Zahvalnost

Buda je zahvalnost ubrajao među najveće blagoslove u kojima možemo da uživamo, dok je među takozvane otpadnike, one koji su svojim delima napustili sopstvenu ljudskost, ubrojao i one nezahvalne. Očigledno, zahvalnost je osobina koju je, bez sumnje, izuzetno cenio. Sigurno ne bez razloga. Otuda, ako već pokušavamo da idemo putem na koji je ukazao, bilo bi dobro da s vremena na vreme osmotrimo sebe i zapitamo se: Jesam li zahvalan?

U prvom trenutku nam se to pitanje može učiniti besmislenim, suvišnim. Pa na čemu uopšte mogao biti zahvalan!? A kao odgovor na ovo kvazipitanje, u stvari savršen okidač za žalopojke, pašće nam na um, siguran sam, stotinu stvari zbog kojih bi pre trebalo da osetimo samosažaljenje, a ne zahvalnost… Kada se malo izduvamo i olakšamo duši svojoj, postavimo sebi opet isto pitanje: Jesam li zahvalan? Ponovimo ga, lagano, u sebi, zapravo onoliko puta koliko je neophodno da malo dignemo glavu iz tog crnog oblaka naricanja i podarimo sebi blagoslov jasnog viđenja stvari kakve zaista jesu, prepoznavanja činjenica sopstvenog života. A činjenica je da na ovaj svet dolazimo samo sa ovim telom i umom. Sve ostalo što imamo, što smo dobro uradili sebi i drugima, sve što smo čuli, videli, okusili, čemu smo se radovali, čist je dar života kako smo ga oblikovali od tog prvog dana. I koliko god toga da je, uvek je više od onoga odakle smo krenuli. To je jedan veliki razlog za našu zahvalnost. Drugi razlog mi se ovih dana nametnuo sam od sebe. Ukočenost u leđima me je mučila nekoliko dana i danas, kada je malo popustila, napravio sam dužu šetnju. Bol je nestala i bio sam zaista zahvalan telu što me više ne boli. Mogu normalno da hodam! I tu se naravno još jednom podsetim onog čuda neviđenog da to što imamo uvek počnemo da cenimo i da za njega budemo zahvalni, tek kada ga izgubimo. Onda, vraćajući se iz te šetnje, videh da je u međuvremenu neko ukrasio ulazna vrata naše zgrade. I bio sam mu zahvalan, u ime dece koja će se tome obradovati. A sa zahvalnošću je, nekako niotkuda, došla i sreća.

Zato, još jednom, pomislimo na sve one stvari zbog kojih možemo da budemo zahvalni danas, jer ovi pretpraznični dani su kao stvoreni za to. Pomislimo da smo živi, da živimo u vreme i na mestu na kojem nema rata ili prirodnih katastrofa, da smo relativno zdravi, da imamo ono osnovno što nam je potrebno i čak dovoljno vremena za odmor da eto pročitamo ove redove. Da ne govorim o onim sasvim malim, svakodnevnim stvarima. Neko nam se osmehnuo, pridržao vrata, rekao hvala ili pitao kako smo. Na radiju je upravo sada pesma koju toliko volimo… Čak i ako je ovaj dan naš poslednji dan na zemlji (u mojim godinama to svakim danom postaje sve verovatnije i nisam ni slutio koliko je zanimljivo to posmatrati) – ako unapred znamo da će se za nekoliko sati ova predstava okončati i publika razići svako na svoju stranu – zar ne bi i tada bilo toliko razloga za zahvalnost? Koliko bi naš život bio bolji ako bismo se svakoga dana setili zahvalnosti. Ako bismo joj dopustili da nas nosi od jutra do večeri i dodirne svaki delić, svaki trenutak našeg života.


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s