Magija žudnje

Žudnju je Buda na jednom mestu uporedio sa bojom koju sipamo u posudu sa vodom. Ona oboji tu vodu, umanji njenu prozirnost i da joj sasvim novi izgled. Slično je i sa žudnjom u tvom umu. Oboji ga, tako da neki predmeti koji su objekat pažnje dobiju privlačnost koju sami po sebi uopšte nemaju. Kada si opčinjen lepotom pojavnog, tada vidiš ono što hoćeš da vidiš, pre nego stvarnost. Vidiš iluziju da ti taj predmet, osoba ili situacija mogu doneti trajnu sreću. Nažalost, žudnja nikada ne rezultira takvom srećom. Čak i kada dobijemo to što želimo, osećaj zadovoljenosti je tako krhak i traje samo dotle dok se ne pojavi sledeća opsesivna želja ili žudnja. A ona se, kao što dobro znamo iz iskustva, pojavi vrlo, vrlo brzo.

A javlja se uvek kada neobuzdanu pažnju okreneš ka prijatnim osećajima, bilo da se radi o običnoj želji za parčetom torte, uživanju u muzičkoj predstavi ili sofisticiranoj razradi filozofskih ideja u našoj glavi. Tada te ona udaljuje od direktnog opažanja sadašnjeg iskustva i odvodi u svet nadanja i priželjkivanja. Um ispunjen žudnjom slep je za stvari kakve zaista jesu. Jer čula su negde drugde, u neprekidnoj potrazi za prijatnim podražajima, ostavljajući tako um bez zaštite. Da bi ga utvrdio, nije neophodno da promeniš to što vidiš, mirišeš, kušaš, čuješ, dodiruješ, nije nužno da oko sebe eliminišeš sve što je prijatno. Umesto toga, potrebna ti je kontrola nad sopstvenim reakcijama na ta prijatna iskustva, tako da ne reaguješ slepom žudnjom.

I šta konkretno možeš da uradiš u tom pravcu? Kreni od sasvim jednostavnih stvari. Recimo, razvij naviku da se tokom dana na svaki sat nakratko zaustaviš u svojim svakodnevnim aktivnostima. Ta kratka pauza treba da prekine uronjenost u dobro poznatu situaciju i pažnju okrene ka telu koje diše. Kakav je moj dah u ovom trenutku? Mogu i da osetim njegov smirujući efekat? Periodične pauze ove vrste u stanju su da zaustave bujicu uobičajenih žudnji koje ti malo-malo preplavljuju um, stvarajući tako onaj karakterističan osećaj zauzetosti: „Jao kad već pre prođe sat… dan… život!?“ Pauza ti vraća vreme koje u stvari imaš, izvlači te iz opsednutosti aktivnošću, produktivnošću, identitetom. Vraća ti slobodu da ponovo praviš izbor, umesto robotizovanog rada za pokretnom trakom. A izbor se sastoji u tome da kada se žudnja pojavi, možeš da je dovedeš u pitanje: Da li ja zaista želim tu stvar? Jeli ta situacija stabilna osnova za moju sreću? Koja je cena koju treba da platim za to, u vidu novca, vremena, napora održavanja statusa kvo, međusobnog sukobljavanja, zdravlja, samopoštovanja? Šta se dešava sa tom cenom na duže staze? Jesam li svestan da imam izbor da kažem „ne“?

Posmatrajući stvarnost iz te perspektive, možda ćeš doći do zaključka da zapravo ni ne želiš stvari za kojima žudiš. A ako se ne zaustaviš da bi sebi postavio neka od ovih ili sličnih pitanja, verovatno ćeš jednoga dana otkriti gomilu raznih, ni ne upotrebljenih drangulija u svom stanu ili drugu hrpu drangulija nagomilanih u svojoj glavi. Jer žudnja je takva, zgrabiće bilo šta joj se pojavi na vidiku samo da bi samu sebe održala – bilo šta ili bilo koga.

zaustavi se…

Zato je mudro da kroz periodična zaustavljanja tokom dana postaneš svestan već ranih znakova žudnje – onog inicijalnog zova ili sile koja ti pogled neprekidno skreće ka željenom objektu. Uoči tu razliku između sile žudnje i objekta ili opažaja koji ti je privlačan. Je li ta sila žudnje toliko prijatna koliko se nadaš da će biti iskustvo njenog objekta? Takođe, uoči da u trenutku ispunjavanja želje, žudnja već sledećeg momenta nestaje. Vrlo je važno ako uočiš razliku između ta dva događaja, koliko god ti se oni činili bliskim – dobijanje željenog i okončanje žudnje. Kada te dve stvari jasno vidiš, istraži svoje iskustvo kako bi odredio da li sreća dolazi od dobijanja toga što si želeo ili od okončanja žudnje. Da li postizanje toga što je bilo do malopre tako daleko čini sreću ili je možda tvoja sreća zapravo sreća olakšanja jer se više ne pečeš na vatri žudnje?

Posmatraj takođe žudnju koju osećaš sada. Za čime to ja žudim danas? Oseti kako te podbada i boji tvoj um čežnjom za nečim. Donesi svesnu odluku da napustiš tu čežnju. Ne upinji se da je nahraniš, jer ona je nezasita. To vrlo dobro znaš! Samo posmatraj šta se dešava kad odlučiš da je ostaviš za sobom i kreneš dalje. Kad jasno sebi predočiš da ćeš to za čime žudiš možda imati, a možda i nećeš. Da puvek postoje dve opcije, a ne samo jedna. Koja će se ostvariti zavisi od uslova koji ne zavise samo od tebe. Ali možeš li da se potom fokusiraš na olakšanje koje to napuštanje opsednutosti donosi, umesto da se beskrajno vraćaš na ono: „Da, ali ipak…“?

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s