nije „obogaćena“ razvijanjem koncentracije. Verovatno kao reakcija na ove kritike, u okviru Mahasijeve tradicije se vremenom razvila ideja posebnih, takozvanih vipassana đhāna, stanja dublje koncentracije baziranih čisto na osnovu prakse uvida.

Druga bitna karakteristika ove metode je korišćenje tehnike „mentalnog notiranja“ onoga što registrujemo kroz čula (i um), šta god da je to, kako bismo zapravo izoštravali svoju sposobnost raspoznavanja i registrovanja. Paralelno sa ovim, praksa zahteva od meditanta da tokom sedeće meditacije posmatra pokrete „izdizanja“ i „spuštanja“ trbušnog zida pri svakom udahu i izdahu, čime se razvija svesnost načina koji nastaju čulni podražaji kroz kontakt čula i materijalnih ili mentalnih fenomena. Dakle, kada udahnemo, jasno smo svesni da u tom trenutku udišemo, svesni smo pokreta stomaka i u isto vreme u sebi kažemo „izdizanje“. Isto tako i sa izdahom. Naravno, ovakvo registrovanje može da se primeni na bilo šta drugo, recimo svesno smo osećaja tela koje sedi ili njegovog kontakta sa podlogom. Naravno, sledeći korak je produžavanje ovakvog stanja svesnosti i izvan perioda formalne meditacije.

Treća karakteristika ove metode je ravnopravna uloga hodajuće meditacije u odnosu na sedeću. I tokom nje koristimo „mentalno notiranje“, kako bismo osvestili različite delove svakog koraka. Recimo, podizanje stopala, guranje napred, spuštanje, pritiskanje težinom tela pri prebacivanju težine itd. Produbljena praksa registruje i voljne impulse koji prethode stvarnom pokretu.

Sledeći metod meditacije uvida koji je 60-tih godina prošlog veka počeo da hvata koren u Mjanmaru, a potom se nezaustavljivo proširio na čitav svet podučavao je U Ba Khin (1899-1971), a nastavio njegov učenik S. N. Goenka (1924-2013), pripadnik bogate trgovačke porodice indijskog porekla. Danas je to verovatno najpopularniji metod vipassana meditacije, sa preko 200 stalnih centara za meditaciju u skoro 40 zemalja. Samo u Indiji ima osamdesetak takvih centara.

Ova metoda se bazira na posmatranju osećaja na telu, njihovog jasnog uočavanja, kada počinju, kada se završavaju i koje su im karakteristike: vrsta, intenzitet, lokacija itd. Kao priprema za ovu praksu služi meditacija smirenja, fokusiranje pažnje na dah kako je opisana u Satipatthana sutti. Od standardnih 10 dana, koliko traje kurs, prva tri su posvećena fokusiranju pažnje na dah, a sredinom četvrtog se prelazi na kontempliranje osećaja i to kroz skeniranje tela, deo po deo, od vrha glave do stopala i nazad. Ovakva vežba kroz istrajno praktikovanje donosi duboki uvid u pravu promenljivu prirodu telesnih senzacija na sve dubljem nivou. Sve to kulminira uvidom u neprekidni tok onoga što nazivamo kompleksom uma i tela, odnosno ljudskog bića, tok koji se gonjen sledom uzroka i posledica ne zaustavlja ni za trenutak, a u sebi ne sadrži bilo šta bi bilo trajne prirode.

Treći i najnoviji metod koji bih ovde pomenuo je onaj koji promoviše Pa Auk Sayadaw (1934). Za razliku od Mahasijevog, ovde se upravo insistira na važnoj ulozi koju ima meditacija smirenja i jačanje sposobnosti koncentracije. Glavni metod za to je i ovde fokusiranje na dah. Prva faza je da smo u stanju da tokom sat vremena održavamo taj fokus bez prekida. Sa takvom stabilnošću uma, u stanju smo da dostignemo sva četiri zadubljenja, o kojima tako često govori i Buda u svojim govorima. Takva izoštrena percepcija daje nem jednu potpuno drugačiju sliku i doživljaj sveta od onoga koji sada imamo, kao da stvari i ljude posmatramo pod mikroskopom. No u okviru ove škole objekat koncentracije može biti bilo koji od onih 40 koji se pominju u Buddhaghosinom priručniku iz V veka nazvanom Visuddhimagga ili Put pročišćenja.

Kada smo jednom u stanju da bez problema ulazimo i izlazimo iz svakog od ova četiri zadubljenja, zadržavši se u njemu onoliko koliko smo sami unapred odredili, spremni smo za praksu vipassana meditacije. Za nju su osnovni predmet kontemplacije četiri velika elementa koji čine naše telo i svu drugu materiju oko nas: zemlja, voda, vatra i vazduh. Te elemente prepoznajemo na osnovu njihovih kvaliteta: čvrstina/mekoća, težina/lakoća, toplota/hladnoća i kretanje/mirovanje. U početku te kvalitete prepoznajemo na najgrubljem nivou, na nivou čitavog tela, ali kako naše posmatranje postaje rafiniranije tako i njihovo uočavanje ide sve dublje. Sve dok ne uočimo njihovo postojanje u svakom deliću tela, koje budistička fenomenologija nazivaju kalapa, a čine ih ova četiri elementa u različitim srazmerama. Ova suptilna analiza se potom sa materije proširuje i na um, na mentalne fenomene kroz koje s eon manifestuje. Svest usmeravamo na razne vidove procesa saznavanja i registrovanja tih mentalnih pojava, a kao generalni okvir za takvu analizu koristi nam dvanaestočlana shema uslovljenog nastanka (patićća-samuppada), o kojoj bih mogao, tačnije morao napraviti jedan poseban post.

Ova kratka analiza ukazuje na razlike i varijacije u praktikovanju vipassana meditacije, iako je svakom od njih polazna tačka naravno ista, a to je Budin Govor o temeljima sabranosti. Govori nam takođe koliko je često jalova diskusija i prepucavanje koji je metod u bilo čemu, pa i meditaciji bolji ili gori od onog drugog. Pošto ni mi nismo svi isti, sreća je da postoji izbor, pa gde se ko nađe.

Zanimljivo je napomenuti da se u okviru Mahasijeve metode, posmatranje abdomena ne smatra varijantom meditacije na dah, već kako kaže sam Mahasi, „posmatranje izdizanja i spuštanja trbušnog zida jeste posmatranje elementa vazduha u kretanju, usled pritiska koji izaziva udisanje/izdisanje“. Nešto drugačije objašnjenje ima Nyanaponika, koji je inače bio Mahasijev učenik. On ovu praksu vidi kao deo vežbi opisanih u Satipattana sutti, a odnose se na svesnost položaja tela, Ovo se objašnjenje dobro uklapa u ulogu koju meditacija u hodu ima u okviru Mahasijevog metoda.

Ono u čemu se sve ove tri tradicije podudaraju, to je korišćenje iste sheme „znanja na osnovu uvida“ (vipassana ñāna) kao kriterijuma za merenje konkretnog napretka meditanta. Reč je o ključnim iskustvima ili fazama kroz koje meditant prolazi na putu ka cilju, a one su precizno navedene u Abhidhammatthasaṅgahi(Pregled stvari sadržanih u Abhidhammi), jednom od mnogih priručnika pisanih da olakšaju snalaženje u lavirintu trećeg dela Pali kanona, Abhidhamma pitaki. Ovaj je nastao u XI ili XII veku i ima ogroman ugled u čitavom theravada svetu, a naročito u Mjanmaru, koji važi kao kolevka abhidhamma specijalista. Elem, Abhidhammatthasaṅgaha daje listu od deset ovakvih znanja uvida:

(1) razumevanje (sammasana ñāna), kao osnovno razumevanje tri karakteristike svih uslovljenih stvari (nepostojanost, nedovoljnost,nepripadanje), koje stičemo u ranoj fazi meditacije uvida. Na osnovu ovoga, meditant se u svojoj kontemplaciji fokusira na prvu karakteristiku, nepostojanost, koju uočava kroz nastanak i prestanak svake pojave koju posmatra. To ga zatim vodi ka (2) znanju o nastanku i prestanku (udayabbaya ñāna). U ovoj fazi, napominju učitelji, postoji opasnost da se za stanja mira, čvrstog spokojstva ili prodornog uvida, koja se inače smatraju znakom napredovanja, snažno vežemo i time ih zapravo pretvorimo u „defekte vipassane“ (vipassanūpakkilesā). Sazrevanje ovog prodornog iskustva da sve oko nas i u nama nastaje i nestaje filmskom brzinom na kraju kulminira doživljajem (3) potpunog „rastvaranja“ (bhaṅga ñāna). Dakle, na ovom stupnju aspekt nestajanja kod svake pojave postaje naročito upečatljiv i sve doživljavamo kao da se u trenutku rastvara i nestaje. To je naravno iskustvo koje kod svakog meditanta izazove (4) strah (bhaya ñāna), zato što su uzdrmani sami temelji onoga što smo do tada neupitno smatrali za „ja“ i „moje“, bilo u formi eksplicitno racionalizovanog pojma sopstva ili tek podsvesnog osećaja koji je u osnovi svakog našeg stava, postupka, iskustva. Do sada smo tu osnovu ličnog identiteta smatrali čvrstom, ali novo iskustvo i znanje koje sa tim iskustvom dolazi govori nam da se radi samo o mentalnom konstruktu, samoobmani.

Prolazeći kroz ovo iskustvo uviđamo (5) „feler“, manjkavost (ādīnava ñāna) ugrađenu u temelj svake pojave, iz čega onda prirodno izrasta (6) otrežnjenje, raz-očaravanje (nibbidā ñāna) svime što nas je do tada tako fasciniralo. Shvatamo da smo gledali u mehur od sapunice i mislili da vidimo grumen zlata. Taj uvid neizbežno vodi od (7) želje za oslobađanjem (muñćitukamyatā ñāna), za izlaskom iz te dvorane sa iskrivljenim ogledalima. Srećna okolnost je da smo sada već na takvom nivou prakse da naš uvid u pravu prirodu stvari postaje vrlo jasan da moe da porodi (8) znanje promišljanja (paṭisaṅkhā ñāna). Kao da smo zatvorili krug koji smo započeli na sličan način, sa razumevanjem kao prvim znanjem, ali nas je spirala prakse sada podigla na jedan mnogo viši nivo znanja, jer je ono daleko izoštrenije i jasnije. Prošavši kroz sve prethodne faze, naročito rastvaranja, straha i otrežnjenja, naše znanje dobija na čvrstini. Iz nje se razvija produbljeni osećaj (9) spokojstva (saṅkhārupekkhā ñāna) i činjenica nepostojanja trajne suštine u bilo kojoj od pojava postaje nam izuzetno jasna. Na ovoj tački smo izbili na pravac, kao trkači koji izbiju na ravninu u poslednjem krugu pred ciljem. Naš um je koncentrisan i potpuno izbalansiran. Vrhunac razvijanja uvida dolazi sa (10) saglasnošću (anuloma ñāṇa), uvidom da je naše znanje saglasno sa četiri plemenite istine.

Tu se završava serija od deset meditativnih uvida. Um napušta vezanost za sve do tada poznate oblike i vidove iskustava, čime meditant prestaje da bude običan, neuk čovek (puthuđđana) i na pragu je prvog od četiri stupnja probuđenja, a to je „ulazak u tok“ (sotapanna). Taj tok će ga sigurno, najdalje za sedam života kažu knjige starostavne i savremeni učitelji, odvesti do konačne i neopozive slobode, do nibbāne.

Eto, sad znate detaljnu maršrutu ovog (ne fruškogorskog već) meditativnog maratona, pa krenite lagano, kojim god metodom volite 🙂

Tri pitanja

Kako bi trebalo da živim svoj život? Kako da postupam u ovom društvu i svetu čiji sam deo? Šta je dostupno mojom moći saznavanja, a šta je iza te granice? Ova tri pitanja su zaokupljala (neke) ljude kroz čitavu istoriju.

U idelnom slučaju, način na koji živimo svoj život trebalo bi da nas vodi u pravcu osećaja obilja, zadovoljenosti, tako da u trenutku kada treba da napustimo ovaj svet, ne žalimo zbog bilo čega što jesmo ili nismo učinili. Dalje, naše delovanje u društvu bi trebalo da bude odraz sve snažnijeg osećaja uzajamne odgovornosti, koja izvire iz uvida u suštinsku međusobnu povezanost, u činjenicu da svaki deo naše zajednice i ovoga sveta postoji zahvaljujući svim ostalima, a ne nezavisno od njih. Na kraju, znanje koje svakoga dana osvajamo bi trebalo da nam mnogo toga kaže kako o prirodi sveta oko nas, tako i o glavnom alatu tog saznavanja, a to je naš um. Ista ta tri pitanja su u osnovi ne samo budizma, već svake religije, ali bi isto tako trebalo da budu u središtu nauke, filozofije, politike, umetnosti i svake druge aktivnosti duha.

Možemo li se potruditi da ne zaboravimo ta tri važna pitanja? Kako bi bila orijentir i merilo i naših običnih, svakodnevnih postupaka?

. . .

Pa Auk Tawya

Vratio se sa dvonedeljnog meditacijskog povlačenja u manastiru Pa Auk Tawya, u mestu Pyin Oo Lwin, u centralnom Mjanmaru, nedaleko od Mandalaya. Kao što se vidi iz naziva, manastir pripada tradiciji koju je začeo Pa Auk Sayadaw (1934), jedan od najvećih živih burmanskih učitelja meditacije (sayadaw na burmanskom znači učitelj). Imao sam sreću da ga sretnem, ali pošto je u poodmaklim godinama, nismo se baš napričali. 🙂

Manastir je veći nego što sam očekivao, ima oko 300 monaha, 250 monahinja i do 100 civila. Zanimljivo mi je da je među zaređenima bilo i mahayana monaha i monahinja, koji su došli ovamo da proučavaju Pa Aukov metod meditacije, koji je izuzetno popularan u Kini. Tako je dosta Kineskinja koje su se zamonašile u theravada tradiciji. Svi koji su ovde žive u ovakvim kućama (kuti), podignutim od donacija koje obilato pristižu što iz samog Mjanmara, ali još više iz mnogo bogatijih okolnih zemalja, kao što su Tajvan, Singapur, Tajland, Vijetnam, Indonezija, Malezija i najviše iz Kine. U svakoj od ovih zemalja su i ogranci ove mreže manastira.

Na mnogim od kuća je tabla sa imenima donatora, tako da vidim da su neki od njih donirali i po desetak kuća. Svaka čast! Kuće su raspoređene po okolnim brdima, na jednoj strani muški i na drugoj ženski deo, tako da su potpuno odvojeni i nemaju mnogo kontakata. Manastir se i dalje širi, nove kuće se zidaju na sve strane, kao i tri nove sale za meditaciju sa sedećim, ležećim i stojećim kipom Bude.

Ovo je drugi po veličini među Pa Aukovim manastirima, a najveći je u mestu Mawlamyine, na jugu zemlje. U njemu je u zavisnosti od doba godine između 1000 i 1800 zaređenih, tako da spada i među najveće manastire u Mjanmaru.

Pošto sam u manastiru bio tokom vasse, tromesečnog perioda kada monasi borave samo na jednom mestu, ovamo su došli da ga provedu i mnogi monasi iz Pa Aukovih manastira u drugim zemljama. Tako sam slučajno upoznao jednog od njih, Đīnaratanu, inače Kanađanina koji je monah na Šri Lanki. Kasnije se ispostavilo da poznaje našeg monaha Ñāṇanamolija, koji je takođe na Šri Lanki.

Upravo dan pre mog odlaska, održana je katina ceremonija darivanja monaha ogrtačima i ostalim potrepštinama, koja se tradicionalno održava na kraju ova tri meseca. Pošto često monasi dobijaju i više stvari nego što mogu da drže u rukama, obično iza njih ide kappiya (civilni asistent) sa džakom u koji dar biva stavljen, pošto ga je monah dodirnuo i na taj način prihvatio, tj. „blagoslovio“. Sve u svemu, bilo je zaista svečano, masovno i veselo.

Dnevni raspored ovde je sledeći:

Ustajanje 3:30
Jutarnje recitovanje i meditacija 4-5:30
Doručak 6:00
Prepodnevna meditacija 8-10:30
Ručak 11:00
Popodnevna meditacija 14:00-17:00
Večernje recitovanje i meditacija 18:30-20:00

Tajming oglašava „bubanj“, zapravo jedno izdubljeno stablo drveta, okačeno da visi po dužini i „bubnjar“ (sa zaštitnim slušalicama) izvodi svoj performans svako malo. Nadam se da se bubnjari smenjuju, jer niti je fizički lako mlatiti po tom deblu onim buzdovanom, a verujem da mu i pored slušalica glava bubnja još dugo posle performansa. Sve u svemu, bubanj je na vrh brda, ali ga čujem ujutro i ja koji sam podalje, u samom podnožju.

E to podnožje mi je bilo u početku problem, jer se treba četiri puta na dan popeti opet na vrh brda, u salu za meditaciju. Posle pet meseci sedenja i buljenja u knjigu/kompjuter, odjednom sam se našao u fitnes varijanti, kao da se spremam na Himalaje. Prvih dana dušu da ispustim dok se ne popnem. Na vrhu izmerim puls – 130. Alo, ko je zavrnuo kiseonik!? To me navelo da instaliram neki programčić na mobilnom i da izmerim visinsku razliku – zamalo pa 100 metara. Posle nešto kalkulišem, pa to je kao da se penjem bar na 30. sprat, pa još sa punim stomakom. Svi kažu kako je odgore fantastičan pogled. Što jeste jeste. Ali šta vredi, kad ja ne vidim belu mačku. No, malo pomalo, navikne se telo, pa je i penjanje lakše, a pogled bistriji.

Meditacija među oblacima

Što se tiče same meditacije, svakog parnog dana su instrukcije/intervjui sa učiteljem za muške. Ova tradicija insistira na razvijanju koncentracije držanjem pažnje na dahu, pre nego što se pređe na vežbanje meditacije uvida (vipassane) kroz kontemplaciju četiri velika elementa (zemlja / voda / vatra /vazduh kao simbola za četiri svojstva materije: tvrdoća, kohezija, toplota i kretanje).

Jedna od naprednijih faza meditacije je i uviđanje da se sva materija, pa i naše telo, sastoji od mnoštva golom oku nevidljivih čestica zvanih kalapa, koje su u neprekidnom nastajanju i nestajanju.

Učitelj Kumara mi je prvog dana dao kratka uputstva za koncentraciju na dah i krenuh da marljivo vežbam. U početku naravno dosta konfuzije u glavi, slika i misli koji naviru, ali dan po dan i taj vrtlog počinje lagano da se smiruje, jer tokom celog dana nema mnogo ometanja i stvari koje bi odvlačile pažnju. A instrukcija je da i između meditacija pažnja počiva na dahu, tako da smo stalno svesni kada je dah brz ili spor, odnosno dug ili kratak. I kao i sve kad se vežba, počeh da uviđam da su moji periodi tokom meditacije kad pažnja zaista u kontinuitetu prati dah sve duži. Mic po mic, dođoh do nekih desetak minuta, a tada već beše vreme za rastanak. 🙂 Vrlo ohrabren ovim vidljivim napretkom u relativno kratkom vremenom rešio sam da ću dogodine ovamo ponovo doći, ali barem na mesec dana. Inače standardni kursevi ovog tipa bi trebalo da budu bar 3-4 meseca. Inače, standardna instrukcija je da bi taj period neprekinute pažnje trebalo da bude negde oko sat vremena, pre nego što se pojavi ono što se naziva nimitta ili znak u vidu svetlosti koju vidimo i zatvorenih očiju. To je znak da se približavamo prvom od četiri pročišćenja stanja svesti (đhāna), a koja nam dalje pomažu u razvijanju uvida u pravu prirodu stvari i uviđanje njihove tri osnovne karakteristike: nepostojanost, nedovoljnost i nepripadanje.

Posebno zadovoljstvo tokom boravka u ovom manastiru bio je susret sa monahinjom Dhamma Gavesi (u prevodu: Ona koja traži istinu), koja je iz Srbije, a ovde se zamonašila pre nešto manje od dve godine. Oduševljena je mestom, učenjem i učiteljima i želim joj od sveg srca da što dalje stigne plemenitim osmostrukim putem. Ali i da je taj put jednoga dana dovede u Srbiju, u naš manastir, i da tako otvorimo drugu etapu njegovog razvoja, a to je uspostavljanje zajednice monahinja. To bi zaista bila kruna svega što smo do sada uradili i što ćemo još, nadam se, do tada svi zajedno uraditi.

Sve u svemu, preporučio bih svakome da dođe na ovo divno mesto i istinski se posveti praksi. Manastir funkcioniše na dragocenom principu donacija, tako da su smeštaj i dva obroka, kao i poduka, potpuno besplatni. Ko bi da se prijavi za avanturu, evo i linka.

U pohvalu ne-znanju

Ako nešto u životu želimo, to je da znamo. I ako postoji situacija u kojoj priželjkujemo da ne budemo, onda je to mrkli mrak neznanja. Ceo život se upinjemo da upoznamo ovaj svet u koji smo zabasali, prikupljamo informacije, prevrćemo knjige, pobijamo tuđa mišljenja i velikodušno pokazujemo svoje enciklopedijsko znanje. Nema u tome ničeg generalno lošeg. Posedovati znanje je na kraju krajeva i cilj Budinog puta. Jer uzrok patnje je neznanje (aviđđā) i jedini način da se te patnje oslobodimo jeste da iskorenimo neznanje, da ga potpuno zamenimo znanjem probuđenja. Sasvim prosto. Ali sve dok ne stignemo na kraj tog dugog, krivudavog i strmog puta, pratiće nas ko drugi nego upravo to neznanje. Toliko dugo ćemo se sa njim družiti i toliko često biti u prilici da jednostavno ne znamo da li da krenemo levo ili desno, da li da uopšte krenemo ili da, što se kaže, malo za pojas zadenemo. I u tome nismo izuzetak. To je stanje svakog od nas, čak i najvećih umova, koji su možda čak i naši duhovni junaci.

Što se mene tiče, jedan od takvih junaka se u zimu 1929/30, u Indiji, upravo našao obavijen mrklim oblakom neznanja. Borba za nezavisnost Indije je u punom jeku, ali pokret pokazuje ozbiljne pukotine. Među liderima Kongresne partije, uključujući Gandija, postoje duboka neslaganja i kolebanje na koju stranu povesti borbu. Ređaju se konflikti između Indusa i muslimana, kao i teroristički napadi na britanske državne službenike. Veliki bengalski pesnik Tagora dolazi da poseti Gandija u njegovom ruralnom ašramu na reci Sabarmati, blizu zapadne obale Indije. Zabrinut je i pita velikog lidera kojim putem krenuti. Gandi, koji je čitav svoj život stavio na jednu kocku, a to je nenasilje, zabrinut mu odgovara: “Ne vidim da iz mraka koji me okružuje dolazi bilo kakvo svetlo… Mnogo se nasilja oseća u vazduhu.”

Gandi u ašramu ostaje nedeljama. Prekinuo je većinu kontakta i najviše vremena provodi sam, u molitvi i meditaciji ili satima sedeći na verandi svog doma. Niko nema pojma o čemu razmišlja. Kada se neko i odvaži da ga pita, odgovara: “Jednostavno čekam. Čekam na poziv. Znam da ću pre ili kasnije čuti taj unutrašnji glas.”

Prošlo je šest nedelja takvog čekanja, ne-znanja i kontemplacije, da bi kraju stiglo “znanje”. Povešće marš za so od svog ašrama do morske obale, dug nekih 400 kilometara i tamo vaditi so, što je protiv kolonijalnih zakona, koji garantuju monopol Britanaca na ovu vitalnu potrepštinu (osim što bez nje nema kuvanja, nema ni čuvanja hrane u tropskim uslovima). Marš traje tri nedelje. Desetine hiljada oduševljenih pristalica se pridružuju u usputnim selima i gradovima, ljudska reka građanske neposlušnosti je sve veća. Ali je sve veća i represija, prebijanja, hapšenja, mučenja, konfiskacija imovine, zabrana publikacija i zatvaranje niza civilnih organizacija.

Iako ova kampanja nije primorala Britance da odmah napuste Indiju, ona je označila tačku preokreta u oslobađanju energije masa, ali i kompromitovanju zvanične priče vlasti da su oni tu za dobro domorodaca, jer će im doneti ekonomski, politički i socijalni boljitak. Vlast britanskih džentlmena pokazala je svoje pravo, nimalo džentlmensko lice.

Ovo je samo jedna od priča koja pokazuje koliko je ne-znanje u nekim situacijama ključno za svaku našu, na duhovnim principima zasnovanu akciju u materijalnom svetu. Ako se se malo osvrnemo, videćemo u potvrdu ove tvrdnje da je mnogo duhovnih i filozofskih tradicije koje cene to stanje ne-znanja, otvorenosti, upitanosti koja ne žuri da zgrabi prvi odgovor koji se ponudi. Upravo zato što nas ono, na paradoksalan način, može odvesti do dubljeg znanja, dubljeg zato što se razlikuje od našeg uobičajenog, običnog znanja. Ovde mislim recimo na različite oblike plemenskih inicijacija, kada inicijant u potrazi za vizijom napušta poznato, porodicu, selo, pleme i odlazi u divljinu, u nepoznato, da tamo provede izvesno vreme, ostajući sve vreme otvoren za to što traži. Hrišćanski mistici govore nam o “oblaku neznanja”, o uranjanju u “oblak zaboravljanja” svega uobičajenog što znanju, o istrajavanju u mrkloj noći duše, u kojoj je sve ono što su smatralu da znaju izgubilo svoje značenje. Dalje, setimo se čuvene Sokratove tvrdnje da je najviši oblik znanja znati da ne znamo. I onda je to uvod u istraživanje, promišljanje i, nadajmo se, znanje. Na istom tom tragu indijski mudraci su kada bi ih propitivali o Brahmanu odgovarali sa “neti neti”, “ne to, ne to” i sada već prepoznajemo onaj via negativa o kojem sam već pisao pre nekako. Ali nastavljajući našim putem, stižemo do mudrog Tao te činga, u kojem nalazimo ove čuvene stihove:

Tao o kojem je moguće govoriti nije večni Tao.
Ime koje je moguće imenovati nije večno ime.
Neimenovano jeste izvor i neba i zemlje.”

Ali šta ne-znanje znači konkretno u okviru naše duhovne prakse? Na koji način se ono razlikuje od nezananja koje je Buda označio kao glavni naš problem? Zašto je ono važno ukoliko smo se odlučili za saosećanjem vođeno konkretno delovanje?

Kada pominjem duhovnu praksu, kojih je bezbroj, naravno da ovde govorim o onoj budističkoj. A njen važan sastojak, kao što već nadam se znamo, jeste vežbanje svesnosti. A upravo je razvijanje sposobnosti da napustimo naviknute, rutinske, šablonske oblike znanja temeljni sastojak svesnosti. U takvoj meditaciji vežbamo, koliko god je to moguće, posmatranje aktuelnog iskustvo iz trenutka u trenutak, jednu vrstu otvorene, ka sadašnjosti usmerene svesnosti, lišene bilo kakve reaktivnosti. I paradoksalno, takva vrsta svesnosti odslikava onu vrstu znanja koje se oslanja na ne-znanje: na uočavanje i napuštanje naše ukorenjene tenedencije da “znamo” to što doživljavamo, tako što ćemo ga prepričavati, komentarisati u svojoj glavi. Sada, međutim, nešto vidimo i napustimo, makar privremeno. Napustimo sve one načine na koje to što vidimo, čujemo, osetimo neprekidno smeštamo u neki već znani okvir, dobro poznate lične priče, kulturne klišee, naučene obrasce tumačenja prošlosti i budućnosti, a u stvari naizgled beskrajnu seriju vrlo repetitivnih komentara o detaljima tog iskustva.

Na taj način, važan vid našeg vežbanja svesnosti jeste uočavanje na koji način naše uobičajeno znanje – lično ili socijalno – obično ima svoju senku, “tamnu stranu”, činjenicu da je naša potraga za znanjem pokretana strahom, pohlepom, mržnjom i, što je ironija, obmanutošću. Kao što naravno može biti pokretana i ljubavlju, brigom, saosećanjem i mudrošću. Ali razliku između to dvoje često ćemo prepoznati tek kada naučimo da svoje uobičajeno znanje odložimo na stranu i sve pogledamo novim očima. Zato je naš cilj da se odučimo od “kompulzivnog znanja” i uvidimo da pravi problem nije manjak mišljenja i znanja, već pre naše pomanjkanje mudrosti o tom mišljenju i znanju. Put je kao i obično kružan: vodi ka otkrivanju, tokom kojeg prvo proučavamo svoje uobičajeno znanje, zatim ga pohranimo u jednu vrstu ne-znanja, samo zato da bismo se vratili novom, izuzetnom, neuobičajenom znanju. Utoliko ne-znanje uopšte nije neznanje, već međukorak ka dublje znanju koje nekada zovemo i mudrost.

U svojim “Stihovima o umu ispunjenom poverenjem”, kineski čan mudrac iz VIII veka podstiče svoje učenike da saznaju istinu kroz ne-znanje:

“Ako želite da vidite istinu
onda ne formirajte mišljenje
ni za ni protiv bilo čega.
Postaviti ono što vam se dopada
naspram onoga što vam se ne dopada,
predstavlja bolest uma…

Ne tragajte za istinom:
samo prestanite da se
naslađujete svojim mišljenjima.”

A korejski učitelj Sung san nas savetuje:

“Samo održavajte ‘ne znam um’.”

Lepa ideja. Ali kako? Pa lako, naravno! 🙂
Evo jedne vežbe koja može pomoći u tom pravcu:

Tokom narednih nedelju dana neka deo tvoje prakse svesnosti bude da je uneseš i u razgovore koje vodiš, naravno kada je to prikladno (što eufemistički znači: kad ne zaboraviš 🙂 ) Pri tome probaj da idenifikuješ svoji prvih pet gledišta (“znanja”) koja se jave u onim razgovorima u kojima pokušavaš da osporiš nečije ili odbraniš svoje gledište. Možeš to praktikovati i na društvenim mrežama. Toliko ubeđivanja, debatnih “trijumfa” i “poraza”, da prosto ne znaš na koju stranu pre da stigneš! A ti stavovi koje tako srčano braniš ili napadaš naravno mogu biti sasvim lični, mogu se ticati mesta na kojem radiš, familije, klimatskih promena i fudbala ili, što je danas načešće, socijalne situacije ili politike. Biraj i uživaj!

Ako ti ovo baš ne ide od ruke, ima i mnogo jednostavniji metod. Pitaj one najbliže da ti nabroje pet stvari u kojima si najdogmatičnija. Ne brini, izložiće ti ih sa laserskom preciznošću. E kad ih jednom imaš na listi, pokušaj da ih malo-pomalo labaviš, da sebe zapitaš: Zašto tako tvrdoglavo insistiram na tome? Na kojim se konkretnim argumentima moj stav zasniva? Koje moje lične istorije i emocije su u sve to upakovane? Mogu li ipak nešto da naučim od te druge osobe?

Prijaće ti. A i drugima!

Stožer

Čudo je ovaj život! 😄

Danas na času palija prevodimo neku suttu u kojoj se pominje kako brahmani prinose životinje kao žrtve bogovima. Na to naš profesor, koji je jedan divan čovek i mnogo zna, pa voli da priča ne samo o jeziku, već i sadržaju govora koje prevodimo, počne da objašnjava kako se zapravo to žrtvovanje konja, volova, koza i ostale sitne divljači odigravalo i pomene da je važnu ulogu imao žrtveni stub. Na paliju thūṇa, na sanskritu sthūṇā, (eto odakle naše “stub”) od korena sthā– od kojeg je nastala i naša reč “stajati”. Druga reč na paliju i na sanskritu za žrtveni stub je yūpa (opet podseća na reč “stub” ). Za njega se vezivala životinja pre klanja. Takođe, taj stub u sred svetog prostora za žrtvovanje predstavljao je axis mundi ili pre columna mundi, osovinu sveta, put koji povezuje ovaj naš i svet bogova. Verovatno je imao i faličku simboliku, jer podseća na Šivin lingam, al kako će živ čovek sve to po’vatati.

Da se radi o jako starom ritualu vidi se i po tome što je ritual za pripremu yūpe dat još u Yađur vedi, a njegova razrada kasnije u Śatapatha brāhmaṇi (VIII-VI vek pre n.e.). I šta kaže?

Prvo, adhvaryu (vedski sveštenik koji obavlja rituale, uključujući i obeležavanje mesta za žrtvovanje, i recituje molitve sadržane u Yađur vedi) prinosi ponudu Višnuu, božanstvu koje uspostavlja poredak i prosperitet. Tako se za yūpu objavljuje da će pripadati Višnuu. Onda sveštenik i drvoseča odlaze u šumu da odaberu drvo (ovo k’o badnjak da seku). Vrste koje merkaju su palāśa, khadira ili bilva. Tu se obraćaju Vanaspatiju, “gospodaru šuma”, premazuju drvo ritualnim buterom poznatijim kao ghee (u ovim makrobiotičkim radnjicama smo ga u svoje vreme kupovali, al smo ga mazali na hleb umesto drveta, kad nismo bili upućeni). Elem, mažu oni tako i recituju svete stihove, a drvoseča se onda baci na posao, pazeći da drvo padne na istok, sever ili zapad, ali zlo i naopako ako padne na jug, koji je u stvari pravac gde duše umrlih odlaze. Dok drvo pada, sveštenik izgovara molitve u kojima ga upoređuje sa gromom i nada se da ono neće ogrebati nebo ili povrediti vazduh, već da će se sjediniti sa zemljom. Onda se drvo ponovo maže gheejem (koji se isto smatra gromom), kako nikakvo zlo ne bi došlo od njega, a iz preostalog panja da izbiju novi izdanci. Na kraju se okreše i obradi tako da krajnja yūpa ima osam stranica. Dužina joj je propisana na ne manje od dva i po metra, ako je u pitanju ritual sa somom. Ako nije, može i kraće. Daj šta daš.

I sad ja ne budi lenj, pogledam malo na netu i nađem neke slike (ko je gadljiviji neka ne gleda), po onoj staroj jedna slika vredi više nego hiljadu reči.

Razna su pravila vezana za ove obrede prinošenja žrtve, koji su zapravo bili centralni element brahmanske vedske religije i koju je Buda, kako drugačije, strogo osuđivao. Jedno pravilo je da je životinju trebalo ubiti jednim udarcem. Pretpostavljam da je ovo važilo za one manje, jer vola ubiti jednim udarcem je malo teže. Doduše, što se kaže, ima još onih koji mogu volu rep iščupati, ali opet, nije to to 🙂

Ali onda gle čuda, potpuno neočekivano nabasam na to da je i kod nas nekada na mestu gde vršilo žito (zvalo se gumno) stajao poboden stub – stožer. Nešto ovako:

Zanimljiv je taj naziv, jer je stožer nešto što se ne pomera, ali i oslonac, centralna tačka. Čega? Ako malo zamislimo celu situaciju, lako vidimo da se zapravo Sunce i senka koju ono pravi po ceo dan kreće “oko” stožera, što ga čini nekom vrstom sunčevog sata, ali i kalendara.

Inače stub je tretiran kao tron boga žita i njemu su se u vreme vršidbe, ali i u dan zimske ravnodnevnice prinosile biljne žrtve bogovima prinosile životinje radi plodnosti. No, je li moguće da je bilo i životinja isto tako vezanih za taj stub kao u našoj sutti? Trebalo bi dalje istraživati, ali verujem da jeste, jer ipak je to sve jedna drevna indoevropska kultura, pa smo prepisivali jedni od drugih 🙂

Inače, kada je stožer trebalo zameniti, on se nije bacao, već bi za pobo među košnice, da tamo obezbedi razmnožavanje.

Eto kako korak po korak od Indije dođosmo do Srbije i od žrtvenog stuba do pčela. 🙂

Ko je budista?

Istorija budizma na Zapadu nije naročito duga. Barem ona o kojoj imamo pouzdanih podataka. Ako preskočimo ranu fazu, koja se sastojala od bavljenje budizmom u strogo akademskim krugovima ili raznim okultnim društvima, možemo zapravo reći da širi zamah i popularnost Budino učenje dobija na Zapadu tek od 60-tih godina prošlog veka. Dakle, govorimo o svega šest, ali vrlo, vrlo dinamičnih decenija, kada se zapravo ta istorija filmskom brzinom odvija pred našim očima. Baš je lepo biti svedok istorije. (Mada nekad baš i nije.) Naravno, kao i svaka istorija, i ova ima svoje junake i prelomne trenutke, ali ovoga puta mene ne zanima taj deo. Nešto drugo mi je danas palo na pamet, polazeći od vrlo jednostavne logike: ako na Zapadu postoji budizam, po prirodi stvari trebalo bi da ima i budista, zar ne? Dobro, ako smo se oko toga složili, dolazimo do sledećeg logičnog pitanja: ko su budisti na Zapadu? Pitanje možda izgleda trivijalno, ali dok ne stigneš do kraja posta možda ti više neće izgledati tako.

Naime, to je pitanje sa kojim se susreće svako razmišljanje o religiji i pokušaji njenog definisanja u okviru društva. Isto se možemo zapitati i u vezi sa hrišćanstvom. Ko su hrišćani ili ko su pravoslavni hrišćani u Srbiji? Ako je verovati zvaničnoj statistici, tj. popisu iz 2011, ima ih preko šest miliona ili 84,6%! Ali kada dođemo do pitanja: ko su oni tačno, tu se već pojavljuju kolebanja. Da li su to oni koji veruju u Boga i idu redovno u crkvu? Ali jasno je da takvih nema 85 posto, inače bi crkve bile prepune, a sveštenici bi morali da rade prekovremeno. Ili su to oni što ne idu u crkvu, ali slave slavu (zašto mi je prva asocijacija krkanluk!)? Ili su to jednostavno oni koji su se tako izjasnili na popisu?

E slično je i sa budistima. I dok je na predmetno pitanje malo lakše odgovoriti u nekoj tradicionalno budističkoj zemlji, tamo gde je budizam autohtona religija, ta lakoća nestaje kada se nađemo na Zapadu, gde je on novitet. Odgovor komplikuje nekoliko stvari, ali naravno ključ je po kojem kriterijumu određujemo da je neko budista. Isto važi i gore za pravoslavce. Samo što su sa budizmom to raslojavanje i disperzija mnogo veći, jer je i sam pojam budizam na Zapadu nedovoljno stabilizovan i definisan. Naime, na Zapadu egzistira više budističkih tradicija, koje su opet svaka podeljene prema zemlji iz koje dolaze, a onda u okviru toga prema monaškim redovima, a onda i u okviru njih postoje različite “predaje” ili “transmisije” po utvrđenom redosledu učitelja, a onda… Dakle, jedno veliko šarenilo. Druga stvar je još nedovoljna razvijenost “budističke infrastrukture” na Zapadu, pri čemu mislim na manastire i hramove, tako da onaj gornji kriterijum: ko ide redovno u “crkvu” taj je budista, ne funkcioniše. Neko ko je budista u Kraljevu, teško da će stići do našeg manastira u Čortanovcima, pogotovo ne često, ali ga to ne diskvalifikuje. Treća stvar je da je budizam na Zapadu u dobroj meri poprimio sekularni karakter, to jest podučavanje više nije isključivo u rukama monaha i monahinja, već su se (delom u nedostatku stručnog kadra) uključili i svetovnjaci. Kada je takva stvar, manastir se pretvara u centar za meditaciju, a “praktikovanje vere” u odlazak na meditativna povlačenja kad ko može i kad ko hoće.

Dakle, kada imamo sve ovo u vidu, čini se kao da postoji nekoliko koncentričnih krugova koji čine budiste kao grupu. Prvi, središnji i najmanji krug čine oni koji su dobro upoznati sa Budinim učenjem, prihvatili su njegove postavke i prema njima se ponašaju u svakodnevnom životu. Oni takođe imaju blizak kontakt sa određenim duhovnim učiteljem i organizacijom na čijem je on čelu, i isto tako se angažuju oko njenog funkcionisanja. Očigledno je da je ovakvih budista, ne samo u Srbiji, najmanje. Ako malo proširimo krug, on bi onda obuhvatio i one koji su, da tako kažem, negde na pola puta. Učenje ih je zainteresovalo, ali ne dovoljno da bi mu se dublje posvetili, već tek s vremena na vreme pročitaju nešto, razmisle i produže dalje. To su takozvane komete. Tu su negde u orbiti, odjednom se pojave, jako su zainteresovani, imaju mnoštvo pitanja i o praksi i o učenju, pa ih posle opet nema narednih 75 godina. K’o Halejeve komete! To jest, nema ih do narednog meditacijskog povlačenja, sledeće godine.

hard kor budisti

Naredna grupa budista ili “budista” su teorijski budisti. Ljudi koje vole istoriju, filozofiju, lingvistiku, logiku, metafiziku, astrofiziku ili neku sedmu -ziku. E oni se ubiše čitajući (nažalost najmanje kanonske tekstove, jer su im valjda dosadni i nedovoljno sofisticirani), znaju šta je Nagarđuna doručkovao dok je pisao Mūlamadhyamakakāriku, obožavaju koane i odgovaraju na njih kao iz topa, ali beže od meditacije k’o đavo od krsta. Zašto? Pa… dosadna je. Njihov um je navikao na konstantnu intelektualnu stimulaciju. I sad treba da sednu i broje dah. To je još daleko niže od devetog kruga. Svi oni opisi muka po budističkim paklovima su šala i razbibriga za ovo. Zato, meditacija? Nein, danke (da ne kažem Dante).

Krug budista se i dalje širi. Sada obuhvata i one koje zapravo budizam kao sistem uopšte ne zanima. Šta ih zanima? E upravo suprotno od teoretičara, zanima ih jako meditacija. Iz najrazličitijih razloga, od kojih je najčešći zdravstveni. Redovni su na mestima gde se meditira, pitaju o različitim tehnikama i metodima meditacije, zaista se trude. Onda se pojave prvi rezultati i to ih još više motiviše. U svemu tome oni vrlo dobro plivaju i njihov unutrašnji mir je sve veći, ali imaju jedan problem. Ne žele da se identifikuju. Imaju averziju prema bilo kakvom pripadanju i klasifikacijama, pa neće da ih svrstavaju ni u budiste, ni u bilo šta drugo. Pošto malo duže pamtim, mogu da se identifikujem sa njima, čim se setim doba diktature proletarijata, naravno na čelu sa Komunističkom partijom. E tu si brale morao da se svrstavaš. Jer ako nisi sa nama, onda si protiv nas. E pa jedva ljudi dočekali da više ne moraju da se svrstavaju. To važi naravno za ove starije. A kod ovih mlađih ne znam šta je razlog. Samo da nije na nervnoj bazi? Elem, srećna okolnost je da je budizam takva religija da možete da je praktikujete, a da niste (formalno i formacijski) njen pripadnik. Jednostavno budizam nazovete filozofijom i sve je u redu! Doduše, meni to izgleda kao kola kojima si skinuo jedan točak, troja vrata i auspuh. Mogu da se kao kreću, napreduješ, ali ne jako daleko i pogotovo ne brzo, a možda ne ni u pravom smeru. Ali ko će sad brinuti o sitnicama.

Dolazimo do najšire grupe budista, koji niti čitaju, niti meditiraju. Pa po čemu su onda takvi budisti? Po tome što tako sebe nazivaju, da li iz štosa ili iz ubeđenja, svejedno. Dakle, njih bi mogli nazvati simpatizeri. Simpatično im je Budino učenje, ima tako neki taj istočnjački šmek, kul je, Buda uvek nasmejan, a i dobra je fora kad u društvu izvališ da si budista. Svi te pogledaju onako, u jeee… dal se zeza ili su mu se ventili malo raštelovali! Takvima je naročito drag onaj debeli Buda, što se cereka k’o lud na brašno. Nema veze što to uopšte i nije Buda, već lik iz kineskih budističkih skaski, ali koga to još zanima. Bitno je da smo u trendu, jer budizam je in… dok ne bude aut.

Eto, to bi bile glavne kategorije budista, koliko sam mogao da se preračunam. Verovatno i vi imate neku kategoriju, pa ne bi bilo loše da je dodate u komentarima. E sad, ono što je meni zanimljivo i sada se vraćam na onaj popis s početka, to je da i u Srbiji broj budista raste. Idemo u korak sa (zapadnim) svetom, a možda smo i lideri u regionu, nisam u svojim istraživanjima išao tako daleko. (Eto teme za tebe da razradiš.) Zaustavio sam se kod republičkog zavoda za statistiku i pitao ih: Jelte, moliću fino, kol’ko se svih ovih kategorizovanih budista vama javilo na popisu 2001? Kulturno su mi odgovorili i fala im – negde oko 400. Ja ne budi lenj, pitam ponovo: A kol’ko ih je bilo na popisu 2011? Cvrc! Kažu mi statističari – oko 1600. Bogami, povećanje za 400%! Buda sigurno sve to gleda odgore i trlja ruke. Biznis cveta, što bi se kazlo. E sad i Buda i ja s nestrpljenjem čekamo ovaj novi popis 2021, da vidimo jel ta karma čemu ili nije. Ako nije, da je menjamo pod hitno!

Maštanje ne pomaže

Da, put je zaista jednostavan, ali ga moraš preći – maštanje ne pomaže.

Dobro, ako je jednostavan, u čemu se sastoji? Čitav budistički put vrti se oko oslobađanja od iluzije, koja neizbežno stvara patnju, jednostavno zato što naši postupci idu, da tako kažem, suprotno vetru. Nešto slično kao što, ako ne vidimo dobro, pre ili kasnije će nam se desiti da zapnemo za neku prepreku i padnemo. I onda to boli. Jednostavno, nismo svoje pokrete, postupke, uskladili sa stvarima kakve zaista jesu, sa mestom na kojem se nalazila ona prepreka. Primera radi, razmisli o mržnji koja se javi u tebi, potpuno te ispuni i postaneš jedno sa njom. Poput gustih oblaka iz kojih sevaju munje, ona prekrije čitav tvoj mentalni horizont. Pošo se smračilo, ne vidiš najbolje i sada imaš nepotpunu ili iskrivljenu sliku ljudi i događaja oko tebe. U takvom stanju, ne samo da ne vidiš stvarnost kakva jeste, već nisi u stanju ni da se odvojiš od te mržnje. Ona postaje nešto poput droge, postaje privlačna. Umesto da je odmah napustiš, upravo suprotno, nastavljaš da je hraniš, jačaš i produžavaš začarani krug samopovređivanja tako što je oživiš svaki put kada vidiš ili se samo setiš određene osobe koja te je razbesnela.

Iako je jasno da bes nije prijatno stanje uma, ne možeš da se odupreš da ga ponovo i ponovo ne oživiš, kao kada dodaješ još drveta u već razgorelu vatru. Paradoksalno, postaješ rob, ovisnik od tog uzroka patnje. Ali ako, zahvaljujući meditativnim vežbama, uspeš da se odmakneš od besa i pogledaš ga sa strane, koliko god je to moguće mirnije, sa onim što bismo mogli nazvati “golom pažnjom”, tada ćeš možda na svoje iznenađenje videti da se radi zapravo samo o jednom klupku misli i emocija, a ne o nekakvom strašilu ili demonu koji te je zaposeo. Otkrivaš da bes nema baklju kojom će te spržiti ili malj kojim će te zdrobiti. On je ništa više do senka, produkt tvog uma. I tako, ukoliko u istu tu vatru ne dodaješ nove cepanice, ako tu mržnju izložiš pogledu mirne svesnosti (što je veština koju, da se ne lažemo, bez vežbanja ne da nije lako, već nije moguće razviti!), ta vatra bez novog goriva neće dugo goreti. Jednostavno će se ugasiti sama od sebe.

I sad dolazimo do jednog drugog, podjednako zanimljivog pitanja. Ako su negativne emocije toliko opasne i lako nas osvoje, šta je sa onim pozitivnim? Zar i one ne iskrivljuju našu pecepciju stvarnosti, a onda nas odvedu do patnje? Ako malo o tome promislimo, videćemo da ishod ne mora da bude takav. Niti misao, niti emocija nemaju kao takvi ničeg apsolutno negativnog u sebi, oni su tek posledica različitih uzroka, mentalni događaj. Ključ je ponovo u tome da li takav događaj iskrivljuje sliku stvarnosti ili ne. Ako tvoj um, na primer, prepoznaje da sva bića teže tome da se oslobode patnje i otuda postane ispunjen saosećajnom ljubavlju, kao i snažnom željom da im u tome pomogne, tada sve dotle dok u sebi poseduje sastojak mudrosti, u stanju je da ostane u saglasju sa stvarnošću. Tako prepoznaje međusobnu zavisnost bića, poštuje njihovu zajedničku težnju ka sreći i jasno uočava duboke uzroke njihove patnje. E sad tu je važno da se u ovoj divnoj bašti ne pojavi “korov” egoističnih impulsa kakvi su vezivanje za svoju isprojektovanu sliku “majke Tereze” ili za pohvale i priznanja drugih. Prva slika je naznaka iznenađujuće raširenog sindroma precenjivanja sopstvenih mogućnosti i upinjanja da, umesto fokusiranja na omeđen broj konkretnih slučajeva, “spasemo ceo svet”. Herojski poduhvat koji pre ili kasnije sigurno doživljava neuspeh i ispuni nas na kraju samo ogorčenjem i besom. Druga slika je slika “humanitarca” koji je to samo u situacijama kada su drugi prisutni. Lep protivotrov ovoj iluziji i test da proveriš da možda slučajno ne pripadaš ovoj grupi jesu diskretna dela dobrote (DDD), dela koja radiš ne obaveštavajući nikoga o tome, nalazeći nagradu u samoj činjenici da si ih učinila, a ne u tuđem aplauzu. Sve u svemu, pozitivne emocije mogu, ali ne moraju da zamrače našu prirodnu mudrost, već zapravo da se manifestuju kao njen prirodan izraz.

Čitajući sve ovo, a pod utiskom sintagmi kakve su “gola pažnja” ili “mirna svesnost”, možda ćeš pomisliti da je tvoj krajnji cilj um bez snažnih emocija ili, još gore, bez ikakvih emocija. Sem što je takvo stanje nemoguće (izuzev u patološkim slučajevima, ali za sada nam oni nisu baš neka inspiracija), jasno je da nikada nećemo postati bolji roboti od samih robota. Zato, odmah precrtaj tu putanju. Ostaje ti jedna druga, mnogo plodonosnija. To je put na kojem, upravo suprotno, postaješ do kraja svesna svojih emocija, ali ne i njima zarobljena. Kako? Lako 🙂

Pre svega, kroz razumevanje. Ako pođemo od samog naziva emocija, koji dolazi od dve latinske reči ex = iz i movere = kretati, dolazimo do značenja “izaći, pokrenuti”. Dakle, emocija bi bila ono što pokreće naš um. Ali je jako bitno na koji način ona to radi. Tvoj um može biti pokrenut željom da pomogneš. I to pokretanje ne stvara problem. Ali će on nastati ako, kao što sam napomenuo, iza te želje stoji skrivena neka druga želja, kakva je recimo želja za priznanjem. Znajući sve to, opet neće biti mnogo efekta ukoliko snagom volje pokušaš da zaustaviš to “kretanje” želje, samo zato što je uočavaš kao negativnu. Ona će se pojaviti šta god da uradiš, kao što si mogla da se uveriš bezbroj puta do sada, bez obzira na strategije koje si smišljala. Zato je mnogo bitnije šta se dešava sledeće, pošto se želja javila. Kako njome barataš. Ako joj potrčiš u zagrljaj, a to bi recimo bilo da samu sebe šibaš zato što imaš takve želje – propast. Ispeći ćeš se. Ako, naprotiv, pronađeš način da se odmakneš i pustiš je da kao vatromet zasvetli i sama se ugasi, na jako si dobrom putu.

Izađi iz svoje priče

Ili, vraćajući se na primer sa besom. Ako si uspela da ostaneš na obali tako da te ta bujica ne povuče sa sobom, tada si jednim udarcem ubila dve vrlo dosadne i opasne muve. Nisi dopustila besu da ti eksplodira u lice poput nekakve paklene naprave, sa svim negativnim posledicama kao što su povređivanje drugih, uništavanje sopstvenog unutrašnjeg mira i jačanje tenedencije da i ubuduće suviše lako i brzo planeš. Takođe si izbegla potiskivanje besa, stavljanje poklopca na kutiju u nekom tamnom kutku svog uma, kutiju u kojoj bomba sa satnim mehanizmom kucka li kucka. Jednostavno si se pozabavila besom na najinteligentniji mogući način, nešto slično kao kontrolisana eksplozija. Dinamita više nema, a niko nije povređen. I što je najlepše, ako to budeš radila više puta, primetićeš da se bes javlja sve ređe i da je njegov intenzitet sve slabiji. Time zapravo naviku besa transformišeš u trajno stanje mira.

Ne očekuj da odmah uspeš. Vrlo često bes će te iznenaditi i tek pošto se malo smiri, shvatićeš šta se događa. Ali sa vežbanjem, taj vremenski raskorak postajaće sve manji, dok potpuno ne nestane. Što je najlepše, počećeš da predosećaš njegov dolazak, kao što po kloparanju šina možeš da predvidiš dolazak voza i pre nego što se zaista pojavi. Obično su vrlo jasan znak male telesne reakcije kao što je promena ritma disanja, grčenje mišića lica ili “treperenje” uma u vidu kratkih, brzih misli punih energije. Lokomotiva stiže! Tako dobijaš dragoceno vreme da se pripremiš za ono što dolazi i da iskoračiš pre nego što te lokomotiva pregazi. Ta veština se naziva svesnost sadašnjeg trenutka i razvija se svakodnevnom meditacijom. U početku možda samo 10 minuta vežbanja postojanosti pažnje, a kasnije to vreme možemo produžavati i ujedno istu vežbu primenjivati na različite svakodnevne situacije, kao što su jelo, hodanje ulicom ili, u naprednijoj fazi, razgovor sa nekim. Kasnije, kada tu sposobnost samoposmatranja razviješ, ona je poput stražara na kuli koji pažljivo motri da požar tvojih emocija ne sagori kuću u kojoj obitavaš, ali i susedne, da ne uništi tvoju i sreću drugih. U početku je za to naravno neophodan mudar napor nekoga ko zna šta radi i zašto to radi. Kasnije sve to postaje deo tvoje prirode i nikakav napor više nije potreban. Automatski pilot u dobrom značenju reči!

Obilje praktičnih uputstava za vežbanje možeš pronaći ovde: Praksa

Vesti sa Srednjeg puta

Ako želiš da budeš u toku sa aktivnostima Budističke zajednice u Srbiji, proširiš svoje znanje o budizmu i meditaciji, počneš da razmišljaš o načinima održavanja sopstvene mentalne higijene, dakle šta ti sama možeš da uradiš, umesto da očekuješ da neko drugi to obavi za tebe (a neće), upiši se među pretplatnike. Naravno, besplatno, jer su najvažnije stvari u životu upravo takve 🙂

Beležim…
Bravo! Na listi si.