Za nas na Zapadu, interes za budizam često ide u paketu sa interesom za istraživanje paralela i odnosa između Budinog učenja i nekih od zapadnih filozofskih i duhovnih tradicija. Jedna od takvih je, bez sumnje, i stoicizam. Ova filozofska škola rođena je vek i po posle Bude, ali zajedno sa budizmom pripada istom periodu ljudske istorije koji je nemački filozof Karl Jaspers nazvao “aksijalnim dobom”. Periodu koji karakteriše istovremeno pojavljivanje veće broja ključnih mislilaca i filozofa u različitim geografskim područjima.
Kao što je dobro poznato, stoičku filozofsku školu osnovao je Zenon (334-262 pre n.e.) iz Kitiona (današnja Larnaka na Kipru), početkom III veka, ali je njen razvoj prolazio kroz nekoliko faza. Konačno, svoj vrhunac dosegla je nekoliko vekova kasnije, u Rimu, u delima tako istaknutih filozofa i praktičara kao što su Epiktet, Katon, Seneka i imperator Marko Aurelije.
Zanimljivo je da su obe tradicije, i stoička i budistička, nastale i razvijale se u doba velikih socijalnih i političkih promena i intenzivne religijske aktivnosti. Dolina Ganga u Indiji u vreme Bude se politički rapidno menjala. Raspršene gaṇa-sanghe, demokratski i kolektivno upravljane “plemenske republike” još uvek definisane krvnim srodstvom ubrzano su se menjale u kraljevstva, sa snažnom centralnom administracijom i društva zasnovanog na “građaninu”. Ovim je nastajala i jedna karakteristična urbana kultura, na neki način slična onoj grčkih polisa, gradova-država. Ako sledimo ovu istorijsku nit sličnosti, možemo uočiti da su obe tradicije i okončale na prilično podudaran način. Stoicizam je nestao u zemlji svog nastanka i danas postoji jedino u naučnim člancima koje pišu istoričari i filozofi. A sve to zahvaljujući vrlo strasnom i temeljnom progonu koji je doživeo od novoustanovljene državne religije – hrišćanstva. Na isti način, posle XII veka budizma nema u Indiji, a ostalo je naučnicima da se i danas spore oko tačnih uzroka za njegov nestanak. Očigledno, uzroka je bilo više, a jedan od glavnih je renesansa suparničke religije kakva je bio hinduizam. I tako, da nije bilo zemalja koje se graniče sa Indijom, koje su sačuvale Budinu Dhammu, budizam bi slično stoicizmu danas bio ne mnogo više od jedne istorijske epizode, zanimljive uskom krugu specijalista za arheologiju ili paleografiju.
Na sreću, to se nije dogodilo i iz ugla socijalne istorije može se reći da je Budino učenje, slično stoicizmu, bilo jasan izraz jednog novog, urbanog senzibiliteta. On je fokus filozofskih istraživanja sa tradicionalnog vedskog, mitološkog i kosmološkog svetonazora pomerio ka praktičnijim pitanjima načina življenja u novom, sve dinamičnijem društvenom okruženju. Otuda su i budizam i stoicizam u suštini vrlo praktična filozofija življenja, daleko od komplikovanih spekulacija o nastanku sveta, prave prirode odnosa boga prema svetu i rešavanja svih drugih, tradicionalnih metafizičkih pitanja. Za njih, glavni cilj postaje “oslobađanje uma”.
Ko mnogo svetih stihova recitovati zna,
ali u skladu sa njima ne živi, lakomislen,
takav je pre nalik pastiru što tuđe krave broji,
takav ne ubira plodove asketskog života.
Ko malo svetih stihova recitovati zna,
ali u skladu sa Istinom živi,
bez požude, mržnje i obmane,
ispravnog znanja, slobodnog uma,
nevezan ni za šta u svetu ovom, u svetu onom,
takav uživa u plodovima asketskog života.
Dhammapada, 19-20)
Ova osobina praktičnosti obeležje je i niza drugih grčko-rimskih filozofskih škola, čiji su sledbenici bili ubeđeni da tajno lične sreće drže u sopstvenim rukama. Tako je vođa epikurejske škole u drevnoj Atini izgovorio ove čuvene reči:
“Ludost je ljudska moliti se bogovima za ono za šta sam ima moć da ga ostvari.”
Slično Budi, i stoički mudraci su najviše bili zaokupljeni time kako da pronađu put ka mirnom životu, dostojnom čoveka, i kako da dosegnu najviše blaženstvo apatheie (smirenja strasti), stanja unutrašnje balansa sličnog onome što budisti nazivaju upekkhā. Put ka tome, tvrdili su, vodina nas na potpuno drugu stranu od življenja ispunjenog beskrajnim trčanjem za zadovoljstvima čula. Umesto toga, naš cilj bi trebalo da bude nešto mnogo dragocenije i smislenije, a to je pročišćenje uma. Na taj način obezbeđujemo svoju nezavisnost od životnih okolnosti i pronalazak sreće već u ovom životu. Ali kako to praktično da uradimo? Kao što znamo, Buda je savetovao da prepoznamo i sledimo Dhammu, kao opšti princip koji ovaj svet drži na okupu. Stoici nisu daleko od te ideje kada savetuju da živimo “sledeći prirodu”. Našu ljudsku prirodu, sa potpuno razvijenom sposobnošću razmišljanja ili mudrosti kao ključnim elementom.
Takav način viđenja stvari/prirode kakva ona jeste, a onda i usklađivanja naših postupaka sa tim znanjem, i za budiste i za stoike vodi, pre svega, ka suočavanju sa našim destruktivnim emocijama. Nasuprot raširenom uverenju, stoici nisu zagovarali ideju da se treba osloboditi emocija i postati neka vrsta velikog granitnog komada u ljudskom obliku, već pre da ih treba kanalisati u produktivnijem pravcu, kroz razvijanje vrline (areté) kao glavnog cilja. A to se postiže kombinacijom logike, koncentracije i promišljanja, jednog metoda koji je, zanimljivo, u naše vreme evoluirao u niz specifičnih formi kognitivne bihevioralne terapije. U tom smislu i budizam – sa svojim različitim meditativnim tehnikama i njihovom primenom u savremenoj psihologiji – i stoicizam dali su podsticaj za nastanak čitave lepeze savremenih psiholoških terapeutskih tehnika, a koje se na Zapadu u suštini primenjuju potpuno nezavisno i izvučene iz svog teorijskog konteksta.
Stoički put počinje čuvenom dihotomijom kontrole, jednostavnim uvidom da neke stvari (naše mišljenje, impulse, motive, želje i odbojnosti) zavise isključivo od nas, dok se za druge, kao što je naše telo, posed i reputacija, to ne može reći. Kada jednom razumemo šta je šta, stoički mudrac nam savetuje da svu svoju pažnju i trud fokusiramo tamo gde imamo najviše moći, a ostatak univerzuma prepustimo da se odvija prema sopstvenim zakonima:
“Moramo do kraja usavršiti one stvari koje su u našoj moći, a ostale primiti onako kako nam ih priroda donese.” (Epiktet)
“Ako te muči bilo koja stvar izvan tebe, nije sama ta stvar ta koja te uznemirava, već tvoj sud o njoj. I u tvojoj je moći da taj sud promeniš upravo sada.” (Marko Aurelije)
Budin uvid u patnju i saveti kako se sa njom nositi su sasvim slični. Na primer, ovaj:
“Kada ga pogodi osećaj bola, neuk, običan čovek žali, tuži i jadikuje, udara se u grudi, postaje mahnit. Tako on oseća dva bola, fizički i mentalni. Baš kao što čovek pogođen jednom strelom ubrzo potom biva pogođen i drugom, isto tako će i on osećati bol dve strele. Na isti način, kada ga pogodi osećaj bola, neuk, običan čovek žali, tuži i jadikuje, udara se u grudi, postaje mahnit. Tako on oseća dva bola, fizički i mentalni.” (Salla sutta, SN 36:6)
Stoici su takođe uočili našu čudnu sklonost da brinemo upravo oko stvari koje ne možemo da kontrolišemo i da na njih rasipamo energiju. A to je ,složićemo se, odličan recept za stvaranje ogromnih količina patnje (dukkha). Ovo naravno priziva u sećanje Budinu definiciju druge plemenite istine, sa žudnjom da sebi obezbedimo stvari koje nisu pod našom kontrolom:
“A ovo je, monasi, plemenita istina o izvoru patnje: to je ona žudnja koja vodi do novog rođenja, što združena sa ushićenjem i strašću, uvek nalazi novo uživanje, sad tu, sad tamo — dakle, to je žudnja za čulnim užicima, žudnja za postojanjem i žudnja za nepostojanjem.” (Dhammaćakkappavattana sutta, SN 56:11)
Stoičku ideju dihotomije kontrole takođe je majstorski formulisao Šantideva, budistički učitelj iz VIII veka:
“Kada te nevolje zadese, ako postoji lek,
zbog čega bi uopšte bio utučen?
A ako pa ne postoji nikakav lek,
kakva je koristi od toga da budeš natmuren?“
Kada svoj život posmatramo u svetlu dihotomije kontrole, vrlo brzo shvatamo da nema tako mnogo stvari kojima smo u stanju da upravljamo, počev od svakodnevnih, prilično beznačajnih događaja, do onih mnogo širih, istorijskih. Logičan ishod ovog uvida, tako važan i za budizam, kao i za neke druge religijske i filozofske tradicije, jeste praktikovanje nevezivanja za stvari, situacije i ljude oko nas. Ali kako da razvijemo jedan takav kvalitet?
“Šta bi onda bio prikladan trening za to? Na prvom mestu, osnovna i najvažnija stvar jeste da kada si vezan za neku stvar, ne stvar koje te nije moguće lišiti, već stvar kao što je posuda za vodu ili kristalna čaša, moraš imati na umu šta ona zapravo jeste, kako se ne bi uznemirio kada ona bude recimo razbijeno. Isto je i sa ljudima; ako poljubiš svoje dete, brata ili prijatelja… moraš sebe podsetiti da voliš smrtnika i da ništa od toga što voliš ne pripada zaista tebi. Dato ti je na trenutak, ne zauvek i ne neopozivo, već više nalik smokvi ili grozdu u određeno godišnje doba. I ako za tim čezneš u zimu, onda si budala. Isto tako, ako čezneš za sinom ili prijateljem onda kada ti nije dato da ih imaš, znaj da zapravo čezneš za smokvom u zimske dane.” (Epiktet)
Jedan od mnoštva, ali vrlo upečatljiv savet koji je dao Buda o razvijanju nevezivanja, a koje rezultira oslobađanjem uma, dat je u čuvenoj Khaggavissana sutti:
Iz druženja vezanost se rađa,
iz vezanosti sva ova patnja izvire.
Videvši opasnost u tom vezivanju,
sam se kreći, kao i na nosorogu rog.
Zbližavajući se sa drugovima i prijateljima,
sputanog uma zapostavljaš sopstveni cilj.
Videvši tu pretnju u druželjubivosti,
sam se kreći, kao i na nosorogu rog.
Ko razgranati bambusi što se prepletu među sobom,
tako i brige mnoge za decom i za ženom.
K’o i mladi izdanci bambusovi, neupleteni,
sam se kreći, kao i na nosorogu rog.
Poput jelena što ničim nesputan
po šumi u ispašu ide, gde god mu se prohte,
tako i mudar svoju slobodu čuva;
sam se kreće, kao i na nosorogu rog.
(Sutta nipāta, 1:3)
Jedan drugi metod razvijanja ovog puta oslobođenja od patnje, zajednički obema školama, jeste naglašavanje značaja življenja u sadašnjem trenutku (hic et nunc, “ovde i sada”, kako bi rekli stoici) i hrabro gledanje stvarnosti pravo u oči. Upravo tako se može opisati budistički ideal arahanta, probuđenog bića: ne zaokupljen prošlošću i budućnošću, pažljiv i prijemčiv za ono što mu se upravo događa pred očima. Ovo je važna karakteristika i stoičkog mudraca, za kojeg Marko Aurelije ima sledeći savet:
“Svaki trenutak fokusiraj svoj um s pažnjom… na obavljanje onoga što upravo radiš, sa dostojanstvom, saosećanjem, dobrom namerom i slobodno, a ostavi po strani sve druge misli. To ćeš postići ako sve što radiš činiš tako kao da ti je poslednje u životu…”
Na tragu ovoga, Marko Aurelije nastavlja opisom jedne od mnogih duhovnih vežbi koje su deo stoičkog obrazovanja:
“Ne govori sebi više od onoga što ti kaže prvi zaključak… drži se uvek svojih prvih utisaka i ništa ne dodaj svoje što dolazi iznutra.”
Ove reči snažno prizivaju u sećanje dobro poznati savet koji je Buda imao za Bāhiyu:
“Onda bi, Bāhiya, trebalo sebe da vežbaš na ovaj način: U onome što vidiš neka bude samo to što vidiš. U onome što čuješ neka bude samo to što čuješ. U onome što osetiš (kao miris, ukus, dodir) neka bude samo to što osetiš. U onome što saznaš neka bude samo to što saznaš. Tako treba sebe da vežbaš. Kada za tebe u onome što čuješ bude samo to što čuješ, u onome što osetiš bude samo to što osetiš, u onome što saznaš bude samo to što saznaš, tada ti Bāhiya nećeš biti ‘zbog toga’. Kada, Bāhiya, ti nisi ‘zbog toga’, tada, Bāhiya, nećeš biti ni ‘u tome’. Kada, Bāhiya, nisi ni ‘u tome’, tada, Bāhiya, nećeš biti ni ovde ni izvan, a ni između ta dva. Samo to jeste kraj patnje.” (Udāna, 1:10)
Svi ovi primeri, nadam se, jasno nam pokazuju svu bliskost ideja koje stoje u osnovi budističkog i stoičkog učenja. Stoici su to učenje podelili na tri dela: logiku, etiku i fiziku, a najveće bliskosti, što je verovatno i za očekivati, pronalazimo na terenu etike. Ali isto tako i na terenu fizike, gde su stoici zapravo usvojili blago modifikovano Heraklitovo učenje o neprekidnom toku stvari. Tako su smatrali da je univerzalni zakon sveta u kojem živimo jeste neizbežnost neprekidne transformacije. A ona se odvija kroz mrežu uzroka i posledica. To je ideja vrlo slična budističkom razumevanju kako funkcioniše ovaj svet.
Naravno, isti ovakav esej mogao bi se napisati o važnim razlikama između ove dve filozofije, uglavnom u pitanjima koja se tiču stoičkog odgovora na metafizička pitanja i postuliraju egzistenciju bogova. Po njima, ovim univerzumom u krajnjoj instanci upravlja božanstvo u skladu sa svojom voljom. Ali ostavimo tu analizu za neki drugi put.
Izvori
Dhammapada. Trans. Weragoda Sarada Thero. Taipei: The Corporate Body of the Buddha Educational Foundation, 1993.
Epictetus. Discourses (http://classics.mit.edu/Epictetus/discourses.html)
Inwood, Brad, ed. The Cambridge Companion to the Stoics. Cambridge: Cambridge University Press, 2003.
Marcus Aurelius. The Meditations (http://classics.mit.edu/Antoninus/meditations.html)
Sellars, John. Stoicism. London and New York: Routledge, 2014.
Shantideva. Bodhićaryavatara: The Way of the Bodhisattva.
SN = The Connected Discourses of the Buddha: A Translation of the Samyutta Nikaya. Trans. Bhikkhu Bodhi. Somerville: Wisdom Publications, 2000.
The Group of Discourses (Sutta Nipāta). Trans. Norman Oxford: PTS, 2001.
Udāna – Exalted Uterances. Trans. Anandajoti Bhikkhu, 2008.
Beleške o Budinom učenju 