Šta je to Bog?

Tri epiteta

Pišem rad koji razmatra neke dodirne tačke i druge razlike između budizma i hrišćanstva. Koliko ću uspeti da ih raščivijam ostaje tek da se vidi. Ali već sada je očigledno da na tom putu postoji jedna ogromna planina koju nije lako preći. Ta planina zove se Bog. Da bih je prešao, ili bar to pokušao, osnovno je naravno zapitati se šta je u stvari Bog? Pitanje koje mnogi od nas nikada sebi ne postavimo, smatrajući da se nekako podrazumeva da svi znamo o čemu ili o kome se radi. Ali nije zgoreg ipak malo tu začeprkati, jer ko zna na kakva iznenađenja možemo naići i možda otkriti da stvari i nisu tako samorazumljive kako nam se isprva činilo. Ili da su, barem, malo složenije.

Elem, u judeo-hrišćanskoj tradiciji Bog se obično opisuje sa tri epiteta. Prvi od njih je svemoćan, što znači da može da učini šta god poželi. Ako hoće da uništi ovaj svet u trenu ili stvori beskrajnu količinu materije ni iz čega… voilà! Ali može li Bog da stvori kvadratni krug ili vruć led? Može li Bog da učini da jedan i jedan jesu 24? Ovi zahtevi se čine apsurdnim i mnogi teolozi bi s radošću prihvatili da Bog ne može da čini stvari koje su, slično pobrojanima, logički nemoguće. Jer kvadratni krug je tek logički nonsens, ništa više od toga, i reći da Bog ne može da ga stvori nikako ne znači da je njegova moć ograničena.

Drugi epitet kaže da je Bog svevoleći, pun bezgranične ljubavi. On ne dopušta da bilo ko pati, jer mu ljubavi nikada ne manjka. Ali tu se naravno odmah suočavamo sa stvarnošću, u kojoj vidimo da zapravo mnogi pate. Pa otkuda onda toliko patnje, ako nas Tvorac sve vreme obasipa nemerljivom ljubavlju? O tome ću nešto reći malo niže.

Treće obeležje Boga koje ga i čini Bogom jeste da je on sveznajući. Niko se ne može od njega sakriti, jer Bog vidi sve i zna sve, uključujući i naše najintimnije misli i osećanja. Po tome je on zapravo jedna savršena verzija Velikog brata.

Ima još jedno obeležje u opticaju, jer neki znalci dodaju da je Bog sveprisutan, da ga je moguće svuda pronaći. No, oko ovoga već nema takvog slaganja kao o prva tri kvaliteta. Tako su neki teolozi i filozofi, kao što su recimo sveti Toma Akvinski, Pol Tilih ili Hegel, smatrali da Bog jeste prisutan svuda, sve vreme (stručno rečeno, da je imanentan svojoj kreaciji). Drugi su pak bili i ostali ubeđeni da on nekako egzistira izvan sveta koji je stvorio, da je, dakle, transcendentant, nedostupan i našem razumu i našim čulima. Treba li da kažem ono što i sami naslućujete, da postoji i treća struja koja bi da uzme najbolje od oba sveta i tvrdi da je „Bog u ovom svetu, ali ne od ovoga sveta“.

No, ima dodatna poteškoća oko ovih epiteta. Naime, ako kažemo da je Bog sveznajući, to može da shvati kao protivrečno našem snažnom uverenju kako posedujemo slobodu volje, da mi sami odlučujemo hoćemo li recimo nastaviti ovo da čitamo ili ćemo smoreni krenuti put TV-a da pogledamo nešto zanimljivije. Ako Bog sve zna, tada mnogo unapred zna šta ću uraditi i pre nego što krenem ka televizoru. Zna čak i koji ću kanal odabrati. Gde je tu onda moja sloboda izbora? Hm, jesam li ja neki automat, koji se kreće unapred zadatom putanjom ili mogu na nekom raskršću da, kad Bog pogleda desno, skrenem levo?

U pomoć nam priskaču neki oštroumni teolozi koji kažu da je sva naša briga plod nesporazuma. Nismo nešto dobro razumeli, a i brzamo sa zaključcima. Naime, činjenica da Bog zna šta će se sledeće dogoditi ne znači nužno i da je budućnost fiksirana na način da je naši izbori ne mogu izmeniti. Ako je Bog transcendentan i postoji izvan prostora i vremena, na primer, tada činjenica da je u stanju da vidi budućnost ne implicira nužno da ta budućnost nije rezultat mojih izbora, korak po korak. Bog može znati šta ću učiniti po slobodnom izboru, a da ipak ni na koji način ne ugrozi moju slobodu. Čak i u slučaju da Bog jeste imanentan prostoru i vremenu, da je što bi se reklo u istoj kući sa nama, puka mogućnost da vidi budućnost ne znači da je ta budućnost unapred fiksirana.

Dobro, to smo nekako rešili. Ali ostaje problem koji sam već pomenuo, a to je otkuda zlo i patnja u ovome svetu. To je čuveni „problem zla“ oko kojeg je čitav okean mastila potrošen, pa da vidimo kakve su nam tu opcije.

Problem zla

„Problem zla“ je nešto kao pogrešna formulacija, jer se ovde ne radi samo o zlu u smislu onog rđavog što ljudi jedni drugima čine. Problem je malo širi i bolji bi mu naziv bio „problem loših stvari“, jer se te loše stvari mogu podeliti u dve grupe. Prvo, naravno, postoji moralno zlo, loše stvari koje su posledica čovekovog delovanja, kao što su mučenje ili prevara. Druga vrsta je prirodno zlo, loše stvari koje se događaju same od sebe, bez našeg skromnog doprinosa, kao što su poplave, bolesti, zemljotresi i druge prirodne katastrofe.

Problem za tradicionalno shvatanje Boga je u tome da u ovome svetu postoji mnogo zla obe vrste. Zapravo, ima ga toliko da se mnogi, uključujući i mene, zapitaju kako je to moguće u svetu koji je stvorio jedan Bog toliko pun ljubavi!? Na prvi pogled čini se da postoje tri moguća objašnjenja. Moguće je da Bog ne zna za ono što se događa, ali bi to u isto vreme značilo da taj Bog ipak nije sveznajući. Moglo bi, dalje, biti slučaj da je Bogu svejedno što se toliko zla događa, ali onda on ipak nije pun ljubavi, već indiferentnosti. Na kraju, moglo bi biti da Bog ipak nije u stanju da zaustavi to zlo, što bi onda značilo da on nije svemoguć. Kad sve saberemo i oduzmemo, čini se da je jedini način da nekako uskladimo postojanje zla i postojanje Boga to da radikalno izmenimo svoju ideju o njemu: on ili nije sveznajući ili nije svevoleći ili nije svemoguć. Pa sad ko voli nek izvoli i odabere svoju opciju.

Imajući sve ovo u vidu, neki, a među njima opet moja malenkost, tvrde da je najjednostavnije objašnjenje tolikog okeana patnje na ovome svetu to da Bog, barem takav kakvog ga mnogi zamišljaju i klanjaju mu se, jednostavno ne postoji. Ali postoji li i neko drugo rešenje enigme? Postoji li neko objašnjenje toga da Bog zna sve o patnjama ljudi, da ga te patnje pogađaju, da je u stanju da nešto u vezi sa njima učini, a da ipak dopušta da stvari idu tako kako idu? Pokušaji da se sklopi takvo objašnjenje se u teologiji nazivaju teodiceja ili „opravdavanje Boga“, a dolaze nam u raznim veličinama i pakovanjima. I moram reći da većina barem na mene ne ostavljaju naročito upečatljiv utisak. Na primer, neke teodiceje odbacuju premisu da u svetu zapravo uopšte postoji bilo kakvo zlo. Stvari možda izgledaju loše sa naše tačke gledišta, ali to je samo zato što nismo u stanju da vidimo celu sliku. Sa mesta na kojem Bog sedi, sve izgleda da bolje ne može biti. Ne znam kako vi, ali čudom se čudim kako iko može sa ovim da se složi, a da ipak sebe smatra ljudskim bićem. Videti strahote Aušvica, na primer, i reći da sve to izgleda loše samo zato što ne vidimo čitavu sliku ili „ne razumemo promisao“ izgleda mi potpuno apsurdno.

Manje apsurdne teodiceje ne poriču postojanje zla, ali nastoje da nam pokažu kako je, na duge staze, ipak bolje da ono postoji nego da ne postoji. Nešto slično kao kad nam zubar kaže da istrpimo neprijatnost ili bol pri struganju zuba, jer ćemo na kraju od toga ipak imati koristi. Dakle, prema ovakvom razumevanju stvari, Bog dopušta da patimo, jer je to neophodno za naše konačno spasenje. Ono nam pak ne daje odgovor na osnovno pitanje, otkuda uopšte zlo u svetu koji je Bog stvorio, već samo kaže zašto je ono neophodno.

Ali šta je uopšte to što bi svoj toj patnji u ovome svetu ipak dalo neku vrednost? Iznenađujuće popularna teza koja pokušava da odgovori na ovo pitanje od milion dolara je takozvana odbrana slobodom volje. Kažem iznenađujuće, jer mi se čini očigledno klimavom. Teza, naime, ide otprilike ovako: kada se Bog bacio na posao stvaranja, imao je dve opcije. Ili da stvori bića sa slobodnom voljom i mogućnošću da po svom nahođenju biraju dobro i tako uživaju u večnom životu ili da ne stvori takva bića. Ovaj svet je bolje mesto ako takva bića u njemu postoje. I Bog se odluči da ih stvori. Ali ako takva bića postoje, ona onda isto tako mogu da odaberu zlo i time izazovu patnju. Otuda zlo mora da postoji kao mogućnost, ali to je cena koju vredi platiti jer nam otvara i onu drugu, mogućnost dobra.

Kad ovo pročitamo, lepo zvuči, a argumentacija se na prvi pogled čini uverljivom. Ali onda uočimo da teza pokriva samo moralno zlo, a ne i prirodno. Ona i dalje ne objašnjava bolesti, poplave, zemljotrese i ostala čuda. Dakle odbranu slobodom volje treba modifikovati kako bi i ove druge stvari učinila neophodnim, jer i na osnovu njih možemo učiti i duhovno uzrastati. Drugim rečima, jedino suočavajući se sa patnjom postajemo sposobni da odaberemo dobro.

Ali, avaj! Čak i u ovoj modifikovanoj verziji odbrana je slaba. Nužnost konfrontiranja sa patnjom čini se takođe klimavom. Neki ljudi pate mnogo više nego drugi. Da li to znači da su kao rezultat toga oni mnogo bolji ljudi? Da li samo oni odlaze na nebo? Sve ovo nas vodi u generalnu poteškoću objašnjavanja nesklada između stepena patnje različitih ljudi. Zašto neki od nas umiru lagano, uz ogromne bolove, ponekad bez ikoga pored sebe ko bi bio svedok tome i naučio nešto od toga?

Takođe je krajnje sumnjivo pretpostaviti da je takvo užasno umiranja zaista neophodno. Ljudi mogu učiti na različite, mnogo manje bolne načine. Nekima je dovoljno da vide da je nešto štetno za njih, pa da to izbegnu. Takvo je bilo moje iskustvo, ili pre odsustvo tog iskustva, sa drogama. Naime, kao mlad, družio sam se vrlo blisko sa ljudima koji su eksperimentisali sa njima, ali apsolutno mi ni u jednom trenutku nije padalo na pamet da ih u tome sledim. Jasno sam i vrlo rano video da je to jedno veliko zlo. Nije trebalo da prođem kroz patnju zavisnosti i skidanja. Nažalost, nekima jeste i oni su učili na teži način. Sve to pokazuje da nema ničeg strogo definisanog i nužnog u pogledu načina na koji učimo. Ali navodi i na neprijatan zaključak da je Bog onda neka vrsta sadiste kada je neke od nas stvorio takvima da uče tek prolazeći kroz neizmernu patnju.

Sve u svemu, odbrana slobodom volje ne uspeva da nam objasni varijacije u intenzitetu i količini patnje koju trpimo i ekstreme sa kojima neki ljudi nažalost moraju da žive. Ona se takođe čini zasnovanom na okrutnoj ideji kako moramo patiti da bismo nešto naučili. Ako ovaj univerzum jeste okrutan, onda nam to daje više razloga da sumnjamo kako je on pod kontrolom jednog dobroga Boga. Sve to nas vodi dalje ka stvaranju različitih drugih objašnjenja zla. No, pretpostavimo da ipak postoji neki racionalan način izmirenja tvrdnje o postojanju Boga i činjenice o postojanju zla. Kuda bi nas to odvelo? Za mnoge od nas, do šokantnog zaključka da je Bog spreman da dopusti grozne patnje sa određenim ciljem. Sa druge strane, možemo osećati da postoje okrutnosti koje je taj Bog dopustio, ali nikako se ne mogu smatrati opravdanim. Recimo, smrt deteta u prvih nekoliko danas svog života. Ako ih je Bog ipak dopustio, onda on nije vredan poštovanja. Drugim rečima, problem zla nas stavlja pred ozbiljnu dilemu: ili Bog ne postoji ili je sa moralnog stanovišta zaslužuje naše gnušanje.

Vera i razum

Mnogi vernici će ovakvo moje razmatranje smatrati pogrešnim i neprihvatljivim. Zato što im se čini da ima nečeg pogrešnog u očekivanju da razumemo puteve Gospodnje. Zar ne bi trebalo dopustiti mogućnost da je Božiji plan tajanstven i da ne možemo očekivati da ga do kraja dokučimo? Možda nismo u stanju da uvidimo šta to patnju čini vrednom, da vidimo pred kojim sve mogućnostima stoji Bog i koliko je divna nagrada život posle smrti? Zar ne možemo jednostavno verovati da ćemo se, posle smrti, sresti sa Bogom i uvideti da su njegove namere bile istinski dobre?

Ovde dolazimo do krajnjih granica našeg razmatranja, primorani da se odlučimo želimo li da napustimo područje teologije i produžimo stazom filozofije religije. Jer u teologiji može biti dovoljno da kažemo kako do jedne tačke razumemo, a da posle nje nastaje područje tajne. Ako krenemo od vere u Božiju dobrotu, tada možemo pokušati da objasnimo postojanje zla najbolje što možemo i da onda prihvatimo kako je to naše objašnjenje nepotpuno. Nasuprot tome, filozofija religije ne polazi od vere. I tada, ako nismo u stanju da rešimo problem zla na racionalan način, naš zaključak bi trebalo da bude da nije racionalno verovati u Boga. Međutim, ovo u nama podstiče još jedno, vrlo važno pitanje. Iako možda nije racionalno verovati i klanjati se Bogu, zar vera ne ide dalje od onoga što je racionalno? Zar zaista moramo sebe obuzdati onim što je racionalno kada je u pitanju religijsko verovanje?

Više je načina na koje možemo prići ovom pitanju, ali ako i dalje ostajemo na terenu filozofije religije, pravi put je da razmislimo sa racionalne tačke gledišta kakve bi mogli biti granice racionalnosti i kako to vera može ili ne može ići dalje od razuma. Ako samo kažemo da vera ima svoje razloge koji su izvan razuma, tada smo istovremeno digli ruke od toga da pitanjima religije priđemo na filozofski, ja bih rekao mudar način. O ideji da razum ima svoje granice se u filozofiji već dugo debatuje. Kant je jednom rekao da njegova filozofija stavlja granice razumu kako bi načinila prostor za veru. Time je hteo da kaže kako postoje neka pitanja oko kojih um treba da zaćuti, ali koja su još uvek vrlo važna za čovekov život. I u tim oblastima je sasvim legitimno donositi odluke na osnovu vere. E sad, da li je i pitanje postojanja Boga jedno od tih oblasti, to je na svakom od nas da odluči za sebe. Po meni, bilo kako da odlučimo, dobro smo odlučili ako nam ta odluka bude oslonac i orijentir u tome da od sebe svakoga dana činimo bolju verziju onoga kakvi smo bili juče. A to jeste moguće, sa Bogom ili bez njega.

2 thoughts on “Šta je to Bog?

  1. Meni je lično najinteresantnije zbog čega se Bog, ako je već svemoćan, jednostavno ne pojavi ovog momenta na zemlji pred nama i ne objasni nam tačno kako stoje stvari? Mislim, šta je to za jednog Boga? Ovako mi deluje da ili ne postoji, ili postoji, ali ga ne zanimamo, ili je, kako reče autor ove beleške, teški sadista što već dovodi u pitanje zbog čega bih se uopšte klanjao nekome takvom. 🤔

    Liked by 1 person

  2. Dragi Branko (ili pak Branislave),
    Izvinjavam se što vam opet dosađujem svojim komentarima, ali bih se i na ovo nadovezao – naravno ukoliko nemate ništa protiv.

    Ergo, ako pitate hrišćanina o poreklu zla, on će vam spremno ponoviti onu bezbroj puta sažvakanu priču o tome kako se prvo đavo pobunio protiv Boga za razliku od Gavrila (Gabrijela) koji mu je ostao poslušan, pa su onda Adam i Eva počinili taj prvorodni greh zbog kojeg smo svi krivi, pa je onda Kain ubio brata Avelja (Abela) što smo takođe nasledili itd… Noje je zbog nepočinstva sina Hama prokleo sopstvene unuke i praunuke (znamo do čega je dovelo učenje o Hamovom prokletstvu), Jelisej je učinio nešto mnogo gore od svega toga… ali eto, oni nisu počinili nikakav greh ili im to barem nije upisano kao takvo. A učenje o prvorodnom grehu takođe umanjuje slobodu izbora – ljudski zakoni neće poslati u zatvor nekog čiji je otac nešto loše učinio…

    Valja reći da je ova doktrina prisutna samo u hrišćanstvu (Jevreji je ne prihvataju, a muslimani s gnušanjem odbacuju) i to zahvaljujući Pavlu iz Tarsa koji ju je uveo takoreći na velika vrata znajući da će se tako “pagani” uveriti u istinitost hrišćanstva. Isus je novi Mojsije, ali i novi Adam koji nas otkupljuje od prvorodnog greha koji je počinio onaj prvi Adam, a za koji smo svi kolektivno odgovorni kao njegovi potomci, što znači da zaslužujemo smrt. Ali eto, Bog je milostiv, pa nas spašava od sopstvenih zasluga, ali po veri, a ne po delima. Kako god da shvatimo glagol otkupiti, jasno je da se tu radi o trgovini nečim ili nekim, pa milost tu dođe kao kakav eufemizam, naročito ako znamo da se tu govori o prinošenju žrtava, što je pisac jednog gnostičkog spisa smatrao sramotnim jer to od Boga, kako je sam rekao, pravi ljudoždera. Doktrine o đavolu i paklu (koju neki hrišćani ne prihvataju smatrajući da je druga smrt zapravo večno uništenje) su još problematičnije, ali ne bih o tome jer bih morao pisati čitavu studiju. Niko (tu ne mislim na mislioce poput Spinoze), međutim, nije pokušao odgovoriti na jedno najprostije pitanje: Zašto je bog uopšte stvorio đavola kad je već unapred znao sve što će se dogoditi i što će on sam učiniti. Ako već nešto dopušta i popušta, onda on i želi da se to događa; jer odgovoran vatrogasac neće dopustiti širenje požara da bi tek posle tražio razlog da ga gasi i objašnjava njegov uzrok, što važi i za odgovornog policajca, lekara, vojnika…

    Dopuštam da pogrešno razumem judeohrišćansko učenje, ali mi naprosto smeta ta potreba da se sve ono što ne razumemo ili što nam se ne sviđa žigošemo kao satanizam, “paganizam”, sektaštvo i, naravno, jeres. Ne želim nikog da vređam niti omalovažavam, ali pravoslavno učenje na primer kao da sugeriše da je bolje biti silovatelj ili ubica koji se posle gorko i u agoniji kaje negoli jeretik (izvorno onaj koji slobodno bira, a ne krivovernik) koji mirno ostaje pri svom pritom čineći dobro i ne mareći za razlike. I ja bez problema mogu pretući ili bar poniziti nekog slabijeg od sebe ko me se plaši te ga tako naterati da prizna da sam, kao jači i silniji, u pravu i bolji od njega, ali jesam li tako dokazao istinitost nečega; pogotovo kad shvatimo da je i najveći strah u stanju naterati preplašenog čoveka da se potpuno okrene protiv sopstvenih uverenja? Sloboda izbora znači i slobodu delanja, pa i ne verovanja.

    Sigurno ste se i vi već susreli sa milijardu tekstova – i štampanim i elektronskim – iz kojih naprosto šikljaju otrov i prezir protiv svega što se kolektivno opisuje kao istočna kultura iako je to širok pojam. Nije teško Budu nazivati lažnim učiteljem i prorokom (zašto prorokom?) čijem su se “paganskom” i idolopokloničkom učenju radovali demoni itd, ali bi se trebalo zapitati zašto mu se onda Bog nije javio i rekao nešto kao: “Ja sam istina koju tražiš!” Ako je to zato što nije bio Izraelita, onda je takav bog opet nepravedan jer ako je on bog celog sveta, onda svi treba podjednako i bez ikakvih izuzetaka da čuju i znaju za njega. Drugim rečima, ako smo pred njim svi jednaki, onda tu ne može biti po nekakvom proviđenju a priori izabranih i prokletih. Da, i među budistima je i te kako bilo i još uvek ima svakojakih sektaša i okorelih kriminalaca (kao i bilo gde drugde uostalom) kao što je i Indija puna najrazličitijih gurua, ali takvo zastrašivanje i širenje moralne panike da bi se neko pridobio i, kako se to u nas popularno kaže, vratio korenima su nešto što jednostavno ne volim. Je li onda čudno što se takvi i sami uzajamno “časte” istim optužbama više se svađajući zbog razlika nego se mireći zbog sličnosti i istosti? Nedavno sam se dopisivao sa Vojom Antonićem koji mi je između ostalog rekao da ima ogromno poštovanje prema budizmu i taoizmu, što je bilo lepo čuti od tako hrabrog čoveka pozitivističkog svetonazora.

    Što se tiče smrti tek rođene dece, setićete se onog groznog praznoverja po kom nekrštene bebe i deca koja tako umru odmah idu u pakao gde ih muče zli duhovi, što crkva ne samo da nikad nije jasno osudila, nego je neko vreme to čak i prihvatala. O mitarstvima i drugim čudnim učenjima oko kojih ne postoji saglasnost uprkos njihovoj popularnosti, a koja su ionako nebiblijska da i ne govorim.

    Dalje, nije teško pobrojati četiri plemenite istine, ali skoro nigde nisam naišao na nekog protivnika budizma koji se potrudio dublje istražiti i objasniti šta to u plemenitom osmostrukom putu tačno znači ispravno i zašto se baš tako naziva, osvrnuo se na pet pravila morala koja su potpuno ista za sve ma kako sebe nazivali (nigde se tu ne govori o nekakvim budističkim zapovestima niti se Buda pominje), a ponajmanje na analizu vinaje; mada je to pokušao Vladeta Jerotić, ali mu i suviše velika privrženost sopstvenim uverenjima to nekako nije dopuštala. Zato je profesor Dušan Pajin (i ne samo on) napisao više odličnih knjiga i održao mnogo isto takvih predavanja. Ali često možete čuti pitanja poput: Ako je sve praznina i iluzija (prelest), koje nas je to biće i zašto stvorilo da se stalno preporađamo i patimo? (A tek što je interesantna pozadina priče o Varlamu i Joasafu!)

    Na kraju ovog opširnog komentara izneo bih svoje mišljenje o smrti i zlu kao takvom, a koje vam se možda neće dopasti.

    Ja smatram da metafizičko zlo kao takvo jednostavno ne postoji. Ovim nikako ne poričem da se događaju loše stvari, nego samo konstatujem da ovaj univerzum kao takav nije privržen ni nama niti bilo kome. Raznih pojava tu ima – ponekad nam one idu u korist, ponekad na štetu, kako je Damika lepo zapazio u odličnom tekstu “Kama i prirodne katastrofe”. Sneg ne ratuje protiv sunca niti se vetar bori protiv kiše. Život kao takav je postojao i pre svih nas, postojaće i posle. Vrste izumiru, ali uvek preživi makar nekoliko jedinki od kojih dalje nastaju nove koje se potom pokušavaju prilagoditi kako bi preživele ili bar nešto iza sebe ostavile. Sve vrste zavise jedne od drugih, ali i preživljavaju jedne nauštrb drugih, ponekad i sebe same.

    Ljudi pak čine i dobro i loše iz prostog razloga što su podjednako u mogućnosti za to. Svako od nas je generalno sposoban da učini kako ono najlepše i najplemenitije, tako i ono najužasnije i najgroznije. Isključivo od nas zavisi šta ćemo odabrati i zašto, ali ne u smislu da nam to neko daje ili da mi tu nešto od nekoga dobijamo i uzimamo. A smrt je ništa drugo doli metamorfoza, odnosno sve su to stupnjevi najrazličitijih oblika, poluoblika i bezoblika bitisanja i bivstvovanja, što su Lao Ce i Čuang Ce davno mnogo bolje objasnili.

    Mogao bih još raspredati i do prekosutra, no i ovo je, mislim, sasvim dovoljno. Ionako se valja kloniti džungli beskorisnih gledišta. Uzgred, zanima me vaše mišljenje o mom rasuđivanju.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s