Reci "da"

Vežba: U ovoj vežbi kažemo „da“ svakome i svemu što se dogodi. Kada uočiš impuls neslaganja, razmotri da li je on zaista neophodan. Možeš li samo da klimneš glavom ili da ništa ne kažeš, ali da ostaneš mirna. Kad god se ne radi o nekoj opasnosti po tebe ili druge, složi se sa drugima i onim što ti se događa u životu.

PODSEĆANJE
Stavi stikere na kojima je napisana reč „da“ na mesta gde ćeš ih uočiti, kod kuće i na radnom mestu. Napiši „da“ na dlanu, tako da ga često vidiš.

OTKRIĆA
Ovaj zadatak pomaže nam da vidimo koliko često zauzimamo stav koji je negativan ili suprotan. Ako smo u stanju da posmatramo svoj um dok neko drugi govori, naročito ako on nas traži da nešto učinimo, možemo posmatrati kako naše misli grade odbrambene zidove i kreiraju protivargumente. Možemo li se odupreti želji da kontriramo verbalno onda kada čitava stvar nije toliko bitna? Jesmo li u stanju da uočimo svoj mentalni i fizički stav prema stvarima koje se jave tokom jednog sasvim običnog dana? Je li naša automatska reakcija: „O, ne!“?

Takvo, navikom vođeno suprotstavljanje može biti u formi misli („Ne slažem se sa tim što kaže“), govora tela (grčenje mišića, ruke prekrštene na grudima), reči („To ti je glupa ideja.“) ili postupka (odmahivanje glavom, kolutanje očima, ignorisanje onoga ko govori). Ljudi koji se bave određenim profesijama kažu da imaju problem sa ovim zadatkom. Advokati su, na primer, obučeni da otkrivaju manjkavosti u ugovoru ili nepovezanosti u onome što svedok ili drugi advokat govori. Naučnici su obučeni da kritikuju teorije ili rezultate istraživanja drugih. Uspeh na poslu nekome može zavisi od oštrine „napadačkog uma“. Ali ako provedeš čitav dan vežbajući takav stav, teško ga je isključiti kada jednom stigneš kući.

Dok je vežbala ovaj zadatak, jedna osoba je uočila da se jedno spoljašnje „da“ ne podudara sa stvarnim stavom „ne“ u sebi, tako da joj je ovaj zadatak pomogao u otkrivanju tog skrivenog stanja zgrčenosti uma. Druga osoba je ustanovila kako na zahteve obično odgovara procenjujući ostale stvari – naime, sve one mnogobrojne stvari koje treba da uradi. I bilo je olakšanje za nju jednostavno reći „da“ i osloboditi se sve te unutrašnje borbe pri donošenju odluke. Čitava borba pretvorila se u osećaj velikodušnosti.

Treća osoba je rekla kako je govorenje „da“ stvorilo u njoj osećaj lakoće, puštanja niz tok zajedno sa ljudima koji bi dolazili u njenu kancelariju, umesto da im se neprekidno odupire. Naravno, ovaj zadatak moguće je modifikovati u skladu sa okolnostima. Možete zadržati jedno unutrašnje „da“ za želju vašeg deteta da skače po kauču, ali preusmeriti tu energiju na obližnje igralište.

DUBLJE LEKCIJE
Budistička tradicija opisuje tri otrova uma – pohlepu, odbojnost i neznanje. U našem manastiru ovaj zadatak je namenjen najviše onim učenicima koji su naročito pogođeni odbojnošću, onima koji se po navici opiru svemu što ih neko zamoli ili što naiđe u životu. Njihov početni i nesvesni odgovor na bilo šta što ih neko kaže je „ne“, izražen jezikom tela ili rečima. Ponekad je to „ne“ izraženo sa „da, ali…“, a drugi put prerušeno u razložne rečenice, koje i dalje imaju pečat doslednog i upornog obrasca oponiranja.

Ljudi koji su zaglibljeni u averziju često velike odluke u životu ne donose na osnovu kretanja ka nekom pozitivnom cilju, već pre na osnovu udaljavanja od nečega što percipiraju kao negativno. Pre nego aktivni, oni su reaktivni. „Moji roditelji nikada nisu plaćali račune na vreme, te su nam često isključivali struju. Zato ću ja postati knjigovođa.“ Umesto: „Hoću da postanem knjigovođa zato što volim brojeve.“

Kada monasi započnu svoj trening u japanskim soto zen manastirima, kaže im se da jedini prihvatljiv odgovor na ono što se od njih zatraži tokom prve godine vežbanja jeste „Hai! (da)“. To je vrlo moćna vežba. Ona razgrće naslage prividne zrelosti i probija se sve do onog jogunastog dvogodišnjaka ili tinejdžera u nama.

Neizražavanje oponiranja pomaže nam da se oslobodimo egoističkih gledišta i vidimo sopstvene stavove kao ne preterano važne. Iznenađujuće je koliko je naše neslaganje sa drugom osobom zapravo nevažno i samo služi povećanju naše frustracije, kao i patnje oko nas. Kada kažemo „da“, to nam može obezbediti dodatnu energiju, jer je automatsko opiranje nešto što nam je neprekidno oduzima.

Zaključak: Negujte svoj unutrašnji „da“ stav prema životu i svemu što vam on donosi. To će vam uštedeti jako mnogo energije.

Pripovedanje

Privid smatraju stvarnim,
a stvarno prividom,
takvi, hraneći se pogrešnom mišlju,
stvarno ne nalaze.

Stvarno smatraju stvarnim,
a privid prividom,
takvi, hraneći se ispravnom mišlju,
stvarno pronalaze.

Dhammapada, 11-12

Koliko vremena provodimo pričajući sami sebi priče, a koliko energije ulažemo u to da uhvatimo korak sa stvarnošću? Naravno, postoje situacije kada to pričanje zaista ima smisla. Ne može se sve objasniti racionalno. Priče često služe kao aproksimacije koje aludiraju na stvarnost na način na koji linearno, logičko razmišljanje to nije u stanju. Međutim, opsesivno pripovedanje je prepreka. Na primer, ima priča koje su možda u nekoj fazi našeg života imale svoju svrhu, ali nas sada sprečavaju da krenemo dalje. Možda sebi govorimo da su ograničenja koja osećamo nesavladiva, iako u suštini nisu. Ili sebi uvek iznova govorimo da ne možemo prošlost da ostavimo za sobom, iako zapravo to možemo. Mi smo je već ostavili. A ono što sada imamo jesu tek sećanja na nešto što se dogodilo u toj prošlosti. To što se tada desilo i sećanja koja imamo nisu ista stvar. I upravo u tome leži stalno prisutna mogućnost da počnemo iznova.

Ađan Munindo

Mahāparinibbāna sutta (8)

Najzad smo stigli do poslednjeg dela govora i do poslednjeg Budinog obroka, koji mu daruje kovač Ćunda. Ovo je čuvena scena, oko koje je mnogo mastila potrošeno, jer su posle toga Budu zadesili fatalni bolovi i ubrzo smrt. Jedan od detalja koji i danas izaziva polemike među istraživačima je pitanje šta je tačno Buda pojeo tom prilikom. U tekstu se kaže da je Ćunda pripremio mnogo ukusnih jela, a među njima i jedno koje se zove sūkaramaddava. Nažalost, značenje ove složenice izgubljeno je, jer se pojavljuje samo na ovom mestu u Kanonu, tako da možemo samo da nagađamo o čemu se radi. Reč je sastavljena od dve druge: sūkara = svinja i maddava = nešto što je meko. Na osnovu ovoga moglo bi se zaključiti da se radi o mesu mlade svinje. Ali nismo sigurni da ovaj naziv možda nije imao neko metaforično značenje. Kao kada danas kažemo da smo pripremili ptičije mleko, što naravno nema veze sa pticama, već sa poslasticom koju zovemo i šnenokle. Otuda komentari, pisani mnogo vekova kasnije, ovu složenicu objašnjavaju na više načina: kao meso divlje svinje koja nije ni suviše mlada ni suviše stara, pirinač u mleku, eliksir života (rasāyanavishi) – šta god to značilo a verovatno ej sadržavalo neke lekovite biljke – zatim, bambusovi mladi izdanci ili pečurke. Zanimljivo je da K.E. Neumann u svom nemačkom prevodu Mađđhima nikāye citira nekoliko lekovitih biljaka u Indiji čiji naziv počinju sa sūkara: to su na primer sūkarakaṇḍa, sūkariṣta itd. Pošto je u prevodu trebalo da e odlučim za nešto od ovoga, ja sam odabrao pečurke, jer je moguće da je među onima koje je Ćunda pripremio bila i koja otrovna, te da je na to mislio Buda kada je posle obroka savetovao svog domaćina:

„Ćunda, to što je ostalo od pečuraka zatrpaj u neku rupu. Ne vidim bilo koga u ovome svetu, sa njegovim božanstvima, Mārama i Brahmama, zajedno sa pokolenjem asketa i brahmana, plemenitih i običnih ljudi, ko to može da pojede i potpuno svari, osim Tathāgate.“

Bilo kako Bilo, u daljem toku govora vidimo da se posle ovoga Budino zdravstveno stanje naglo pogoršalo. I pored toga, on nastavlja putovanje i tu dolazimo do jedne dirljive scene, koja pokazuje da se čak ni u poslednjim danima života Budina bezmerna ljubav i saosećanje za druga bića ne smanjuju. Pomislivši kako bi Ćundu mogla da grize savest, a i drugi da ga kritikuju, jer je dao učitelju jelo koje je pogoršalo njegovo stanje, Buda traži od Ānande da ode do kovača i umiri ga sledećim rečima:

„‘Dve vrste isprošene hrane imaju isti dobar rezultat, donose isti dobar plod. One imaju mnogo veći rezultat, mnogo veći plod od bilo koje druge isprošene hrane. A koje dve? Ona posle koje je, pošto ju je pojeo, Blaženi dostigao potpuno probuđenje. I ona posle koje je, pošto ju je pojeo, Blaženi dostigao potpuno oslobođenje, bez ostatka. Te dve vrste isprošene hrane imaju isti dobar rezultat, donose isti dobar plod, veći od bilo koje druge isprošene hrane. Prijatelju Ćunda, ti si već stekao kammu koja vodi dugom životu, sreći, dobrom glasu, preporađanju u nebeskom svetu, kammu koja vodi ka dugom životu.‘ Ānanda, na taj način bi trebalo odagnati Ćundinu potištenost.“

Na kraju Buda siže do Kusināre, mesta koje će ostati zauvek zapamćeno po tome što je u njemu veliki učitelj okončao svoj neverovatni život. Pošto mu je Ānanda napravio ležaj, Buda legne između dva sālova drveta i njihove krošnje, u znak poštovanja prema Blaženome, procvetaše kad im vreme nije. To je mesto još jedne epizode koja govori o Budinom bezmernom saosećanju. Čak i na samrtnom odru on ne odbija lutalicu Subhaddu, koji želi da čuje pouku. Kada je Subhadda stigao i zatražio da vidi Budu, Ānanda ga odbija rečima da je ovaj suviše iscrpljen da bi razgovarao sa njim. No, Buda je čuo taj razgovor i rekao da gosta puste do njega. Tu mu daje poduku i Subhadda tako postaje poslednji direktni Budin učenik.

Zanimljiva su i poslednja uputstva koje Buda daje monasima, ohrabrujući ih da kada njega više ne bude, učenje i praksa koju je ustanovio budu njihovi učitelji. Ovo govori o stavu koj ije imao prema liderstvu u zajednici, smatrajući da je mnogo važnije da svaki član budističke zajednice dobro poznaje učenje i prema njemu se vlada, nego da mu to učenje tumači nekakav sveznajući lider i daje uputstva kako da postupa. Dakle, Buda je ostao dosledan svom stavu da nas od patnje oslobađa samo sopstveno znanje i uvid u način na koji stvaramo sopstvenu patnju, a ne tuđa mudrost i milost. Ovo je važna poruka, jer smo često skloni da svoju slobodu stavljamo u ruke drugoga i, da li iz lenjosti, naivnosti ili neznanja, verujemo da nam neko drugi može otkriti ono što samo mi sami možemo saznati i primeniti u sopstvenom životu. I ponovo imamo primer Budinog saosećanja, jer neposredno pred smrt još jednom poziva monaha da ga pitaju ukoliko imaju neku nedoumicu u vezi sa učenjem. A onda izgovara svoje poslednje reči ohrabrenja da se sopstvenim snagama izborimo za svoje oslobođenje:

„Monasi, ovako vam kažem: priroda svi uslovljenih stvari jeste da propadaju. Naoružani svesnošću, vežbajte neumorno da stignete do cilja!“

Tako je okončao život jedan od najvećih mudraca koji su hodali ovim svetom. Njegova pouka je sasvim jasna, jer ju je u kanonu objasnio na bezbroj načina. Poslednji deo njegovog života opisan u ovom dugom govoru je u prošlosti služio kao moćni izvor nadahnuća i poverenja i u učitelja i u njegovu poruku oslobađanja od patnje. Nema razloga da taj izvor ne bude isto tako izdašan i ubuduće, za svakog onoga ko bude imao dovoljno radoznalosti i strpljenja da do kraja sasluša učiteljevu besmrtnu pouku.

Opusti šake

Vežba: Nekoliko puta tokom dana dopusti svojim šakama da se potpuno umire i opuste. Tokom makar nekoliko sekundi dopusti im da zaista miruju. Jedan način da to učiniš je da ih spustiš u krilo i onda fokusiraš pažnju na sasvim suptilne osećaje koji se u njima javljaju.

PODSEĆANJE

Ako nosiš sat, okreni ga ka unutrašnjoj strani zgloba. Ako ga ne nosiš, veži nešto oko ručnog zgloba.

OTKRIĆA

Šake su uvek u nekom poslu. A ako i nisu, uvek su pomalo napete, spremne da krenu u novu akciju. Naše šake otkrivaju naše mentalno stanje, opuštenosti ili stegnutosti. Mnogi ljudi imaju nesvesne pokrete šakama i prstima, gestove kao što su stiskanje pesnice ili trljanje šaka jednu o drugu, dodirivanje lica, kuckanje prstima, pucketanje, krckanje zglobovima prstiju ili nervozno vrćenje palčevima. Kada neko prvi put krene da meditira, obično ima poteškoća kako da mu šake ostanu mirne. Možda nemirno promeni njihov položaj, a onda ubrzo naiđe neki svrab i šaka opet poleti da ga ukloni.

Kada opustimo šake, tada će se i ostatak tela, čak i um, takođe opustiti. Opuštanje šaka jeste način da utišamo svoj um. Takođe otkrivamo da kada šake miruju u krilu, u stanju smo da slušamo mnogo pažljivije.

Dok sam radila ovu vežbu, otkrila sam sa koliko grča držim volan dok vozim. Sada sam u stanju da proverim tu nesvesnu naviku i popustim stisak. Shvatila sam da mogu volan držati sa mnogo manje snage i opet sigurno voziti. Kada ih tako opustim, često se desi da posle deset minuta otkrijem da se jak stisak vratio. Upravo zato svesnost nazivamo „praksom“. Moramo da je praktikujemo uvek iznova kako bismo postali istinski svesni. Odlučimo da ćemo vežbati, pa se lagano vratimo nesvesnim postupcima, a onda ponovo postanemo svesni i iznova počnemo vežbanje i tako u krug.

DUBLJE LEKCIJE

Telo i um rade zajedno. Kada opustimo um, i telo ima priliku da se opusti. Kada telo miruje, um može da se umiri. I oboje su zdraviji.

Kod većine poslova koje obavljamo, napetost nije neophodna. Ona je tek gubitak energije. Postoji meditacija koja se zove „skeniranje tela“ i ona nam može pomoći da otkrijemo nesvesnu napetost koja čuči u telu, te da je potom omekšamo ili odagnamo. Tehnika je jednostavna: Sedi na mirno mesto i fokusiraj pažnju na jedan deo tela, recimo čelo. I onda pokušaj da registruješ osećaje koji se na njemu javljaju. Kada si to uradila, uoči i tačke nesvesne napetosti, možda između obrva, i sa izdahom probaj da ih što više opustiš. Zatim pomeri pažnju na deo oko očiju, pa na nos i tako dalje, sve niže, deo po deo, dok ne stigneš do stopala. Zanimljivo je otkriti koliko tenzije nesvesno održavamo i u kojim delovima tela.

Obično kroz život idemo na jedan od dva načina. Uveče legnemo, opustimo se i zaspimo. Ujutro, kada se oglasi alarm, ustajemo i prebacimo na dnevni režim uspravnog položaja, stegnutosti i osmatranja. Nažalost retko kad smo u uspravnom položaju ali i opušteni. Još je gore što smo nekada napeti i u ležećem položaju, tokom moći. Zaokupljeni mislima, u iščekivanju i prevrćemo se sa jedne strane na drugu.

Biti budan, pažljiv i opušten je stanje koje možda doživimo kada smo na godišnjem odmoru. Budimo se kasnije, sasvim odmorni, i ostajemo da ležimo u krevetu bez nekog pritiska da moramo bilo šta da obavimo. Čujemo ptice ili đubretare koji odvoze đubre, ali nema tenzije ni u umu ni u telu. Moja majka je imala običaj da to naziva „međustanjem, mojim najboljim trenutkom za razmišljanje o važnim stvarima“. I to je istina. Zaista je to najbolje vreme, jer nam um nije zamagljen brigama o tome kako da preživi „ja, mene i moje“ i u stanju je da se duboko zagleda u te važne stvari. U meditaciji svesno proširujemo to međustanje. S namerom postajemo opušteni, a ipak budni i pažljivi. U početku to nije lako. Obično utonemo u brigu da naša meditacija nije dobra, nije savršena, da nećemo ništa postići, nećemo postati probuđeni. Ramena počnu da nas bole od napetosti. Ili skliznemo u pospanost, opušteni skoro padnemo pravac na nos, sve dok nas neki nenadani zvuk ne trgne. Zaista nam treba neko vreme vežbanja dok ne otkrijemo balans između stabilnosti i opuštenosti.

Zaključak: Zapamti da opustiš šake. A sa njima i čitavo telo i um.

Mahāparinibbāna sutta (7)

U prošlom nastavku smo završili sa snažnim zemljotresom, a u ovom se Ānanda pita o njegovim uzrocima. U odgovoru, Buda mu navodi osam razloga. Zaista je zanimljiva ova metafora sa zemljotresom na koji liči probuđenje Budino i odluka da podučava. Kolika je snaga tog zemljotresa vidimo i po tome što i danas, dva i po milenijuma kasnije, osetimo njegovo podrhtavanje, svaki put kada se zaista okrenemo učenju i praksi. I ako nas to podrhtavanje probudi iz, da se poslužimo Kantovom sintagmom, dogmatskog dremeža, možemo se za trenutak prisetiti ove sutte i osetiti zahvalnost prema toj osobi koja je posvetila svoj život da bi mogućnost takvog duhovnog zemljotresa postojala za svakog od nas i danas. Čak i ako živimo dva i po hiljade godina kasnije. To je zaista izvanredno! Jer takva vrsta zemljotresa je lekovita za nas, za razliku od one druge vrste razornih, katastrofalnih zemljotresa, kada smo uljuljkani u kolotečinu i nešto „loše“ nam se dogodi. Loše stavljam pod navodnike zato što se najčešće radi o tome da jednostavno naša očekivanja nisu ispunjena. Očekivanja zasnovana na sviđanju i nesviđanju, nečem sasvim subjektivnom, a ne na činjenicama. I umesto prvog potresa koji nas čini jačim, ovaj je katastrofalan, razara sve u nama, ostavlja rane, bes i ogorčenje, kao klicu sve nove patnje. „Zašto ja? Zašto ne neko drugi?“ Pa jednostavno zato što smo se rodili, odgovorio bi Buda, zato što smo i dalje u ovom svetu prolaznosti, nedovoljnosti i praznine. U svetu samoobmane i pogrešnih zaključaka, gde ako mi neko kaže: „Branko, kako si to lepo napisao!“, ja reagujem sa „Mmm, ovo je najlepša muzika za moje uši… Ova osoba zna šta je dobro!“ Ali već sutradan će neko drugi reći: „Pa to su sve gluposti… ne lupetaj o stvarima o kojima ništa ne znaš!“ I momentalna reakcija je: „Uh, kako se usuđuje… Toliko sam se trudio i on to ne ceni!“

Pri svemu tome ne uočavam da se ovde radi ni o čemu drugom do o mojoj uslovljenosti, načinu na koji sam naučen da reagujem. Zaista ne o činjenicama, izuzev jedne: da sam emocionalno zavisan od reakcija drugih. A njih naravno ne mogu da kontrolišem, koliko god se upinjao da budu samo pozitivne. Samo kada to zaista budem razumeo, kada se više ne budem poistovećivao sa svojim emocionalnim reakcijama, kada one ne budu automatski postajale ja, mogu reći da sam pronašao sigurno utočište od takvih zemljotresa. To je znak da više ne polažem svoje nade u stanja koja su nestalna, van kontrole, već u ono što se ne menja, u iz postojane svesnosti rođenog znanja o stvarima kakve jesu. I tada sam u stanju da sva mentalna stanja, iskustva i emocije koje sam pominjao, vidim kao činjenice života, a ne da ih neprekidno razvrstavam u poželjne i nepoželjne, „dobre“ i „loše“. U stanju sam d aod njih ne pravim problem, već da im dopustim da nastaju, traju i onda zauvek nestanu.

No, da se od mentalnih zemljotresa mi vratimo našem govoru. Sada kada smo stigli već do polovine sutte, možemo ponešto zaključiti o njezinom karakteru i nastanku. Očigledno da ona nije proizvod jednog autora, već da je nastajala u dužem periodu, pa tako vidimo kombinaciju slika iz Budinog života koje su sasvim realistične, koje stoje rame uz rame sa verovatno kasnijim dodacima koji imaju natprirodne elemente i trebalo je da posluže za stvaranje jedne grandioznije slike učitelja. U te elemente svakako spada i ova epizoda sa uzrocima zemljotresa, ali i neka druga čuda koja je navodno Buda napravio, a sa kojima ćemo se sresti u nastavku.

Takođe, u sutti imamo kombinovan materijal koji možemo naći i na drugim mestima unutar Kanona. Kada je tačno svaka od tih priča našla svoj put do sutte nemoguće je reći. Ono što znamo je da je tri meseca posle Budine smrti, na prvom budističkom saboru, recitovan Pali budistički kanon. O tome imamo svedočenje u 11. poglavlju Ćūḷavagge, delu Khandhahake, to jest druge knjige Vinaya pitāke. Tu se kaže da je prvo poštovani Upali odrecitovao Vinayu, a onda je Ānanda, na pitanja Mahākassape, koji je predsedavao saborom, odrecitovao celu Sutta piṭaku. No, opis ovog događaja pominje samo dve sutte iz Dīgha nikāye: Brahmađāla suttu i Sāmaññaphala suttu. Ne i Mahāparibbāna suttu. Je li to dokaz da ona u tom trenutku još nije ni postojala kao celina, već samo neki njezini delovi? Verovatno jeste, iz dva razloga. Prvi, u njoj su sadržani poslednji trenuci Budinog života, kao i događaji posle njegove smrti, pa je zbog toga, a i zbog dužine, njen nastanak teško smestiti unutar ta tri meseca koliko je prošlo od smrti do sabora. Drugi razlog bi mogao biti da bi je, kao najduži govor u Kanonu, a i zbog važnosti teme, sigurno pomenuli u izveštaju sa sabora. No, kad smo već kod sadržaja sutte, videli smo do sada da se on ne fokusira samo na način na koji je Buda napustio ovaj svet, već nam daje i mnogo drugih detalja. To ide dotle da za neke delove možemo da se zapitamo zašto su oni uopšte našli svoje mesto u sutti? Tu recimo mislim na kratka poglavlja kao što su „Osam zajednica“ ili „Osam načina ovladavanja umom“, koja bi bolje pristajala Aṅguttara nikāyi.

U današnjem odlomku je takođe zanimljiv odeljak „Četiri velika izvora učenja“, koji takođe pokazuje generalnu tendenciju govora, a to je da se obezbedi učenicima pouzdan oslonac i kada učitelja više ne bude. Ovaj deo je sigurno igrao važnu ulogu u nastojanju monaške zajednice da se obezbedi jedinstvo učenja i što lakše funkcionisanje zajednice, bez velikih sporova oko suštine učenja. Kroz ova četiri kriterijuma je svakako dodeljen autoritet i verziji kanona usvojenoj na prvom saboru. A kriterijumi za utvrđivanje autentičnosti nekog učenja su da ono može doći samo iz četiri izvora. Poređani po važnosti, oni su sledeći: 1. Buda (Buddhāpadesa), 2. monaška zajednica (saṅghāpadesa), 3. grupa starijih monaha (sambahulatherāpadesa) i 4. jedan stariji monah (ekattherāpadesa).

No sam izvor kao takav nije dovoljan da donesemo konačnu odluku. Tako dobijene reči ne treba ni prihvatiti, ni odbaciti iz prve, već ih uporediti sa onim što je već usvojeno kao učenje, a sadržano je u suttama ili monaškim pravilima. Ako se podudara po smislu, a ne samo po rečima, treba ga usvojiti. Ako ne, treba ga odbaciti. Dakle, pravi aršin, merilo valjanosti nekog učenja ili pravila jesu sutte i vinaya. Kao što znamo, bilo je i u vreme Bude onih koji su njegovo učenje razumeli na način kako je njima odgovaralo. Setimo se samo monaha kao što su bili Sati ili Arittha. Ali tu je bio Buda da ih ispravi i posavetuje. Kada njega više nije bilo, ostalo je jedino moguće rešenje, a to je njegovo sačuvano učenje kao kriterijum i naravno procedura kako taj kriterijum primenjivati. Pokazalo se da je kriterijum izdržao test vremena i da je učenje u svojoj suštini očuvano sve do danas.

Era tržišnog trijumfalizma

Ako se neko pita ima li smisla religija (ili bolje zvuči: moral) u XXI veku, kakva je njena uloga i treba li uopšte nama ovako racionalnima i naučno opredeljenima jedna takva prevaziđena stvar. Nije li ona ipak nešto samo za zaluđenike, fikcija, fatamorgana, danguba za ljude realne i sa svakodnevnim obavezama? Mogu reći da se, po ko zna koji put, pokazuje da se mi, kao individualna bića i kao vrsta, vrlo lako izgubimo. Da iako smo ubeđeni da na svakoj raskrsnici na koju naiđemo napravimo pravi, logičan izbor, izbor koji je u našem najboljem interesu, nekako uvek, malo pomalo, stignemo na pogrešno mesto. Neophodan nam je kompas, moralni kompas, za kakav god da se odlučimo. Sticajem ko zna kakvih okolnosti, ja sam se odlučio za budizam. A vi ćete morati da u radnji odaberete svoj kompas. Ali koji god da odaberete, nadam se da vas neće odvesti do načina razmišljanja koji analizira knjiga koju ovih dana počeh da čitam:

“Postoje stvari koje novac ne može da kupi, ali ih je sve manje. Danas je skoro sve na prodaju. Evo nekoliko primera:

  • Zatvorska ćelija sa pet zvezdica: 82 $ na noć. U Santa Ani, Kalifornija, i nekim drugim gradovima Amerike nenasilni prestupnici mogu sebi platiti bolji smeštaj – čistu, mirnu zatvorsku ćeliju, podalje od oni prenatrpanih za zatvorenike koji taj novac nemaju.
  • Pristup posebnoj traci na putu: 8 $ u vreme „špica“. Mineapolis i drugi gradovi pokušavaju da olakšaju gužvu u saobraćaju tako što će vozačima omogućiti da brže voze posebnom trakom za koju su platili. Visina naknade zavisi od stepena zagušenja puta.
  • Usluga Indijke, surogat majke, da vam rodi dete: 6.250 $. Parovi sa Zapada koji su u potrazi za surogat majkama sve više „autsorsuju“ indijske žene, gd eje ta praksa legalizovana, a cena je manje od jedne trećine cene koju bi platili za isti „posao“ u Americi.
  • Pravo da se nastanite u SAD: 500.000 $. Stranci koji investiraju 500.000 $ i otvore najmanje deset radnih mesta u oblasti sa visokom stopom nezaposlenosti, stiču pravo na zelenu kartu i trajni boravak.
  • Pravo da ubijete crnog nosoroga, koji je inače ugrožena vrsta: 150.000 $. Južna Afrika dopušta farmerima da lovcima prodaju dozvolu za ubijanje ove životinje u ograničenom broju. To se smatra podsticajem istim tim rančerima da počnu da gaje ovu i druge ugrožene vrste.
  • Broj mobilnog vašeg doktora: 1.500 $ i više na godinu dana. Sve veći broj „ličnih“ lekara nudi svoj broj mobilnog i zakazivanje istog dana za pacijente koji su spremni da plate godišnju cenu od 1.500 do 25.000 $.
  • Pravo da emitujete metričku tonu ugljenika u atmosferu: 13 €. Evropska unija formirala je tržište pravima na emitovanje ugljen-dioksida i drugih gasova, a koje omogućuje kompanijama d akupuju i prodaju svoje pravo na zagađenje životne sredine.
  • Prijem vašeg deteta na prestižni univerzitet: ? $. Iako cena nije ozvaničena, predstavnici više vrhunskih univerziteta u SAD potvrdili su da primaju i manje nadarene kandidate, čiji roditelji su bogati i daju pozamašnu donaciju univerzitetu.

Ne može svako sebi priuštiti ove stvari. Ali danas je sve više i više novih načina zarađivanja. Ako vam je neophodan dodatni prihod, evo nekih novih mogućnosti:

  • Iznajmi prostor na svom čelu (ili negde drugde na telu) za reklamu: 777 $. Kompanija Air New Zealand je unajmila trideset ljudi da obriju glavu i nose privremene tetovaže sa sloganom: „Treba vam promena? Pojurite glavačke na Novi Zeland“.
  • Prijavi se kao zamorče za testiranje novih lekova u farmaceutskoj kompaniji: 7.500 $. Naknada može biti viša ili niža, u zavisnosti od invazivnosti metode koja se koristi za testiranje uticaja leka i mogućih efekata.
  • Bori se u Somaliji ili Avganistanu za privatnu vojnu kompaniju: od 250 $ mesečno do $1.000 na dan. Plata zavisi od kvalifikacija, iskustva i nacionalnosti.
  • Stoj u redu preko noći na Kapitol Hilu, kako bi rezervisao mesto lobistima koji žele da prisustvuju saslušanju u Kongresu: 15-20 $ na sat. Lobisti plaćaju kompaniji, koja onda unajmi beskućnike ili druge da stoje u redu.
  • Ako si srednjoškolac u nekoj od škola u Dalasu koja nema dobar prosečan uspeh učenika, pročitaj jednu knjigu: 2 $. Da bi podstakle čitanje, škole plaćaju deci svaku knjigu koju pročitaju.
  • Ako imaš višak kilograma, izgubi 7 kila za mesec dana: 378 $. Kompanije koje izdaju zdravstvene polise osiguranja nude finansijski podsticaj za mrđavljenje i druge vrste zdravog načina življenja.
  • Kupi polisu osiguranja nekoga ko je star ili bolestan, plaćaj godišnju nadoknadu dok je ta osoba živa i onda dobiješ nadoknadu kada ta osoba umre. Potencijalno milione, u zavisnosti od vrste polise. Ova vrsta klađenja na život nepoznatih osoba postala je industrija koja godišnje obrne 30 milijardi dolara. Što pre stranac umre, investitor je u većem dobitku.

Živimo u vremenu kada skoro sve može da se kupi i proda. Tokom protekle tri decenije, tržišta – i tržišne vrednosti – počela su da upravljaju našim životima u meri u kojoj to nije bilo nikada. U ovakvo stanje nismo stigli svojim slobodnim izborom. Čini se kao da nas je sve to zadesilo.

Hladni rat je završen, tako da su tržište i tržišni način razmišljanja bili bez premca, što je i razumljivo. Nijedan drugi mehanizam organizovanja proizvodnje i distribucije robe nije se pokazao tako uspešnim u stvaranju bogatstva i prosperiteta. Pa ipak, čak i ako sve veći broj zemalja prihvata tržišne mehanizme u upravljanju svojim ekonomijama, događa se još nešto. Tržišne vrednosti počinju da igraju sve veću ulogu u našem društvenom životu. Ekonomija je postala sve. Danas se logika kupovine i prodaje ne primenjuje samo na materijalnu robu, već sve više upravlja čitavim životom. I možda je trenutak da se zapitamo, želimo li mi uopšte da živimo na takav način.”

(Michael Sandel: What Money Can’t Buy: The Moral Limits of Markets)

Mahā-parinibbāna sutta (6)

U ovom delu sutte zatičemo Budu u selu Beluva, gde se prvi put pominje njegova bolest, ali sasvim uopšteno, kao razdirući bolovi. Verovatno se radilo o dizenteriji, koja u to vreme sigurno nije bila retkost, imajući u vidu uslove življenja. No, pošto je smatrao da nije u redu da napusti život, a da se ne oprosti od monaške zajednice, Buda je uspeo da snagom volje savlada bolest i povrati unutrašnji mir. Pošto je u toku bio period vasse, kada monasi ne putuju, odlučio je da sačeka da taj period prođe i tada se obrati monasima. Ānandino pominjanje tog poslednjeg obraćanja i implicitno traženje još jedne pouke, Buda komentariše na vrlo zanimljiv način:

„Ali šta to još, Ānanda, monaška zajednica očekuje od mene? Ono što sam podučavao nisam delio na unutrašnje i spoljašnje. Nema ničeg skrivenog što bi ostalo u učiteljevoj stisnutoj šaci (āćariya muṭṭhi).“

Na osnovu Pali kanona dobro znamo da Buda, tokom 40 godina podučavanja, nije svoje učenje poveravao samo uskom, zatvorenom krugu učenika, već ga je izlagao svakome ko je želeo da ga sasluša. Otuda svaka tvrdnja da postoji nekakvo tajno Budino učenje samo za odabrane, predstavlja puku mistifikaciju i treba je se kloniti. Takve mistifikacije samo služe da bi se legitimisao učitelj ili učenje koje je naknadno nastalo, tobože do tada skriveno i nedostupno, jer ljudi nisu bili spremni za takvu neverovatno, fantastičnu, intregalaktičku mudrost. I evo sada novog mesije d anam to učenje obelodani. Nažalost, takvih tvrdnji nije manjkalo u dugoj istoriji budizma. Počeci su im u indijskom mahayana budizmu, da bi se ta tradicija u III-IV veku proširila na Kinu, propagirajući širok spektar praksi i verovanja, kojima je u središtu bila ritualizovana magija, recitovanje tajnih formula i različiti tipovi vizualizacije. Iz Kine, ideja specijalnog učenja se proširila na Koreju i Japan, gde nailazimo recimo na Kūkaija (774–835), osnivača šingon budističke škole, i njegovu hijerarhiju učenja, na čijem vrhu je naravno njegova verzija ezoteričnog budizma. Te ideje postaće kasnije dominantno obeležje budizma u srednjovekovnom Japanu. Dalji razvoj vodio je do tantričkog budizma, kao samo jednog rukavca panindijskog religijskog sistema, i njegovih komplikovanih rituala inicijacija za odabrane. Dakle, očigledno, na ovoj tački smo prevalili jako dugačak put od Budinih reči iz gornjeg citata. Ali, demokratija je zavladala i svako te reči može da tumači na svoj način. Ali, „može“ obično ne znači i „treba“.

Dakle, „učiteljeva šaka“ je uvek bila prazna. Ali ipak nije prestala da intrigira potonje generacije, jer se uvek našao neko ko bi tvrdio da možda i nije toliko prazna i da tu mora da je ipak bilo nešto skriveno. Jedan od takvih je i kralj Milinda nama poznat po izvanredno zanimljivom delu „Pitanja kralja Milinde“, nastalom u I veku n.e. Tako je jedno od pitanja za mudrog monaha Nagasenu bilo i, ako Učitelj nije ništa krio, zašto nije odgovorio na pitanja koja mu je Malunkyaputtina postavio (vidi MN 63). Tako u sutti jadni Malunkyaputta ovako rezonuje:

„Postoje gledišta o kojima se Blaženi nije izjasnio, nego ih zanemaruje i odbacuje. To su gledišta: ‘Ovaj svet je večan’ i ‘ovaj svet nije večan’; ‘ovaj svet je konačan’ i ‘ovaj svet je beskonačan’; ‘duša i telo su jedno te isto’ i ‘duša i telo su različiti’; ‘Tathāgata postoji posle smrti’, ‘Tathāgata ne postoji posle smrti’, ‘Tathāgata i postoji i ne postoji posle smrti’ i ‘Tathāgata niti postoji, niti ne postoji posle smrti’. Ta gledišta mi Blaženi ne razjašnjava, a to mi se ne sviđa, niti me zadovoljava. Zato ću otići Blaženome, pa ću ga pitati da mi razjasni. Ako mi objasni da je ovaj svet večan ili da ovaj svet nije večan… ili da posle smrti Tathāgata niti postoji, niti ne postoji, onda ću nastaviti da živim isposničkim životom pod njegovim vođstvom; ako to ne učini, onda ću se odreći isposničkog života i vratiti se u niži, svetovni život. “

Nagasenin odgovor na kraljevu dilemu je vrlo jednostavan. Postoje smislena pitanja, na koja vredi dati odgovor, kratak ili detaljan, već u zavisnosti od prilike. Postoje neka druga pitanja, na koja je najbolje odgovoriti kontrapitanjem. Ali nažalost postoje i takva pitanja koja, zato što se ne tiču onoga što je suštinski važno za naše oslobađanje od patnje, ne zaslužuju bilo kakav odgovor. Takva pitanja su samo mlaćenje prazne slame, a Buda za takve rekreativne aktivnosti nije bio zainteresovan.

Nadovezujući se na ovo, sledi u sutti verovatno u širim, nebudističkim krugovima najpoznatije Budino učenje:

„Ānanda, budi sam sebi svetlo, budi sam sebi utočište, neka niko drugi ne bude tvoje utočište. Neka Dhamma bude tvoje svetlo, tvoje utočište, neka niko drugi to ne bude.“

Ključna reč ovde je na paliju attadīpa, složenica od atta (povratna/prisvojna zamenica sebe, svoje) i dīpa, reč koja u paliju ima tu nesrećnu osobinu da nosi dva potpuno različita značenja: „svetlo“ i ostrvo“. I naravno, to je odličan povod da stručnjaci ukrste koplja i počnu da biju bitku koje je od ta dva značenja zapravo Buda imao na umu. Je li nam savetovao da budemo „sopstveno ostrvo“ ili „sopstveno svetlo“? Ako sledimo komentar, on nam sugeriše da je reč o ostrvu: Mahāsamuddagatadīpaṃ viya attānaṃ dīpaṃ patiṭṭhaṃ katvā viharatha („Živite načinivši sebe ostrvom i osloncem, poput ostrva u velikom okeanu.“).

Ali, komentar kao svaki komentar. Samo je jedno od različitih mišljenje i ne moramo ga se slepo pridržavati. U traganju za značenjem pomaže nam činjenica da su pali i sanskrit vrlo srodni jezici i da upoređujući ih, možemo bolje definisati značenje nekih pojmova. Tako je činjenica da pali reč dīpa zapravo ima dve srodne reči u sanskritu: dīpa (svetlo, lampa) i dvīpa (ostrvo). Zašto nam je ovo važno? Pa zato što je jedan deo Budinih pouka sačuvan i u dokumentima pisanim na sanskritu. I sad, ako ovu rečenicu potražimo među njima, nalazimo je u delu Mahāvastu („Velika povest“), koje je pripadalo drevnoj lokuttara budističkoj školi. Tu ova rečenica glasi: „Ātmadvīpa bhikṣavo viharatha ananyadvīpāḥ ātmaśaraṇāḥ ananyaśaraṇāḥ“. Dakle, ako je dvīpa, nema sumnje da se radi o ostrvu.

No, ja sam se, ipak, odlučio za „svetlost“ kao prevod, više razmišljajući o konotacijama koje te dve reči nose u srpskom. Da li da budemo ostrvo ili svetlo sami sebi? Ako smo ostrvo, to mi sem oslonca ima isto tako konotaciju izolovanosti, što ovde svakako nije nameravana poruka. Takođe, ova dilema podsetila me na besmrtne stihove velikog Džona Dona, upravo o povezanosti, a ne izolovanosti. Ispisao ih je boreći se sa tifusom, čija je epidemija pogodila London 1627, dakle u trenutku kada je smrt kucala na vrata, a tada ljudi postanu iznenada tako mudri. I evo šta nam pesnik poručuje:

Nijedan čovek nije ostrvo,
sadržan u sebi ceo,
svaki je čovek komadić kontinenta,
delić talasa morskih.

Ako li grumen jednu otplavi more,
Evropa je okrnjena tad,
a tako isto i rt, a tako isto
tvojih prijatelja posed, i posed tvoj isto tako.
Svaka ljudska smrt okrnjuje i delić mene,
jer nisam od čovečanstva izuzet:
i zato nikad nemoj slati glasnika
da saznaš za kim zvono zvoni:
jer ono za tobom zvoni.

Naravno, veliki Hemingvej je kasnije ove poslednje stihove stavio kao moto svog romana, koji isto tako govori o smrti i klanici španskog građanskog rata. Ali sad smo se, magijom asocijacija, već mnogo udaljili od Bude. Dakle, da rezimiram, odlučio sam se za svetlost. Jer lepo je sam sebi osvetliti put i ujedno ta slika nosi Budinu poruku oslanjanja u vežbanju pre svega na sopstvene snage. A i ko drugi može da pročisti naš um do mi sami? Zato, zapamtite ovaj važan Budin savet.

18. Uoči drveće

Vežba: Tokom ove nedelje postani svesna drveća oko sebe. Mnogo je stvari na koje možeš da obratiš pažnju. Na primer, njihov različit oblik (usko ili široko deblo, hrapava ili glatka kora, kontura naspram neba, različita visina, način na koji se grane granaju i boja i vrsta lišća (ako ga ima). Ne dopusti umu da krene u analizu; samo posmatraj i budi svesna drveća. Ako živiš na mestu na kojem nema drveća, možeš se fokusirati na grmlje, cvetove ili travu.

Dobra prilika za posmatranje drveća je dok se voziš ili šetaš, možda kad pogledaš kroz prozor iz svoje sobe. Ako si u prilici, šetaj između drveća u parku, šumi ili duž uličnog drvoreda. Pogledaj lišće ili koru izbliza. Budi svesna da to drveće diše. To što ono izdiše (kiseonik), mi udišemo. To što mi izdišemo (ugljen dioksid), ono udiše.

PODSEĆANJE

Stavi malu sliku drveta na radni sto, na prednji deo kola, ispod vetrobranskog stakla, ili na prozor kroz koji često gledaš.

OTKRIĆA

Vrlo rano u našem životu drveće može postati tek „još jedan deo tapete“. Uzimamo ga zdravo za gotovo i prestajemo da vidimo pojedinačna stabla, da ih vidimo jasno. Kada jednom počnemo da aktivno gledamo, primećujemo da su drveća svuda, da su njihovi oblici kompleksni i raznoliki. Uočavanje različitih nijansi zelene u krošnjama ili biljkama u kući jeste samo po sebi izvanredna vežba svesnosti. Tako slikar uočava mnoštvo nijansi i boja, sem braon boje kore nekog stabla: purpurnu, žutu ili narandžastu, recimo.

Zapažamo kako se drveće menja sa svakim godišnjim dobom: u proleće je delikatno zeleno od mnoštva sićušnih listova; u jesen žuto, narandžasto i crveno. U zimu vidimo skelet drveta, mnoštvo šara koje prave grane u krošnjama, kao i napuštena ptičija gnezda ili od lišća napravljena skrovišta veverica. Sve to ranije nismo mogli da vidimo, jer je bilo skriveno letnjom, olistalom krošnjom. Tako postajemo znatiželjni da naučimo imena tog drveća.

U našoj šumi u manastiru imamo ogroman javor, otprilike vesta godina star. Zovemo ga „Hotem javora“, jer je dom stotinama stvorenja, od veverica, preko ptica, do stonoga i drugih insekata. Možemo samo da zamišljamo šta je sve video u životu: divlje mačke, krtice i jelene, Indijance, farmere i zen monahe u njihovim karakterističnim ogrtačima.

Da bismo obnovili svoju vezu sa drvećem, u našem manastiru svakog leta imamo nedelju dana dugo povlačenje u tišini, tokom kojeg svako odabere jedno drvo u šumi i određeno vreme odsedi pod njim i sa njim, kako danju, tako i tokom noći. Svaka osoba tako nauči nešto važno iz tih sati zajedništva. Kada god radim na nekom problemu koji je zapetljan, odem u šumu, sednem ispod drveta i naslonim se leđima na stablo. Spajam svoju svesnost sa svesnošću drveta, istežem maštu od korena duboko u vlažnoj zemlji, pa sve do vrhova najviših listova što trepere na povetarcu. Onda zapitam drvo kako ono vidi moju dilemu. To je uvek od pomoći.

DUBLJE LEKCIJE

Svesnost našeg neprekidnog zajedničkog disanja sa drvećem i drugim zelenim biljkama može nam dočarati kao vrlo živu našu povezanost ss svim bićima. Sem ako nismo botaničari ili šumari, lako prestanemo da zapažamo te naše korisne i svuda prisutne saputnike. Ako neko živo biće ne privuče našu pažnju tako što je bučno, kreće se, tužno nas gleda u oči ili izgleda preteće, mi prestanemo da ga primećujemo. Ako bi drveće nestalo, brzo bismo to primetili, jer bismo se sve pregrejali, razboleli i umrli. Jedno mlado drvo hladi koliko i deset erkondišna veličine tvoje dnevne sobe. Drveće radi u paru sa nama, uzimajući ugljen dioksid koji izdahnemo i oslobađajući kiseonik. Jedan hektar drveća proizvede osam tona kiseonika godišnje, taman dovoljno da osamnaest ljudi srećno diše sve to vreme.

Velik broj studija pokazalo je da posmatranje prirodnog okruženja u kojem postoji i drveće ili čak samo posmatranje drveća na slici, može da snizi krvni pritisak, opusti mišićnu tenziju, smanji nivo straha i bes, redukuje bol, olakša stres i skrati vreme oporavka posle operacije. Mi ljudi smo tokom dvesta hiljada godina evoluirali u bliskoj povezanosti sa biljkama i drvećem. Tek u poslednjih nekoliko decenija većina ljudi je počela da živi, radi, putuje – zapravo provodi čitav dan – u izolovanim kutijama. Patimo kada izgubimo vezu za sposobnošću prirode da nas hrani i leči.

Jednom je jedan botaničar došao u manastir da nas poduči o biljkama koje su oko nas. Dok je hodao imanjem, neprekidno je sav srećan uzvikivao: „O kakvo ogromno stablo zove!“, „Uh, nikada nisam video toliko veliki komad divljih ljubičica“. Shvatila sam da gde god da je taj čovek išao, uvek se nalazio među zelenim prijateljima koji ga dočekuju sa dobrodošlicom. Nikada nije bio sam, uvek sa bićima čije je samo postojanje bilo izvor radosti za njega. Zamišljam da se ljubitelji ptica osećaju isto tako, dakle da nikada nisu bez ljupkih pratilaca.

Ova vežba, otvaranje svesnosti za sva živa bića oko nas, može biti protivotrov za sveprožimajući osećaj usamljenosti, koji nagriza mnoge od nas. Čak i u gradu, gde su životinje, price, biljke i insekti svuda oko nas. Unutar našeg tela su milijarde živih bića, veći njih korisna. Njihovi životi isprepleteni su sa našim i ona su neophodna za naš život, baš kao i mi za njihov. Kada se naši umovi zatvore i postanu opsednuti sa „ja, mene, moje“, tada ni ne znajući stvaramo usamljenost. Sa druge strane, kada srce otvorimo za svesnost svih tih živih bića sa kojima smo povezani, istog trena naša usamljenost počinje da se topi.

Zaključak: Zapamti, molim te, da te uvek podržavaju bezbrojna bića, uključujući drveće. Nikada nisi sama.

Mahā-parinibbāna sutta (5)

Novi deo sutte počinje ovde.

Pošto smo poodmakli sa čitanjem sutte, možemo već sada zaključiti da ona nije govor poput ostalih u Pāli kanonu. Više imamo utisak da čitamo neku novelu ili roman, gde se različite scene smenjuju jedna za drugom. Pošto je toliko scena, likova i detalja, teško je to sve pohvatati u prvom čitanju i zato se ovom govoru treba vratiti kada ga jednom pročitamo u celini, kako bismo ovaj put promislili o učenju koje je u njemu sačuvano. Neki proučavaoci smatraju da je neposredno posle Budine smrti postojao Kratki govor o konačnom oslobođenju, koji je vremenom, dodavanjem sve novih epizoda prerastao u dugi. Naravno, to je odmah stvorilo pitanje koji su to najstariji delovi. Na njih ćemo tek naići u narednim nastavcima, zato recimo ovde samo toliko da je to priča o prvim simptomima Budine bolesti, njegov razgovor sa Ānandom o tome da Dhammu uzme za učitelja kada njega jednom više ne bude i, na kraju, Ānandina tužaljka nad učiteljem u predsmrtnom času i učiteljeve reči utehe.

Isto tako, vidimo da u ovoj sutti počinje mitologizacija Bude kao nadnaravnog bića, jer se recimo u jednoj od kasnijih epizoda pominje kako je, da je hteo i da ga je Ānanda zamolio, mogao da poživi čitav eon, period do okončanja ovoga sveta. Ipak, pored ovakvih fantastičnih detalja, vrlo jasno se uočava i sasvim ljudska priroda Budina, kao toplog i mudrog učitelja, istinski zainteresovanog za to da njegovo otkriće o pravoj prirodi ovoga sveta ostane sačuvano i posle njegove smrti, na dobrobiti sreću mnogih.

U novom delu sutte zatičemo Budu i njegove pratioce u Koṭigāmi, u zemlji Vađđija, nekih tri kilometra od Ganga. Ime ovog mesta bukvalno znači „Selo na uglu“, zato što se nalazilo, kažu nam komentari, na uglu sada Gangom potopljene palate koju je podigao mitski kralj Mahāpanāda. U ovoj epizodi, koja se javlja i u Saṁyutta nikāyi kao SN 56:21 i 56:22, Buda podseća monahe na četiri plemenite istine i činjenicu da sve dok ih ne razumemo do kraja, ostajemo da putujemo iz života u život u ovom krugu patnje. To samo pokazuje neospornu činjenicu da su te istine temelj Budinog učenje, jer je osnovni cilj tog učenja upravo oslobađanje od beskrajno preporađanja, to jest beskrajne patnje. O tom cilju na divan način govori i Ađan Sumedho u predgovoru srpskom izdanju njegove dragocene knjige Četiri plemenite istine:

„Tokom poslednje decenije XX veka ljudi u Srbiji su se bez sumnje suočili sa mnogo patnje izazvane ratovima, sukobima i društvenim promenama koje su se odigravale na Balkanu. Mnogi koji su morali da prožive sve te sukobe su patnju, koju je svako od njih osećao, videli kao nešto što uzrok ima izvan njih samih – kao nešto izazvano spoljašnjim uzrokom. Tako to izgleda i u takvim situacijama ovakav stav je sasvim razumljiv. Ali ono na šta je Buda ukazivao jeste da uočimo patnju koju mi stvaramo u samima sebi, reagujući na situaciju oko nas. Ratovi, društvena previranja, revolucije i tako dalje su istorijski deo čovekovog života i, poput starenja, bolesti, bola i gubitka, deo su čovekovog iskustva. Dakle, prva plemenita istina jeste prepoznavanje te patnje. Ona ne znači okrivljavanje spoljašnjih okolnosti, niti okrivljavanje samoga sebe – već jednostavno posmatranje te patnje i menjanje stava prema njoj. Umesto da patnju vidimo kao nešto od čega treba odmah pobeći, vidimo je kao nešto što treba istražiti. To je način da se nosimo sa društvenim ili ličnim promenama koje čovek doživljava. bilo da se događaju u ratu ili miru, bilo da se radi o starenju, gubitku drage osobe ili životnom razočarenju u bilo kojim drugim okolnostima. U budističkoj meditaciji naglasak je na razumevanju patnje tako što je prihvatamo i dopuštamo joj da dopre do naše svesti. Tada počinjemo da uočavamo mogućnost da sebe oslobodimo slepila automatskih reakcija ili strahova što se jave u sred životnih razočarenja, zbrke političkog ili ekonomskog sistema u kojem živimo ili nesporazuma u odnosima sa drugima.

Budino učenje ima toliko toga da ponudi svakome, a u zemlji kao što je Srbija, patnja je nešto sa čime ste se sigurno veoma dobro upoznali. Koristeći četiri plemenite istine, umesto sagledavanja patnje samo kroz spoljašnje uzroke, kao nečega što dolazi spolja, počinjemo da posmatramo sopstvenu odbojnost, strah i napetost, ili način na koji za sve okrivljujemo druge. Jer to je patnja koju upravo mi stvaramo. Mi ne možemo mnogo da utičemo na politički sistem ili na socijalne promene koje se odigravaju oko nas, ali možemo naučiti kako da ne živimo u strahu, mržnji i ogorčenju zbog nedaća ili problema što nam dođu u životu. A to onda može voditi do unutrašnje slobode, potpune nezavisnosti od spoljašnjih okolnosti, i do mira i blagostanja ne samo u nama, već i u onima oko nas.“

Istu takvu poruku nam i Buda upućuje iz Koṭigāme. Na nama je da li ćemo je primeniti ili ne. I pri tome je, do sada smo to naučili, osnovna prepreka zaboravljanje. Kako se setiti te poruke onda kad nam je najpotrebnija i kada je najlakše zaboravimo – u trenutku kad nas patnja, mala ili velika, zapljusne? Jedino vežbanjem, razvijanjem sposobnosti da i kod najvećeg talasa držimo glavu iznad vode. Mene je, recimo, danas jedan takav talas zapljusnuo. Preko sajta Srednji put stiže mi poruka putnika namernika u kojoj je izlio sav svoj jed. Poručuje mi da mi jebe sve i živo i mrtvo, na različito, plastično opisane načine itd. Naravno, prvi trenutak je šok, ali upravo mi praksa pomaže da brzo dignem glavu iznad talasa i sagledam celu situaciju kao neka treća osoba. Niti sebe žalim, niti njega osuđujem, samo posmatram šta se u mom umu i srcu dešava. Tada ima dovoljno prostora za svaku emociju da se pojavi, da je primim sa pažnjom i zahvalnošću, ali i da me ne ispuni potpuno. Posle desetak minuta mirnog i pažljivog posmatranja, opraštam se od našeg posetioca, gotovo sa sažaljenjem, gledajući ga kako ode dalje noseći u sebi sav taj otrov razočarenja, besa, agresije, očajanja i nemuštih vapaja da se oslobodi sve te patnje u koju je tako duboko uronio i ne zna kako da iz nje uroni. Ja sam tu njegovu patnju osetio na trenutak, ai on je s anjom 24 sata, sedam dana u nedelji. Kao lancem vezan za neman koja ga proždire. I eto, nije imao sreće. Prošao je pored dijamanta, mnogo dijamanata kakva je i gornja Ađan Sumedhova pouka, a bacio ih je misleći da su obično kamenje. Kruženje se nastavlja.

I za kraj, evo stihova koje je ispisala nekada kurtizana, a sada probuđena monahinja Āmbapālī, koju srećemo pri kraju današnjeg odlomka. Stihovi su sačuvani u zbirci Therī-gātha (20:1), a za nas ih je preveo dragi Čedomil Veljačić. Još jedan dijamant. Nemojmo ga tako olako odbaciti.

Kudrave i crne kao roj bumbara
ispreplitale su se moje kose.
Sad u starosti liče na kudelju.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Kao pleter od mirisnih vlakana
okićen cvijećem bijaše glava.
U starosti vonja k’o zečje krzno.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Kao krošnju u njezi vještog vrtlara
četke su i češljevi rasplitali
pletenice sad tanke od starosti.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Čvrste, uglačane mirisnim uljima
sjale su ukrasima pletenice.
U starosti kroz njih ćela prosijava.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Kao potez kičice vrsnog slikara
isticale su se moje obrve,
u starosti presječene borama.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Žarki, čarobni kao bljesak dragulja
moji su pogledi bili primamni.
U starosti im se utrnuo sjaj.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Luk nosa se je isticao pravilan
i čvrst na njenom mladenačkom licu.
Od starosti je sada nabrekao.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Oblina je ušnih školjki savršena
nekoć resila obris moga lica.
Starost ih je borama izrovala.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Kao pupoljci jasmina sjali su mi
bijeli zubi ranije u nizu.
Starost ih je požutele slomila.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

U gaju sam kao slavuj usred šume
skrivena pjevala sladostrasne pjesme.
U starosti se i hrapav glas lomi.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Glatka poput sedefa i opojna
prelijevala se put moga grla.
Starost ju je brazdama razrovala.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Ruke su mi se nekada izvijale
oble i sjajne k’o zreli plodovi,
a sad su k’o smežurani puzavci.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Filigranski ukrasi na prstenima
svjetlucali su u kretu prstiju.
Starački su prsti golo korijenje.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Nabrekle su mi grudi odskakivale
nemirne kao dvije lopte u igri.
U starosti mi vise izmužene.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Kao sjaj od izglačanoga zlata
odsijevalo je moje tijelo,
sada izmreškano sitnim borama.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Bedra su mi se nekoć uvijala
K’o okreti zakolutane zmije.
U starosti strše kao trstike.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Noge su mi iznad gležnjeva resili
zlatni obruči s obrubom dragulja.
Od lista nogu ostadoše slamke.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Stopala su mi bila poput dvaju
jastučića ispunjenih pamukom.
Starost ih je ulupila brazdama.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Takva je bila ta put u koju se
sa starošću ugnjezdiše patnje.
K’o sa trošne kuće otpada naboj.
Al’ izraz se istine nije preobrazio.

Četiri glavna mesta u Budinom životu: mesta rođenja, probuđenja, prvog govora i smrti.

Mahā-parinibbāna sutta (4)

U ovom delu sutte (počinje ovde) nailazimo na Budu koji u društvu vernog pratioca Ānande i velike grupe monaha nastavlja svoje putovanje i stiže u Pāṭaligāmu, na reci Gang, blizu današnje Patne i oko 100 km severoistočno od Rāđagahe. Kada je Buda poslednji put posetio Pāṭaligāmu, to je bilo obično selo. No, pošto se nalazilo na granici sa zemljom Vađđija i kralj Ađātasattu se spremao za rat, počelo je da prerasta u tvrđavu, kao što se u sutti vidi iz naredne epizode sa kraljevim savetnicima Sunidhom i Vassakārom. Ona će kasnije postati prestonica velikog Magadha carstva, a u međuvremenu je menjala imena: Pupphapura, Kusamapura, da bi na kraju promenila naziv u Pātaliputta i bila najveći grad u Indiji toga doba. Grad je Grcima bio poznat kao Pālibhotra. Evo kako ga, na osnovu fragmenata sačuvanih kod drugih antičkih pisaca, opisuje grčki istoričar Megasten (350-290 pre n.e.), ambasador Seleuka I Nikanora na dvoru indijskog cara Ćandragupte, osnivača dinastije Maurya, koja će vrhunac doživeti sa njegovim unukom Asokom:

„Najveći grad u Indiji je onaj po imenu Pālimbotra, koji pod svojom vlašću drže Prasiani. Smešten je na mestu gde se Erannoboas [ovo je grčka, iskvarena verzija naziva reke Hiraññavatī] uliva u Gang… Megasten nas informiše da se ovaj grad u dužinu prostire 80 stadia [oko 15 km] i u širinu 15 stadia [oko 3 km]. Okružuje ga kanal 600 stopa [oko 200 metara] širok i 30 lakata [oko 20 metara] dubok. On služi kako za odbranu, tako i da se otpadne vode iz grada u njeg slivaju. Grad je takođe opasan zidom od balvana, na čijem vrhu je unaokolo smešteno ukupno 570 kula za strelce…“

Zaista zanimljiv opis grada iz III veka pre naše ere, a u kojem je i Buda više puta boravio! I eto sada ga ponovo vidimo na tom mestu, kako ga sledbenici dočekuju sa radošću i spremaju se da ga ugoste. Na tako topao doček Buda odgovara onim najboljim što ima, a to je Dhamma. Tako vidimo da i pored poodmaklih godina i lošeg zdravstvenog stanja, on ne štedi sebe. Poduka traje skoro čitavu noć. Učitelj je slušaoce do zore upućivao, podsticao, nadahnjivao i obradovao govorom o Dhammi. Zanimljivo je ovde zastati i uočiti koliko je ovaj niz glagola – upućuje (sandasseti), podstiče (samādapeti), nadahnjuje (samutteđeti) i obraduje (sampahaṃseti) govorom o Dhammi – indikativan za osnovnu strukturu Budinog metoda podučavanja: (1) prvo okupljenima izloži Dhammu, (2) slušaoci su podstaknuti da razmisle o onome što su čuli, (3) to razmišljanje ih nadahne na praksu i na kraju (4) takva praksa ih ispunjava radošću saznanja da je oslobađanje od patnje moguće i da su u tom smislu oni gospodari svoga života.

Patna početkom XIX veka (Thomas Daniell)

Komentari ovo još detaljnije obrazlažu. Uputivši slušaoce, Buda u njima razvejava obmanu. Podstaknuvši ih, nepromišljenost je uklonjena. Kada ih nadahne, u njima je inertnost, tromost iskorenjena. Sa radošću saznanja (i praktikovanjem), slušaoci stižu do cilja. Analizirajući ovaj odlomak možemo zaključiti koji su to kvaliteti potrebni da bismo nekoga podučili Dhammi, a to je sposobnost da u drugima probudimo entuzijazam i podstaknemo ih na razmišljanje.

Na kraju današnjeg odlomka vidimo kraljeve glavne savetnike Sunidhu i Vassakāru zaokupljene utvrđivanjem Pāṭaligāme pred opasnošću od napada. Buda ih uverava da rade dobro, baš kao da su se posavetovali sa božanstima koja obitavaju u samom mestu i okolini. Takođe ih podstiče da zasluge za obrok koji su pripremili za njega i ostale monahe posvete božanstvima kraj kojih žive. Ovde imamo termin dakkhiṇa, davanje, u ovom slučaju božanstava. Ali isti termin može označavati i posvećivanje svojih zasluga božanstvima, slično onome što Buda savetuje u stihovima. Upravo ovo drugo tumačenje je kasnije u pučkom budizmu (naročito na Šri Lanki) poslužilo kao izvor ideje o „prenošenju zasluga“. Ova ideja je još više dobila na značaju u mahayana budizmu. No, da na osnovu jednog mesta u kanonu ne bi trebalo izvoditi tako dalekosežne zaključke u pogledu budističke prakse, upozorava nas mudri Šravasti Dhammika:

„Prenošenje zasluga jeste verovanje da je moguće učiniti nešto dobro i potom “preneti” kammički rezultat na neku drugu osobu. Ovo verovanje je jedno od nekoliko ozbiljnijih iskrivljavanja Budinog učenja, koje je često u theravāda budizmu. Ono je u suprotnosti sa učenjem o kammi, koje kaže da su naši namerom vođeni postupci ti koji imaju efekat na nas i da je svako od nas odgovoran za to što radi. Ono takođe negira moralnu uzročnost. Jer kada bi bilo moguće da se rezultat dobroga koje učinimo prenese na drugoga, tada bi isto tako moralo biti moguće da se na njega prenese i plod loših postupaka i da time mi sami izbegnemo posledice. A rani budisti su podučavali ideju činjenja dobra za račun ili u ime drugoga i potom pružanja prilike toj osobi da se raduje tom činu dobrote (puṭṭānumodanā). Teorija koja stoji iza ovakve prakse funkcioniše otprilike ovako. Ako prijatelju pošaljem čestitku za rođendan, kada je primi i pročita moje najbolje želje, verovatno će biti srećan. Ja nisam ništa ‘preneo‘ na njega. Umesto toga, saznanje da mislim na njega na rođendan, ispunjava ga ushićenjem i radošću. Slično tome, ako uradimo nešto dobro i onda o tome nekome drugom ispričamo, dajemo mu priliku da se i sam tome raduje. Rani budisti su čak smatrali da je moguće to uraditi i sa osobom koja je umrla. Ako pokojnik još nije sahranjen, on ili ona može biti još uvek svesna svojih najdražih i toga što oni rade. Ako učinimo neko velikodušno ili plemenito delo i onda kažemo da smo to učinili u ime pokojnika, on može to čuti i biti ispunjen radošću. Iako Buda nije podučavao praksu posvećivanja dobra preminuloj osobi, ta praksa nije u suprotnosti sa njegovim učenjem.”