Svoju patnju, između ostalog, možemo proučavati obraćajući pažnju na to gde i kako se vezujemo za nešto. Buda je naveo četiri vrste vezivanja, kako bi nam pomogao da razumemo koren svoje patnje i razlog zbog čega patimo. Ono što bi Zapadnjacima moglo izgledati najlakše da napuste jeste vezivanje za duhovne prakse i etiku. Možda se vežemo za svoju praksu zato što se nadamo oslobođenju od patnje. Možda se držimo pravila duhovne prakse, misleći da je sve što se od nas traži jednostavno da sledimo ta pravila. Ili možemo koristiti svoju praksu kako bismo stvorili nekakav svoj duhovni identitet. Možemo se vezati za praksu kako bismo pobegli od životnih problema ili se držimo pravila i etike radi osećaja sigurnosti. Ponekad osećamo da je budistički put toliko divan da postajemo vezani za ideju da bi i drugi trebalo da ga praktikuju. Vezanost za duhovnu praksu stvara patnju za nas same i neprijatnosti za druge.
Druga vrsta vezivanja je ono za stavove. Ovo uključuje sva mišljenja, priče ili procene kojih se držimo. Oni mogu imati snažan uticaj na nas i na našu percepciju sveta oko nas. Verovanje u stavove i baziranje naših akcija na njima je nešto što retko preispitujemo. Mnoge naše emocije proizilaze iz stavova, baš kao što i naš osećaj sebe može biti konstruisan na osnovu od njih.
Klasičan primer koji ilustruje kako stavovi stvaraju emocije je ako pogledamo kako bismo mogli reagovati ako neko propusti sastanak s vama. Imamo dogovor, čekamo na uglu ulice na hladnoći i osoba se ne pojavljuje. To je sve što se zapravo dešava. Tim činjenicama često dodajemo priču: osoba me ne poštuje. Za tom procenom, javlja se ljutnja. Ljutnja ne nastaje zato što stojimo na uglu ulice i neko se nije pojavio. Ljutnja nastaje zato što smo fiksirani na priču koja može ili ne mora biti istinita. Osoba je možda doživela nesreću i sada je u hitnoj pomoći. Moramo znati koje su naše interpretacije ili pretpostavke i onda ih držati sasvim lako, spremni za mogućnost da možda nisu istinite. Ili, ako se pokažu kao istinite, tada moramo znati kako mudro postupiti bez gnevnog držanja čak i za istinu.
Treći oblik vezivanja je vezanost za osećaj sebe. Vremenom konstruišemo svoj identitet i držimo ga se nadalje. Konstrukcija identiteta ili samodefinicija je zapravo konstrukcija jednog stava. To je “priča o meni,” i vezujemo se za nju, upinjemo da i drugu poveruju u n u kao istinitu, umesto da samo pustimo stvari da budu kakve jesu. Održavanje i odbrana ovog izvora samopouzdanja za nas može nam doneti mnogo posla. Može izazvati mnoštvo samosvesnih preokupacija time kako govorimo, oblačimo se i ponašamo. Nadalje sve procjenjujemo prema tome kako u kakvo jje relaciji prema nama samima, uzrokujući tako sebi beskonačnu patnju.
Četvrti tip vezivanja je vezanost za čulna zadovoljstva, što isto tako uključuje averziju prema nelagodnosti. U budističkim tekstovima, ovo je prvo na listi stvari za koje se vežemo; ovde ga stavljamo kao poslednje, jer sama ideja ponekad odbija ljude. Čulno zadovoljstvo samo po sebi nije problem; naši životi će nam doneti mnogo čulnih zadovoljstava. Problem je što se za njih vežemo. Vilijam Blejk to lepo objašnjava:
Onaj ko vezuje za sebe radost
uništava krila životu.
Ali onaj ko tek poljubi radost u letu
živi u večnom svitanju.
Privrženost čulnim zadovoljstvima je toliko snažna u nama, da mnogi od nas osećaju da nešto nije u redu kada stvari nisu prijatne. Ali neprijatne senzacije su samo neprijatne senzacije, sve dok im ne dodamo svoju tužnu priču.
Gil Fronsdal: Four Noble Truths
Beleške o Budinom učenju 