Budino putovanje na Zapad (1)

Od njegovog nastanka, za budizam je bila karakteristična velika sposobnost da se prilagodi različitim socijalnim okruženjima, sistemima vrednosti i tradicijama. Tokom prvog milenijuma postojanja, budizam se iz Indije postepeno širio na Šri Lanku (III vek pre n. e.), a onda na jugoistočnu Aziju i Kinu. Kasnije se ukorenio u Koreji, Japanu, Tibetu i Mongoliji. Na ovom trijumfalnom pohodu i zadržavajući svoje osnovne elemente, učenje se trudom bezbroj znanih i neznanih pojedinaca lagano prilagođavalo istorijskim, psihološkim i duhovnim karakteristikama naroda sa kojima je dolazilo u kontakt. Na primer, budističke ideje bile u prilagođavane autohtonim kultovima duhova, spajane sa konfučijanizmom, kombinovane sa šinto religijom, otvarale se da među sebe prime elemente taoizma ili mongolskog šamanizma. Otuda nije ni čudo da danas možemo govoriti o velikoj raznolikosti budističkih učenja i praksi, dakle pre o budizmima, nego o jedinstvenom, monolitnom budizmu, pri čemu su razni izvorni elementi dobili novo tumačenje i relativan nivo značaja, uz niz inovativnih gledišta i verovanja.

Istorijski, vrlo često, put širenja je imao „top-down“ putanju, gde bi prvo kralj ili vladar neke oblasti postao budista, da bi potom novu religijsku paradigmu nametnuo svojim podanicima kao državnu religiju. Ubrzo zatim sledio bi nastanak niza manastira i učilišta pod patronatom vladara, obezbeđujući snažan izvor uticaja nove, usvojene kulture, koja je smatrana superiornom, što znači sposobnijom od već postojeće da donese individualnu i socijalnu harmoniju i blagostanje. No, da bi osvojilo srca običnih ljudi, to novo učenje je moralo biti kombinovano sa lokalnim narodnim tradicijama, ritualima i verovanjima, koji su uglavnom bili usmereni na obezbeđivanje materijalne sigurnosti u ovom životu. Zato ne čudi da su danas u azijskim formama budizma vrlo izražene oni elementi koji očigledno pripadaju animizmu, magiji ili spiritizmu. Otuda recimo u Mjanmaru nalazimo snažno verovanje u moć raznih duhova (nat) ili, u tajlandskom budizmu, u zaštitničku snagu amajlija. Ovo verovanje je toliko rašireno, da je tamo prodaja kojekakvih privezaka sa čarobnim moćima postala prava industrija.

Ovome slično i mnogo novije putovanje budizma na Zapad je podjednako zanimljiv proces, sa svojom kompleksnom istorijom, koju bi valjalo poznavati kako bismo bili u stanju da ponešto naslutimo i o njegovoj budućnosti. Na samom početku bi trebalo istaći da Zapad kao opšti geografski pojam nije neki homogen entitet, tako da istorija dolaska budizma u pojedinačne zemlje na Zapadu svakako ima svoje specifičnosti, zasnovane na lokalnim kulturnim i istorijskim uslovima. Tako u nekima nailazimo na brojne imigrantske zajednice kao važan faktor ili razvoj budističkih studija kao discipline koja doprinosi zanimanju za budizam šireg društva, kroz stvaranje specifičnih istorija i narativa o njemu.

U slučaju Velike Britanije i SAD, recimo, te istorije su vrlo zanimljive i podstiču na razmišljanje, ukoliko želimo da zamislimo kako bi taj razvoj mogao da se odvija i u Srbiji. Ako se ograničimo na poslednjih otprilike vek i po, možemo reći da je Budino učenje u Veliku Britaniju stiglo uglavnom zahvaljujući kolonijalnim službenicima koji su, boraveći u budističkim zemljama, svoje vreme podelili između svoje redovne službe i želje da bolje upoznaju sredinu u kojoj su se obreli. Dovoljno je da pomenemo takve vrsne proučavaoce-amatere kao što su Aleksander Kaningem (otkrio ostatke Taksile, Kosambija i Savatthija), Edvina Arnolda (autora čuvene poeme „Svetlost Azije“, posvećene Budi) ili Tomasa Ris-Dejvidsa, osnivača Pali Text Society (PTS), ugledne institucije koja me je jednog divnog jutra pre ravno 40 godina obradovala besplatnom pošiljkom. Kada sam je otvorio, na moje oduševljenje, u njoj je bio kapitalni Varderov „Uvod u pali jezik“, poslat kao dar, što je kasnije vodilo i do mojih prvih prevoda Budinih govora na srpski. E pa, nekih stotinak godina pre mene, Englezi su počeli sistematski da prevode theravadski budistički kanona sa palija, upravo u organizaciji PTS i to čine sve do danas. Ali sve do prvih decenija XX veka, znanje o budizmu je u Velikoj Britaniji bilo ograničeno samo na naučnike orijentaliste, duboko uronjene u vrlo sofisticirana filozofska i lingvistička pitanja tekstova na kojima su radili. Dakle, budizam je posmatran više kao predmet naučnog istraživanja, nego kao jedna sasvim živa religija.

Najranije pokušaje izmeštanja učenja iz tog vrlo uskog akademskog kruga u širu javnu arenu načinio je teozofski pokret i njegovi osnivači Helena Blavacka i Henri Olkot.

„Jedna od fundamentalnih premisi ovoga pokreta bila je da između raznolikosti svetskih religija leži prvobitna, skrivena ezoterička tradicija, koja je izvor za sve ove vidljive. Budizam je, verovali su Olkot i Blavacka, njen najbolji predstavnik… Slično orijentalistima, Olkot i Blavacka nisu obraćali mnogo pažnje na žive budističke tradicije, izuzev što su ih smatrali iskvarenima i nastojali da ih reformišu. Olkot je u svojim tekstovima pomno pravio razliku između „istinskog budizma“ i navodno iskvarenog budizma širokih narodnih masa.“1

Dakle, sad lepo vidimo odakle vuče korene ona sladunjava i izrazito njuejdžerska zabluda o tome kako su sve religije iste i da svi duhovni putevi vode ka potpuno istom cilju. 😊 Ali nije to tema.

Elem, što se tiče SAD, vrlo važan događaj u transferu budizma bio je Svetski parlament religija, održan u Čikagu 1893, smatran „najširim međureligijskim okupljanjem u istoriji“, na kojem su učestvovali predstavnici deset različitih religija. Budistički predstavnici kao što su Anagarika Dharmapala ili rinzai zen sveštenik Šaku Sojen, privukli su znatnu pažnju, postavivši osnovu za sledeću etapu u istoriji budizma u Americi. Ona je došla nekoliko decenija kasnije, sa „zen bumom“ pedesetih godina XX veka:

„Dva pojedinca, D. T. Suzuki, nezaređeni učenik Šaku Sojena, Alan Vots, propovednik Episkopalne crkve i popularizator istočnih religija, bili su ključni za prenos budizma, a posebno zen tradicije, u Sjedinjene Sržave. Zajedno sa bitnicima, pomogli su da budizam postane deo američkog mejnstrima.“2

Daisecu Taitaro Suzuki

Ovaj trend dosegao je svoje nove vrhunce sa kontrakulturnim pokretom sredinom 60-tih godina prošlog veka, koji je buknuo na različitim mestima, na obe strane Atlantika, dovodeći u pitanje mnoge dotadašnje socijalne tabue. Mladim buntovnicima bili su potrebni neki novi identitet i sistem vrednosti, a neki od njih pronašli su upravo to u Budinom učenju. Na taj način budizam je, zajedno sa hinduizmom, postao važan deo čitavog spektra novih životnih stilova i odbijanja svakog uklapanja u duboko ukorenjeni poredak stvari. Nekoliko decenija kasnije ovaj pristup Dhammi će svoj formalni izraz naći u nečemu što je nazvano angažovani budizam (eto teme za neki budući post!). Na Zapadu ova forma budizma izvire iz duge istorije političkog aktivizma i služenja širim interesima društva. Sve to je, naravno, imalo svoje implikacije na organizacionu strukturu i načine funkcionisanja budističkih institucija na Zapadu, u kojima su nezaređeni dobili nove uloge.

Paralelno sa ovim, budizam je na Zapad stizao još jednim kanalom, a to je neprekidna reka imigranata, iz nekadašnih kolonija u Aziji, koji su tragali za svojim novim domom. Na zapadnu obalu Amerike imigranti iz Kine i Japana počeli su da pristižu još negde oko 1840. i vremenom uspevali da tu osnivaju svoje religijske zajednice. Do negde 1890. kinesko prisustvo u Americi je postajalo sve vidljivije, dok je Japanaca u to vreme bilo tek jedva oko dve hiljade. Ali, iako se japansko prisustvo razvijalo sporije, ono je kasnije imalo mnogo veći uticaj.

Ova dva načina transfera budizma na Zapad su kasnije uslovila polarizaciju budističkih sledbenika na imigranske sledbenike i lokalne konvertite. Sem toga, sam način prenosa bio je drugačiji nego u Aziji, jer je imao „down-top“ pravac. Nove ideje nisu nametane kao državna religija, već su stizale sa margine društva. Prvo su ih obično prihvatale prilično marginalizovane socijalne grupe mladih buntovnika, umetnika i duhovnih pustolova. Budizam je, tek potom, postepeno postajao deo opšteg religijskog pejzaža. Isto tako, daleko od azijskog ritualizma i ponekad obilja sujeverja, budizam na Zapadu je na svom putu bio hvaljen upravo zbog svoje racionalnosti i toga što veoma podseća na nauku. To je snažno uticalo na to kako će se on pozicionirati u svesti Zapadnjaka. Naravno, takav pristup je za rezultat imao da su neki delovi Učenja izbijali u prvi plan, oni gde je Buda viđen kao neka vrsta savremenog filozofa ili psihologa, pre nego religijskog vođe. Zato će se knjige koje predstavljaju uvod u budizam uglavnom fokusirati na istorijske ili psihološke aspekte Budine poruke, a vrlo malo na recimo kosmologiju i nepregledan broj različitih božanskih bića koja postoje i deluju u kosmosu.

Još jedna razlika između azijskog i zapadnog budizma ogleda se u tome da su različite budističke tradicije u Aziji, pripadajući posebnim geografskim i kulturnim područjima, sačuvale nedirnutim svoja specifična obeležja i jasne međusobne granice. Svaka od dominantno budističkih država u Aziji prihvatila je jednu od tri osnovne budističke tradicije: theravada, mahajana i vađajana i smatraju ih važnim delom svog nacionalnog identiteta. Otuda, ove tri tradicije u Aziji istorijski nisu imale mnogo međusobnih kontakata i uzajamnog dijaloga. Nasuprot tome, iste te tradicije u mnogim zemljama na Zapadu moraju da žive blisko jedna kraj druge, čak u istim gradovima, i učestvuju u neprekidnom dijalogu, kao činioci jedne šire tradicije međureligijskog dijaloga između religija na Zapadu. Tako su „tradicije do tada razdvojene tokom hiljada godina i hiljada kilometara u Aziji postale susedi na Zapadu“, započevši veoma važan proces međusobnog upoznavanja i saradnje. Zamagljivanje oštrih granica među pojedinačnim budističkim tradicijama uticalo je takođe na religijske identitete njihovih sledbenika, koji sebe više ne definišu na način na koji to čine tradicionalni budisti na Istoku. Tako danas vidimo mnoge ljude koji sebe jednostavno definišu kao nekog ko se tek „interesuje za budizam“, praktikuje meditaciju, ali nije formalno povezan ni sa jednom konkretnom budističkom organizacijom ili centrom, već da tako kažem „pluta“ od jednog do drugog, od prilike do prilike. Što bi rekao naš mudri narod, ko zna zašto je to dobro.

Sve to otežava posao utvrđivanja ko je budista, a ko nije. Ako bi kriterijum bio to ko prihvata i redovno primenjuje budistička pravila vrline, ko redovno posećuje lokalne centre ili grupna okupljanja i učestvuje u ritualima kao što su recitovanje i klanjanje, onda bi van tog kruga ostalo mnogo onih koji se iz različitih razloga drže podalje od svega toga, ali sebe ipak smatraju budistima. Ali slika se još malo komplikuje time što se, slično jogi, budistička meditacija često smatra tek alatkom duhovnog razvoja, bez mnogo veze sa ostatkom učenja. Tako postoje mnogi koji redovno i oduševljeno praktikuju budističku meditiraju, ali pošto zaziru od svrstavanja sebe u bilo kakvu organizovanoj religiji, ne smatraju sebe budistima. Na krajnjem polu ovog eklektičkog spektra su oni koji sebe smatraju recimo hrišćanima, ali ih to ne sprečava da ozbiljno meditiraju u skladu sa Budinim uputstvima.

(Nastavak teksta ovde)

Beleške
1 McMahan (2008), str. 98.
2 Seager (1999), str. 40.


4 thoughts on “Budino putovanje na Zapad (1)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s