Prvi Buda u Evropi

Najranije pominjanje Bude u evropskoj tradiciji možemo naći u delima Klementa Aleksandrijskog, grčkog teologa i crkvenog oca. Rođen je oko 150. godine i iz Grčke je prešao u Aleksandriju sa tridesetak godina, da bi tu kasnije postao starešina čuvene katehetske škole. Njegovo kratko pominjanje Bude nalazi se u delu Stromateis (Ćilimi). U toj knjizi on razvija tezu da je jevrejska mudrost superiorna u odnosu na grčku filozofiju, delom zato što je ta filozofija stigla do Grka preko varvara, počev od Egipćana. Takođe pominje Hajdejce u Asiriji, Druide u Galiji, Mage u Persiji i gimnosofiste ili „gole filozofe“ u Indiji.

Tačan identitet tih indijskih sarmanae (takođe ih naziva samanae) ostaje nejasno. Taj termin je inače izveden iz sanskritskog termina śramana, koji se često prevodi kao „asketa“ ili „prosjak“ i javlja se u starim izvorima kao što su edikti kralja Ašoke, zajedno sa terminom brahman (brāhmana). Kada stoje jedan pored drugog, kao što je to često slučaj u Budinim govorima, obuhvataju praktično sve vrste duhovnih tragača, gde brahmani označavaju hinduističke sveštenike, a śramana sve druge ne-hinduističke askete, uključujući i budističke monahe.

Nažalost, ne znamo koji je izvor informacija svetog Klementa. „Zlatousti“ govornik Dion Hrizostom, koji je umro oko 120. godine, piše o prisustvu Indijaca u Aleksandriji, a za Klementovog učitelja Panteneja Jevsevije Kesarijski piše da je svoj misionarski rad obavljao i u Indiji. Međutim, najverovatniji izvor je Megasten, grčki učenjak iz IV veka pre n. e., koji je služio kao ambasador na dvoru indijskog cara Ćandragupte Maurje (Ašokinog dede) i ostavio za sobom detaljan opis zemlje u svom delu Indika, spisu koji Klement citira u donjem odlomku. Međutim, vredno je primetiti da Megasten u svom raspravljanju o religiji u Indiji ne pominje budiste po imenu.

Sve to ovo čuveno prvo pominjanje Bude u odlomku koji sledi čini neobičnim i intrigantnim. Budisti svakako nisu bili „goli filozofi“. U nekoliko budističkih tekstova se ti askete koji idu naokolo nagi ismevaju zbog svoje besramnosti. Čini se da Klement ovde opisuje đaine, čiji pripadnici sekte „u nebo obučenih“ zaista idu nagi. Pa ipak, Budino ime je jasno navedeno. Kasnije u tekstu Klement kaže da gimnosofisti „poštuju neku vrstu piramide, pod kojom, kako veruju, počivaju kosti nekog boga“. Ovo je verovatno budistička stupa, relikvijski objekat u koji su pohranjeni Budini ostaci posle kremiranja.

Veliki je broj indijskih gimnosofista, kao i drugih varvarskih filozofa. Među njima postoje dve klase, jedni se nazivaju sarmanae, a drugi brahmani. A oni među sarmanae koji se zovu hylobii „niti žive u gradovima, niti imaju krov nad glavom, već su obučeni u koru od drveta, hrane se bobicama i piju vodu iz ruke. Isto kao oni koji se danas nazivaju encratite, ne znaju za brak, niti rađanje dece. Neki među Indijcima se, takođe, pridržavaju pravila koje je propisao Boutta, kojeg su, zbog njegove izuzetne svetosti, izdigli na nivo božanstva.

---

Saveti učeniku: Nāva sutta

U drugom poglavlju Sutta nipāte nailazimo na Nāva suttu ili Govor o skeli, koja sadrži dobro poznatu metaforu o prelasku na drugu obalu. Ovoga puta, svetlo je usmereno prvo na onoga ko tom skelom upravlja i o njemu se kaže:

Onoga od koga čovek Dhammu uči,
neka ga poštuje kao i božanstva Indu.
Tim poštovanjem veoma obradovan,
znalac mu Dhammu razumljivom čini.

Duhovni učitelji su važni u našem životu i dobro je da njihovu ulogu do kraja osvestimo. U obilju mogućnosti za učenje, često ih uzimamo zdravo za gotovo, baš kao i dragocene prilike da ih saslušamo ili sa njima porazgovaramo. Sveti čin pre-davanja znanja u našoj profanoj kulturi uglavnom je sveden na odnos trgovca i mušterije, prodavca i potrošača. Zato je važno da zastanemo i zapitamo se: da li svoga učitelja zaista držimo za Indu ili, na sanskritu, Indru, vedskog boga nebeskog svoda? Kao bog atmosfere, Inda daruje kišu, šaljući prethodno svoje glasnike munje i gromove. Isto tako i učitelj Dhamme nam daruje kišu mudrosti koja će natopiti naš um i pomoći da klica znanja probuđenja u njemu iznikne. Prvi korak na tom putu je da zaista čujemo to što nam učitelj govori i onda to primenimo u svom životu, baš kao što nas upućuje naredna strofa:

Saslušavši ga pažljivo, bistar učenik,
vežbajući u skladu sa Dhammom,
i sam postaje znalac, oštrouman i vešt,
zato što boravi uz takvoga učitelja.

A šta je to vežbanje u skladu sa Dhammom? Kao ljudska bića, iz trenutka u trenutak prolazimo kroz različita iskustva: prizori, zvukovi, mirisi, ukusi, telesne senzacije, misli i emocije. Nijedno od tih iskustava, bilo da je prijatno ili neprijatno, nije samo po sebi problem. Naši „problemi“ manifestuju se kao ono što sam na jednom mestu preveo kao „otekline“, a na drugom kao „otrovi“ (āsava), dakle kao načini na koji sadržaje svog uma pridodajemo sirovom iskustvu, načini na koje se opiremo ili se vezujemo za ta iskustva, načini na koje kvarimo čistotu tog iskustva, zagađujemo ga, načini na koje uzmemo to što jeste i čas posla ga pretvorimo u nešto sasvim drugo.

Zašto to činimo? Zato što ne znamo. Buda je upravo neznanje označio kao osnovni koren svih naših problema. I tu dolazimo do kvake 22, stepenika o koji se mnogi sapletu. Jer kako neko ko ne zna može da prepozna onoga ko zna, kako da prepozna svog učitelja? Večno pitanje svih duhovnih tragalaca. I vrlo važno, presudno pitanje, od kojeg nekada zavisi tok našeg budućeg života ili barem gomila razočarenja koja će nam taj život zagorčati. Jer:

A ko se prikloni običnom neznalici,
punom zavisti, što do cilja još stigao nije,
koji upravo ovde Dhammu razumeo nije,
takav u susret smrti korača, sumnjama ispunjen.

To je kao kad bi čovek upao u reku,
bujicu moćnu, nabujalu i brzu,
pa ga ona ponese bespomoćnoga;
kako on drugima pomoći može da je pređu?

Isto tako, onaj ko Dhammu razumeo nije,
nepažljiv za značenje toga što mu mudri kažu,
i sam neznalica, sumnjama raznim mučen,
kako on drugima pomoći može da razumeju?

Zaista, ovaj svet obiluje učiteljima i „učiteljima“. Kako uočiti razliku? Nikako. Barem na početku. Baš kao kada vidimo dve iste slike i učini nam se da među njima nema ama baš nikakve razlike. Ali onda se malo bolje zagledamo i razlike lagano počnu da izlaze na videlo. Ili, da iskoristim jednu sliku koja mi je sasvim bliska zahvaljujući mom interesovanju za šah. Često sebi priuštim zadovoljstvo rešavanja šahovskih problema. Znate ono, prikazana je pozicija na tabli i treba pronaći mat u dva ili tri poteza. Kad prvo pogledam sliku, situacija se čini beznadežnom. Um se odmah pobuni: „Ovo je nemoguće! Kakav mat!?“ Kao da sam pred zidom. Još su opasnije situacije kad odmah pomislim: „Eh, ovo je lako. Evo ga rešenje!“ I naravno, ispostavi se da je pogrešno. Takve situacije su me, posle mnogo razočarenja, naučile važnosti vremena, upornog posmatranja i razmišljanja o tome što vidim. Zlata vredi savet: „Ne žuri!“ I tako, ako sam dovoljno strpljiv i sabran, u mnogo slučajeva rešenje počne lagano da se ukazuje. Isto je i sa pitanjem učitelja, baš kao i sa pitanjem iskrenog prijatelja, što je u suštini isto. Neophodno je vreme koje će nas uveriti kako ta osoba razmišlja, kako govori i, što je najvažnije, da li postupa onako kako misli i govori. To jednostavno znači da duhovni učitelj nije ispit na fakultetu koji jednom položimo i zaboravimo na njega, već pre nešto sličnije permanentnom obrazovanju. I učitelj i učenik su u neprekidnom međuodnosu, u kojem koliko učitelj posmatra učenika, toliko i učenik posmatra i prosuđuje učitelja. Po meni je to jedini zdrav, obostrano oplemenjujući i na duge staze pouzdan odnos. Tek tada učitelj liči na nekoga opisanog u sledećim strofama:

Ali kao što lađar na čvrstoj skeli,
opremljenoj veslima i krmom snažnom,
umešan i oprezan, što svaki vir poznaje,
može mnoge na drugu obalu prevesti,

isto tako onaj ko je učen i obuzdan,
ko znanja ima i postojanog je karaktera,
pošto sâm razume, i druge razumevanju vodi,
samo ako su u stanju da pažljivo slušaju.

Na kraju sutta još jednom naglašava praktičan aspekat učenja. Okončavanje naših problema dolazi od znanja i viđenja, drugim rečima od mudrosti – ali ne „mudrosti“ stečene čitanjem knjiga i slušanjem govora na jutjubu, već pre mudrosti koja se rađa našim jasnim viđenjem stvari kakve jesu. I ovde dolazimo do one vrste razumevanja koja je centralna tema ove sutte i Budinog učenja u celini: svoje ciljeve postižemo radeći ne sa posledicama, već sa korenom problema. Nije rešenje u tome da sebi dobrovoljno navučemo ludačku košulju slepe askeze ili sebe zatvorimo u tikvu kako bismo izbegli svako iskušenje. Pre ili kasnije, košulja će se pocepati, a tikva pući. To je isto tako mudro rešenje kao kada bismo, u želji da pročistimo vodu u obližnjem potoku, jednostavno ga presušili. Umesto toga, uočavamo izvor zagađenja, njega uklanjamo, ne svu vodu. A nju, upravo suprotno, uvećavamo, spajajući taj potok sa još nekim drugim. Baš kao što sem presecanja dotoka otrova u um, radimo u isto vreme na stvarima koje će ga ojačati, učiniti još stabilnijim i sigurnijim da se ne zagadi ponovo. Jedan od takvim koraka je opisan i u završnoj strofi ovog kratkog, ali dragocenog Budinog govora.

Zato se družiti treba sa dobrim čovekom,
onim ko pronicljiv je, bogat znanjem.
Pronikavši u značenje, u skladu sa tim postupajući;
onaj ko Dhammu razumeo je, krajnju sreću dostiže.

---