Odabiranje strane

Ko vreba samo greške drugih,
stalno se na njih žali,
u njemu je otrova sve više,
a pročišćenje sve dalje.

Dhammapada, 253

Ne postoji ništa samo po sebi loše u daru procenjivanja. To što smo vešti u razlikovanju između okolnosti koje nam pomažu i onih koje nam štete očigledno je korisno. Međutim, ono što sigurno nije korisno je vezati se za tu sposobnost razlikovanja. i sve dok smo ulovljeni u tu zamku odabiranja jedne ili druge strane, za ili protiv, strašno patimo. Ako ne vidimo da smo mi sami odgovorni za to vezivanje, tada rizikujemo da tu borbu uvećavamo okrivljujući druge. Izlaz iz toga, put ka slobodi, ide kroz napuštanje sklnosti uma da odabira stranu. A to “napuštanje” ne znači nikako “borbu sa samim sobom”. Ako smo dovoljno zainteresovani za istinu, tada sebe vežbamo tako što u tišini posmatramo te sklonosti. Tako postepeno učimo koji je način da koristimo taj svoj dar procenjivanja, ali da nas on ne dovede do stanja razapetosti, unutrašnjeg sukoba i podeljenosti.

S ljubavlju,
ađan Munindo


Lak život

Lak je život onome bez stida,
poput gavrana drskome,
onom ko vređa druge,
razmetljivom i bezobzirnom.

Dhammapada, 244

Stid o čijem nedostatku Buda ovde govori nije ono otrovno stanje uma koje se dalje manifestuje kroz osećaj poniženosti i povređenosti. Umesto toga, reč je korisnom osećaju kajanja, proisteklim iz bilo kakve namere da povredimo, sebe ili drugoga. Takav koristan stid Buda je opisao kao “zaštitnika ovoga sveta” (lokapāla) Bez njega, naš spoljašnji svet, kao i naši unitrašnji svetovi dezintegrišu se. Život može izgledati lak onima koji vođeni reakcijama slede svaki impuls koji osete, ali ono što takvi ne uočavaju jesu muka i očajanje koje lagano gomilaju u sebi.

S ljubavlju,
ađan Munindo


Dhammapada: strofa 56

Kao što zna svako ko ju je pročitao, Dhammapada je riznica mudrosti formulisanih u stihovima. Mene je dugo oduševljavala, dok sam na fragmente iz nje nailazio u različitim tekstovima o budizmu, pa sam na kraju rešio da je celu prevedem. Taj prevod je, zajedno sa originalnim pali tekstom, objavljen kao dvojezično, pali-srpsko uzdanje ravno pre deset godina. Nažalost, knjiga je davno razdeljena, ali se tekst ipak može naći u elektronskom obliku na sajtu Theravada budističke zajednice u Srbiji.

Elem, posle deset godina, vraćam se s vremena na vreme ponovo tim stihovima, sada sa malo solidnijim znanjem palija i to je pokušaj da još bolje razumem same reči i rečenice sadržane u njoj, a onda i besmrtnu mudrost Budinu koja je njima izražena. Tako sam nedavno naišao na strofu 56 (str. 52 u knjizi), koja glasi:

Appamatto ayaṃ gandho, yvāyaṃ tagaraćandanaṃ,
yo ća sīlavataṃ gandho, vāti devesu uttamo.

Kada počnemo da analiziramo tekst, već na samom početku naiđemo na jednu “minu”, oko koje bi brzopleti prevodilac mogao da ima malo glavobolje. To je reč appamatto, koja je relativno česta u Kanonu. Njen sanskritski predak je imenica pramāda, koja ima čitav dijapazon značenja, ali ipak semantički povezanih: od “opijenost”, preko “ludilo”, do “nepažljivost, rastresenost”.Ista ta značenja su se zadržala i u njegovoj pali varijanti: pamāda. Ako sad od ove imenice hoćemo da napravimo pridev, dobijamo u sanskritu pramatta, a u paliju pamatta, “nepažljiv, rastresen”. U našoj strofi dodat je još prefiks a-, koji naravno reči daje upravo suprotno značenje, pa tako imamo appamatta, “pažljiv, fokusiran”. Ako se pitate zašto odjednom u pali reči imamo dva umesto jednog p, stvar je u tome da je u sanskritu reč počinjala sa pr– i kada joj se dodaje prefiks a-, u paliju, prema zakonima morfologije, dobijamo udvajanje konsonanta. Zato je kod analize pali reči korisno nekad malo zaviriti i u sanskrit. Elem, rešili smo prvu reč. E pa nismo! I tu stižemo do “mine”, koja se stručno naziva homonimi. Dakle, dve reči se isto pišu, ali imaju sasvim različito značenje. Kao što je kod nas to recimo reč “grad”, naseljeno mesto, ali i stepen (kao jedinica mere), što su dva značenja koja, složićete se, uopšte nemaju veze jedno sa drugim.

Upravo taj slučaj imamo i ovde. Naime, druga varijanta pali reči appamatta ima i drugo poreklo u sanskritu, što možemo videti ako je razložimo na drugačiji način: appa-matta. To je onda refleks sanskritske složenice: alpa-mātra. Prvi deo alpa (pali: appa) znači “malo”, kako po količini, tako i po značaju, dok nam je drugi deo već poznat, jer nam je preko grčkog μέτρον stigao u srpski kao “metar” i “mera”. Sada možemo da zaključimo da naše početno appamatto znači zapravo “malo, slabašno”, što se naravno mnogo bolje slaže sa imenicom uz koju ovaj pridev ide, a to je ayaṃ gando, “ovaj miris”. “Pažljiv miris” naravno ne bi imao mnogo smisla.

A miris čega je to saznajemo u drugom delu istog stiha: …yvāyaṃ tagaraćandanaṃ. Prva reč je malo neobičan sandhi iliti glasovna promena tako česta u paliju, na spoju dve reči, od kojih se jedna završava, a druga počinje vokalom. Tako bismo yvāyaṃ mogli rasplesti u yo ayaṃ, “ovo što je”. I na kraju šta je to tagaraćandanaṃ? Zavirimo u rečnik i vidimo da se radi o složenici: tagara, “mirisni grm” + ćandana, “sandalovo drvo ili sandalovina”. Tagara (Tabernaemonatana coronaria) mogla bi se nazvati jasminom južne i jugoistočne Azije, jer u imaginaciji Indijaca budi iste asocijacije na divan miris kao kod nas jasmin. Cvetovi su joj izrazito beli, a lišće tamnozeleno. Kao i kod drugih sličnih biljaka, njen miris tokom dana jedna da je primetan i tek predveče i noću postane intenzivan. U Budino vreme se od cveta tagare pravio miris za osvežavanje prostorija.

tagara (Tabernaemonatana coronaria)

Sa druge strane, kod sandalovine (Santalum album) miris odaje samo drvo i ulje koje se od nje dobija. Postoji bela i crvena sandalovina, prema boji unutrašnjeg drveta, i obe su rasle na jugu Indije i na Dekanu, tako da su se verovatno uvozile na sever potkontinenta kao luksuzna sirovina, korisna za mnoge namene, čim je i Buda znao za nju. Prvo, pravljen je prah i potom pasta koja se nanosila na telo kao nekakav proto-dezodorans, a i zbog svojstva da hladi, što je u u Indiji priznaćete vrlo važna stvar, a sudeći po ovom letu, ne bi ni nama loše došlo. Samo drvo ima vrlo finu strukturu, meko je i lako ga je obrađivati, tako da su od njega pravljeni različiti luksuzni predmeti. Nije da je nešto luksuzna, ali i ja sam iz Burme doneo jednu vrlo lepu statuu Bude izrađenu od sandalovine. Na kraju, setimo se da je u trenutku Budine smrti prah sandalovine počeo da pada sa visine i prekrio njegovo telo.

Dobro, sada imamo sve elemente da prevedemo prvi stih:

Slabašan je ovaj miris tagare, miris sandalovine.

I kao što je u Dhammapadi često slučaj, prvi i drugi stih opisuju dve stvari koje se mogu (ili ne mogu) uporediti. Pa da vidimo šta je ta druga: yo ća sīlavataṃ gandho, vāti devesu uttamo.

Prvo ovo yo ća. Ća je veznik i obično znači “i”, ali u ovakvoj konstrukciji ima značenje suprotstavljanja, kontrasta, tako da bismo ga ovde pre preveli sa “ali”. Dakle, “ali ovo što je”. I onda ponovo imamo gandho, “miris”, ali ovoga puta on pripada sīlavantu, nekome ko je ispunjen sīlom ili vrlinom. Otuda ovde imamo genitiv množine: sīlavantaṃ.

I šta se događa sa tim mirisom? On vāti, “širi se”, biva nošen onim što vāti znači na sanskritu, a to je “vazduh, vetar”. Tako nošen on stiže devesu, što je lokativ množine pojma deva, “božanstvo”. A zašto on dopire tako daleko? Naravno, zato što je uttamo, “najviši, najbolji, nenadmašan”, ništa se sa njim ne može ni porediti, ni takmičiti.

Eto tako smo, čini se, deo po deo sklopili celu puzlu i možemo dati celovit prevod ove divne strofe, koji bi vredelo memorisati, ako ne na paliju, a ono makar na srpskom, da nam bude ohrabrenje i opomena:

Slabašan je miris tagare, miris sandalovine;
nenadmašan je miris vrline, doseže do bogova samih.

Ova slika poređenja mirisa sandalovine sa “mirisom” onoga što se smatralo za vrlinu ili sveto je česta u budističkoj literaturi. Tako u Kāranṇapāli sutti (AN 5:194) poštovani Piṅgiya kaže: “Baš kao što čovek koji je naišao na komad sandalovine, pa ga pomiriše u korenu, na sredini ili na vrhu i oseti divan, sladak i prijatan miris, isto tako kada neko čuje Dhammu učitelja Gotame u svim njezinim delovima, takav oseti ushićenje i radost.” U Milindapañhi se nibbāna upoređuje sa dragocenom i retkom sandalovinom, jer imaju tri zajedničke osobine: “Kao što je crvenu sandalovinu teško naći, tako je teško dostići i nibbānu. Dalje, crvena sandalovina je nenadmašna po svom mirisu, tako je i miris nibbāne nenadmašan. I na kraju, dobri ljudi hvale crvenu sandalovinu, baš kao što plemeniti hvale nibbānu.

Ālavaka

Ove nedelje sam za današnji čas palija pripremao vežbe iz lekcije XI i u jednoj od njih je dat odlomak iz Ālavaka sutte (Sn 1:10) koji treba prevesti. Taj odlomak me je zaintrigirao da se zapitam: ko je uopšte taj Ālavaka? I tako zavirim u Malalasekerin Rečnik pali ličnih imena, gde su sakupljeni podaci, rasuti po komentarima govora, o najraličitijim ličnostima iz Pali kanona. Jako zanimljiva knjiga, koju nije loše iskoristiti kada čitamo neku suttu.

Elem, tamo pre svega nađem da više Ālavaka. Prvi je kralj Ālavija (otuda mu i ime!), grada na putu između Sāvatthīja, od kojeg je bio udaljen trideset yođana, i Rāđagahe. E upravo taj kralj je, kao uostalom i većina kraljeva toga doba u Indiji, voleo da ide u lov. I desi se jednom da je zver koju je čekao u zasedi uspela da pobegne. Kraljevska čast zahtevala je da krene njenim tragom i ipak je ulovi. Što je njemu na kraju i pošlo za rukom. Kada se konačno domogao jadne životinje, presekao je na pola, da bi je njegove sluge lakše mogle nositi na nosiljci, te krenuo sav zadovoljan i naravno ponosan nazad u svoju palatu. Na tom putu prošao je nažalost ispod jednog ogromnog banjanovog drveta, upravo ispred pećine u kojoj je obitavao yakkha istog imena – Ālavaka. Inače, yakkhe su neka vrsta demona, moćnih, često vrlo agresivnih bića, sa kojima se nije baš zdravo sretati, a pogotovo ljutiti ih. (Jednog takvoga sam sreo pre neki dan na benzinskoj stanici.) Elem, ono što kralj takođe nije znao je da je upravo ovaj yakkha Ālavaka dobio dopuštenje of kralja yakkhâ da svakoga ko prođe kroz hlad koji čini njegov banjan ima pravo da proždere. Tako se naš lovac, dakle kralj, i sam našao u klopci. Ali valjda priče radi, uspeo je nekako da namoli yakkhu da ga pusti, pod uslovom da će mu slati redovno svoje podanike kao hranu.

Kralj uz pomoć zapovednika grada (nagaraguttika) i svojih savetnika neko vreme uspevao da održi obećanje, tako što je demonu slao razne prestupnike. Komentar kaže da je yakkhina snaga bila tolika da bi jadniku koji bi mu bio poslan, kada bi ga ugledao, telo postajalo meko kao buter. Ali uskoro nije više bilo prestupnika za slanje i bi uvedena obaveza da svako domaćinstvo da po jedno dete kao žrtvu u zamenu za kralja. Ali ni to nije bio neiscrpan izvor, jer su uskoro žene koje je trebalo da se porode napuštale grad, zajedno sa porodicom. Prošlo je dvanaest godina i jednoga dana obavestiše kralja da je jedino dete koje je preostalo u gradu njegov sin Ālavaka Kūmara. Kralj nije imao kud, te naredi da sutradan svečano obuku njegovog sina i odvedu ga do yakkhe.

Kao i svakog jutra, i toga je Buda svojim božanskim okom i ispunjen saosećanjem osmotrio svet, gledajući gde bi mogao da umanji patnju, i video je šta se sprema. Brže-bolje je otišao do boravišta Ālavake. Ali domaćin je u to vreme bio na skupu yakkha na Himalajima. Tako je njegov vratar Gadrabha dočekao Budu i, pošto ga je prvo upozorio na preku narav svog gospodara, pustio da uđe. Buda ni pet ni šest, već odmah zasede na tron koji je bio rezervisan samo za glavu kuće (gahapati), dok je u međuvremenu Gadrabha otišao da obavesti gospodara da su stigli gosti. I tako, dok je Buda u međuvremenu podučavao žensku čeljad u Ālavakinom domu, sa Himalaja se začuo urlik razgoropađenog yakke, koji se stuštio do doma da se obračuna sa uljezom. Kada je stigao, i pored svih natprirodnih moći koje je imao na raspolaganju, nije uspevao da Budu makne sa onog prestola. Nije mu to uspelo čak ni sa njegovim specijalnim oružjem (ne nije HIMARS), koje se naziva dussāvudha i smatra se jednim od četiri najmoćnija oružja na ovome svetu. A kolika je njegova moć komentari pokušavaju da nam dočaraju navodeći da ako bi ga yakkha bacio uvis, dvanaest godina bi bez prestanka lila kiša. Ako bi palo na zemlju, sve biljke i drveće bi se posušili i ništa ne bi izniklo opet dvanaest godina (izgleda da ima nešto važno u tom broju 12). A ako bi ga, pak, bacio u more, ono bi potpuno presušilo. Čak je moću planinu sveta, Sineru, moglo da razbije na komade. Tolika je moć yakkhina bila. Ali ne vredi. Buda svejedno ne mrda sa prestola.

Na kraju yakkha mu jednostavno reče da napusti njegovu kuću. I kao što znamo, lepa reč i gvozdena vrata otvara, te Buda učini što ga je domaćin zamolio. Ovaj ga onda pozva unutra. (Upravo ovaj deo i malo dalje je dat u našoj pali lekciji!) Tri puta ga je tako yakkha šetao i tri puta mu se Buda povinovao, smatrajući da će to što ga je poslušao na najbolji način stišati njegov početni bes i učiniti prijemčivijim za pouku. Ali kada ga je i četvrti put pozvao, Buda je odbio da se dalje igra na taj način. Na to mu Ālavaka zapreti da će mu postaviti pitanja i ako Buda ne uspe na njih da odgovori, najstrašnije će ga kazniti. (Slično je radio sa drugim asketama koji bi naišli i uvek ih je pobeđivao.) Buda, međutim, nije baš bio mnogo impresioniran time:

„Prijatelju, ne vidim nikoga u ovome svetu, sa njegovim božanstvima i Brahmom, u ovom pokolenju sa njegovim asketama i brahmanima, sa vladarima i običnim ljudima, ko bi mi mogao pomutiti um ili rastrgnuti srce ili me zgrabiti za noge i zavitlati na drugu obalu Ganga. No svejedno, prijatelju, pitaj me to što želiš.”

Naravno, Buda je uspeo da odgovori na sva pitanja i na kraju yakkha dostiže prvi stupanj probuđenja, ulazak u tok. Kasnije tog dana kraljevi ljudi su doveli mladog princa do boravišta yakkhe Ālavake. I začuše oduševljen uzvik koji je ispustio na kraju Budine propovedi. Kada su mu predali dečaka kao narednu žrtvu, yakkha beše strašno postiđen zbog Budinog prisustva. Onda predade dečaka Budi, ovaj ga blagoslovi i posla natrag ocu, zajedno sa kraljevim glasnicima. Pošto je tako išao iz ruke u ruku, princa kasnije nazvaše Hatthaka Ālavaka (od hattha = ruka). Kada su kralj i ostali građani Ālavija dočuli da je yakka postao Budin sledbenik, podigoše za njega posebnu građevinu i od tada su mu obezbeđivali sve što mu je potrebno.

Inače, krik koji je yakkha ispustio sa Himalaja, uzvikujući Budino ime kada je čuo da je ovaj seo na njegov tron, čuo se u čitavoj Đambudipi (tj. Indiji) i jedan je od četiri uzvika koje tradicija opisuje da su se čuli toliko daleko. Ostala tri načinili su Punnaka, Vissakamma i Kusā. Ali priču o tome kako i zašto su to činili ostavićemo ipak za neki drugi put.


Dobra i loša meditacija

Da li neka svoja sedenja klasifikuješ kao lošu meditaciju, a druga kao dobru? Ako to činiš, u čemu je razlika između to dvoje?

Zapravo, kada vežbaš svesnost, ne postoji razlika. Ne postoji „dobra“ ili „loša“ meditacija. Zašto? Bez obzira koliko misliš da je „loša“ meditacija koju sada praktikuješ, možeš i ta takozvana loša iskustva iskoristiti kao objekat pažnje, upravo u trenutku dok se događaju.

Zašto misliš da je tvoja meditacija loša? Možda zato što um luta na sve strane. Ili je prepun briga i strahova, što ga bes, napetost, požuda ili nemir odvlače na različite strane i ometaju. Sve se to naziva mentalnim sadržajima.

Tokom loše meditacije, ako se jave neka zaista neprijatna osećanja ili stanja rastresenosti, onda te mentalne sadržaje, tu i tada, iskoristi kao objekte za svoju meditaciju, nešto za šta ćeš vezati pažnju. Ako se pojavio bes prema tvojoj supruzi ili šefu na poslu, osmotri ga sa zanimanje, ali nemoj odmah da počneš da ga komentarišeš, klasifikuješ kao “dobar” ili “loš”. Jer onda si već na minskom polju.

Sve u svemu, ne treba ništa specijalno sa njim da uradiš. Nauči da nepristrasno posmatraš taj bes, a da te on ne uvuče u svoju priču. Ne dopusti da njime postaneš opsednut. Zadrži odstojanje, tu liniju koja vas razdvaja, kao što uvek posmatrača i posmatrano razdvaja tanka, nevidljiva linija. To se zove održavati svesnost i fokusiranost uma u tom trenutku, zapažajući u sebi: “Ovo je bes. tako izgleda bes! To je ono što on uradi sa svakim na koga naiđe, samo ako uspe da ga zarobi. Tada je u prilici da ga pomete, da zapravo uradi sa njim šta god poželi. Vidi kako mi srce brže lupa! I dah se ubrzava!” Čim se bes javi u umu, počne da izdaje naređenja srcu: “Hajde, pumpaj jače! Neka krvni pritisak ide gore!” Ako ostaneš sa obe noge na zemlji, vrlo lako možeš da vidiš tu vezu, da vidiš šta se zapravo događa. I onda nastavljaš da posmatraš, i posmatraš… pokušavajući da kroz razumevanje situacije nešto o svemu tome naučiš. I što je najvažnije, da to naučeno zapamtiš. Jer će ti i te kako zatrebati možda već sledeći trenutak ili dan.

Kako sekunde i minuti prolaze, bes, strah, strepnja, požudne misli koje su se zaletele da na juriš osvoje tvoj um lagano počinju da posustaju. Možda ne tako brzo kako bi poželeo, ali uoči da je i ta želja vojnik u protivničkom taboru. Zato joj ne otvaraj širom vrata svog tabora. Dakle, trebaće malo vremena, ali jedno je apsolutno sigurno: nijedan od tih juriša nije trajao večno u prošlosti, pa neće ni sada. Koliko će mu trebati da se zaustavi zavisi samo od toga da li ga posmatramo, od početka do kraja, ili se sa njime rvemo. Taj proces svesnog posmatranja mentalnih sadržaja je srž budističke meditacije, to je ono što treba da radimo kada sednemo da meditiramo. A i inače. Pa kako onda takva meditacija može da bude “loša”?

A kada kažeš “dobra meditacija”, šta misliš pod tim “dobra”? Možda ti um tada nije toliko zaokupljen, njegovo uobičajeno poskakivanje se uspori. Ali možda te takva “dobra” meditacija navede da zadremaš. I onda kažeš: “Ah, ovo je bila zaista dobra meditacija!” Pre bi se reklo, dobra dremka, ponekad i sa poluotvorenim očima! Ali to nije to što naš um čini otpornijim na ofanzivu naših neprijatelja. Po čemu je to onda dobra meditacija?

Uzgred budi rečeno, ako ti se zaista prispava tokom meditacije, probaj da posmatraš i tu pospanost. Učini nešto da podigneš energiju tela. Udahni tri puta zaista duboko, praveći duge pauze između udaha, kako bi sav kiseonik bio apsorbovan. Protrlja lice, otvori oči što više. Ustani i meditiraj stojećki, kako bi probudio telo. I tada čak i takva situacija, ako njome barataš sa mudrošću, ne predstavlja lošu meditaciju. Zato, moguće je da dobra i loša meditacija uopšte ne postoje na način kako ljudi obično shvataju te dve stvari, uglavnom kao prijatno i neprijatno iskustvo. Zapravo, sve zavisi od toga kako se odnosiš prema svakom pojedinačnom trenutku u kojem se nađeš. Ako je taj odnos prožet svesnošću, svaku situaciju možeš nazvati, ako ti je baš do toga stalo, dobrom meditacijom.


37. Vetar

Vežba: Postani svesna kretanja vazduha, kako onog očiglednog, kao što je vetar, tako i onog suptilnijeg, kao što je disanje.

PODSEĆANJA
Postavi natpis “vetar” na korisnim mestima unutar kuće i radnog mesta.

OTKRIĆA
Vetar ima mnogo formi, od snažnih oluja, do tananog daha. Ako se setimo da radimo ovu vežbu i otvorimo svoja čula nekoliko puta tokom dana, tokom čitave nedelje, počećemo da uočavamo sve suptilnije puteve na koje se vazduh kreće. Ljudi prave te pokrete. Postoji kretanje vazduha u tvom disanju, kada mirišeš, kada duvaš u vreo čaj, kada uzdahneš. Postoji laki dodir vazduha na tvom telu dok hodaš, čak i u zatvorenom. Vazduh se kreće unutar mnogih kućnih aparata, kao što je sušilica za veš, mikrotalasna peć i frižideri. Jedna osoba je primetila da njezino telo opaža dašak vetra i dlake na koži se nakostreše čak i pre nego što mozak registruje to strujanje hladnog vazduha. Naše telo svesno je okruženja i kada mi to nismo, recimo kada smo bez svesti ili u snu. Ono se menja da bi nas zaštitilo, tako što izdiže dlačice na koži i tako stvara jedan zaštitni sloj tik do kože, slično tankoj jakni. Neki stari učitelji ukazivali su na tu pojavu kao na primer urođene Budine prirode, koja se o nama stara neprekidno.

Kako nam čula postaju sve rafiniranija, otkrivamo da kada god se krećemo, u isto vreme pokrećemo vazduh. Govor sadrži kretanje vazduha. Svaki zvuk sadrži kretanje vazduha. jedan mornar nam je objasnio da vazduh neprekidno kruži oko čitave zemljine kugle. Kada je na brodu, zapravo je svestan vazduha i vremena koje će sobom doneti, jer ne biti toga svestan na sred okeana može značiti smrt. U oluji, pramac njegovog broda mora biti okrenut direktno u smeru iz kojeg dolazi vetar ili će biti prevrnut u trenu.

Učenje jedrenja uključuje učenje “čitanja” vetra, uočavajući male promene na površini vode ili pravca u kojem se zastava vijori. Ako nema zastave, mornar može uočiti smer vetra posmatrajući ptice kao što su galebovi, koje se uvek postavljaju u pravcu vetra, kako im ne bi razbarušio krila. Ova vežba svesnosti poziva nas da razvijemo takvu jednu vrstu senzitivnosti za promene pravca vetra.

DUBLJE LEKCIJE
Kako znaš da vetar postoji? Zastani i malo razmisli o tome.

Postoje četiri načina na koji mi doživljavamo “vetar”: osećamo njegov dodir, osećamo promenu temperature, vidimo kako pomera druge stvar i čujemo ga kako prolazi kroz druge stvari. Ono št onazivamo vetrom je u suštini promena, promena u onome što vidimo (kretanje lišća), promena u onome što osećamo (hladnija koža) ili promena u onome što čujemo (hučanje). Za vetar znamo jedino indirektno, preko nervnih impulsakoji putuju kroz našu kožu, bubnu opnu i retinu. Zapravo, ovo važi za sve što opažamo. Ne možemo da znamo stvarnost direktno. Ne postoji način da dokažemo nezavisno postojanje bilo koje druge stvari, pošto je naša svest o njima stvorena tek električnim impulsima u našem nervnom sistemu.

Kada je um zaista miran, tada bilo šta može doneti iznenadno buđenje, čak i vetar. Kada je bio mlad, zen učitelj Jamada Mumon je teško oboleo od tuberkuloze. Lekar je smatrao da će umreti i prestao je da ga leči. Živeo je u izolaciji nekoliko godina, pomiren sa smrću, i njegov um postepeno je postao spokojan i miran. Jednog vedrog, sunčanog dana video je kako vetar povija neke cvetove u bašti i bio duboko probuđen za postojanje jedne velike sile. Shvatio je da je ta beskrajna energija podarila život njemu i svim bićima, obuhvativši ga i živeći kroz njega. Napisao je ove stihove i uskoro potom njegova smrtna bolest bila je izlečena:

Sve stvari su obuhvaćene
univerzalnim umom,
o kojem mi je ovoga jutra
govorio prohladni vetar.

Ono što je Mumon roši nazvao “univerzalnim umom” nazvano je na bezbroj načina. Ono nema granice. Ono doseže svuda, kroz prostor i vreme. Pa opet, ono se ne manifestuje ni na koji drugi način do kao svaka mala stvar, svaki dah, svaki zvuk, svaka cvetna latica koja otpadne, poneta vetrom.

Zaključak: Postoji vrlo tanana vežba svesnosti, kada postanemo svesni daha u svojim nozdrvama. Isprobaj je. Ne nosi sa sobom nikakav rizik, sem mogućnosti da postaneš još probuđenija upravo za one tanane promene koje sačinjavaju tkivo naših života.


Savršena sloboda

Pun mesec, 13. juli 2022.

Postepeno, malo pomalo, iz prilike u priliku,
mudrac sebe čisti, kao zlatar što srebro čisti.

Dhammapada, 239

Ako verujemo da zlato samo po sebi treba da bude čisto, to nam može biti motiv za nastojanja da iz njega uklonimo svaku nečistoću. No, ne moramo se upinjati da načinimo čisto zlato, zato što imamo poverenje da je potencijal za čisto zlato već sadržan u onome što je nečisto zlato. Slično tome, možemo smatrati da je potencijal za savršeno čistu svesnost – sa njenim ispoljavanjem kao mudrost i saosećanje – već sadržana unutar naše pomalo rasute i nečiste svesnosti. Ne moramo da stvaramo čistu svesnost; umesto toga, posvećujemo se radu na uklanjanju nečistoća u onakvoj svesnosti kakvu već imamo. Ka sebi usmerenja pohlepa, mržnja i konfuzija nisu neodvojivo sadržane u svesnosti. Da jesu, Buda nikada ne bi postigao potpunu slobodu i lepotu nesebičnosti.

S ljubavlju,
ađan Munindo

Bol i neugodnost

Dok sedim u meditaciji, pokušavam da me ne ometa kada se jave bol i nelagodnost. Ali posle nekog vremena osećam da jednostavno moram da promenim svoj položaj. Kako se nositi sa bolom i neugodnošću dok pokušavamo da meditiramo duže vreme?

Obično je prva i neposredna reakcija na bol i nelagodnost želja da promenimo položaj. To se može pobediti ako imamo malo strpljenja i ostanemo sa bolom. Bol koji nastane u meditaciji nas neće ubiti. A ako nas i ubije, to je najbolji način umiranja – u meditaciji! Zaista, ruku na srce, postoji bezbroj mnogo jadnijih puteva da se okonča ova avantura započeta rođenjem.

Ali nećete umreti. Samo treba malo da poradite sa bolom ili nelagodnošću. Kada imate bol u leđima, kolenu ili negde drugde dok meditirate, u početku ga samo posmatrajte. Obratite pažnju na njega, prija mu to, kao i svakom detetu. Ako pomislite da ćete izgubiti nogu ili nešto slično, registrujte čak i tu reakciju – jer način na koji reagujete može znatno pojačati vašu percepciju bola. Kao što je Buda učio, prva „strela“ koju doživite je fizički osećaj bola. Ali druga strela je vaš stav prema bolu. Ta druga strela je opciona! Čist bonus kojim sami sebe probodemo! Iz neznanja. Dakle, pokušavate da imate jedan realističan stav motreći na bol, da ga vidite tačno onako kakav jeste. Ništa mu ne dodajete, u vidu paničnih reakcija. Pokušajte samo da sedite sa bolom, bez da odmah promenite položaj. Recite sebi: „Hajde da posedim malo sa ovim bolom i da vidim da li se povećava, ostaje isti ili smanjuje. I šta se dešava posle toga”.

Iznenadićete se kada strpljivo obratite pažnju na bol. Isprva izgleda da se povećava u obimu i intenzitetu. Povećava se sve dok ne dostigne svoj zaista neugodni vrhunac – a onda se, ako imate dovoljno strpljenja, raspada i čak nestaje. Postaje neutralna senzacija. Postaje slaba i zamućena, ne više tako oštra i razdiruća. Tada je vaš um u stanju da vrati svoj fokus na dah.

I onda dolazi onaj lepši deo. Ako ostanete sa tim neutralnim osećajem, on se pretvara u prijatan osećaj. Dok gledate taj prijatan osećaj, on se ponovo pretvara u neutralan osećaj. Taj neutralni osećaj može se ponovo pretvoriti u neprijatan osećaj nelagodnosti. Tako to ide, u ciklusima. Pokušajte da vidite ceo taj ciklus bola, neutralnosti i olakšanja i svoje reakcije na sve to, dok raste i opada, pokušajte da postanete svesni tog neumoljivog pulsiranja života u vama tokom meditacije.

I tako, zamislite da sedite i nakon trideset minuta počnete da osećate jak bol. Ako tolerišete bol pet ili deset minuta sa ovim zdravim, pozitivnim stavom, videćete kako se bol ili nelagodnost menjaju u neutralan, a zatim prijatan osećaj. Tada opet može postati neprijatno neko vreme. Onda je opet neutralno. Kada po drugi put dođete do tog neutralnog osećaja, proveli ste možda celih četrdeset pet minuta meditirajući! Doduše, ako vas lako obuzme panika, vama će to možda izgledati kao 45 sati. 🙂

Kada naiđete na neprijatnost, uz pomoć takvog napora možete prevazići onu instant želju da se odmaknete od te neprijatnosti, da odjurite glavom bez obzira i umaknete joj što dalje. Sedenje kroz ove cikluse bola i neprijatnosti, gledanje kako um reaguje, može biti jedno veoma moćno, probuđujuće iskustvo koje će vam ostati urezano u pamćenje za ceo život. Na ovaj način zaista možete doći do dubljih nivoa meditacije, a to znači uma. Problem je u tome što mnogi ljudi nemaju mnogo strpljenja, nisu ga dovoljno razvili. I onda se sapletu uvek na istoj preponi. Zato im nekada savetujem da pokušaju da ostanu sa bolom i vide ceo ciklus, ali na jedan što je moguće više relaksiran način, a ne stisnutih zuba, na “ja to mogu” kamikaza način. Nije cilj da sebe povredite, već oslobodite.

Ove dve poslednje rečenice praktično znače da, ako osećate da vam je to zaista potrebno, možete svesno da promenite svoj položaj. Ili ustanite tiho i neko vreme meditirajte stojeći, a zatim se vratite sedenju. Rad sa bolom i nelagodnošću u meditaciji može ponuditi dubok uvid u to kako naši umovi rade. Osim toga, kako učite da sedite duže, vaše telo će se naviknuti na položaj u kojem ste, a nelagodnost neće biti tako veliki problem. Dakle, nemojte se obeshrabriti kada se pojavi nelagodnost dok sedite. To je deo čitavog paketa koji zovemo budistička meditacija. Ujedno, svaki izazov je prilika za dublje uvide. Jedina prilika. Prihvatite to i radite s tim izazovom najbolje što umete.


Patnja koja uništava i patnja koja obnavlja

Patnja (dukkha) bez sumnje je centralni pojam Budinog učenja. Ona je polazna tačka i zagonetka koju treba rešiti da bismo dostigli cilj učenja, a to je oslobođenje od patnje zahvaljujući probuđenju za istinu ovoga sveta, za viđenje stvari kakve zaista jesu. Ali ovde se možemo zapitati: nije li oslobođenje od patnje ono što mi pokušavamo i inače, u našem svakodnevnom životu. Kada nam je dosadno, pogledamo jel nam neko pisao na viberu, jel nas neko lajkovao na Fejsbuku ili upalimo televizor. Kada smo neraspoloženi, slušamo muziku, kada smo uplašeni, nazovemo nekog bliskog da prodiskutujemo o tome što nas plaši. I patnja nestane. Umireni smo, ali nažalost na kratko. Uskoro nas zaskoči neka nova nevolja. Onda ulažemo novu energiju da se sa time izborimo i tako stalno u krug. Borimo se, ali energije je sve manje. To je patnja koja nas uništava. Ako smo malo o svemu tome razmislili, shvatili smo da povlađivanje našim navikama, žudnjama i strahovima nije put ka trajnom oslobađanju od patnje, već samo trenutnom. Iza svake zadovoljene želje nailazi neka nova, iza svakog umirenog straha glavu diže neki novi.

E tek tu dolazimo do onoga čemu nas može podučiti Buda, koji tvrdi da sve dok ne razumemo enigmu patnje, ona nastavlja da crpi našu životnu energiju, stvarajući od nas živog mrtvaca, ona nastavlja da nas uništava. Ali kada jednom prozremo njenu pravu prirodu, razlog i mesto na kojem ona nastaje, tada smo na pragu rešenja te velike tajne i čitav naš svet se iz korena menja. Na pragu smo da je se zauvek oslobodimo. Tada uviđamo da patnja ima i svoju drugu stranu, da je ona ujedno ta koja nas pročišćuje, budi i obnavlja naše životne energije. Ovo na prvi pogled zaista zvuči zbunjujuće, jer kako bilo šta dobro može doći od patnje!? Ali onda bismo se isto tako mogli zapitati kako išta dobro može doći od borbe? Zar ne bi bilo mnogo bolje odustati od borbe i uživati u miru dokolice?

Kvaka je u sledećoj, vrlo jednostavnoj činjenici. Da bismo se nečega oslobodili, moramo ga prvo dobro upoznati, razumeti. A patnju možemo upoznati i razumeti jedino idući joj u susret, na mudar način, sa pažnjom, a ne stalno bežeći od nje, stalno je zatrpavajući onim što mislimo da je njezina suprotnost, a to su uglavnom zadovoljstva čula. Mnogo puta smo to pokušavali. Bežali smo u zabavu, uzbuđenje i zanos, alkohol i/ili droge, seks, opsednutost poslom, politiku, ogovaranje… Ali uvek iznova se ispostavljalo da nismo pobegli dovoljno daleko. Da je patnja uvek bila tu, sa nama, makoliko mislili da smo joj umakli. Tako smo, nadajmo se, shvatili da je ne pokušaj da nam bude što udobnije, već menjanje stava, okretanje ka patnji i prolazak kroz nju naš jedini put.

Drugim rečima, to znači menjanje pogleda na ovaj svet, menjanje naše perspektive koja polazi od JA, ka perspektivi koja polazi od Dhamme, istine. Iritacija je samo jedan efemerni aspekat prirode, dolazi i prolazi, strah je samo još jedan efemeran aspekat prirode, još jedna uslovljena dhamma koja dolazi i prolazi. Uočavanje i razumevanje tog „ja“, njegove prirode kao konstrukcije koju smo sami stvorili, vodi postepeno do smirenja, radosti i olakšanja. Radosti buđenja za put koji postoji, put kroz patnju, a ne što dalje od nje.

Ono što je ovde zanimljivo jeste da ovo nije samo budističko gledanje, već čini se razumevanje svake istinske mudrosti. Uzmimo jedan primer. Poznati danski antropolog i istraživač Knud Rasmusen bio je vođa čak sedam takozvanih Tula ekspedicija, nazvanih po fiktivnom mestu koje je u antičkoj geografiji i kartografiji označavalo najseverniju tačku na samoj granici poznatog sveta. Nešto slično Hiperboreji. Rasmusenove ekspedicije su za cilj imale prikupljanje informacija o kulturi Inuta, nama bolje znanih kao Eskimi, homogenoj starosedelačkoj etničkoj grupi koja nastanjuje arktičke delove Grenlanda, Kanade i Aljaske. U svojim izveštajima veliku pažnju posvetio je, između ostalog, lokalnim šamanima, koje je često intervjuisao. Jedan od njih, koji je na njega ostavio snažan utisak, bio je Iđugarđuk, koji je govoreći o mudrosti šamana između ostalog rekao i ovo:

Jedina istinska mudrost živi daleko od čovečanstva, tamo u velikoj osami, i moguće je do nje dopreti jedino kroz veliku patnju. Samo oskudica i patnja mogu otvoriti čovekov um za sve ono što je skriveno od drugih.

Sem na patnju, veliki šaman nam ovde ukazuje na još jedan važan detalj, a to je osama, odlazak na mesto koje je posebno po tome što smo izmešteni iz svoje uobičajene situacije, podalje od zaglušujuće i opčinjujuće vreve svakodnevice. Za tradicionalne duhovne tragače to mesto je najčešće bio manastir, a još bolje isposnica, u kojoj je osama još gušća, još plodnija. Tako u govorima često čitamo kako se posle jedinog obroka koji je imao, Buda bi obično „otišao do nekog gaja da tu provede dan“ (yena aññataro vanasaṇḍo tenupasaṅkami divāvihārāya). Slična takvo povlačenja za nas okupljene oko Budističke zajednice jesu jednodnevna ili višednevna meditacijska povlačenja, kada dobrovoljno odlučujemo da napustimo zonu konfora, da svoje navike stavimo u stranu i ravnamo se prema dnevnom rasporedu koji nam je sasvim neuobičajen. To je naš prvi susret sa patnjom, a pošto je dobrovoljan, onda ima šanse da bude i lekovit, jer um nije suviše zaokupljen, blokiran, poricanjem, strahom i nalaženjem načina za beg. Uspevamo da se opustimo u toj neugodi, u toj patnji. Posmatramo je kako se lagano krčka u našem umu i kada je gotova, malo je okusimo. Hm, zanimljivo. I nije tako bljutava kao što je dežurni komentator u glavi usplahireno najavljivao. To je prvi nagoveštaj patnje koja leči, obnavlja.

U ovoj tački veoma je važno da znamo načine na koje možemo da baratam vatrom patnje, a da nas ona ne opeče. Na našim povlačenjima pokušavamo uglavnom da vežbamo tri takva načina. Prvi i najjednostavniji da promenimo uslove koji održavaju ili stvaraju patnju jeste da promenimo sadržaj koji um obrađuje. To možemo učiniti voljnim usmeravanjem pažnje na one delove trenutnog iskustva za koje je manje verovatno da će hraniti nastanak i nastavak struktura u našem umu koje stvaraju patnju. Na primer, neko nas je nazvao telefonom i saopštio nam nešto što je u nam istog trenutka probudilo bes, tugu ili ko zna kakav drugi bolan osećaj. U toj situaciji možemo snagom volje mažnju premestiti i tu je zadržati na osećaje na telu. Koji je položaj mog tela u ovom trenutku i koje osećaje proizvodi. Ako sedim, pritisak gornjeg dela tela na stražnjici i nogu stopalima. Toplota na licu ili čvrst stisak vilice. Ili je pažnja na dahu, koj ije dovoljno neutralan osećaj da ne daje dovoljno „pogonskog goriva“ za dalje stvaranje problematičnih konstrukcija u našem umu. I taj proces sam od sebe posustaje, jer ga hranimo „nezapaljivim“ materijalom. Kao kada u vatru bacamo recimo cigle, ona se naravno gasi.

Drugi pristup je ostaviti „input“ u umu kakav jeste, ali promeniti konfiguraciju procesa koji se u njemu odigravaju, to jest promeniti „oblik“ uma kroz koji taj „input“ biva prerađen. Dok prva strategija menja ono što se preraduđe, , ova menja način na koji se prerađuje. Ovo može značiti, na primer, svesno dopustiti da se neprijatni osećaji koje je stvorio onaj uznemirujući telefonski poziv pojave u svesti i posmatrati ih, sa zanimanjem i znatiželjom, kao čiste objekte iskustva, umesto da budemo njima „zarobljeni“ ili da se u njima izgubimo kroz automatsku reakciju averzije.

I na kraju, treći pristup koji nam stoji na raspolaganju jeste promena načina na koji gledamo na taj materijal koji um u ovom trenutku obrađuje. Sledeći Budinu analizu, možemo reći da mentalni obrasci po kojima funkcioniše naš um i koji nas drže zaglavljenim u patnji imaju koren u našem fundamentalnom neznanju, osnovnoj pogrešnoj percepciji koja nas navodi da prolazno vidimo kao trajno, nepouzdano kao pouzdano, ružno kao lepo i obrnuto. Koja nas navodi da pogrešno zaključimo da „ne-sopstvo“ jeste „sopstvo“ i ometa da jasno uočimo pravu prirodu i izvor te patnje u kojoj se povremeno ili manje povremeno davimo. I sve to nas onda naravno sprečava da uradimo nešto zaista delotvorno u njezinom izlečenju. Tako nastavljamo sa pogrešnom terapijom i ne možemo čudu da se načudimo zašto ta tako uporna bolest ne prolazi.

Kada bismo bili u stanju da sve te stvari vidimo jasno kakve one zaista jesu, ako bismo mogli da se otmemo tendenciji da se lično identifikujemo sa fragmentima iskustva koji nam neprekidno prolaze kroz glavu, tek tada bismo bili u prilici da eliminišemo ključni uslov nastanka svega što rezultira patnjom. U slučaju našeg uznemirujućeg telefonskog poziva, to može značiti gledanje na njega kroz „ta osoba me je zaista povredila načinom na koji mi se obraća“ do mirne konstatacije „neprijatne misli, emocije i telesni osećaji postoje u ovom trenutku“.

Svaka od ove tri strategije zahteva jednu stvar: da budemo svesni. Ako hoćemo da promenimo svesnu promenu onoga što se obrađuje, kako se obrađuje ili kako na to gledamo, moramo da znamo šta se događa iz trenutka u trenutak. To je naša dragocena praksa budnosti ili, ako hoćete, meta-svesnosti, naša sposobnost da znamo, direktno, intuitivno, iskustvo u trenutku dok se formira. Na tom bazičnom nivou, svesnost dodaje ključni element svakoj od opisane tri strategije. Ali ono što ne smemo zaboraviti jeste da su ovi opisi samo to – opisi. Mrtvo slovo na ekranu sve dok sebe ne privolimo da ih testiramo na sebi i tako se sami uverimo u njihovu korisnost u uspostavljanju kontrole naše pažnje ili pak beskorisnost. U skladu sa svetlim tekovinama budističke demokratije, svako od nas ima priliku da se upusti u to istraživanje.

Mjanmarska sangha

Budizam u Mjanmaru (Burma) sledi skoro 90% stanovnika i to uglavnom njegovu theravada tradiciju. Inače, Mjanmar se smatra najreligioznijom budističkom zemljom, ako se posmatra prema broju monaha u odnosu na ukupno stanovništvo i prema delu prihoda koji svaki stanovnik troši na religiju. Među izuzetno šarolikom etničkom strukturom u zemlji, budistički sledbenici pripadaju uglavnom dominantnom narodu Bamar (Burmanci), zatim Šan, Rakhin, Mon, Karen i imigrantima Kinezima, koji su vrlo dobro integrisani u burmansko društvo. Monasi, poznati pod zajedničkim nazivom sangha (zajednica) vrlo su poštovani članovi burmanskog društva. Među mnogim etničkim grupama u Mjanmaru, uključujući Bamar i Šan, theravada budizam se (naročito u ruralnim područjima) praktikuje paralelno sa obožavanjem nata, prebudističkih božanstava prirode, koja su zaštitnici sela ili porodice, nešto slično svecima u hrišćanstvu.

Što se tiče praktikovanja budizma, izdvajaju se dve popularne prakse: stvaranje zasluga i vipassana meditacija. Postoji i manje popularna staza veizza, povezana sa okultnim praksama za odabrane. Stvaranje zasluga je najčešći put kojim se kreću burmanski budisti. Ovaj put uključuje pridržavanje pet pravila vrline i akumulaciju dobre energije kroz dobročinstva (dāna, darivanje, često monaha, ali i drugih), radi postizanje povoljnog preporađanja. Put vipassana meditacije među najširim slojevima je od kraja XIX veka postao popularan kao neka vrsta masovnog pokreta povezanog sa buđenjem nacionalne samosvesti i otpora engleskim kolonijalistima. Reč je o formi budističke meditacije za koju se smatra da vodi ka probuđenju i može uključivati intenzivna povlačenja. Sa druge strane, veizza staza je ezoterični sistem okultnih praksi (kao što je recitovanje tajnih formula, samatha i alhemija) za koje se veruje da vodi do života kao veizza (pali: viđđa), polubesmrtno i natprirodno biće koje čeka na pojavu budućeg Bude, Maitreye.

Mjanmarska sangha, slično drugim budističkim zemljama jugoistočne Azije, podeljena je na monaške redove (nikāya) i postoji devet zvanično priznatih. Najbrojnija je thudhamma nikāya (87%), sa oko 467.000 monaha. Slede je po brojnosti shwegyin nikāya (9,5%), mahādvāra (1,2%), muladvāra (0,72%), veluvan nikāya (0,70%) itd.

Thudhamma nikāya se smatra pragmatičnijom u pogledu tumačenja Vinaya pravila, kao i manje hijerarhizovanim redom od recimo shwegyin nikāye. Ustanovio ju je krajem XVIII veka kralj Bodawpaya, nakon serije reformi monaške zajednice koje su sprovodili prethodni vladari iz dinastije Konbaung, kako bi je pročistili i učinili jedinstvenijom. Thudhamma je zapravo naziv Thudhamma saveta, (vrhovnog religijskog tela koje je oformio kralj Bodawpaya), a koji je opet nazvan po thudhamma zayatima, građevinama u kojima su obavljane verske ceremonije. U jednoj od takvih građevina u Mandalayu je redovno zasedao i Thudhamma savet, sačinjen od četiri najuglednija monaha, a prvi među njima je smatran patrijarhom mjanmarske sanghe, te je nosio naziv thathanabaing („Održitelj sāsane“ ili Budinog učenja). Ovaj položaj sličan je položaju sangharāđe u Tajlandu i Kambodži i datira još iz XI veka, kada ga je zauzimao monah Šin Arahan u kraljevstvu Bagan, u dolini reke Iravadi, prvom koje je okupilo veći deo oblasti koje čine današnju Burmu.

Thudhamma hol

Thathanabaing je bio odgovoran za upravljanje monaškom hijerarhijom, rešavanje pravnih pitanja i održavanjem obrazovnog sistema smeštenog u manastirima. Tako je, recimo, 1784. kralj Bodawpaya okupio Thudhamma savet, sačinjen od tadašnjeg thathanabainga i četiri najviše rangirana monaha (thera) da reše stari problem ispravnog nošenja monaškog ogrtača (da li mogu biti otkrivena oba ili samo jedno rame). Kasnije, u vreme Konbaung dinastije (XVIII-XIX vek) ovaj savet, koji se starao o postavljanju manastirskih igumana, tumačenju pravila Vinaye, disciplinskim prekršajima pojedinih monaha i organizovanjem ispita palija, proširen je na osam najistaknutijih monaha.

Inače, deo mjanmarske sanghe je u novije vreme bio u prvim redovima političke borbe protiv vojnog režima. Tako su se 1988. monasi pridružili civilima u protestima, tražeći političke i ekonomske reforme. Slično se dogodilo i 2007, kada izbijaju široki protesti protiv vlade, a okidač za njih bilo je enormno povećanje cena benzina i hrane (zvuči poznato!). Naredne godine obalske delove Mjanmara pogodio je izuzetno snažan ciklon Nargis i za sobom ostavio skoro 140.000 mrtvih. Iz različitih političkih razloga vlada je oklevala da dopusti slanje međunarodne pomoći unesrećenima, što je izazvalo dodatne patnje ljudi. I u tom slučaju sangha je uspela da se vrlo brzo organizuje kao jedina humanitarna organizacija u zemlji i pomogne kroz distribuciju hrane i obezbeđivanje smeštaja i tako koliko-toliko malo ublaži ovu katastrofu.

Sve u svemu, sangha u Mjanmaru uživa veliki ugled i poštovanje. Obično se kaže da između tri figure koje najviše poštuje prosečni Burmanac, a to su roditelji, učitelj i monah, ovaj poslednji uživa najveće poštovanje. Pri tome, to poštovanje nije usmereno toliko ka pojedinačnom monahu, koliko kao onome što on reprezentuje (Budino učenje), a simbolizuje ga monaški ogrtač. Imamo privilegiju da i u našem manastiru u Čortanovcima imamo dva člana mjanmarske sanghe i trudimo se da im boravak u potpuno novoj sredini, među ljudima koji se po mnogim stvarima razlikuju od njih, bude što lakši. Zahvalni smo što su se odlučili na tako dalek put i što su nam se pridružili u tako važnom poduhvatu prenošenja Budinog učenja na ove prostore.