Iako budistički put u načelu vodi pravo i nepogrešivo od ropstva ka slobodi, kada ga primenjujemo na sebe, često se čini da ide krivudavim putem, uslovljenim zavojima i zaokretima naše sopstvene mentalne topografije. Ukoliko nemamo izuzetno čvrste pozitivne korene, ne možemo očekivati da ćemo do cilja stići “kao na krilima albatrosa”, leteći nesmetano kroz brze i izuzetno prijatne nebeske puteve meditativnih zadubljenja i viših uvida. Umesto toga, moramo biti spremni da idemo putem koji je na ovoj zemlji, krećući se polako, postojano i oprezno kroz krivudave planinske staze naših sopstvenih umova. Krećemo od neizbežne tačke svakog našeg polaska – od jedinstvene konstelacije naših ličnih osobina, navika i potencijala koje sa sobom unosimo u praksu. Naše ukorenjene nečistoće i istrajne zablude, kao i naši skriveni resursi dobrote, unutrašnje snage i mudrosti – to su u isto vreme materijal od kojeg se praksa oblikuje, teren kroz koji se prolazi i vozilo koje nas vodi do našeg odredišta.
Poverenje u budistički put je preduslov za istrajnost na ovom putovanju. Ipak, često se dešava da, iako smo potpuno uvereni u oslobađajuću efikasnost Dhamme, posrćemo ne znajući pouzdano kako da je plodonosno primenimo na sebe. Jedan od glavnih koraka ka dostizanju koristi od praktikovanja Dhamme je iskrena procena sopstvenog karaktera. Ako želimo da efikasno koristimo metode koje je Buda podučavao za prevazilaženje nečistoća uma, prvo moramo napraviti inventar onih specifičnih nečistoća koje su prisutne u našoj individualnoj strukturi. Neće biti dovoljno da se opustimo i tešimo mišlju da put nepogrešivo vodi ka kraju pohlepe, mržnje i zablude. Da bi put bio efikasan u našoj praksi, moramo se upoznati sa sopstvenim upornim pohlepama, mržnjama i zabludama onako kako se pojavljuju u svakodnevnom životu. Bez ovog iskrenog suočavanja sa sobom, svi naši drugi napori u Dhammi mogu biti uzaludni i zapravo nas odvesti na pogrešan put. Iako možemo steći obimno znanje o budističkim spisima, razjasniti svoje viđenje i izoštriti svoje misli, provesti mnogo sati na jastučetu za meditaciju, ako ne obratimo pažnju na mrlje u našem karakteru, ta druga dostignuća, umesto da uklone nečistoće, mogu ih samo ojačati.
Ipak, iako je iskrena samoprocena jedan od najvažnijih koraka u praktikovanju Dhamme, takođe je i jedan od najtežih. Ono što je čini tako teškim je radikalno nova perspektiva koju treba usvojiti da bismo započeli istraživanje sebe i te čvrste mentalne barijere koju moramo probiti da bismo stigli do istinskog samorazumevanja. Pokušavajući da procenimo sebe, više ne posmatramo spoljašnjost, tretirajući je kao slučajni objekat za ocenjivanje u skladu sa našim subjektivnim ciljevima. Umesto toga, motrimo na sâmo sedište posmatranja, taj najneuhvatljiviji centar iz kojeg gledamo na svet, i to činimo na način koji sve njegove motive i projekte obasjava kritičkim svetlom. Ulazak u ovu oblast istraživanja znači direktno se suočiti sa samim osećajem ličnog identiteta, i stoga probiti guste slojeve zablude i slepe emotivnosti, koji taj osećaj identiteta održavaju netaknutim.
Obično, obuzeti potrebom da sami sebi potvrdimo svoju jedinstvenost i nezamenljivu važnost, nastavljamo da sakupljamo mentalne slike – zapravo, galeriju slika – o tome šta zamišljamo da jesmo. Predstava o sebi koja proizlazi iz tih slika postaje istovremeno oslonac za koji se držimo kako bismo održali svoje samopoštovanje, kao tačka u udnosu na koju se orijentišemo u odnosima sa prema drugima i krećemo u svoje nove projekte u ovom svetu. Da bi osigurala svoj nesigurni status, svest koristi razne taktike “iza leđa” naše svesne pažnje. Postavlja zaklone koji uznemirujuće informacije ostavljaju van našeg vidokruga, laska nam raznim fantazijama i projekcijama, tera nas da manipulišemo ljudima i nekim drugim situacijama kako bi i oni potvrdili naše prećutne pretpostavke o našim vrlinama i identitetu.
Svi ovi procesi nastali su kao deo traganja za potvrđivanjem našeg osećaja identiteta i samo uvećavaju našu patnju. Što se više zatvaramo u slike koje formiramo o sebi, više se otuđujemo od drugih i zatvaramo pristup oslobađajućoj istini. Oslobađanje od patnje stoga zahteva da postepeno odbacujemo nerealne slike o sebi i to kroz rigorozno ispitivanje naših umova.
Poštovanii Sāriputta, u govoru koji je nazvan „Bez mrlja“ (MN 5), naglašava ulogu iskrene samoprocene kao preduslova za duhovni rast. On ukazuje da, kao što prljava bronzana posuda, ostavljena na prašnjavom mestu i potpuno zanemarena, postaje vremenom sve prljavija i prašnjavija, isto tako, ako ne prepoznamo mrlje u svom umu, nećemo uložiti nikakav trud da ih eliminišemo, već ćemo nastaviti da gajimo pohlepu, mržnju i zabludu i umrećemo isto tako uprljanog uma. Ali kao što prljava bronzana posuda koja se čisti i polira vremenom postaje svetla i sjajna, isto tako ako prepoznamo nečistoće svojih umova, probudićemo energiju u sebi da ih pročistimo, i tako očišćeni od mrlja, umrećemo neokaljanog uma. Zadak samospoznaje je uvek težak, ali samo pošto prvo upoznamo svoje umove, možemo da ih oblikujemo, a samo oblikujući svoje umove, možemo ih osloboditi.
Bhikkhu Bodhi
Beleške o Budinom učenju 