Zamonašenje

U našem manastiru u Čortanovcima će u nedelju, 26. septembra, u 9:30 biti obavljena ceremonija zaređenja. Kandidat će njome dobiti status samanere, iskušenika, što je prelazna faza treninga ka stupnju budističkog monaha (bhikkhu). Svi koji su zainteresovani pozvani su da svojim prisustvom uveličaju ovu skromnu ceremoniju.

Dakle, šta znači postati samanera? Kao i svaku važnu i manje važnu odluku u životu, i ovu treba doneti posle zrelog razmišljanja i određenog perioda provedenog u samom manastiru. Na taj način se postepeno pripremamo za jedan način života koji će, iako ima tradiciju dugu dve i po hiljade godina, za nas biti potpuno nov i u početku neobičan. To je pre svega život dobrovoljnog obuzdavanja i napuštanja mnogih suvišnih stvari za koje trenutno mislimo da su nezaobilazne, ali zapravo zatrpavaju naš um i neprekidno rasipaju našu pažnju. Već iz ovoga možemo naslutiti da to nije lak život, barem ne u početku, dok gvozdeni stisak naših dosadašnjih, čvrsto ukorenjenih navika malo ne popusti. Zato je, opet u početku, ali i kasnije, mudro pripremiti se za ozbiljna iskušenja (otuda i naziv ove faze), koja će nas svako malo navoditi da se zapitamo šta to radimo i čemu? Ono što nam u takvoj situaciji može biti od velike pomoći jeste to da pored sebe imamo nekog iskusnijeg u stvarima monaškog vežbanja, sa kime možemo da se posavetujemo, jer je i on prošao kroz istu ili sličnu fazu, udarao u slične zidove i borio se sa sličnim obmanama sopstvenog uma. Isto tako, velika nam pomoć može biti i pomisao da kroz ovakve izazove postavljamo najbolji temelj za kasnije življenje u spokojstvu i radosti. Ne postoji drugi put, nekakva prečica, kojom svoj um možemo da pročistimo od raznog taloga koji se u njemu nakupio, a koji je glavni uzrok sve naše patnje, dosadašnje, a i buduće, ako na tom planu ništa ne uradimo.

Da bi lakše išao tim putem pročišćenja, život iskušenika poseduje čvrstu strukturu, jer je regulisan određenim pravilima: kako postupamo i govorimo, kako se oblačimo, kada jedemo, kako se odnosimo prema ljudima koje srećemo u manastiru i van njega, na koji način doprinosimo zajednici u kojoj smo, šta treba da istrajno radimo (a šta da izbegavamo) da bismo malo pomalo napredovali ka smirenju, a ne ka nemiru, i tako dalje.

Kao što znamo, nezaređeni budistički sledbenici se pridržavaju pet pravila vrline, u svom nastojanju da vode moralan život i tako akumuliraju dobru kammu/karmu. U skladu sa principom postupnosti, jer monah sledi 227 pravila, iskušenik se zavetuje na poštovanje deset osnovnih pravila, kako bi njegov život bio vođen vrlinom, a što je najbolja osnova za dalje napredovanje u ovladavanju sopstvenim umom:

1. Odustajanje od povređivanja i ubijanja.
2. Odustajanje od uzimanja onoga što nam nije dato.
3. Odustajanje od svake seksualne aktivnosti.
4. Odustajanje od govora koji obmanjuje, vređa ili je isprazan.
5. Odustajanje od alkohola, droga i svega što pomračuje um.
6. Odustajanje od jela posle podneva.
7. Odustajanje od plesa, pevanja, muzike, gledanja predstava.
8. Odustajanje od ukrašavanja tela i odeće.
9. Odustajanje od korišćenja visokih ležaja, tj. luksuznih mesta za spavanje.
10. Odustajanje od rukovanja novcem i drugim dragocenostima.

Možda nam se učini da deset pravila i nije tako mnogo i da ćemo se lako izboriti sa njima. Ali ako ih malo bolje osmotrimo, videćemo da ona regulišu dobar deo našeg svakodnevnog života. Zato ih ne treba uzimati olako, ali ni mehanički. Svako od budističkih pravila generalno poseduje da tako kažem određeni „manevarski prostor“ ili još bolje „intenzitet“ i taj intenzitet treba postepeno, mudro pojačavati. Oni koji su na početku sa mnogo entuzijazma, ali premalo opreza i iskustva, često naprave grešku i pravila uzmu suviše kruto, mehanički, želeći da odmah u njima budu savršeni. Nije ni čudo da se ubrzo osete kao da su unutar debelog oklopa, iz kojeg ne mogu da mrdnu, što je najbolji put ka tome da vrlo brzo odustanu. Mudrost nam nalaže postupnost, kao što se pre svakog ozbiljnog vežbanja zagrevamo. Primera radi, pravilo o tome da ne povređujemo i ubijamo. Koga? Da li samo ljude? Ili i životinje? Koje životinje? Da li i one njasitnije, bude i mrave? Ili možda i one mikroorganzme u naše mtelu, naše „podstanare“? Da l is epovređivanje odnosi samo na ono fizičko ili i na mentalno? Na sva ta pitanja moramo sami pronaći svoj odgovor, pažljivim posmatranjem, zaključivanjem i praksom.

Ili uzimamo pravilo da ne uzimamo ništa što nam nije dato. Ono bi nas brzo moglo dovesti do takve krajnosti da umremo od gladi. Jer živeći u manastiru u kojem i nema nekoga ko bi nam ponudio hranu, sem još jednog monaha, može se dogoditi da on zaboravi da nam je ponudi i da tako ostanemo bez ručka. Ako je malo zaboravniji, ne gine nam višednevno gladovanje. Zato je uvek važno, zapravo najvažnije, da ne gubimo iz vida cilj same prakse i onda je sve lakše. A cilj prakse je, kao što je pomenuto, pročišćenje uma. Pročišćenje od čega? U ovom konkretnom slučaju od proždrljivosti, ugađanja stomaku, nezasitosti, jer ako se prepustimo ovim alama, nijedna hrana nam neće biti ni dovoljna, niti dovoljno ukusna. I onda eto patnje. Dakle, pravilo nas upućuje pre na to da budemo umereni u jelu, a ne da sebe umorimo glađu. I tako, u konkretnoj situaciji, kada sipamo u tanjir i um nam kaže: „Još! Malo je to!“, prvo osmotrimo taj impuls i senovito mesto sa kojeg dolazi. Je li to žudnja u stilu „sve je sito samo oči nisu“ ili našem telu zaista treba još hrane. U skladu sa ovakvim zaključkom je i naša odluka. Sve u svemu, to da li nam je neko formalno ponudio hranu ili nije je manje važno od toga šta mi sa njom nameravamo da uradimo: da se prehranimo ili prejedemo.

Naravno, ovakva „fleksibilnost“ ni u kom slučaju ne treba da nam bude opravdanje da svesno kršimo pravila. Takvom samoobmanom ćemo možda privremeno očuvati naš „svetao lik i herojsko delo“ u sopstvenim očima, ali nećemo doprineti onome zbog čega smo na mestu na kojem se nalazimo. A to je da sebe što bolje upoznamo, da onda u toj bašti pažljivo oplevimo razne korove i tako omogućimo blagu koje se već u njoj nalazi da nam donese svoje darove. Ti darovi su radost smirenja, sigurnost razumevanja i sjaj mudrosti koja podjednako vodi računa o sopstvenoj i dobrobiti drugih. Za jedan kratak ljudski život sasvim dovoljno.


Dominacija

PUN MESEC – utorak, 21. septembar 2021.

Pobeda rađa mržnju,
u mukama ostaje poraženi.
Utihnuli boravi srećan,
napustivši i pobedu i poraz.

Dhammapada, 201

Postoji li način da se želi pobeda, a da ne budemo uništeni kada ne pobedimo? Možemo li nastojati da postignemo svoje ciljeve, a da se ne izgubimo u tim nastojanjima? Generalno, skloni smo da mislimo kako je za uspeh neophodno da odagnamo svaku misao o porazu i fokusiramo se isključivo na pobedu. To znači da ignorišemo moć svesnosti i mudrog promišljanja. Ako sebe vežbamo na pravi način, možda je moguće da budemo svesni impulsa za pobedom, ali da budemo svesni i same svesnosti. Ne postoji samo želja za pobedom, već i znanje da želimo tu pobedu. Negovanje takvog svesnog znanja jeste jedan vid uzimanja utočišta u Budi. Takvo gledanje na stvari ima moć da nas zaštiti od toga da se upustimo u nedostojnu igru dominacije nad drugima.

S ljubavlju
ađan Munindo


Šta je to budizam čiste zemlje?

Mnogi ljudi na Zapadu vide budizam kao put meditacije koji vodi ka probuđenju. Ali ono što ne znaju je da takvo tumačenje znatno odstupa od velikog dela budističke prakse u istočnoj Aziji, naročito Kini i Tajvanu, gde dominira forma koju nazivamo budizam čiste zemlje. Suština ovog učenja je da sledbenici prizivaju ime Amitabha Bude, očekujući da će se, kada umru, preporoditi u njegovoj „čistoj zemlji“, idealnom mestu za praksu. To će im onda omogućiti da na kraju postanu Bude, to jest potpuno probuđena i od patnje oslobođena bića. Ova tradicija izrasla je iz mahajana budizma, jedne od tri glavne budističke tradicije koja se u Indiji pojavila u prvim vekovima naše ere i onda postepeno bila preneta u Kinu.

Jedan od noviteta koji je mahajana donela bila je ideja da je čitav kosmos naseljen milionima buda, a ne samo jednim, osnivačem ove religije, kako je to tvrdila theravada tradicija. I pošto svi ti bude moraju negde da obitavaju, a njihovo okruženje mora da bude podjednako čisto koliko su i oni, iz toga je sledilo da postoje milioni takvih čistih zemalja. Dalje, budizam čiste zemlje učio je da je čista zemlja Bude Amitabhe dostupna običnim ljudima posle smrti. Pre toga, jedini put ka probuđenju bio je kroz istrajnu i napornu praksu obuzdavanja i pročišćavanja uma, koja je vremeno počela da se vezuje isključivo za monahe, dok je za laike, sa svim njihovim obavezama i željama, bila teško dostižna.

Tako je u Kini učenje o čistoj zemlji probudilo nadu u probuđenje i slobodu od patnje i u običnim ljudima. I dok se ono proširilo po drugim zemljama istočne Azije, kao što su Koreja i Japan, Kina je mesto gde je ono prvi put uhvatilo duboki koren.

Teorija karme

Kao što znamo, budisti veruju da su sva živa bića zarobljena u beskrajnom krugu rađanja i umiranja, a da sreća i nesreća koju na tom putovanju doživljavaju jeste rezultat moralnog kvaliteta njihovih voljnih postupaka, koji se naziva karma ili kamma. Ukratko, moralno ponašanje donosi sreću, nemoralno patnju. Isto tako, sem sadašnjeg, naša nagomilana karma određuje i kakav će biti naš budući život i to kakav će biti naš fizički izgled, mentalni kapaciteti, ali i to u kakvom okruženju ćemo se roditi.

Kako se verovalo da je svaki buda potpuno pročistio svoju karmu, njegovo sadašnje telo i um su potpuno bez ikakvih nečistoća i manjkavosti, a zemlja u kojom živi takođe savršena. Nekoliko budističkih tekstova opisuje „budine zemlje“ kao rajeve bez ikakvih nemoralnih dela, u kojima žive mnogi bogovi i ljudi, bogate cvećem i drvećem koje rađa obilne plodove. Mnogi budisti se nadaju da će se baš tu preporoditi, kako bi pod direktnim budinim vođstvom mogli završiti svoj duhovni put.

Prema Sutri Budinog beskonačnog života, iz III veka, monah po imenu Dharmakara je odlučio da postane buda. Posle mnogo učenja i promišljanja, uzeo je 48 zaveta, koji su određivali koja vrsta bude će on biti i kako će njegova buda-zemlja izgledati. Sa većinom tih zaveta mogli su se identifikovati i obični vernici: kao buda, biće moćan, mudar i pun saosećanja. Njegova zemlja biće veličanstvena, a bića koja će je deliti sa njim imaće mnoge od onih kvaliteta koje i on sam ima. Među njima su izvanredna rečitost i jasnoća izlaganja, sposobnost da se vide i čuju događaji koji se dešavaju veoma daleko itd. Ali osamnaesti zavet zabeležen u ovoj sutri je odredio budući razvoj događaja. Njime je bilo određeno da svako ko se bude priseti neposredno pred smrt, biće preporođen u njegovoj buda-zemlji.

„Ako, kada dostignem probuđenje, razumna bića u zemljama sa deset strana, koja mi iskreno i s radošću poklone svoje poverenje, požele da se preporode u mojoj zemlji, i pomisle na mene makar deset puta, to će im se i ostvariti.“

Činjenica da je Dharmakara dostigao svoj cilj i postao buda po imenu Amitabha značila je da je njegov zavet postao stvarnost. Međutim, termin „deset puta“ koji se odnosi na misao o Amitabhi bio je neodređen. Jedan drugi tekst, Sutra o vizualizaciji Bude beskrajne svetlosti, razjasnio je da sledbenik treba samo da izgovori budino ime deset puta. Sem toga, Dharmakara je takođe rekao da oni koji se „upuste u pet velikih nedela i naškode pravom učenju“ neće imati pristup njegovoj zemlji. No, ova sutra je eliminisala ovakvo ograničenje. Tako su ova dva teksta omogućila običnim budistima da se nadaju preporađanju u čistoj zemlji.

Tradicija čiste zemlje u Kini

Budizam je u Kinu stigao pre 2000 godina i kako su tekstovi doneti iz Indije postepeno prevođeni na kineski, a misionari učili da prenose njegovu poruku, tako se širio krug njegovih sledbenika. Priča o Dharmakarinim zavetima je postala naročito popularna, pa je Sutra o Budi beskonačnog života prevedena na kineski nekoliko puta, a monasi tumači su sastavili više komentara za nju i za druge sutra čiste zemlje.

Takođe, recitovanje Amitabha sutre je postalo deo svakodnevne monaške rutine, tako da je ona, sa dve prethodno pomenute, postala temelj na kojem se razvijala nova tradicija. Najraniji kineski komentari tvrdili su da je potrebna velika zaliha dobre karme da bi čovek uopšte mogao da čuje reči te tri sutre i njihovo učenje. Isto tako, da ako naš um nije pročišćen kroz prethodnu praksu, tada nismo u stanju ni da vidimo čistu zemlju u njenom punom sjaju.

U šestom i sedmom veku, tri monaha po imenu Tanluan, Daočuo i naročito Šanda, dali su nova tumačenja i prakse, koji su omogućavali običnim vernicima potpuni pristup čistoj zemlji bez specijalnih uslovljavanja. Kao prvo, tvrdili su da je preporađanje u čistoj zemlji „lak put“ u odnosu na „težak put“ tradicionalne budističke prakse“. Drugo, da Buda Amitabha pomaže sledbeniku tako što dodaje „snagu drugoga“ njegovoj već postojećoj „sopstvenoj snazi“. Drugim rečima, budina moć na direktan način pomaže verniku da stigne do čiste zemlje. „Sopstvena snaga“ ili vernikov lični napor mogu ima pozitivan efekat, ali to nije dovoljno za oslobođenje. Dodavanje budine snage garantuje oslobođenje na kraju našeg života. I treće, ova tri monaha su definisala glavnu praksu kao glasno prizivanje imena Amitabhinog. U izvornim tekstovima nije bilo jasno da li se praksa sastoji od teških meditacija ili glasnog prizivanja, ali oni su razjasnili da već samo ponavljanje fraze „Poštovanje Amitabha Budi“ podstiče budu da nekoga prenese u čistu zemlju. No, čista zemlja nije konačno odredište, nešto slično kao raj u hrišćanstvu. Smisao preporađanja je da se nađemo u savršenom okruženju za to da potom postanemo buda. Tako nam treba još napora da to postignemo, ali naša snaga udružena sa snagom Amitabhe nam garantuje konačan uspeh. Mogli bismo ovo uporediti sa pokretnim stepenicama. Ako stojimo, one će nas pre ili kasnije ipak doneti na viši sprat. Ali ako pri tome i sami hodamo, stižemo na cilj neuporedivo brže.

Recitovanje Budinog imena

Tako sledbenici tradicije čiste zemlje recituju „Poštovanje Amida Budi“ u sebi ili naglas i pri tome broje koliko puta su to učinili, često koristeći brojanicu. Ta praksa može biti samostalna ili u grupi, u lokalnom budističkom hramu. Isto tako, organizuju se povlačenja od jednog, tri ili sedam dana, gde se kombinuju ovakva recitovanja i različiti rituali čišćenja od prošlih loših dela. Istrajno recitovanje Budinog imena se shvata i kao forma meditacije, jer je sva pažnja fokusirana na Budu. Ova praksa se u Kini naziva nianfo, a u Japanu nembutsu. Takođe, ovo recitovanje se može kombinovati i sa vizualizacijom Amitabhe.



Fabrika smrti

Verovatno nikada niste čitali onlajn časopis Baseline. Ali možda bi trebalo. Časopis ima i nadahnjujući podnaslov: „Put do uspeha u biznisu kroz tehnologiju“. E sad, ako se spremate da krenete ili ste već u biznisu, u bejzlajnu ćete možda naći inspiraciju za svoju sledeću veliku poslovnu ideju. Nikad se ne zna. Ja nisam ni u kakvom biznisu, sem penzionerskom, da ne kažem dokoličarskom, pa je Bog interneta odlučio da danas nabasam na ovaj rudnik informacija o veštačkoj inteligenciji, virtuelnoj stvarnosti ili o tome kako da dragocene podatke svoje kompanije držite na sigurnom. Ali moju pažnju je privukao jedan sasvim drugačiji članak, prilično zlokobnog naslova „Od jajeta do bataka: 10 nedelja od farme do hrane“, u kojem autor, rekao bih, oduševljeno objašnjava prednosti automatizacije u proizvodnji pilića, prasića i drugih četvoronožaca, tako dragih dvonošcima. Kompjuter određuje temperaturu vazduha, dotok hrane i vode, kada će se ventilatori uključiti i koliko antibiotika i hormona rasta će biti ubačeno malim bićima u vodu. No, da bi svoj članak učinio još zanimljivijim, autor je došao na genijalnu ideju da čitav proizvodni proces opiše iz perspektive sirovine. Ovako nekako:

Sve je počelo pre skoro 50 dana, kada se moj kljun promolio iz moje ljuske. Za samo nekoliko sati, našao sam se na kamionu koji je vozio od mesta gde sam se izlegao do farme za ugoj, gde ću provesti narednih 46 dana svoga života. Na farmi sam brzo istovaren i stavljen u halu sa otprilike 20.000 drugih pilića… Tokom prvih pet dana svetlo je gorelo 24 sata. Nisam imao bilo šta drugo da radim do da jedem, pijem i odazivam se zovu prirode, tako da dok su svetla bila upaljena, zaista smo mnogo jeli… A onda su se 26. dana svetla ugasila i nadalje smo držani manje-više stalno u mraku… Posle nekog vremena prostor je postajao zagušljiv i počelo je da smrdi… Dan broj 47 započeo je kao i svi prethodni, ali se onda dogodilo nešto neouobičajeno. Iznenada su se vrata hale širom otvorila, a jedan deo nas je lagano uteran, u mnogim slučajevima bačen, u zadnjim deo velikog kamiona… Posle nekih 120 kilometara vožnje, stigli smo do mesta za obradu. Tu se dogodio jedan od retkih trenutaka da nas je ljudsko biće uopšte dodirnulo. Nečija ruka nas je zgrabila za noge i okačila naglavačke… Zamislite to kao transportnu liniju koja nas nosi ka mestu za tranžiranje.

Moje grudi su bile prepolovljene, obložene za pohovanje i poslate na svoje mesto na polici supermarketa u Denveru. Moji bataci bi ovog trenutka trebalo da su već stigli u Moskvu. Sve moje perje je bilo obrađeno i sada ga jede stoka negde u Teksasu. Moja krv i kosti su odlično poslužili da se napravi hrana za mačke, đubrivo ili ko zna šta već drugo. Moja krilca su začinjena sosom za roštilj i uz prilog od celera i još koječega poslužena u nekom gril baru u Njujorku. Moji prsti? E pa, oni su krenuli ka Aziji, gde se, koliko čujem, smatraju nekom vrstom specijaliteta.

Ova ljupka tehnološka pričica upečatljiva je iz više razloga, a meni je jedan posebno zapao za oko. Taj je da u čitavoj priči, koja je ovde znatno skraćena, nema ni pomena o neizrecivoj patnji koja je nezaobilazna na ovakvim farmama, ne samo za piliće, već i za svinje, patke, guske, ćurke, krave i sve druge životinje koje žive i umiru u najboljem od svih mogućih svetova naše industrijske poljoprivrede. Da, patnja samo smeta u članku u kojem treba da naslikate sreću koju donosi automatizacija svega, pa i ubijanja naših dalekih srodnika. A i svaki napredak zahteva žrtve, zar ne? Ali žrtve se ovde broje milijardama. Zar to ne treba da nas navede da se malo zaustavimo i razmislimo na koji način mi sami u svemu tome učestvujemo. A učestvujemo svaki put kada zagrizemo batak. Da bih olakšao sopstvenoj savesti, možda bih za početak mogao da odlučim da taj batak neće doći od životinje koja je odgajana u tako nehumanim uslovima. Mali korak za mene, ali veliki za „sirovinu“.


Empatija

Pun mesec – ponedeljak, 23. avgust 2021.

Negujući empatiju prema drugima
vidimo da svako strahuje
od batine, od smrti. Znajući to,
ne povređuj, niti povređivanju uzrok budi.

Dhammapada, 129

Ako imamo tu zlu sreću da budemo žrtva nečijeg besa, znamo koliko to bolno može biti. I možda se zapitamo: „Zašto bi bilo ko poželeo da bude toliko okrutan?“ U ovim stihovima iz Dhammapade Buda kaže da se napad na druge neće dogoditi onda kada postoji empatija. Drugim rečima, kada ljude proguta opsednutost sobom, tada svoj bol projektuju van sebe. U budističkom učenju smo ohrabreni da negujemo empatiju na dva različita načina: karuna znači osećati empatiju prema drugima u kontekstu patnje; mudita znači osećati empatiju u kontekstu radosti. Karuna ili saosećanje znači biti dovoljno živ i svestan, tako da kada smo sa onima koji pate, u stanju smo da se sa njima suočimo, bez osuđivanja, ne zatvarajući svoje srce. Mudita ili radost zbog sreće drugih znači biti svestan i dovoljno obuzdan da kada smo sa onima kojima dobro ide, jednostavno učestvujemo u njihovom ushićenju.

Sa dobrim željama
ađan Munindo


Meditacija naša nasušna

U Sallekha sutti (MN 8:18) Buda na kraju pouke kaže svom sagovorniku:

Ono što učitelj treba da učini za svoje učenike, iz saosećanja i želje za njihovu dobrobit, to sam ja učinio za tebe, Ćunda. Unaokolo su podnožja drveća, prazne kolibe. Meditiraj, Ćunda, ne oklevaj ili ćeš kasnije zažaliti. To je moje uputstvo tebi.

Komentar za Mađđhima nikāyu ovde još dodaje važnu napomenu o jasnoj granici i podeli duhovnog rada, koja se ne tako retko gubi iz vida sa obe strane: „Zadatak brižnog učitelja jeste da ispravno podučava Dhammu; iza toga je područje vežbanja, koje je odgovornost samih učenika.“

Naravno, slično svim ostalim velikim učiteljima, Buda je i radio ono što je propovedao. Otuda dve i po hiljade godina kasnije, slika koja najčešće simbolizuje budizam jeste njegov osnivač prikazan u položaju za meditaciju. Bez meditacije ne bi bilo ni njegovog probuđenja, a onda ni budizma. Zato u govorima često nailazimo na sliku Bude koji posle jutarnjeg prošenja hrane odlazi na osamljeno mesto i tu provodi dan u meditaciji. Posle toga, kada vrelina dana malo popusti, izašao bi iz osame i posvetio se podučavanju. Slično su, kažu nam sutte, postupali i mnogi od njegovih učenika. Vrlo lako nam je da se ovih vrelih letnjih dana poistovetimo sa takvim dnevnim rasporedom, pogotovo ako ne moramo na posao. Tek uveče počinjemo da pokazujemo vidljive znake života. A do tada, u hladu, šta radimo sa tolikim vremenom? Uspevamo li da odvojimo poslovičnih „pet minuta“ za meditaciju, za smirivanje i čišćenje uma od različitih naslaga koje nanese i na obalu izbaci reka života?

Zbirka Budinih govora srednje dužine, koju i dalje sa radošću poklanjamo, sadrži neke od najvažnijih i najkompletnijih instrukcija za meditaciju. Među njima, Satipatthana sutta (MN 10) i Anapanasati sutta (MN 118) jesu možda najpoznatiji primeri, ali takvih govora ima još. Zapravo, fokus na meditaciji je izrazit u ovoj zbirci u odnosu na ostale četiri nikāye koje čine Sutta piṭaku. Ali ima tu još jedna zanimljivost na koju vredi skrenuti pažnju. Koliko god se to nama na Zapadu činilo neobičnim, pali, jezik na kojem su ovi govori sačuvani, nema dobar ekvivalent za našu reč „meditacija“. Doduše, postoji glagol đhāyati, koji znači „razmišljati o nečemu, razmatrati, meditirati“. Ali imenica koja je iz ovog glagola izvedena, đhāna, ima vrlo specifično značenje u budizmu i označava naročito stanje duboke koncentracije, mentalnog zadubljenja, ali ne i meditaciju generalno. A kao što dobro znamo, koncentracija je tek jedan elemenat budističke meditacije. Otuda bi se glagol đhāyati mogao pre prevesti kao „ući u đhānu“. Drugi kandidat među pali rečima za „meditaciju“ jeste još jedan čest termin u govorima, a to je samādhi. Ali, opet, on pre ima uže značenje kao što je „koncentracija“, stanje suprotno od (tako nam dobro poznate) mentalne rastresenosti.

Bilo kako bilo, dobro je podsetiti se da se meditacija u Budinom sistemu negovanja uma ne praktikuje izolovano, već je podržana i integrisana sa drugim praksama, kao što je recimo stražarenje na vratima čula (indriya saṃvara), motrenje šta ulazi na tu svetu teritoriju koju zovemo svoj um, a sve u želji da se tu ne nagomila kojekakvo đubre. A šta mi obično radimo? Mislimo da je apsolutno sve neophodno, ili barem korisno, da čujemo, vidimo, okusimo. To smatramo delom svoje slobode. Sloboda ne sme imati granice, ubeđuju nas. Pogrešno iz perspektive budizma, jer nas on savetuje da pre tragamo za oslobađajućom slobodom od, a ne toliko za ropskom slobodom za. Zato bi, makar probe radi i privremeno, bilo mudro da recimo negde povučemo granicu toj bujici slika i zvukova što nas preplavljuje sa ekrana, a mi poput putnika u pustinji gutamo kao da je to pitanje života i smrti. Možemo li da se zaustavimo i sebi kažemo: ne, ne treba da vidim ovaj fenomenalni, fantastični, neverovatni, apsolutno jedinstveni klip na jutjubu, jer je previše treša za danas? Tu negde započinjemo stražarenje nad vratima čula i vrlo brzo osetimo olakšanje, kao i uvek kad shvatimo da nešto ne moramo.

Ali indriya saṃvara je samo jedna iz čitave lepeze vežbi. Čitav spektar nalazimo u važnom, dragocenom Dugom govoru u Assapuri (MN 39), gde Buda opisuje šta sve možemo i treba da učinimo kako naše vežbanje, a ja bih se usudio da kažem življenje, „neće biti uzalud, već korisno i plodonosno“. Put, tako karakteristično za Budin stav fundamentalnosti etičkog principa, počinje stavom: „Posedovaćemo stid i strah od činjenja loših dela“. I to je, barem meni, fascinantno kako jedna tako divna duhovna građevina počiva na dva stuba, dve osobine koje u našoj civilizaciji nemaju baš najbolju reputaciju: stid i strah. U današnjem teroru „kul stava“ se smatra potpuno luzerskim pokazati makar i mrvu stida. Stid je nešto što pripada starinarnici ljudskih emocija, davno prošlim vremenima, i zato ga kad se pojavi makar u naznakama treba što pre zatrpati gomilom vickastih, ciničnih, dubokoumnih fraza. Ali Buda nas i tu čeka i savetuje otprilike ovako: „Ne čistite samo svoje postupke, već i svoj govor. Govorite (makar i sa stidom) reči koje su istinite, dobronamerne, prijateljske, vođene ljubavlju“.

Ali šta da radim ako u meni te ljubavi nema, pitamo se i tako odlazimo još jedan nivo dublje u svoje biće, stižemo do uma, iz kojeg sve počinje. Koliko god da tražimo, u njemu ljubav i dobronamernost često ne nalazimo. Zašto? Vrlo jednostavno. Zato što situaciju u kojoj smo vidimo na pogrešan način. Vidimo je kroz prizmu strepećeg ega, koje posmatra šta sve može da izgubi, umesto kroz prizmu dobrobiti bića, svoga i tuđeg, koja gledaju šta iz tog spoja može da dobiju i budu oplemenjena. Nešto slično susretu pčele i cveta. A kada smo ovako došli do uma, tu naravno nije daleko ni, opet, meditacija. I ponovo mudre Budine reči sačuvane u Dhammapadi:

Meditiraj, prijatelju, i nepromišljen ne budi,
da tako lakom vrelu kuglu ne progutaš,
pa dok te prži povičeš: “Patnja!“
Nema meditacije bez znanja,
ni znanja bez meditacije.

U kome su i meditacija i znanje,
taj je zaista na pragu slobode.
(Dhp. 371-72)

I još:

Oni koji meditiraju neprekidno,
napora nesmanjenog,

takvi mudraci smirenje dosežu,
od okova krajnju slobodu. (Dhp 23)



Dragoceno đubre

Nekoliko gostiju u našem manastiru mi je u poslednje vreme pomenulo kompost kada sam ih, pre ili posle jela, zamolio da nešto odlože u kantu za đubre. Bili su zbunjeni da organski otpad ne odvajamo posebno i koristimo ga za đubrenje biljaka. I šta ću, prošle nedelje, dok sam bio u manastiru, napravim jednostavnu ogradu na mestu na kojem ćemo sakupljati taj organski otpad. Objasnio sam i poštovanom Panditi šta da radi i sad ćemo videti kako će to funkcionisati. Jer, naravno, pogotovo u početku, treba se setiti da ga više ne bacamo u istu kantu sa ostalim đubretom. I eto tako nastade još jedna korisna vežba svesnosti. Hvala našim gostima što su učestvovali u njenom stvaranju.

Inače kompost je među budističkim učiteljima često korišćen i kao metafora za organsko „đubre“ u našoj glavi, koje bismo mogli iskoristiti da malo nađubrimo svoju mudrost. U tom kontekstu se pominju Budine reči iz Dhammapade:

Kao što na đubretu, kraj puta bačenom,
može izrasti lotos, divnog mirisa i blistav
isto tako među neznalicama, zaslepljenom svetinom
učenik istinski i potpuno Probuđenoga blista mudrošću svojom.

Dakle, kako taj kompost koristiti u mentalnoj biopoljoprivredi? Kao prvo, baš kao i u slučaju našeg manastira, treba razumeti vrednost đubreta i rešiti da nešto učinimo u vezi sa tim, umesto da pokušavamo da ga se što pre otarasimo. To đubre je korisno! Ne bacaj ono što ti treba! Umesto bacanja, ogradi mesto u umu na kojem ćeš ga sakupiti i raditi sa njim. Što znači, brige, strahovi, nedoumice, žudnje, vezanosti i sve što nas iritira jeste izuzetno vredno naše pažnje. Ili, ako vam se tako više sviđa, naš unutrašnji svet jeste vredan pažnje. No, u isto vreme, kompostiranje nije lako i jednostavno, jer se toliko toga nakupilo. Zato nekoliko saveta kako uopšte početi da đubre pretvaramo u lekovito bilje, kako da transformišemo svoj unutrašnji vrt. Prvo, očigledno moramo biti svesni šta se unutra događa. I uprav to tako često zanemarujemo, pogotovo ako to što se događa neprekidno stavljamo u kategoriju „đubreta“.

Zato je u upoznavanju svog unutrašnjeg sveta korisna praksa imenovanja. Na primer, plevim cveće u manastiru i žurim da to što pre obavim. Opazivši to, mogu da to stanje uma imenujem tako što ću nekoliko puta u sebi ponoviti: „žurba… žurba… žurba“. Vrlo jednostavna vežba, ali me čini svesnim svog unutrašnjeg života u ovom trenutku. I čim sam određeno stanje uma imenovao, ono postaje nekako opipljivije, lakše da ga sagledam. Ukoliko nastavim da budem užurban, napet, uznemiren i nikada toga ne postanem svestan, ako to uvek što brže gurnem u najlon kesu i zavitlam u kontejner, tada nikada neću ni moći da bilo šta korisno uradim sa tim. A kada ne radimo sa tim, tada ono nikada ni ne nestaje, već nastavlja da truli i truli… Ovo imenovanje za neke nije baš lako. Precizni umovi će zapasti u problem kako da tačno nazovu stanje u kojem su. „Je li ovo bes ili agresivnost?“ „Je li ovo nesigurnost ili zbunjenost?“ Ali poenta je da postanemo svesni da se nešto rodilo, šta god da je, i da ga držimo na oku. Nije bitno hoće li kompost biti od kora od banane, počupanog korova ili ljusaka od jaja. Bitno je da znamo da je tu i da ga ne bacimo u najlon kesu.

Ovakvo imenovanje je prvi korak ka oslobađanju od navike da kada smo nečim frustrirani, ostanemo u tom stanju naredni sat, dan, život, i da se nikada istinski ne probudimo za njega. A probuđenje znači reći samome sebi: „Aha, ovo je ljutnja! Zanimljivo. Ona upravo ovako izgleda“ I onda nastavimo da je posmatramo: na koji način deluje na naš um, kakve misli podstiče, kakve nove emocije stvara. Poučeni mitom o Odiseju i sirenama, naročito je važno da obratimo pažnju na priču u našoj glavi koja ide sa tim stanjem uma. Iako je vrlo sugestivna, odlučimo da ćemo je saslušati, ali je nećemo slediti. Razumećemo je kao samo još jednu (obično horor) priču koju nam priča uplašeni/ljutiti komentator u našoj glavi. Kao da slušamo komentatora na radiju i da se umesto sadržaja te priče fokusiramo na njeno funcionisanje; da uočimo kako ona utiče na naše telo, kakve osećaje i gde podstiče. Je li to grčenje, pulsiranje, toplota ili nešto četvrto? Da li se intenzitet i mesto te reakcije menjaju? Koliko dugo traje? Kao pod lupom posmatramo šta se događa, zato što jesmo zainteresovani za svoj život. Na taj način ne rađamo se po ko zna koji put kao besna osoba, već kao osoba koja posmatra bes. A razlika je fundamentalna, jer je to razlika između ropstva slepih, automatskih reakcija, sa jedne, i slobode izbora, sa druge strane. Iako je bes još uvek tu, on je nekako manje stvaran, manje „moj“, manje „ja“, i takva objektivnija perspektiva nam omogućuje da se usmerimo ka tome da ovo potencijalno samodestruktivno stanje pretvorimo u povoljno, da đubre postane lotos.

Ako ne uložimo napor u to da postanemo svesni svog unutrašnjeg života, truljenje se, kada jednom počne, nastavlja neometano. Jedna patnja slaže se na drugu. Nedavno smo meditirali u grupi i među nama je bio i momak koji je pri put praktikovao sedeću meditaciju. Naravno, nije mu bilo lako da mirno odsedi 45 minuta. Tokom meditacije je nekoliko puta menjao položaj, pružao noge da se oslobodi bola i čak ustajao da prošeta, pa se opet vraćao. Na kraju mi se poverio: „Bilo me je sramota što nisam mogao da sedim kao vi, iako sam daleko mlađi.“ Nije teško rekonstruisati kako je došao do te bolne konstatacije, jer je taj način razmišljanja gotovo pravilo kod onih koji počinju. Kad se pojavio bol, a svi oko njega mirno sedeli, ne razumevajući da meditacija nije takmičenje ko će duže sedeti kao kip, pojavila se namera da nastavi da sedi bez pomeranja. Možda osećaj inata: „E kad mogu oni, mogu i ja!“ Ali bol je vrlo nezgodan protivnik i vrlo brzo se jogunjenje, oslanjanje na puku snagu volje pretvori u odustajanje. Odustajanje potom u osećaj poraženosti, pa onda u frustraciju. A u pozadini čitavog tog procesa se proteže nam dobro poznata patnja. Bez svesnosti, očito, patnji nikad kraja. A sve zato što ono prvo stanje bola nismo osvestili na pravi način. Da smo joj dopustili, prirodna mudrost koju svi posedujemo bi nam rekla da se umesto upoređivanja fokusiramo na sve pozitivne strane našeg sedenja, koliko god da je on dug. U tom smislu deset minuta i sat sedenja su isto. Da se fokusiramo na kvalitet smirenja, strpljenja i pažljivosti koji razvijamo dok sedimo, na kvalitet odlučnosti i uviđanja šta je za nas istinski dobro, koji smo počeli da razvijamo i pre nego što smo seli, već u trenutku kada smo odlučivali da odemo u tamo neki manastiru u Fruškoj gori i provedemo nekoliko sati posvećeni nezi sopstvenog uma.

Naš svet nam se manifestuje kroz telo i um, osećaje i ideje, i time započinje večna igra između onoga što osećamo i kako na to reagujemo, koja i čini naš život. Ako ne posedujemo svesnost tog u suštini impersonalnog procesa, tada smo jednostavno žrtve navike ili okolnosti. Ali ako uspemo da se zaustavimo u tom neprekidnom toku i sebi kažemo: „Da, ovo je nestrpljivost. Ona ovako izgleda i to mi šapuće na uvo“, tada je mudrost u nama u prilici da se aktivira. Dato joj je vreme da se pokrene, promisli i donese pravu odluku kako na sve to da reagujemo. Da li uopšte da reagujemo? Jer često je nereagovanje najbolja opcija koja nam stoji na raspolaganju. Nereagovanje, ali opet sa svesnošću, što znači učenje iz toga što nam se odigrava pred očima. Iskušenje postaje lekcija, đubre postaje kompost. Zato, ne bacajte olako „đubre“ koje vam se pojavi u glavi. Da, nije prijatno kada ga vidite, pomalo i smrdi, ali ako ste malo istrajni i dobro se u njega zagledate, ubrzo ćete videti klicu onog lotosa probuđenja koji jedino iz tog đubreta može da iznikne.


Posuda iz Bimarana

Slika Bude, obično u položaju za meditaciju, postala je jedna od ikona savremenog doba, svedočeći tako činjenicu da je u XX veku budizam postao još jedna globalna religija. Prikaz Bude se tako danas upotrebljava, ali i zloupotrebljava, u skladu sa nemilosrdnim zakonom tržišne ekonomije da sve može/mora biti pretvoreno u robu i da je u toj zamisli svako sredstvo dobro ako podiže procente u godišnjem pregledu prodaje. „Kupi dva, plati jedan“ je postalo nova potrošačka mantra, a ni religijski sadržaji nisu tome umakli. U tom kontekstu vidim i povremene upite koje dobija naša zajednica od ljudi koji bi da kupe Budinu statuu. Moram uvek iznova da ih razočaram objašnjenjem da mi bežimo od trgovine kao Māra od Dhamme.

Tako je postalo pre pravilo nego izuzetak da se Budina slika/kip često nađe u sasvim profanom, neprikladnom kontekstu, pa je imamo otisnutu na šolji za čaj, majici ili – o tempora, o mores! – na bikiniju. Da ne pominjem lanac kafana za koje su dovitljivi kafedžije odabrale naziv „Buda bar“. Jedno takvo ne-mesto moguće je naći i u Novom Sadu, sa dve poveće statue Bude na ulazu. Dakle, Buda kao izbacivač! Daleko smo dogurali u svojoj neosetljivosti (da ne kažem nešto gore). Ili da parafraziram narodnu pevačicu, slepu guslarku iz Grgurevaca: kafedžijska je glupost pregolema, puče mozak, a rezerve nema!

No, ono što mene ovde interesuje nisu moderni trendovi u izrugivanju svemu svetom, već gde je počeo ovaj put Budine slike i prilike. Naime, dobro je poznato da nekih dva i po veka posle Učiteljeve smrt, njegovi sledbenici ga nisu predstavljali u ljudskom obliku, već isključivo različitim simbolima: točak, otisci stopa, drvo probuđenja, prazan tron itd. A onda se u krajevima južne Azije gde je posle osvajanja Aleksandra Makedonskog došlo do snažnijeg prožimanja indijske i helenske kulture dogodilo nešto zanimljivo. Budu su počeli da prikazuju kao nekakvog azijskog Apolona i ta praksa je izgleda pogodila sentiment budista koji su vremenski bili sve dalje od svog učitelja i bio im je potreban vizuelni podsetnik na koji način da ga predoče samima sebi. U narednim vekovima prikazi Probuđenoga širili se prostranstvima kojima je budizam već tada postajao dominantna religija.

I tu dolazimo do posude iz naslova. Naime, negde između 1833. i 1838. selo Bimaran, u okolini grada Dželalabada, u istočnom Avganistanu, sa svojih pet stupa je privuklo pažnju jednog tajanstvenog pustolova, arheologa-amatera i numizmatičara, koji je tvrdio da je Amerikanac, a u stvari je bio dezerter iz britanske armije. Predstavljao se kao Čarls Mejson, dok mu je pravo ime bilo Džejms Luis (1800-1853) i ostao je upamćen, između ostalog, po otkriću ostataka Harappe, drevnog grada koji je pripadao predarijskoj, razvijenoj civilizaciji doline Inda. (Sve ovo ga svakako kvalifijuke da u jednom od narednih postova napišem nešto više o njemu, ali o tom potom.) Elem, narečeni „Čarls“ je raskopavajući stupu broj 2 naišao na jednu zlatnu i draguljima ukrašenu posudu, a uz nju i pregršt novčića, čija se upotreba pripisuje indo-skitskom vladaru Kharahostesu ili njegovom sinu Muđatriju. Na osnovu njih, inače, posuda je datirana u period na prelazu između stare u novu eru, ali ne kasnije od 60. godine.

Ovaj izuzetan umetnički predmet, remek-delo grčko-budističke umetnosti Gandare, visok je svega oko 7 centimetara i isto toliko ima u prečniku. No vrednost te posude je neuporedivo veća od zlata i dragog kamenja koje je čini. Naime, na njenoj spoljašnjoj strani vidi se helenistički prikaz Bude, u stojećem položaju, u antičkom ogrtaču, sa rukama u položaju mudre, sa brkovima i karakterističnom punđom. Sa njegove leve strane je Sakka (vedski Indra), vladar bogova, a sa desne Brahma. Između njih trojice ubačene su figure bodhisattve ili učenika koji drži šake sklopljene u obliku anjđali mudre. Ovo je, dakle, prvi umetnički prikaz Budinog lika za koji danas znamo, ali razvijenost ikonografije (Brahma, Indra, bodhisattve) i ispoliranost stila ukazuju da su morale postojati i neke ranije, primitivnije verzije. Eto izazova za sve prave i izmišljene arheologe da još malo prekopavaju, ne bi li na svetlo dana izneli i te ranije prikaze Bude!

Inače, ovakva posuda u obliku cilindra se u arheologiji naziva piksida (od grkog πυξίς – piksis, što znači „kutija“, ali i „cilindar“, pa mi pada na pamet da bi odatle negde morala doći i „naša“ reč „piksla“). Njena keramička verzija je obično služila ženama u antici za držanje nakita ili šminke. U periodu ranog hrišćanstva, pikside, često napravljene od bogato ukrašene slonovače, služile su kao svete ceremonijalne posude za čuvanje tamjana, relikvija i drugih predmeta. Tako su se i u posudi iz Bimarana čuvali posmrtni ostaci, što nam potvrđuje i natpis na većoj kamenoj posudi od steatita, u kojoj se nalazila pohranjena ova zlatna. Natpis kaže sledeće: „Poklon Šivarakšite, sina Muđavadinog, u kojem su ostaci Blaženog, u znak poštovanja prema svim Budama“. Ali, avaj, kada je pustolovni „Čarls“ podigao kameni poklopac, unutra nije našao nikakve posmrtne ostatke, već praznu zlatnu posudu i uz nju nekakve oprljene bisere, nisku od dragog i poludragog kamenja i četiri novčića koje je iskovao poslednji indo-skitski kralj Azes II ili neki od vladara koji su ga nasledili. Bilo kako bilo, vetar istorije je očigledno već davno iz posude iz Bimarana zauvek razvejao sveti Budin prah.

Uoči mirise

Vežba: Tokom ove nedelje, što je češće moguće, postani svesna mirisa. To može biti najlakše dok jedeš ili piješ, ali pokušavaj takođe u drugim situacijama. Nekoliko puta tokom dana, pokušaj da onjušiš vazduh slično psu. Ako u tvom okruženju nema mnogo mirisa, možeš probati da napraviš neke mirise koje ćeš potok registrovati. Pospi malo vanile na nadlanicu ili skuvaj čaj od nekog aromatičnog bilja. Možeš probati sa mirisnim svećicama ili mirisnim uljima.

PODSEĆANJA
Stavi reč „miris“ ili sliku nosa na mestima na kojima će ti to biti od pomoći.

OTKRIĆA
Kada vežbanju svesnost mirisa, ljudi otkriju da ih ima toliko u njihovom okruženju, neki su očigledni (kafa, kiflice posute cimetom, benzin, tvor), a mnogi su suptilniji (svež vazduh kada izađemo napolje, sapun ili krema za brijanje na našem licu, čista posteljina). Takođe oktriju da miris može pokrenuti emociju, želju ili odbojnost.

Bogato iskustvo pri obedu najviše se oslanja na čulo njuha. Naš jezik je u stanju da registruje svega nekoliko senzacija – slano, slatko, kiselo, gorko – ali zato možemo da razlikujemo nekoliko hiljada mirisa i to čak i ako postoji samo jedan molekul neke supstance. Istraživanja pokazuju da žene imaju osetljiviji nos od muškaraca. Žene mogu staviti parfem da privuku muškarce, ali trud je verovatno uzaludan. Mirisi koje muškarci biraju kao omiljene su miris pečenog hleba, vanile i mesa sa roštilja.

U stvarnosti nema “dobrih” ili “loših” mirisa. Navikavamo se na uobičajene mirise oko nas. Dok sam živela u Africi, ljudi oko mene su imali jak miris znoja pomešan sa dimom od izgorelog drveta. To je nesumnjivo bio umirujući miris za dete koje je od rođenja bilo okruženo njime. Ja sam njima verovatno mirisala neobično i mogli su da me osete čak i kada dolazim po mraku.

Kada su se Istok i Zapad prvi put sreli, Japanci, koji su se svakodnevno kupali, nisu voleli miris Evropljana, koji su jeli mlečne proizvode i retko se kupali. Za posetioce su govorili da „smrde po buteru“. Čovek nije baš svestan mirisa sopstvenog tela. Drugi ljudi nam, na naše iznenađenje, mogu reći da treba da se istuširamo ili da imamo prijatan miris. Kao što nismo svesni mirisa sopstvenog tela, nismo svesni ni „mirisa“ sopstvene ličnosti. Kako ona utiče na druge?

DUBLJE LEKCIJE
Sled senzacija -> osećaj (ton) -> opažaj -> akcija se dešava tako brzo da je teško videti pojedinačne korake. Ali ljudi mogu razumeti ovaj lanac događaja kada on uključuje miris. Recimo da izađete napolje i duboko udahnete. Otkrivate miris i u sebi se trgnete. Zašto? Dok su hemijski molekuli udarali u unutrašnjost vašeg nosa, osetili ste nešto i to je izazvalo negativan ton osećaja, pre nego što je vaš um shvatio šta je to. Onda je vaš um pokušao da ga identifikuje – “Uf, pseći izmet.” Ovo je opažaj, percepcija, nakon koje sledi voljna akcija. Mogli biste reći: “Koji je idiot pustio svog psa da se olakša na mom travnjaku?!” Ili jednostavno uđete unutra da uzmete plastičnu kesu da to počistite.

Miris može snažno uticati na naše mentalno-emocionalno stanje i ponašanje. Mirisi mogu prizvati uspomene i pokrenuti stare reakcije. Na primer, miris određenog losiona nakon brijanja koji je vaš otac koristio može vas učiniti ili srećnim i umiljatim ili razdražljivim i tvrdoglavim, u zavisnosti od toga kako ste se vi i tata slagali. Psiholozi ponekad koriste odvratne mirise da uklone destruktivne impulse ili ponašanje, poput zavisnosti od pornografije. Pozitivno uslovljavanje mirisom može biti od pomoći. Jedan od razloga zašto se mirisni štapići koriste u dvoranama za meditaciju je taj što se vremenom stvara jaka veza između tog mirisa i mirnog, koncentriranog stanja uma. Dok ulazite u takvu dvoranu ispunjenu mirisom, vaš um se automatski smiruje. Monasi postaju toliko osetljivi na miris tokom dugih sati meditacije, da po kvalitetu mirisa mogu zaključiti da je period meditacije prošao. On se menja kada gorući vrh dođe do sloja pepela u činiji.

Možemo biti vrlo prijemčivi za miris kada nam je um miran, a podražaji drugih čula minimalni. Jedne noći sedela sam na otvorenom u hramu u Japanu, u dubokoj tami manastirske šume ogromnih bambusa. Bio je to sedmi dan tihog povlačenja. Vazduh je bio svež posle dva dana kiše zbog tajfuna. Um mi je bio potpuno miran i svest se širom otvorila. U tišini sam mogla čuti jedan jedini list bambusa koji tiho pada, dole, dole. Postepeno sam postala svesna suptilnog mirisa nekog začinskog bilja. Došao je iz bambusa. Od tada nikada više nisam uspela da ga osetim. Uvek ću se sećati tog delikatnog podražaja, a to sećanje u meni izazove uzvišeni mir te noći.

Zaključak: Jedna od najsuptilnije prijatnih meditacija je biti potpuno svestan mirisa, kako se on menja pri svakom udahu i svakom izdahu.


Oblikovanje života

Asalha puđa ili Dan Dhamme
Pun mesec – subota, 24. juli 2021.

Kao što oružar pravi strelu,
slično i mudrac razvija svoj um,
tako plahovit, nepouzdan,
za obuzdavanje težak.

Dhammapada, 33

Ako želimo da razvijemo svoj um, pre ili kasnije nužno je da prepoznamo kako smo sami odgovorni za način na koji gledamo na život – za gledišta kojih se držimo i to kako ih se držimo. Sama gledišta i to da li smo vezani za njih ili ne određuje naše postupke. U nama postoji potencijal da ih menjamo, kao i svoj odnos prema njima. Možda smo u ranoj fazi života formirali stav da zaslužujemo svu sigurnost i udobnost življenja u društvu obilja, nesvesni žrtava koje su drugi podneli kako bismo mi uživali u takvim okolnostima. A onda, ako se okolnosti promene i više nemamo svu slobodu na koju smo navikli, taj neuočen stav stvara u nama osećaj uskraćenosti i postajemo ogorčeni. Bez pažljivog, mudrog istraživanja gledišta kojih se držimo, naš život uglavnom oblikuju spoljašnji uticaji. Buda je u svom učenju naglasio mogućnost vežbanja pažnje, tako da nismo tek žrtve spoljašnjih uticaja. Tražio je od nas da zaista preuzmemo kontrolu nad sopstvenim životom, tako što ćemo napustiti vezanost za gledišta. Ukoliko nismo za njih vezani, u stanju smo da procenimo da li ona uvećavaju ili smanjuju našu sreću.

S najboljim željama
ađan Munindo